Senka NSA se nadvila nad svetom

Izlaganje od 17. januara Baraka Obame, predsednika SAD,  na temu  reforme Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) nije uopšte uticalo  na   realnu situaciju u vezi sa uhođenjem Amerikanaca i stranaca. Cilj predsednikovog izlaganja je bio da pokaže da se NSA nalazi pod kontrolom vlade i da radi u skladu sa zakonom. A u stvari – uopšte nije tako.

NSA je formirana 1952.godine i u SAD predstavlja najrazgranatiju državnu strukturu  za prikupljanje obaveštajnih informacija. Njene funkcije su od početka određene kao elektronska špijunaža u inostranstvu i zaštita američkih vladinih komunikacija od inostrane špijunaže.

Brojnost saradnika i godišnji budžet te agencije predstavljaju državnu tajnu. Postoje samo zvanično nepotvrđene procene prema kojima u štabu Agencije radi približno 30.000 saradnika, a u stranim stanicama – još oko 100.000.   Pretpostavlja se da je njen ukupan budžet oko 13 milijardi dolara.

Da NSA u svom radu izlazi izvan okvira zvanično propisanih funkcija postalo je jasno još 1960.godine, zahvaljujući pričama  begunaca  –  njenih saradnika  Vilijama Martina i Bernona Mičela, koji su u toku konferencije za štampu u Moskvi saopštili senzacionalne detalje o špijunaži Agencije za nacionalnu bezbednost  SAD – ne samo protivnika, već i svojih saveznika, konkretno Francuske. Zatim je sledeći begunac, Viktor Noris Hamilton, pričao da se „pod kapom“  NSA nalaze  i takve međunarodne organizacije, kakva je  vrh UN. Najzad, 2013.godine,   došla su otkrića Edvarda Snoudena.

NSAkontroliše ne samo tok informacija u čitavom svetu – preko supermreže  „Ešalon“ (ECHELON),  mada je njeno postojanje sve do 1998. godine negirano.

Objekti špijunaže   „Ešalona“ su vladini organi, javne organizacije i firme, političari, bankari i preduzimači, javni radnici i obični građani, po svim zemljama sveta.

Bukvalno usisavajući etar stanice supermreže, razbacane po čitavoj zemlji, sakupljaju kolosalan broj informacija. Kompletna elektronska pošta, svi telefonski razgovori, uključujući  i one mobilnim telefonom, saopštenja pejdžinga, teleksi, telegrami, faksevi, radio i internet sada predstavljaju „informacioi prostor“ koji „Ešalon“ pažljivo sondira.  Ta mreža hvata sve što se prenosi nadzemnim i podzemnim putem, podvodnim , kao i  optičkim kablovima, sve radio komunikacije – sve od telefonskog tračarenja do radarskih potpisa za ispaljivanje raketa.

U stvari, svaki čovek na svetu koji  koristi bilo telefon, bilo faks ili elektronsku poštu, dospeva pod kontrolu „Ešalona“.  Rad američkog  sistema podržavaju specijalne službe četiri  države engleskog govornog područja: Engleske – Vladin štab za komunikacije (GCHQ) , Kanade – Ustanova za bezbednost  komunikacija (CSE), Australije – Uprava za zaštitu veza (DSD) i Novog Zelanda – Vladin biro za bezbednost komunikacija (GCSB).

U ovom trenutku, u atmosferi najstrožije tajnosti, NSA  prorađuje nov sistem preuzimanja informacija „Tetre 5“ („Bura“) – preko sporednih elektromagnetskih lučenja i usmeravanja (PEMIN) koji se neizbežno javljaju pri radu bilo kakve  radioelektronske i kompjuterske tehnike. Taj projekat će u otkrivanju tuđih tajni  predstavljati novu etapu.

„Ešalon“ je složen sistem sa mnogo nivoa. U okviru  njegovih podsistema postoje opšti programi, na primer Classical Bullseye i Pusher –  za hvatanje VF signala, Steeplebush, Runway i Moonpenny – za satelitske mreže, Voicecast – za prepoznavanje glasova i utvrđivanje osobe koja govori. Osnovu mreže predstavljaju vazdušne baze koje su snabdevene osetljivim antenama. Osim toga, postoje i drugačije baze, koje se smeštaju u blizini vazdušnih, podzemnih i podvodnih telekomunikacija, a koje su predviđene za hvatanje signala sa običnih kablova i kablova sa optičkim vlaknima.

Najvažniji deo tog sistema predstavljaju međunarodne satelitske veze Intelsat, koje su smeštene na geostacionarnim orbitama, i koje koristi većina telefonskih kompanija u svetu, a služe kao retranslatori telefonskih razgovora, fakseva i elektronske pošte. Osim toga, u „Ešalon“ spada i mreža stanica koje upoređuje informacije sa satelitskih orbita koje ne pripadaju Intelsat-u, konkretno – sa ruskim. To su Menvif Hill (Menwith Hill) u severnoj Engleskoj koja špijunira Evropu i Rusiju,  Šoel Bej (Shoal Bay) u australijskoj provinciji Darvin koja prati Indoneziju, stanica  Lejtrim (Leitrim), Otava  –  Latinsku Ameriku  i baza Misava (Misawa) u severnom Japanu.

Stanica u Menvif-Hilu (tajno ime „Poljska stanica F83) sa njenih 25 satelitskih terminala predstavlja  najveći punkt za hvatanje informacija u svetu. U njoj radi 1400 inženjera, fizičara, lingvista, matematičara, kompjuterskih stručnjaka i 370 saradnika Ministarstva odbrane. Stanica ima stalno zaposlene čiji je broj jednak čitavoj Mi-5 – kontraobaveštajnoj  službi Velike Britanije.

Obzirom da predstavlja punkt za vezu sa grupom satelita-špijuna, u šta spada i glavna mreža koja kontroliše Evroaziju, stanica radi i kao snažan čvor klasične radiošpijunaže.  Ona hvata nadzemne mreže mikrotalasnih veza koje prenose upravljačke naredbe državne službe, u šta spadaju i diplomatske direktive i vojne naredbe. Tim mrežama su kontinenti međusobno povezani.

Međutim, najvažniju komponentu „Ešalona“ predstavlja kompjuterska mreža NSA (tajno ime je „Platforma“) koja povezuje 52 posebne mreže  superkompjutera u različitim delovima sveta. Komandni centar „Platforme“ je u Fort Midu  (Fort Meade), Merilend, SAD – u štabu  NSA. Kompjuterske mreže lokalnih mreža „Ešalona“ u milionima uhvaćenih saopštenja traže  ona, koja sadrže „ključne reči“. Upravljanje  podacima je potpuno automatizovano i koordinacija stanica je takva da  centralni organi sistema imaju praktično trenutan pristup svakoj bitnoj informaciji, bez obzira sa kog kraja sveta ona dolazi.

Ali, ako se o postojanju sistema „Ešalon“ do sada nešto i znalo, Edvard Snouden je otkrio i tajne elektronske kontrole čitavog sveta koje do sada nisu bili poznate.

Tako  je on saopštio o tajnom programu špijunaže na internetu pod nazivom PRISM. Zahvaljujući njemu NSA ima direktan pristup serverima firmi kakve su Google, Microsoft, Facebook, Yahoo! i Apple.

Reklo bi se da tajne službe treba da interesuje samo prepiska diplomata i ostalih važnih persona, kao i pisma i poruke koje govore o važnim po bezbednost SAD  temama. Međutim, za to uopšte nije potrebno da se iz interneta usisavaju sve informacije,  kako to radi  PRISM.

Američka tajna služba se već   sredinom  2000.godine  priključila mnogim bitnim čvorištima veze. Prvi dokaz o njenoj pretrazi je dobijen 2006.godine od Marka Klajna, saradnika kompanije AT&T, koji se izbrbljao ispričavši da je taj telekomunikacioni koncern Agenciji dao pravo da prisluškuje njegove linije. Od tada je kompletan trafiking prolazio preko takozvanog Narus-Insight SemanticTraffic Analyzer– svojevrsne  kopije tajnih kopija za NSA. Snaga tog uređaja zapanjuje: izvršni direktor proizvođača aparata Narus– Nejl Harington  tvrdi  da je jedan prislušni mehanizam  u stanju da analizira 1,5 Gbajt   u sekundi.

Radi analize  i sistematizacije tog okeana podataka NSA je kopirala u Guglu njegov sistem Googl File System (GFS) i na  bazi njega napravila nov sistem pod nazivom Accumulo. On dozvoljava da se prave profili pojedinačnih osoba, između ostalog i svakog korisnika interneta. Za obradu sve većih masa podataka NSA je u državi Juta sagradila informacioni centar čija je izgradnja koštala 1,2 milijarde dolara.

Agencija može da prati praktično svakog čoveka na svetu. Stručnjak za oblast informacione bezbednosti Tobijas Jeske iz kompanije TU Harburg upozorava da „NSA može, na primer, da na osnovu podataka iz navigacionog servisa Waze koji je nedavno kupljen  od Gugla formira čitave profile kretanja stanovnika u bilo kojoj zemlji.“ Pri tom, u tajnom projektu NSA Evropa spada u kategoriju najprisluškivanijih teritorija.

U aprilu 2009.godine visokorangirana lica Ministarstva pravde SAD su priznala da je NSAvršila sakupljanje informacija u ogromnim količinama sa unutrašnjih komunikacija stanovnika SAD, što je bilo van  njenih ovlašćenja. Taj posao je 2001. godine rađen uz dozvolu predsednika Džordža Buša – mlađeg i imao je tajni naziv «Stellar Wind». Za vreme Baraka Obame program je usavršen i on je u stanju da kontroliše ceo spektar komunikacionih tehnologija.

* * *

Kratko nabrajanje špijunskih mogućnosti NSA omogućuje da se prikaže da zadaci elektronske špijunaže i kontrašpijunaže u  radu te Agencije igraju trećestepenu ulogu. Agencija sakuplja informacije koje nemaju  baš nikakve veze sa navedenim zadacima. Podaci koji se dobijaju o tuđim državnim tajnama ili teroristima se potpuno gube u okeanu podataka koji Agenciji formalno uopšte nisu potrebni.

NSA kontroliše i analizira informacije iz najrazličitijih oblasti, a koje se tiču života drugih država, naroda i pojedinaca. Prema podacima Edvarda Snoudena, Agencija dnevno hvata 200 miliona SMS-poruka iz čitavog sveta. Tako je predsednica Brazila Dilma Rusef bila zapanjena kada je saznala da su tajne službe SAD i Kanade upale u Brazilsko ministarstvo rudarstva i uništile kompjuterske mreže naftne kompanije „Petrobras“, što je ona nazvala industrijskom špijunažom.

Međutim, ukoliko industrijska špijunaža i sadrži neku logiku, kako u tom slučaju sa gledišta zadataka koje treba da vrši NSA treba nazvati kontrolu komunikacija UN, MMF-a, Svetske banke, MAGATE, dečjeg UNICEF-a, organizacije „Lekari bez granica“, organizacija „Međunarodna amnestija“ (Amnesty International),  „Hrišćanska pomoć“ (Christian Aid) i tako dalje?

Kao rezultat razotkrivanja došla je rezolucija koju je 19.decembra 2013.godine donela Generalna skupština UN, o zaštiti korisnika interneta od nezakonitog uhođenja. Kako je u dokumentu napisano – internet mora da obezbedi potpunu neprikosnovenost privatnog života: „Nezakonito prisluškivanje i uhođenje elektronske komunikacije ljudi je nedopustivo i mora da bude prekinuto.“ Rezolucija takođe poziva sve zemlje UN da izvrše potrebne reforme svojih obaveštajnih  ustanova i tajnih službi. Konkretno – predlaže se da se osnuju nezavisni posmatrački organi koji bi određivali umesnost i potrebu uhođenja Mreže u svakom konkretnom slučaju.

Ali u svojoj reakciji na međunarodni skandal Obama je objavio da će pristup gigantskim bazama ličnih podataka Amerikanaca i neamerikanaca tajne službe sada dobijati samo pošto to dozvoli sud. A baze moraju da se  nalaze u privatnim kompanijama koje na zahtev vlasti imaju pravo da otkrivaju informacije. Istina, uvek ostaju vanredne situacije za koje važi dozvola bez obzira na zakon. Osim toga, biće sužen krug onih koji se prisluškuju zbog terorizma. Ako su do sada praćeni čak i sagovornici sagovornika onih u koje se sumnjalo, sada postoji ograničenje samo na najbliže okruženje mogućih terorista. I najzad, agenciji NSA će biti zabranjeno da špijunira rukovodioce država koje su prijatelji Amerike.

Osnivač sajta Wikileaks Džulian Asanž  je, komentarišući za CNN izlaganje o reformi NSA Baraka oObame od 17.januara, konstatovao  da je okolnost koja najviše uznemirava to, što predsednik SAD nije pomenuo ograničenja za tajni zakon o uhođenju. U tom zakonu nije tačno definisano ko su objekti uhođenja i, što je vrlo važno, ko su korisnici informacija. A to je najvažnije pitanje: ko je u SAD korisnih sveobuhvatnih informacija NSA o životu na našoj planeti? Jer ni jednom državnom organu  SAD uglavnom ne trebaju ogromne mase podataka o radu administrativnih organa, društvenih organizacija, o ličnom životu, naklonostima, tajnim strastima ljudskih masa. Ali bilo bi pogrešno   pretpostaviti da ih ta organizacija, koja troši ogromna sredstva, baca u korpu za otpatke…

Očigledno je da je u odgovoru na to pitanje sakriveno objašnjenje kompletnog zamršenog skandala u vezi sa NSA. Odgovor u vezi sa tim može da bude samo jedan: neprijavljeni korisnik metapodataka NSA su zakulisni krugovi SAD, oni koji određuju politiku te supersile, kao i analitički centri koji im stoje na usluzi. Čak i industrijska špijunaža, za koju je Amerikance optužila Dilma Rusef, za NSA predstavlja sporedan cilj. A glavni cilj je kontrola  dubinskih procesa života naroda na našoj planeti, zahvaljujući kojima se u određenom, pogodnom trenutku provociraju ratovi, krize, revolucije.

Zato ograničenja koja je predsednik Obama dao agenciji NSA, imaju  karakter šminke. Za pojedine upite, na koje sudovi šalju odgovore  tajnim službama,    potrebni su  samo milioniti delovi  informacija koje te službe dobijaju. A šta je sa onim što ostaje? Ide onamo, gde je išlo i do sada.

Izvor: Fond Strateške Kulture