Šest znakova anti-života

Postoje takve efikasne metode manipulacije: ako želiš da uneseš nekakvu gadost – govori da je to objektivan i neizbežan proces. Neizbežnost, jasna stvar, proizilazi iz objektivnosti. Tako da je glupa i beskorisna i borba sa takvim procesom.

Pre otprilike dvadesetak godina, kada je u masovnu svest ubacivan pojam „globalizacija“, u to su nas upravo i uveravali: proces je objektivan i nema smisla protiviti mu se. Naprotiv, treba to prihvatiti, ustrojiti i reorganizovati.

No, sada sa izmenom političke situacije, organi vlasti su odlučili da donekle odškrinu zavesu. I razjasnilo se da „objektivnost“ i „neizbežnost“ potiču iz potpuno objektivne odluke naših elita da postanu deo svetske države, ugrozivši suverenitet zemlje. Ispostavilo se da to nije palo iz vedra neba, nego zato što su sredinom 2000-ih godina, kako tvrde politički analitičari, zapadni globalizatori postavili kategoričko pitanje: „Ako želite da se uklopite – razdrobite zemlju. U prekrasni novi svet vas nećemo primiti u celini, samo u delovima“.

I već ovde su se razišla mišljenja na vrhu. Ma koliko bili odani zapadnom načinu života ti ljudi koji donose ozbiljne političke odluke, ovaj put je preovladao patriotizam, jer ponavljanjem sudbine SSSR-a nisu svi bili oduševljeni.

I počeo je postepeni, veoma složeni i spolja u početku skoro neprimetni obrt. Ne može se reći koliko je tačno trajao taj latentni period, no, naši zapadni partneri, videći da im plen izmiče iz ruku, krenuli su na zaoštravanje situacije i organizovali nam „proveru na putevima…

… u leto 2009. godine, Putin je, posmatrajući izložbu Ilje Glazunova, poslao našim partnerima i njihovim ruskim kontra-agentima jasno definisanu poruku. On se zaustavio ispred slike sa simboličnim nazivom „Večna Rusija“, i ukazao na figure prvih ruskih strastoterpaca Borisa i Gljeba i rekao: „A evo Borisa i Gljeba, iako svetitelji, dali su zemlju bez boja. Prosto su legli i čekali kad će ih ubiti. To za nas ne može biti primer“.

Po tom talasu ogorčenosti koji se odmah pokrenuo, postalo je jasno da je poruka postigla cilj. Vreme koje je proteklo od tog događaja, pokazalo je da se reči ne razilaze sa delom. Rusiju neće pustiti na zaklanje. U veoma složenim uslovima ipak se uspelo ojačati našu odbrambenu sposobnost, početi obnovu industrijske i poljoprivredne proizvodnje. Bez obzira na sankcije i umanjene cene nafte, Rusija je uspela da izbegne deficit i hiperinflaciju.

No, postoje oblasti u kojima još nije došlo do „obrta“ u smislenim promenama.

A te oblasti nisu ništa manje važne od vojnih. Iako nekome na vrhu one verovatno ne izgledaju tako ozbiljno, jer ruke do njih još uvek ne dopiru. Imamo u vidu oblast obrazovanja, kulture, porodične politike itd. No, da bi se u tim oblastima ostvarivali duboki ideološki pomaci, nije dovoljno menjati samo kadrove. Ne „rešavaju sve“ oni, kako bi rekao Staljin. nešto važnije je shvatiti u čemu je globalistička suština politike koja se tiče gore pobrojanih oblasti i (to već nije Staljin, nego Puškin) – „kuda mi plivamo“.

Pošto je svetska država – jedinstvena država, tamo moraju biti i jedinstveni zakoni, standardi, normativi. Ako mi slušamo o reformama „koje nas približavaju civilizovanom svetu“, onda treba jasno shvatiti da nas pobuđuju da u nekoj oblasti izgubimo suverenitet i potčinimo se pravilima koje ne ustanovljujemo mi, nego oni koje obično nazivamo međunarodnom oligarhijom i koji smatraju Rusiju (nas i vas) ključnim geopolitičkim protivnikom.

Šta je to reforma obrazovanja, koja se metodično sprovodi u poslednjih 20 godina od strane ministara-zapadnjaka? To je postepena demontaža unikalne sovjetske škole koja je davala temeljno obrazovanje svim učenicima.

Na zvaničnom otvaranju forsajta „Globalna budućnost obrazovanja“, profesor Moskovske upravne škole „Skolkovo“ Pavel Lukša je izjavio:

„Klasično obrazovanje ne zadovoljava potrebe postindustrijskog društva… Raste potražnja za dobijanjem ne skupljenih opštih znanja i umeća, nego strogo definisanih navika“.

…..

Sistem zaštite dečijih prava pod nazivom „juvenalno (maloletničko) pravo“ – tipičan je globalistički standard. Razgovori o nekakvoj nacionalnoj specifičnosti vode se radi odvlačenja pažnje.

Juvenalni zakoni, priručnici itd., su napisani kao nacrt, no te pojedinosti proizilaze iz osnovne ideje. A ta ideja se sastoji u tome da deca ne pripadaju roditeljima. Oni su – vlasništvo države, koja ih (decu) u okvirima zakona napisanih po nacrtima, može lako uzeti iz praktično svake porodice i predati na vaspitanje drugim ljudima.

Pritom se aktivno razvija praksa međunarodnog usinovljenja, u okvirima koga deca, koja su uzeta u jednoj zemlji, masovno upućuju u druge zemlje. Dalja globalizacija koja pretpostavlja slabljenje suvereniteta pojedinih država, neminovno će privesti do pojave nekog naddržavnog organa koje je steklo punomoćje vlasti u oblasti „zaštite prava deteta“. Za sada međunarodne organizacije nisu ovladale takvim punomoćjima. No, vidimo da Komitet za dečija prava pri OUN, koje je pre svega de-jure stručno društvo, pokušava da nametne suverenim državama svoje preporuke u vidu direktnih zahteva.

…..

Među važne globalističke tendencije u oblasti obrazovanja, kulture, porodične politike i sličnog, spada i primitivizacija.

Prihvaćeno je da se smatra da se to radi namerno, jer je najlakše upravljati zatupljenim ljudima. No, postoji i objektivni faktor. Primitivizacija je prirodna posledica unifikacije. A šta je zapravo unifikacija? To je osrednjost koja dovodi do zajedničkog imenitelja. Da bi se to dobio, potrebno je odbaciti detalje, podrobnosti, svojevrsnosti – sve ono što izdvaja od opštih pojmova. No, upravo to „sve“ i definiše neponovljivost date kulture, naroda, zemlje. Ako odbacimo osobenosti, detalje, ostaće gola shema, šablon…

A zar nije primitivno – maloletna ideologija? Zloslutni primtivizam! Ovde se već primitivizuju ne nacionalno-kulturne osobenosti, nego još dublje, opštečovečanske, to jest, one osobenosti koje su prisutne u celokupnom rodu ljudskom. Odnos ljudi i sami ljudi se svrgavaju do jednostavnih shema i robotizovanih stvorenja.

Majke koje ridaju kada im oduzimaju dete, proglašavaju se poludelim. Sa oduzimanjem dece koja plaču i žele kući, rade specijalno obučeni psiholozi koji usmeravaju dete protiv roditelja, trudeći se da mu izbrišu sećanje na porodicu. A ako ne uspe i dete kao i ranije tuguje po kući, njega takođe proglašavaju poludelim i propisuju odgovarajuće lečenje.

Krvno rodstvo, koje samo po sebi predstavlja neku tajanstvenu neraskidivo-čvrstu vezu (ona živi u čoveku čak i kada mu se čini da je ona prekinuta) – jeste najjača veza u svetu koju ne možeš da kupiš ni za kakve pare na svetu, koja se uopšte ne uzima u računicu.

Mnogo važnije su sveže zalepljene tapete, igračke „u dovoljnoj količini“, jogurti i pomorandže u frižideru. Pa kakvim jednoćelijskim organizmom treba smatrati čoveka koji u prvi plan ističe takve primitivne kriterijume „porodičnog blagostanja“!…

Za uspešnu realizaciju globalističkog projekta apsolutno je potrebno ugušiti patriotizam, pošto upravo on služi kao stub suvereniteta. Nije slučajno da su u vreme perestrojke pokušavali da tako diskredituju patriotska osećanja, bukvalno da ih rastope užarenim železom, nametali su da je patriotizam navodno poslednje ubežište nitkova…

No, globalistički projekat se ne zadovoljava rušenjem samo nacionalno-kulturnih posebnosti, tradicija različitih naroda i zemalja. Njemu je neophodno da razruši sve tradicionalno, uključujući i predstavu o polnoj pripadnosti i čak o pripadnosti ljudskom rodu. Sve mora biti drugačije, novo…

Otuda, mantre o tome da su sada druga deca, drugi odrasli, druge predstave i pojmovi, druga osećanja. Rečju, drugi život.

Ma kakvu oblast da uzmete, uvek možete uvideti pokušaje izgradnje „predivnog novog sveta!“ Realna ekonomija zamenjena je naduvanim finansijskim mehurima. Zemlje koje nisu postavile barijeru za genetski-modifikovano semenje, veoma brzo ostaju bez normalnog, vekovima čuvanog i preumnožavanog semenog fonda. Na taj način ne samo da se podriva prehrambena bezbednost, nego se događa i brzo skraćenje bioraznovrsnosti, pa tako i korisnih zemljanih bakterija, što vodi do degradacije zemljišta i pogoršanja stanja životne sredine. U skladu s tim menja se i pejzaž. Sve postaje drugačije.

O tome da će ljude u bliskoj budućnosti potiskivati kiborzi, apologeti civilizacije već govore kao o nečemu što je odlučeno i neizbežno. Ogromni novac ulaže se u rad na stvaranju takvog „postčovečanstva“. A u međuvremenu, ljudi se psihološki pripremaju za totalno rušenje života nekim srednjim „modifikacijama“: jednopolni brakovi, jednopolni roditelji, sto vrsta raznih gendera i transsgendera, prećutkivanje ili oskrnavljenje klasike, stvaranje falsikikovane istorije, koja ne samo da namerno brka hronologiju, nego i podriva same osnove predstava o velikim ličnostima i krupnim događajima…

Važan znak globalističkog projekta, koji se na žalost za sada ne doživljava u tesnoj vezi sa tim projektom, nego se tumači samo kao pojava demokratskih sloboda – jeste usmerenost na stvaranje društva „opsednutog seksom“ (izraz velikog naučnika, sociologa Pitirima Sorokina) i propaganda raznovrsnih seksualnih perverzija. To jest, pretvaranje sveta u globalni sodom…

Sodomizacija je strašna pre svega zbog svoje protivprirodnosti. „Gen homoseksualnosti“ prilikom dešifrovanja genoma čoveka nije bio pronađen. Ni jedno istraživanje takođe nije privelo do ubedljivog dokaza postojanja genetskog faktora u razvoju homoseksualizma, nego na mitu o njegovoj „urođenosti“ se i gradi politika legalizacije toga poroka…

Sodomizacija unakazuje prirodu čoveka, njegov odnos sa okolinom, osnove porodice, a iz toga sledi i osnove društva, što zakonomerno vodi do haosa i rušenja države…

Poslednji, a u suštini prvorazredni znak globalnog društva – jeste satanizacija, koja je sada stekla veoma otvoren karakter. Do nedavnog vremena su satanizam oblačili u okultne kamuflaže, takozvanog „pokreta Nju-Ejdž“…

…

Videli smo, na naš pogled, same suštinske znake globalizacije u humanitarnim oblastima.

To je unifikacija, primitivizacija, antipatriotizam, rušenje tradicionalnih temelja za čoveka, sodomizacija i satanizacija.

Ovaj rad smo proradile ne iz ljubavi prema publicističkom stvaralaštvu, nego radi toga da bi dali kriterijume po kojima će lakše biti oceniti kako nove zakonske projekte i reformatorske inicijative, tako i one koje su uvedene i pogubno utiču na naš život…

Znanje simptoma je neophodno za uspostavljanje dijagnoze. A pravilna i blagovremena dijagnostika – zalog je uspešne borbe sa bolešću.

Izvor: Fond Strateške Kulture