Спин доктори Новог светског поретка

Када је председник Русије, Владимир Владимирович у скоро троипо сатном обраћању На директној линији грађанима света, рекао: Погледајте шта су урадили са Југославијом-исекли су је на ситне комадиће и сада манипулишу свим оним чиме се може манипулисати. А тамо већ може практично свачим да се манипулише. У принципу, то исто желе неки да ураде, очигледно, и са нама“[1] – све је требало да буде потпуно јасно.

Међутим, да ли је? Ко данас, чак и на Балкану, заиста зна шта се заправо дешавало током дугог и крвавог процеса разбијања Југославије крвавим грађанским ратовима? Или, да ли је после свега било кога заиста брига? Данас, грађани бивше Југославије становници малих и осиромашених државица живе на ивици егзистенције, достојанства и сваке наде да ће једнога дана бити боље. Из ове перспективе, рекло би се да су архитекте Новог корпоративног поретка света обавили свој посао. С друге стране, сви јако добро знамо да људи притисак могу да трпе само до једне тачке, а онда попут опруге коју савијате дуго и све дубље одскоче у вис када се то најмање очекује. Зато је важно, да када се тај скок деси они знају ко је одговоран за све трагедије које су их задесиле у последњих неколико деценија, и да у томе нису били сами…остављени на цедилу. Постојали су људи који су зарад истине губили своје каријере, били прогањани али су стали усправно и рекли: СВЕ ЈЕ БИЛА ОПАСНА ЛАЖ! Опасна утолико да је прекројила историју, географију и однела стотине хиљада невиних живота.

Многи би аналитичари, после оваквог увода рекли да је све почело падом Берлинског зида и уништењем Варшавског уговора. За нас, све је почело много пре тог манифестног дела почетка формирања новог поретка ствари у свету. У бившој Југославији (СФРЈ) невини су спавали мирним сном, док су они други спремно чекали знак. И он је дошао. Тако је настао епитаф за много ширу и већу причу која је, тада смо мислила тек да прети, данас већ знамо, заувек променила односе и прилике у свету какав (пре)познајемо.

Идеја о заједничком европском тржишту, монетарној и политичкој унији вековима егзистира у напорима многих европских владара. Неки су имали визију слободног и просперитетног Старог континента, други су заједништво сматрали озбиљном препреком у остваривању интереса. Некада је заједништво рушила Pax Britanica, у савременој историји сарадња и коегзистенција била су директна претња америчким интерсима, на првом месту. Тако је Pax Britanica уступила место за Pax Americana. Какогод, ваља подсетити да је: од 1951, када је у Паризу (18. априла) потписан Уговор о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик [2], преко Уговора о оснивању Европске заједнице за атомску енергију и Европске Економске заједнице (27. март 1957) до Мастрихта и потписивања Уговора о оснивању ЕУ (децембар 1991) Европа пролазила кроз различите фазе и некако су се већ назирале трасе брзог и спорог колосека економског, па тако и политичког и безбедносног развоја појединих земаља.

Пад Берлинског зида није био изненађење за већину познавалаца прилика на Старом континенту. Тако је 1989. година најавила рушењем зида уједињење (велике) Немачке. Добро подучени турбулентним историјским наслеђем, Немци су овај пут дубоко испод медијских радара прекрајали интересне сфере Старог континента према (искључиво) својој мери. Наравно да се на дипломатској арени није могло ни назрети да ће Немачка управо бити та која ће одлучивати о свему у Европи и држати у економској зависности све које је ухватила у свој германски ритам, догађаји који су се тих деведестих година одигравали пред очима „цивилизованог“ окупаног у „ЕУропским вредностима“ света говорили су о Бизмарковском оштрином направљеном плану повратка старог сјаја велике Немачке. Велике по утицају, економској, војној-па тако и политичкој моћи. Да ли данас неко може да (о)спори ову чињеницу? Тада је то била стрепња која се тешко изговарала, јер је јачина Немачке за Европу, па тако и свет значила и индуковање криза које су прерастале (овај пут) у регионалне ратове.

Бивша СФРЈ, смештена на изванредној геостратешкој позицији у периоду Хладног рата, никоме није била потребна. Источни блок је разрушен, Запад је имао план за Балкан. Иако су многи економски стручњаци бивше Југославије заговарали идеју јединственог простора „од Балкана до Балтика“, попут покојног економисте Бранка Хорвата који је веровао да ће Западна Европа вођена економском логиком и законима тржишне утакмице чак и убрзати пријем земаља источне и централне Европе у ЕУ: „то је управо предност економске конкуренције. Ви економску конкуренцију данас не можете сузбити ничим осим конкуренцијом. Према томе ако (…) Западна Европа дође до закључка да би за њу могло бити опасно да се формира једно контратржиште са око 150 милијуна људи, она ће убрзати пријем тих земаља у Европу, тако да све иде у прилог и нама и Источној Европи“ [3], говорио је Хорват те 1991. године.

И, потпуно је извесно, да је Хорват веровао у „добре намере“ Западне Европе јер је скоро годину дана раније Милан Кучан председник Словеније изјављивао слично. Убеђивања балканских лидера ишла су до те мере да су и словеначки и хрватски партијски врхови великим корацима напуштали СФРЈ и Балкан хрлећи у Европу која их је убедила у пријатељство и подршку за излазак из Балкана. Кучан је за немачки Шпигл ситуацију описивао на начин да су Словенци већ „спаковали кофере и чекају пред вратима.“[4] Словенију и Хрватску је, дакле, неко убедио. Неко коме су неизоставно веровали да је њима сачувано равноправно место у великој и развијеној Европи. Чак на провокативно питање немачког новинара да ли је за бившег комунистичког функционера под Брозом, који је итекако инсистирао на братству и јединству Југославија била лаж [5] Кучан је ћутао чекајући, вероватно, да германски пријатељи отворе широм врата.

За Немачку, међутим, постојао је сасвим други план. Конкуренцију, како је видео Хорват, они су угушили на већ виђен начин. У изванредној анализи распада Југославије и како је Западна ратна пропаганда помогла томе, Питер Брок новинар, публициста и уредник. Пре свега, сведок дешавања на простору Балкана, између осталог је истакао: „Немачко оружје текло је у Словенију и Хрватску годинама и било складиштено за неизбежно“.[6] Према писању ЈУГФАКС-а, само у периоду 1982-1990 немачки извоз оружја тежио је 2 милијарде немачких марака.[7] Разбијање Југославије почела је Словенија. Десио се седмодневни рат, које су обележили снимци ломљења вратова припадницима регуларне војске СФРЈ, ЈНА. Убрзо се рат прелио на Хрватску. Две бивше југословенске Републике су се нелегалном сецесијом отцепиле, и за то су добиле међунанародно (у најмању руку криминално) признање на првом месту од Немачке. Придружиле су се Француска и Ватикан. Први део посла Запад је окончао. Бивше југословенске републике гушиле су се у братоубилачким ратовима.

Срби су таргетирани као кривци: С обзиром на Германско и Англо-Саксонско замешатељство, није било могуће замислити да ће Срби добро проћи у крвавом растурању федералне државе у којој су живели на широком простору, у више Република. Прилика која је креирана искориштена је за брутално решавање српског питања. И не само српског. Већ и словенског, православног, коначно Руског. Требало је освојити јавно мњење и убедити га у исправни циљ. Томе су послужиле ПР агенције које су невероватним, до тада невиђеним фабрикацијама поништиле истину и убиле душу истраживачког новинарства. На југословенском примеру постављена је матрица која ће послужити за све потоње крваве пирове западног корпоративног света. Свакако да нису сви који су у почетку послом били доведени на простор бивше СФРЈ пристали на „игру“. Напротив. Међу свима њима било је и оних који су заложили своју егзистенцију како би, професионалне етике и личне свести ради, разоткрили прљави пропагандни рат. „Медијско чишћење, прљаво извештавање“ Питера Брока, тако спада у ред оних анализа која је оставила неизбрисиви траг о монструозном подухвату спин доктора који су градећи каријере и увећавајући своја богатства директно одговорни за ратне злочине који су обележили Балкан деведесетих година прошлог века.

Брок је током 1993 и 1994 године интервјуисао десетине страних дописника и уредника новинских сервиса који су били смештени у Београду, Загребу и другим европским и америчким новинским бироима. Уз неколико изузетака, новинари су му потврдили да су цензура и предрасуде у различитим степенима били примењивани на њихове извештаје како би се одржао доминантни анти-Српски став. „трагични траг неетичког и немарног ратног извештавања је огроман: до данас не постоје докази да су српски војници силовали 50 000 босанских муслиманки како су тврдили званичници Босне (…) као ни за тврдње једног од добитника Пулицерове награде Џона Брнса, новинара Њу Јорк Тајмса да је од 7. Августа 1993 у просеку 450 муслиманки дневно силовано; не постоји документовани доказ за тврдње новинара Њусдеја Гатмана, да је у бившој Југославији десетине хиљада ратних злочинаца; медијски бес поводом убиства продуцента АБЦ Дејвида Каплана утихнуо је оног момента када су званичници УН рекли да пуцањ није дошао с позиција босанских Срба; продуценти немачке телевизије извинили су се због погрешног идентификовања очајног оца над погинулим сином крајем 1991. године у близини Ласлова, у Источној Славонији. Обојица су били Срби; Европска телевизија приказала је десетине тела босанских Срба после масакра у западној Босни, у другој половини 1992. Претходно по избијању инцидента, новинари су извештавали да је реч о муслиманским жртвама; 7. марта 1994, Торонто Глоб и Мејл објавио је фотографију „остатака моста из периода под Отоманском окупацијом у Мостару који су гранатирањем уништили Срби“ иако су званичници у Загребу признали кривицу и обећали да ће поново изградити мост; Јула 1993, МекНил Лехлер Њуз приказао је сцене у којима су „албанска деца из Подујева жртве хемијског напада који су извршили Срби“. Америчка амбасада у Београду касније је рекла да је реч о превари. Наиме, децу су натерали да пред камерама трљају очи…Ово су, тек неки од примера, које Брок наводи као фабриковања догађаја за које је заједнички именитељ: окривити и демонизовати Србе.

Неименовани извори, посредни докази из друге, треће, четврте руке, рекла казала засновани извешаји обележили су првенствено америчке медије које су у стопу пратили и неки утицајни европски медији. Свако ко би се успротивио овако смишљеној позоришној представи у којој је неколицини било стало до истине, а већина је чекала да јој се јави шта да „напишу или саопште“ пролазио би на уобичајен начин: Прво би био подвргнут притиску, извргнут руглу и коначно остао без посла. Брок је био међу њима, као и уредници који су у почетку објављивали његове текстове. Напросто, за „да чујемо и другу страну“ као меру објективности није било места. С обзиром на харангу коју су проживљвали знали су да морају само језиком аргумената да се боре. Тако је аутор Медијског чишћења кренуо у анализу садржаја новинских извештаја у истом периоду (мај-септембар) у две године југословенских ратова (1991 и 1992). Закључак до кога је дошао био је квантитативан и квалитативан доказ нечега што је већ знао: Хронолошки трендови, анализе показивали су драматичну доминацију хрватске и муслиманске перспективе, симпатија и патњи „лажи су биле више него очигледне у стотинама прича из Сарајева и са других догађаја“.[8]

Пуковник Андреј Демуренко и случај „Маркале“: Августа 1995 испаљена је граната испред сарајевске пијаце Маркале. И пре окончања истраге представници УНПРОФОР-а оптужили су Србе за овај чин. Тада је погинуло 43, рањено 75 особа. Начелник УНПРОФОР-овог штаба за сектор Сарајево, руски пуковник Демуренко ужаснут очигледним нечијим налогом и подвалом, одлучио је да проведе сопствену истрагу којом је утврђено да су МАРКАЛЕ терористички акт и да граната никако није могла да дође са српских позиција. На Демуренкове покушаје да скрене пажњу на опасно фабриковање са несагледивим последицама, званичници међународних институција остали су неми. За њих је то била потпуно неприхватљива истина. Годинама касније, руски пуковник је у својству сведока одбране оптуженом некадашњем председнику Републике Српске Радовану Караџићу до детаља реконструисао догађај из 1995 године. Тужилаштво се позвало на „пресуђену“ чињеницу у пресуди Драгомиру Милошевићу тадашњем команданту сарајевско-романијског корпуса поводом другог гранатирања Маркала, и тиме би „ствар“ требало да буде „решена“. Концепт јасан, структура позната: уколико „прихваћена матрица“ не кореспондира чињеницама, толико горе по чињенице. Уосталом, зар то нисмо сведочили безброј пута до сада?

Треба подсетити да је гранатирање Маркала, августа 1995. Послужило за НАТО агресију на Републику Српску под називом „Одлучна сила“. У јеку ратних дејстава, на Војску Републике Српске поред припадника хрватске војске и ХВО, као и муслиманске „Армије БиХ“ обрушио се и НАТО. Земље које су учествовале у НАТО агресији биле су: Француска, Италија, Холандија, Шпанија, Турска, Британија и САД. Укупан број бачених бомби је 1 026, од чега 708 вођених бомби. Укупна тежина баченог експлозива била је око 10 000 тона. Током НАТО агресије убијено је 152 српска цивила, премда се прецизан број жртава због употребе пуњења с осиромашеним уранијумом тек утврђује. Велики број цивила (нарочито у месту Хаџићи) у годинама после агресије умрло је од неког вида канцера. Иако, никада није прецизно утврђено ко је испалио гранату на Маркале НАТО је као повод искористио комплетни фалсификат. Према извештају независне комисије наведено је да „не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских позиција“. Ово је потврдио и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан. Командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је непосредно после експлозије да „не може да се утврди одакле је испаљена граната“ [9]. Пуковник Демуренко био је најпрецизнији по провођењу сопствене истраге рекао је да су „Срби неправедно били оптужени само да би НАТО добио повод за агресију“.[10] За њега као и за московског историчара Констатина Никифорова ствар је била потпуно јасна: Маркале су терористички чин који су „уз западне обавештајне слушбе извели муслимани испаљујући гранату на невине људе са једне од суседних вишеспратница“.[11] Све ово није било довољно да се било ко од званичних међународних институција огласи. Напротив, ова агресија представила је преседан и показала да НАТО под свој кишобран држи целу међународну организациону структуру. Срби једноставно нису имали тада шанси.

Уосталом, зар се исто није десило у селу Рачак за који се годинама касније такође утврдило да је чист фалсификат? А инцидент у Рачку послужио је такође за агресију на тада суверену државу СРЈ. На исти начин Запад је провео агресије на суверене државе које су им биле на „мапи пута“ за класично провођење економске и политичке хегемоније. С обзиром да су злочинци организовано припремили Кристалне године за Србе, требало је и правно легализовати бестијалност нових хегемониста.

Тако је смишљена прича о концетрационим логорима смрти и ужасним зверствима које су чинили, ко други, него дежурни кривци-Срби. Једна по једна сензационалистичка новинарска прича, уз невероватне манипулације бројкама и садржајем представљале су касније „базе злочина“ за Трибунал у Хагу. Класичној харанги уз новинаре су се придружиле и испоставе америчких институција и служби или невладине организације. Када се све то помеша и зачини, добили смо травестију од хашких процеса.

Приче које је објављивао Newsday биле су сречунате да се скрене пажња јавности са стравичних злочина који су били почињени над Србима. Да су само страни дописници имали на памети објективно извештавање документ заведен под бројем S/24991био би довољан путоказ за истраживање догађаја који су били толико монструозни да је било неопходно утврдити прецизну и детаљну истину. Ради се дакле о злочину какав је силовање. Министарства информисања Хрватске и муслиманског дела БиХ тврдили су да су Срби систематски силовали у логорима смрти. Бројке су биле невероватне од 20, 30 до чак 50 000 жена које су биле жртве силовања. Иако су се годинама касније доказале ове страшне манипулације, светско мњење и даље Србе гледа тим очима. Уосталом, према старом Гебелсовом рецепту штовише понављате лажи оне постају истина. И већина „угледних“ ратних новинарских имена никада није поставила додатно питање: Шта је са српским жртвама? Да ли је могуће да је невероватне бројке било ко могао тако лако да прихвати, без питања да ли је могуће да је негде у неком подручју силовано око 450 жена дневно? Отприлике, је невероватна петоцифрена цифра преведена на дневни ниво изгледала тако. Уосталом, рат је и злочини се дешавају. Али никада само и једино на једној страни, зар не? Другим речима, уз тако агресивну манипулацију било је јасно да се нешто веће прикрива.

То веће, био је једини писани документ који је поткрепљен конкретним материјалним доказима отишао у УН. Већу светлост дана овај доказни материјал никада није угледао. У скоро потпуној медијској тишини, подељен је међу неким вишим званичницима. И толико о томе. А да се писало о томе, светска јавност би сазнала и следеће чињенице: Крајем марта 1992- жене српске националности затворене су у Брези где су их муслимани силовали и убили; 27. маја 1992-женске заворенице из Брадине одведене су у логор Челебићи где су континуирано силоване; средином јула 1992 младе жене и девојке српске националности биле су доведене у хотеле Загреб и Европа у Сарајеву. Оба хотела претворена су у борделе за муслиманске војнике. Од страних дописника, смештених у Холидеј Ину, налазиле су се скоро у непосредној близини; 26. јула 1992 очеве Србе, муслимани су терали, пре ликвидације, да силују своје кћери; 2. августа 1992 – цео спрат главног затвора у Сарајеву као и у касарнама Виктор Бубањ, девојчице, девојке и младе жене биле су свакодневно силоване; 27. августа 1992, сведочење др Олге Драшко затворенице логора Дретељ који су држали Хрвати поводом тортуре и силовања којима су биле изложене жене, укључујући и њу током четворомесечног робијања; августа 1992 затражено је од УНПРОФОР-а да помогне у ослобађању жена српске националности које су биле затворене на главној железничкој станици у Сарајеву и које су свакодневно силовали муслимани припадници Зелених беретки; Новембра 1992-група жена српске националности затражила је медицинску интервенцију, односно побачаје у касним месецима трудноће. Радило се о жртвама силовања; 10 децембра 1992 српски патријарх Господин Павле рекао је званичницима Швајцарског савезног парламента и представницима европског екуменског покрета да је за 800 жена српске националности документовано да су биле жртве силовања у двадесет логора које су држали муслимани и Хрвати.[12]

Судбина овог документа била је подједнако трагична као и судбина жена жртава силовања, које нису имале права на задовољење правде. Биле су српске националности и то је било довољно да се њихова драма прикрије, минимизира, поништи. С друге стране, увођење силовања као ратног злочина који су починили Срби пресудили су утицајни медији. Четвртог јануара 1993, Newsweek објављује причу на осам страна „Шема силовања-ратни злочини у Босни“ у којем се тврди да је 50 000 жена већином муслиманки силовано од стране Срба. Прича довољно ужасна да је оставила без коментара мњење чије су „срце и умове“ имали за задатак да освоје новински јастребови. Наравно, изостали су докази који ће подржати монстуозну причу, али то никоме није било битно. Остао је утисак! А то је једино било важно: да се јавност одреди. Иако је аутор текста Том Пост у једном интервју Питеру Броку [13], годину дана касније признао да никад није био у Југославији; и поред тога што су дописници истраживачи који су учествовали у причи попут Александре Стигмајер [14], потврдили да број жртава силовања никад није потврђен; изнад свега, укључени у „кување“ приче знали су да она долази од Хариса Силајџића тадашњег премијера БиХ. Врхунац праве ПР сплетке био је у чињеници да једини доказима поткрепњен документ (S/24991), који је стигао у УН више од месец дана пре објављивања сензационално шокантне приче Newsweek-а, био је одложен у нечију фијоку, па онда испод медијских радара подељен тек појединим званичницима УН. Никада се није сазнало зашто. Међутим, сама хронологија и контекст довољно говоре. Newsweek је требало да „одради“ посао, објавио је сензационалистичку причу, која је, иако чиста манипулација „погодила мету“. Утисак је био цементиран медијском агресивном кампањом-Срби су на дуже демонизовани. Посао је обављен, остало је била рутина. Медији су пресудили, а институције под управом архитеката новог корпоративног поретка требало је то још и да озваниче.

„ДеПол“ пројекат, приватно финансиран фондом Џорџа Сороша у износу од 900 000 америчких долара требало је да представља базу злочина и основ за процесуирање злочина који су, како је то одлучено у Вашингтонским бироима у САД и шире, починили Срби. Осамнаест месеци колико је било трајање „пројекта“ утврдило је мапу пута за доношење пресуде од стране светске јавности. Десетине правника, исраживача и осталих ратних „експерата“ плаћених да докажу исправност медијских конструкција у „злочиначку“ природу Срба потписали су (уместо валидних материјалних доказа) пропагандно средство које је утемељило утисак у јавности да су Срби дефинитивни кривци за грозоте које су потпуно измениле слику и прилике на (кадгод затреба) турбулентном Балкану. Тако су пропагатори рата, завршили резиме пројекта и упутили га УН, и истовремено проследили Ројтерсу и Њу Јорк Тајмсу. Медисјки јастербови су, како пре званичног објављивања резимеа (1. јун 1994), тако и много пре него су упосленици УН могли да анализирају у известе МКСЈ о бази „злочина“, пресудили Србима за најмонструозније „злочине“.

Годинама касније ниједан од тих злочина није прошао тест тежине материјалних доказа, али је то било мање важно од утиска и суда јавности који је произведен ПР ратном кампањом. Иако, је новинарима који су радили унутар система америчке ратне пропаганде било јасно како „ствари стоје“ већина је пристајала да каријерне успехе и разне бенефите приоритно постави као професионални и лични задатак, удовољавајући тако сопственим лукративним интересима као и „шефовима“ патолошке машинерије која је похлепи дала нову дефиницију. Југославија се разбијала лагано и у крви, као и међународноправни оквир с пратећим институцијама само и једино у корист нове светске корпоративне архитектуре. Рудер-Фин (Ruder-Finn Global Public Affairs), Хил и Ноултон(Hill&Knowlton Inc)и друге утицајне ПР компаније финансиране значајним средствима од стране хрватске и муслиманске власти које се мере милионима америчких долара директно су одговорне за саучесништво у удруженом злочиначком подухвату усмереном против Срба. Оне су кампањама правиле и прослеђивале само оне информације и анализе које су кореспондирале с америчким, немачким и осталим Англосаксонским геополитичким интересима. За истину о догађајима и људима није било места. Заправо, у тој патолошкој ратној пропаганди она је прва (на)страдала.

За што гнусније и бизарније медијске „приче“ усмерене на утврђивање „геноцидне“ природе Срба једна од престижних награда био је и Пулицер. Тако су Рој Гатман, и Џон Брнс 1993 поделили Пулицера за комплетну медијску лаж која је кореспондирала с интересима налогодаваца: Брнсов „централни део за Пулицера био је седмочасовни интервју с ухапшеним босанским Србином Бориславом Хераком, који је признао десетине убистава укључујући и осам силовања. Брнсов чланак од 27. новембра 1992, Њу Јорк Тајмс је описао као „увид у начине како је хиљаде других страдало у Босни.“[15] Нешто више од три године касније, 31. јануара 1996 Тајмс је Херака описао као „благо ретардираног“ и објавио да је Херак повукао свој исказ јер је под претњама и батинама давао изјаву: „Био сам мучен, принуђен да признам“, рекао је Херак. Међутим, његово сведочење је до тада било искориштено да се осуди Сретко Дамјановић за убиство двојице муслимана, браће који су касније пронађени живи. Гатманов прилог за Пулицера био је серијал о „концетрационим логорима који су подсећали на Аушвиц“, иако је годинама касније утврђено да је Гатман сарађивао са хрватским информационим центром (CIC), дакле пропагандним бироом и особом за коју је утврђено да је у разним случајевима користила различите алијасе.[16] Али, ником ништа. Они су испунили свој „задатак“ издашно награђени, а истина …о њој смо већ писали.

После Сулудог крсташког рата, Дајане Џонстон, Како се Америка извукла с убиством, Мајкла Мендела, Питер Брок је књигом Медијско чишћење, прљво извештавање направио каталог невероватних медијских злочина који су заувек изменили новинарство, медије и јавно мњење. Тако је структура корпоративног поретка само на разбијању у крви бивше Југославије, постала кристално јасна из пера западних аутора који су изнутра имали много јаснији преглед актера који потписују неолибералну поставку света која је у многим сегментима превазишла и нацистички поредак из Другог светског рата. Наравно, неопходно је на крају кратког прегледа обимне медијске анализе рећи и ово: Да било је злочина на СВИМ странама. Ниједан од претходно поменутих аутора, па тако и аутор ових редова никада није имао намеру да пориче и злочине које су у рату починили Срби. Напротив! Овде је било речи о медијским манипулацијама и стигматизацији целокупног народа и његово превођење у геноцидне „монструме“ како су то водећи медији и званичне западне институције дефинисале. Такође, треба подсетити и да је тај „геноцидни“ народ етнички очишћен с простора Републике Српске Крајине, и протеран с вековних огњишта попут Метохије и делова Косова. Коначно, тај народ „генетски склон злочинима“ како су покушавали да га „научно дефинишу“ сведоци „експерти“ Трибунала у Хагу, у току самог рата војним судовима изрицао је пресуде свим својим војницима који су се оглушили о правила и обичаје ратовања. Примера рада, само на простору БиХ у периоду рата 1992-1995, и то само према прелиминарним подацима године казни над (не)Србима које су изрекле српске правосудне институције броје око 700 година.[17] Закључак је излишан, зар не?

Масакр у Одеси, злочин без осуде: Призори који су долазили из Одесе другог маја не могу се другачије описати него монструозни. Људи који су побегли пред навијачима и неонацистима Десног сектора у зграду синдиката, били су живи спаљени. Неки су изгорели, неки се угушили димом, ретки преживели који су успели да побегну из зграде дочекани су палицама, ланцима и били изложени батинама подивљалих следбеника кијевске хунте. Пред очима света који толико користи „ЕУропске вредности“ у 21 веку поновио се фашистички хорор који Одеса добро памти. Наиме пре скоро 73 године (октобра 1941) у маскру је побијено више од 30 000 Јевреја. Седамтедесеттри године касније, према неким информацијама у класичном фашистичком пиру погинуло је око 46 федералиста.[18] Без речи осуде, без напора да се утврди истина (про)западни медији извештавали су о овом злочину на још монструознији начин. Подједнако као и током балканских грађанских ратова, прави злочинци „покривали“ су се медијским неистинама.

Испред зграде синдиката налазио се камп руских федералиста који су у налету разбили радикални националисти (навијачи) и припадници неонацистичког Десног сектора. Мушкарци и жене старости између 50 и 60 година склонили су се у зграду спашавајући живот који су убрзо затим изгубили када су прокијевски „активисти“ запалили зграду Молотовљевим коктелима[19]. Сцене ужаса забележене су камерама, али ни то није било довољно да се осуди неофашистички злочин у постмодерној Европи. Наиме, извештавање западних меинстрим медија јасно се ослањало на извештаје кијевске хунте и изјаве припадника Десног сектора. Према њиховом „медијском“ покривању зграда се сама запалила[20] (!) Више него јасно било је да се прави починиоци овог стравичног злочина прикривају: „У неком моменту-још увек није јасно како је све почело-задесили су се ту про-руски и про-украјински демонстранти. Дошло је до уличних обрачуна, који су кулминирали пожаром у згради прошле ноћи, објавио је Скај Њуз. „насиље је ескалирало у Украјини, Полиција, у иначе мирној Одеси каже да је сукоб између проруских и владиних присталица проузроковао пожар у коме је убијено најмање 31 особа“ био је извештај Фокс Њуза. Када је Вашингтон Пост питао ко је бацио Молотовљев коктел, про-украјинска активисткиња Дајана Берг је признала „Наши људи-али они сада њима помажу да напусте зграду“ Вебсајт ББЦ-ја цитирао је саопштење украјинског министарства унутрашњих послова, уз „појашњење“ да нема детаља како је све почело, наглашавајући да је след догађаја потпуно нејасан. Ројтерс је јавио да је „проКијевски марш упао у заседу, експлозивне направе су бачене, полиција је изгубила контролу и зграда је касније запаљена“

ЦНН је извештавао о инциденту на начин да „није јасно шта је изазвало пожар“. Касније је речено да су пожар проузроковале кијевске присталице бацајући Молотовљеве коктеле на зграду. Њу Јорк Тајмс је објавио наслов „Украјина потискује про-руске милитанте пошто су се борбе рашириле градом“; Гардијан је цитирао припадника Десног сектора који је рекао да је циљ „очистити Одесу (од про-Руса)…сви су они плаћени руски сепаратисти“.[21] Про-руски „сепаратисти“ и „милитанти“ управо су пажљиво одабрани пропагандни термини који треба да означе кривце и оправдају све што се над њима проводи од застрашивања, тортуре, најгорих злочина попут масакра у Одеси. Овим терминима треба додати и „терористе“ које према америчком рецепту треба „поништити“ (сетимо се само Рата против терора, и Гвантанама). Дакле, иста матрица као и у југословенском и свим следственим неолибералним ратовима широм разних и бројних интересних зона. С једном разликом, у случају украјинске кризе постоји конкурент који разбија (про)западни медијски монопол-Раша Тудеј (RT)која све интезивније „квари посао“.

Због „друге“ стране у новинским извештајима коју често прате пресретнути разговори западних званичника (Нуланд-Пјат; Ештон-Пает), разоткривање медисјких лажи (објављивање лажне фотографије на насловној страни Тајмса припадника руских специјалних снага у Украјини)[22] ратна пропаганда (про)западних јастребова бестијалношћу постаје скоро неподношљива. С извесном тешкоћом у опредељењу: да ли је председник Русије налик Хитлеру или Стаљину, екстремно „тајно“ богат, сама инкарнација „нечастивог“[23], водећи западни медији отварају ново поглавље ратне пропаганде за коју мора да се зна да је отпочела Нови Хладни рат. Њиховим послодавцима потребан је сукоб ширих размера јер је профит угрожен. У том контексту сва средства су оправдана и дозвољена. Подсећања битног ради, због друге стране у извештавању Радио Телевизија Србије проглашена је легитимном метом и нечувеним злочином над новинарима НАТО је желео да поручи како ће проћи сви који се дрзну да руше њихов монопол на истину. Монструозно, али (нажалост) истинито.

С обзиром на давно осмишљени удружени злочиначки подухват над цивилизацијом (са свим њеним вредностима) чији смо савременици протагонисти новог корпоративног поретка ствари у свету учиниће све да сакрију своје трагове спинујући преко медијских „плаћеника“ догађаје који прете да разоре свет. Украјину су дефинитивно разорили као и све оне државе и народе Истока који су им се нашли на путу. Тако ће жртве постати кривци, а злочинци борци за највише цивилизацијске вредности. У бившој Југославији Срби су били „геноцидни“ и „монструми“ у злочину који је потписао етничко чишћење Срба, трговину органима, коришћење конвенцијама забрањеним наоружањем са несагледивим последицама, употребом прекомерне силе на небројене цивилне или како их је НАТО декларисао „легитимне мете“ или „колатералне штете“. У Украјини, становништво које говори руским језиком и тражи само већи степен аутономије, права и слобода у потпуном неонацистичком окружењу називају „терористима“ „сепаратистима“ и „милитантима“. Спаљују их живе, тероришу желећи, како је већ рекао припадник Десног сектора, да Украјину очисте од про-Руса“. Већ виђено, зар не?

Надлежне међународне институције или ћуте или пишу извештаје који излазе из познатог пропагандног канала[24] док недужни гину, народ нестаје, држава пропада. И све то зато што је потребно на берзама остварити примат у профиту, на карти света обележити још једну геополитичку сферу утицаја. Надамо се само да знају да у овој игри нема победника, и да овде сви губе. Недужни највише, а њих је све већи број…и ове редове треба тако и читати попут епитафа за све пострадале којима је одузето право на рад, слободу…на живот достојан човека. Сасвим намерно, с врло јасним умишљајем направили смо кратку паралелу између Југославије и Украјине, у представљању матрице за коју би нам тешко веровали на реч да није страних аутора и медијских кућа које су успеле да изборе право на давно прогнану истину и тако дају смисла свакој невино страдалој жртви и проливеној крви сулудог крсташког похода спин доктора новог корпоративног поретка.

За наше страдале сународнике у бившој Југославији, Србији, Украјини…за све оне несретне масакриране људе у згради Синдиката у Одеси…

Слава им!
_________________________________________
[1] http://fakti.org/rossiya/putiniana/putin-neki-se-plase-nase-golemosti-pa-bi-da-nas-usitne-kao-jugoslaviju
[2] Уговор су потписале Француска, Западна Немачка, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург. Циљ је био да се под контролу стави производња и дистрибуција угља и челика
[3] Бранко Хорват, интервју за недељник Време, новембар 1991.
[4] The New York Times News service, 29. новембар 1990
[5] исто
[6] P. Brock, Media Cleansing Dirty reporting Journalism and Tragedy in Yugoslavia, страна 38
[7] Милош Васић, „Немачка веза“, ЈУГОФАКС, 2. фебруар 1992.
[8] P. Brock, Media Cleansing,Dirty reporting Journalism and Tragedy in Yugoslavia,страна 55
[9] http://www.intermagazin.rs/godisnjica-nato-agresije-na-republiku-srpsku/
[10] исто
[11] исто
[12] P. Brock, Media Cleansing Dirty reporting Journalism and Tragedy in Yugoslavia,стране 64 и 65
[13] Исто, страна 60
[14] исто
[15] http://www.freerepublic.com/focus/f-news/1601184/posts
[16] исто
[17 Миливој Иванишевић, Срби „геноцидни“, а правдољубиви, 19. септембар 2013, страна 15
[18] http://rt.com/op-edge/157060-odessa-massacre-war-nazi/
[19] http://www.advance.hr/vijesti/strasan-masakr-u-odesi-radikali-na-celu-s-fasistima-iz-desnog-sektora-spalili-desetke-ljudi-u-zgradi-sindikata-prezivjele-prebijali-na-ulici/
[20] http://rt.com/news/156652-odessa-fire-mainstream-media/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome
[21] http://rt.com/news/156652-odessa-fire-mainstream-media/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome
[22] http://www.globalresearch.ca/the-ukraine-crisis-and-the-political-lies-of-the-media/5379518
[23] http://www.globalresearch.ca/popular-discontent-grows-with-german-media-lies-in-ukraine-crisis-2/5376623
[24] http://www.globalresearch.ca/the-un-as-a-propaganda-nest-for-the-nato-information-vulture/5377892

Извор: Фонд Стратешке Културе