Хаџи Слободан Стојичевић, менаџер, новинар и публициста, писац књиге “Мрежни рат против Срба”, написао је нову књигу о мрежном нападу на СПЦ, о којој је са њим, за “Печат”, разговарао Владимир Димитријевић. Интервју преносимо у целости.

Ратови у историји, од камене секире до нуклеарних бомби, не престају и постају све страшнији. Развој и брзина комуникација омогућила је да се војна организација, систем преноса информација и систем командовања потпуно промене и интегришу. Најновије је мрежноцентрично ратовање. О чему је реч, како се води овај рат?

– Мрежноцентрични рат (енгл. Net-centric warfare) је војна доктрина или нова „концепција вођења рата“ коју су од почетка деведесетих година почели да развијају, а конкретно формулисали и предложили амерички војни стручњаци вицеадмирал Артур Себровски и Џон Гарстка у књизи Мрежноцентрични рат: његово порекло и будућност. У најкраћем: развој комуникација је омогућио да се потпуно промени сама доктрина ратовања. Војне јединице су одувек биле организоване хијерархијски да би се омогућио ланац обавештавања и командовања. Информације су путовале нагоре, према команди, а наређења надоле, према извршиоцима. Са развојем комуникација појавила се могућност да се војне снаге организују и информишу и хоризонтално, то јест да се убрза проток информација, доношења одлука и командовања, и да се тако оствари надмоћ над противником. Конкретно: војни командири бивају упознати са уопштеном замисли и визијом команде, а у току боја добијају информације и на основу њих се самосинхронизују и координирају.

Шта је то значило у цивилној области? Како се ова доктрина може применити на друштво које је подвргнуто нападу?

– Исти принцип о мрежној самосинхронизацији је разрађен и за цивилне потребе и назива се мрежни рат (Net war). Њега су од 1993. године почели да развијају амерички војни стручњаци Аркила и Ронфелдт. У мрежном рату, уместо војних јединица, по истим принципима се користе невладине организације (НВО), самоорганизоване интересне друштвене групе (грађански активизам), медији у страном власништву, међународне организације… Сви ови актери по одређеној замисли се активирају у одређеном тренутку и на разне начине нападају исти циљ са разних страна у истом тренутку, по техници „роја“ (swarming).

На овај начин се америчка војна агресија практично маскира у спонтане „транзиционе промене“ и не алармира одбрамбене механизме у нападнутом друштву. Најчешће, НВО и други актери у нападнутом друштву нису у потпуности ни свесни да су део америчких интереса и да, док се боре за неке своје (најчешће племените и оправдане) идеје и циљеве, у ствари реализују пажљиво планирану операцију слабљења и разградње своје државе. И тиме постају „тројански коњ“ у америчкој агресији.

По Вашем мишљењу, Американци и НАТО виде геополитичког непријатеља у свему српском и неће престати са присилама и уценама докле год потпуно не раскомадају и униште наш народ и државу. Колико смо спремни за одбрану?

– Ми, Срби, смо објекат геостратешке агресије колективног Запада. И због своје величине, и због свог географског положаја, и због своје православне вере, и због својих веза са Русијом, и из много других разлога. То је ваљда данас потпуно јасно. Ако је пре 30 или 25 или 20 година и могло бити неких дилема – данас је то потпуно јасно.

Ако се мало присетимо, осамдесетих година, пре разбираспада СФРЈ – Срби су били „проблем“ јер су „спречавали“ вишестраначје и демократију. Па и кад је уведена „демократија“ – опет су Срби били „проблем“ јер су „присиљавали“ друге народе да остану у СФРЈ. Па и кад се распала СФРЈ – опет су Срби били „агресори“ у новоствореним државама јер су живели на својим вековним огњиштима. Па и после пада Републике Српске Крајине и егзодуса нашег народа – Срби су остали „проблем“. И наша Република Српска је „проблем“ самим својим постојањем. Слободан Милошевић је био „проблем“, али и после преврата у октобру 2000. године – Срби су остали „проблем“. И Караџић и Младић и Косово и још стотине и хиљаде „проблема“ су маркирали Србе као „проблем“ у ових 30 година. И ваљда је данас већ свакоме потпуно јасно да не постоји неки одређени „проблем“ за Запад – ми, Срби, једноставно смо за њих проблем који ће они „решавати“ докле нас или њих буде под капом небеском. Нажалост, то је тако и од тога не можемо побећи.

Патријарх Порфирије води литургију у саслужењу владика СПЦ – Фото: СПЦ

Можемо ли да покушамо да се нагодимо, да више не будемо проблем?

– Чак и да пробамо да правимо неке уступке (као што понекад неуспешно покушавамо), да се мењамо, да се уклапамо у некакве планове и агенде, да личимо на све остале „нормалне народе“, да личимо на Хрвате, Словенце, Чехе… ништа нам то неће помоћи. Као велики, словенски, православни народ на овим просторима – ми ћемо увек за Запад бити „мали Руси на Балкану“ и геостратешки проблем. (Додуше, постоји велика вероватноћа да ће се ова геополитичка датост ускоро променити: империјалистички Запад је близу свог економског, демографског, идеолошког и моралног краја.)

Али ово, нажалост, није једини разлог за агресију. И ово је веома важно рећи. Сем геополитичке, постоји и идеолошка агресија. Неолиберална идеологија људских права је данас такође разлог за агресију. И овај идеолошки рат је подједнако опасан. Колективни Запад под вођством САД је данас у идеолошком сукобу са „тихом већином“ становништва свих држава. У овом идеолошком рату на страни наднационалног капитала и Запада су корумпиране националне елите, глобални медији и невладин сектор (НВО), а рат се води против обичних, малих, породичних људи, за промену система друштвених вредности.

У својој књизи тврдите да је идеолошки рат подједнако суров и бескомпромисан као и геополитички сукоб.

– И што је најважније – тврдим да у том рату нема миљеника и вечитих савезника. Неолиберална идеологија се „развија“, непрестано се измишљају и промовишу нова „људска права“. И као што се некада „линија Комунистичке партије“ мењала од конгреса до конгреса – тако се данас неолиберална идеологија мења од кризе капитализма до кризе капитализма у САД. И као што су се некада после сваког конгреса Комунистичке партије „закључци спуштали у базу“ – тако данас свака национална „демократија“ мора одмах и потпуно да прихвати све одлуке вашингтонског ГлобКом-а (Глобалног комитета) о новим људским правима. Свет се потпуно променио за последњих 30 година, и ако су некад са Истока – данас са Запада стижу резолуције, директиве и комесари. Ако је некада давно на Истоку постојао ЦК Коминтерне (Централни комитет Комунистичке интернационале) данас на Западу постоји ГлобКом НеоЛибИнтерн (Глобални комитет Неолибералне интернационале).

Зар то није теорија завере?

– Не, напротив. Није то завера, све је јасно. Ово није никаква тајна. Ми управо ових дана видимо како Мађарска, иако чланица ЕУ и НАТО, због само једног закона и заштите породичних вредности одједном постаје и недемократска и тоталитарна и како се предлажу санкције. Исто је и са низом других држава које због поштовања неприкосновености људског живота (абортуса) или других традиционалних вредности – у једном дану од „демократија“ могу постати „деспотије“, и одлуком вашингтонског ГлобКом-а постати пасторчад новог светског поретка без обзира на раније „заслуге“.

Српска православна црква, као темељ и стожер српског народа, нападнута је по оба ова стратешка правца агресије – и као идеолошки и мобилизациони фактор безбедности, и као духовна потка нашег националног светосавског духа и традиционалних породичних вредности. Током векова наша Црква је већ одстојала многе освајаче и духа и територија. То је огромно искуство борбе и истрајности. А што се тиче нових ратних технологија и одбране од „ратова нове генерације“ – ево, ова књига је предлог за неку, како је то један мој пријатељ генерал назвао, „православну безбедносну културу“.

Један од кључних метода мрежноцентричног напада је тзв. „операција базирана на ефектима“. О каквој методи је реч?

– Операције базиране на ефектима (ОБЕ, или како се још називају: „Операције базиране на постизању ефеката“) су сложене, планиране операције у којима низ наизглед међусобно неповезаних активности (поступака, медијских и друштвених кампања, медијских повода, лажних вести…) у разним сферама (физичкој, информационој, социјално-културној и когнитивној) производе планиран, а за јавност и лаика потпуно неочекиван ефекат на друштво и свест појединца. Ово је војна техника која је из мрежноцентричног рата прешла у мрежни рат.

На пример: један од начина примене ОБЕ је и тзв. „организационо оружје“ – препознавање и организовање ужих друштвених интересних група око неког проблема који је за њих важан, затим давање грантова из иностранства за оснивање и рад невладиних организација (НВО) по тим проблемима. У исто време, планирано, а наизглед са оснивањем НВО неповезано, провоцирање проблема у тим областима у којима су створене НВО; организација медијских и друштвених кампања у тим областима; изазивање „енергије гнева“, или како се још зове, „протестног потенцијала“ и усмеравање (спиновање) те енергије против државних власти или против опозиције. Путем трол и бот мрежа – деловање уз помоћ друштвених мрежа на те циљане групе и НВО у правцу стварања и међусобног сукобљавања присталица опречних ставова око тог питања.

Уколико се оваква ОБЕ филигрански спроведе – добијају се супротстављене организоване друштвене групе којима агресор може управљати за потребе дестабилизације друштва и државне власти. Овакве, споља контролисане друштвене тензије се могу по потреби користити за разне потребе агресора: могу се организовати демонстрације, штрајкови, перформанси, штрајкови глађу… у моменту одређених друштвених криза или преговора.

На пример: сведоци смо да код нас у Србији увек када се из иностранства врши притисак на власт поводом Косова, у истом тренутку се „случајно“ појави и проблем изборних услова, нелегалног рушења неке страћаре, мини хидроцентрала, изливања канализације, сексуалног узнемиравања пре много година, беба несталих пре неколико деценија… Овакво, временски темпирано, бављење проблемима повећава друштвене тензије и индиректно утиче на став државе и државног руководства приликом решавања важних државних питања.

Постиже се „когнитивни ефекат“ код државног руководства које има осећај да је народ против њих, да народ не мари за Косово већ за неке друге проблеме, да на крају крајева и није тако важно „тамо нешто што ионако немамо“. И код народа се генерише „когнитивни ефекат“: државна власт није „наша власт“ већ „однарођени режим“ који не брине наше бриге већ само брине о својим привилегијама, корупцији, а „бављење Косовом“ је у ствари брига о „нечем тамо што ионако немамо“.

Наравно, овде је реч о иностраном и планираном утицају на постизање когнитивног ефекта, а не о самим проблемима који су повод за стварање друштвених тензија. Разним друштвеним проблемима и државна власт и заинтересовани грађани треба да се баве и да их решавају. Па и да се сукобљавају у својим интересима. То није нити проблем, нити предмет ОБЕ. Циљ и производ ОБЕ је сам когнитивни (сазнајни) ефекат нервозе, безнађа, одбачености, небриге, мржње, страха, бркања приоритета, поремећај система вредности и важности… и код ужих друштвених група и код носилаца државне власти. Тако би упрошћено могло да се на примеру објасни како се наизглед неповезаним, из иностранства иницираним активностима, постиже планирани ефекат раздора у друштву и утицаја на одлуке државног руководства.

Владике СПЦ током радног дела Светог архијерејског сабора у крипти Храма Светог Саве, Београд, 25. мај 2021. – Фото: spc.rs

Велику пажњу у књизи посветили сте „премрежавању“ СПЦ и наметању „нових агенди“ путем сарадње извесних делатника наше Цркве са тзв. „цивилним друштвом“, које, иако нема униформу, учествује у рату против нашег светосавског идентитета са идеолошких позиција НАТО империје. Које су све вештачке мреже већ успостављене у СПЦ? Да ли ће се ствари развијати у складу са Марфијевим законом или ће, ипак, закон Божији бити јачи?

– Наша Црква се премрежава по истим принципима мрежног рата које смо већ описали. Само је конкретно деловање прилагођено религиозној организацији. Ја сам у књизи описао које природне мреже постоје и како се оне полако и плански замењују вештачким мрежама, уз помоћ „организационог оружја“. Чак сам за потребе књиге сачинио „омањи“, непотпун списак од 127 активности разних иностраних фондова и међународних НВО и њихове сарадње са СПЦ за последњих 20 година. Из овог списка, који није ни 10 одсто свих активности и „директних страних инвестиција“ у СПЦ, очигледно је да су странци „уложили“ у „неку“ сарадњу са СПЦ – милионе, а вероватно и десетине милиона евра, од 2000. године.

Ту инвестицију странци „објашњавају“ као добротворну и добронамерну активност, док ја дајем објашњење из угла мрежног деловања. Реч је о стварању „агената утицаја“ – људи који нису плаћени „агенти“ у класичном значењу те речи, већ добронамерни људи унутар СПЦ који су одушевљени „новим идејама“, „новим тенденцијама“, „новим промишљањима“. Ово (највећим делом) нису људи који свесно делују против наше Цркве, већ је реч о људима који, на свој начин, желе да Цркву учине бољом, „ближом обичном вернику“, који желе да „мисионаре ван клишеа“… Али, нажалост, те идеје су само у њиховим срцима и главама а у реалности реч је о припремном делу операције базиране на постизању ефекта (ОБЕ) како смо напред описали: финансирајући ове активности, странци проналазе „људе који мисле другачије“ унутар Цркве, подржавају и развијају њихову различитост и њихове каријере. Тако да они и несвесно постају „агенти утицаја“, организују их у мреже.

Дакле, мислимо да смо модерни и еврофилни, а, у ствари, користе нас у једном рату…

– Чак ни ове мреже и њихово деловање не би биле неки велики проблем за Цркву да све то није део шире операције (о којој наравно ови људи појма немају, или можда тек понешто наслућују): у одређеном тренутку почиње деловање осталих „неповезаних активности“ ОБЕ – укључују се медији у страном (америчком) власништву, државни органи (разних држава), кулминира утицај на Константинопољску патријаршију (КП) која створи раскол, укључује се притисак ММФ, кредитора и НАТО-а на грчку државу која употреби свој утицај на Атинску архиепископију да подржи расколничко деловање Фанара, укључују се Американци грчког порекла из САД, активирају се раније створене академске теолошке мреже, политички се покреће „питање“ томоса за „црногорску“, „македонску“, „косовску“, „хрватску“… „цркву“. Ефекат свега побројаног се још додатно вишеструко умножава деловањем трол и бот мрежа на друштвеним мрежама.

До чега то доводи када се све ове операције синхронизују?

– Сваки од ових проблема појединачно – није проблем за нашу Цркву. Али када се сви ови спољни проблеми уз помоћ политике, медија и америчке дипломатије покрену одједном против СПЦ, а у истом тренутку се унутрашњи „агенти утицаја“ самосинхронизују и почну да делују као „академска теолошка мрежа“, као „братство реформатора“, „мрежа инклузивне теологије“, „мрежа феминистичког богословља“, „мрежа теолога који су храбри да мисле другачије“ или као „заједница земљака“ (што су све вештачке мреже) – настаје веома, веома опасна ситуација за јединство Цркве.

Врло лако се може десити (а као што видимо и дешава се) да ови (у почетку вероватно добронамерни) људи, своју припадност мрежама претпоставе својој припадности клеру наше СПЦ. И могу постати „кадровска база“ за деловање странаца изнутра против наше Цркве. Ово деловање изнутра у комбинацији са притисцима споља наравно да доводи до когнитивних ефеката унутар клера какве смо напред већ описали: збуњеност, дезоријентисаност, поделе, неповерење, страх, духовне кризе, бркање приоритета, немогућност реалног сагледавања и доношења оптималних одлука, разочараност, грешке у одлучивању…

Све ово доводи до истог когнитивног ефекта и код јавности а и код верног народа. На крају, и ако се некако изађе на крај са искушењима, бар нека штета сигурно буде нанета, а то и јесте циљ од почетка. Мрежни манипулатор постави неколико циљева ОБЕ, тако да и ако оствари само пола, или две трећине или барем једну десетину планираног – операција је за њих успела. У сваком случају ефекат барем делимичне дискредитације Цркве код народа се оствари.

Као пример успешног антиправославног мрежног рата навели сте тријумф воље Империје над грчком Црквом, која није одолела НАТО патријарху Вартоломеју у његовом неканонском насртају на територију Московске патријаршије. Како су се потомци света Три јерарха нашли у таквој позицији? Да ли је либерална идеологија победила православну еклисиологију?

– Ја сам у књизи само навео чињенице које сви одавно знамо: грчка Црква (Атинска архиепископија) је већ деценијама практично срасла са грчком државом. Од 1952. године, када је Грчка примљена у НАТО, и Атинска архиепископија је постала државна Црква и сви свештеници су постали државни службеници тако да, ево, већ скоро 70 година примају плате из буџета. То се у мрежном рату зове: „промена стартних услова“.

Временом, како се држава задуживала и уплитала у НАТО мреже, тако је и грчка Црква пратила њено упетљавање са ЕУ, НАТО, ММФ, кредиторима. И када је 2018. године патријарх Вартоломеј практично направио раскол у православљу – поставило се питање да ли Атинска архиепископија бира да подржи раскол или православно јединство. С јесени те 2018. године, Атина није признала украјинске расколнике и одмах је после месец дана уследила уцена мрежних структура: грчка држава је одлучила (највероватније под притиском поверилаца и међународних НАТО структура) да целу Цркву „избаци“ из државне службе и да им укине плате! А да би оставили „одшкринута врата“ за покајање непослушне цркве – објавили су да се оснива фонд за свештеничке плате од 200 милиона евра годишње. Тако смо сви и сазнали која је цена грчке Цркве. И, наравно, после неколико месеци, Атинска архиепископија је признала украјинске расколнике, а за њом и Александријска патријаршија (која се такође добрим делом финансира из овог фонда).

Не бих рекао да је либерална идеологија победила православну еклисиологију (учење о Цркви) јер нигде није речено да Црква треба да буде плаћена државна службеница. Да, потребна нам је симфонија Цркве и државе, а не држава која „издржава“ Цркву. Мислим да је, у данашњим условима, побеђена „грчка трговачка схоластика“, а не православна еклисиологија.

Плакат за предавање Слободана Стојичевића о мрежним ратовима – Фото извор: Србин инфо

Да пређемо на тему „бесплатног ручка“. У својој књизи описујете како наш човек наседа на разне „промоције“ производа и услуга, где се, уз рекламно предавање, нуди неко „мезе“. Пре тога нас, наравно, позову телефоном и кажу да смо добили награду. Ви у књизи пишете: „Трик је у осећају нелагодности да се поједе бесплатан ручак, а да се ништа не да заузврат“. Екуменистичке организације и форуми се људима у СПЦ већ годинама нуде као даваоци „добрих услуга“ и ресторани пуни „бесплатних ручкова“. Много пута смо били насанкани – од Светског савета цркава до Ватикана, а екуменизам није донео никакво зближавање са инославнима, него болне деобе у самој СПЦ. Ви, како видесмо, не верујете у бесплатан ручак, него, са владиком Радом, понављате: „Слатка мама, но би на удицу“. Шта чинити кад те западне екуменске дружине понуде бесплатним оброцима?

– У хибридном рату против наше Цркве се користе сва расположива оружја. Део тих психолошких оружја су и већ опробане технике маркетинга. Ове технике сам описао у књизи јер велика већина људи за њих или не зна или, ако и зна, везује их за продају робе а не за идеолошку индоктринацију или осмишљено деловање против Цркве. То је део „безбедносне културе“ којој би требало обучити клир. Јер сваког дана се појављују нове технике, и ако већ Црква „иде у корак са светом“ по другим питањима онда би требало да „пружи корак“ и сустигне и развој нових техника агресије на њу саму.

Али оно што сам такође желео да нагласим у књизи је и специфичност положаја наше Цркве у нашим државама. Обично ми себе и своју Цркву поредимо са Грцима и Русима. И одатле извлачимо неке закључке и о положају Цркве и о односу Цркве и државе данас. А та аналогија може да буде врло опасна у данашње време. Из простог разлога што ове Цркве не живе у истим државама и немају исте односе са тим државама. Руској цркви је руска држава савезница. И руској држави је руска Црква савезница. То је однос два више-мање независна и добронамерна савезника који су заједно нападнути из иностранства. Зато руска држава и безбедносно и информационо помаже и штити руску Цркву (као и све друге велике религије на територији РФ) за шта ја дајем примере у књизи, док, у исто време, ништа не тражи од Цркве као „противуслугу“ осим да буде оно што јесте: тврђава и заштитник породичних вредности.

Грчки клирици су, како смо већ рекли, државни службеници презадужене грчке државе која је, опет, под влашћу страних кредитора. И како смо видели на примеру признавања украјинских расколника, Запад има полуге утицаја на грчку државу која има полуге управљања грчком Црквом. Ако је цена послушности помесних Цркава грчког говорног подручја већ испреговарана на 200 милиона евра годишње – нема потребе допунски правити трошкове и нешто нарочито нападати Цркву која је већ умрежена и плаћена за велике, глобалне пројекте „томос инжењеринга“. (Овај ненормалан однос дужничке потчињености ових дана можемо видети и кроз активности и промену односа грчке државе према тзв. Косову, а далеко било једног дана може утицати и на стварање и признавање „косовске цркве“.)

Зашто, по Вама, све ове чињенице не могу да се примене на светосавску Цркву?

– Положај и проблеми наше СПЦ су у ствари потпуно специфични. Ми скоро ништа не можемо научити из искустава руске и грчких Цркава у односима са њиховим државама. Место и важност наше државе која са једне стране није у ЕУ и НАТО, а са друге стране има проевропску инклузивну државну власт која томе помало стреми – ствара латентну опасност за утицај на СПЦ у случају исувише блиског финансијског ослањања на државу. Зато једино што можемо извући као наук је да се држимо подаље од умрежавања са државом и од директног „качења“ црквеног клира на државни буџет.

Неколико примера које смо имали са директним запошљавањем и државом као послодавцем су се већ показали као врло, врло проблематични. И у случају вероучитеља који данас увелико траже синдикална права од државе и ступају у директан однос са државом мимо Цркве, а и у случају Православног богословског факултета где су професори после само деценију и по „државног посла“ и умрежавања са академском заједницом, као што смо већ видели, практично постали умрежена академска „унутарцрквена опозиција“ која приоритет даје својој припадности (интернационалним) академским мрежама а не својој припадности Цркви. Тако да је по мом мишљењу, најбоље се држати оне народне: „Ако смо ми браћа – а оно, нису нам кесе сестре“.

Наравно, држава треба да помаже Цркву и то је нормално. Црква је један од стубова стабилности и безбедности и државе и друштва. И зато је нормално да је држава финансијски помаже. Али није добро због те финансијске помоћи Цркву отворити за уплив државних мрежа. Исти ефекат сарадње и „симфоније“ се може постићи директним, једнократним, наменским и централизованим донацијама. Другим речима, најбоље би било да се тај финансијски однос са државом каналише на један „прозор“ кроз Патријаршију или епархије. И да се на тај начин онемогући умрежавање са проевропским државним институцијама, фондовима, пројектима по дубини. Они који су црквени клир или црквени намештеници или било који део Цркве – треба да буду одговорни само вертикално својој Цркви и ником другом. А све хоризонталне односе са државом би требало, колико се год може, смањити јер прете умрежавањем и неконтролисаним ванцрквеним утицајима на појединце у Цркви.

Ово није никакво „затварање“ Цркве и ограђивање од народа, државе или друштва, већ разумна заштита од финансијских и мрежних утицаја проевропских политичара мимо највише црквене јерархије. Као пример сетимо се ситуације са отказима на Богословском факултету када је академска заједница јавно изјавила да „ко плаћа тај и наручује музику“, то јест да ће држава и проевропска „интелигенција“ одређивати шта и како да се проучава на Богословском факултету. Ми до сада још нисмо имали овај проблем и скандале „по дубини“, али евидентно је да се увелико осмишљено Црква умрежава по парохијама путем разних донација локалних органа и локалних подружница НВО.

Свештена лица приликом дочека патријарха антиохијског и свег Истока г. Јована испред зграде Православно богословског факултета у Београду, 13. октобар 2018. – Фото: spc.rs

Имате ли неки конкретан пример?

– Као пример можемо навести активност добротворне организације СПЦ „Човекољубље“ који по програмима Владе Шведске организују окупљања сеоских жена у парохијским домовима по црквама и обучавају их самозапошљавању а (као успут и) о насиљу у породици, како да пријављују своје мужеве, како да „препознају“ насиље у породици… То је класичан пример „умрежавања по дубини“: у сеоску парохију долази званична организација СПЦ са ауторитетом Патријаршије, сеоски свештеник нема избора нити снаге да их одбије и окупља своје парохијанке који долазе на позив своје Цркве. А онда их у њиховој цркви, у којој би требало да се говори о светињи брака, дочекују поред осталог и „едукатори“ који им говоре како да што брже, лакше и уз помоћ државних органа следују неолибералним наративима о породици као „најопаснијем месту“! И да се, по могућству, што пре разведу!

Једно од кључних поглавља у Вашој књизи бави се замком потрошачког односа према религији. Како смо дошли до занемаривања подвижништва ради удобног осећања да у Цркви на све имамо право и да нам море није ни до колена?

– Ово је вероватно један од највећих проблема Цркве данас. Проблем је делимично стихијски, али највећим делом појачаван од стране западних мрежних структура. Хуманизам или човекоцентричност је темељ идеологије данашњице. Идеју „човек је мерило свих ствари – које јесу да јесу а које нису да нису“ је још у филозоф Протагора изрекао пре 2.500 година, али тек је од Француске револуције је постала владајућа идеологија. А данас је темељ не само потрошачког начина живота већ постаје и владајућа државна идеологија. И тако смо данас дошли до тога да је Његово величанство Потрошач центар, извор и утока свега. И по њему се све и мери и њему је све подређено и усмерено.

Отаџбина данас више није отаџбина за коју се живот даје већ „сервис грађана“. Народна просвета више није образовање и васпитање будућих покољења, већ је данас „пружање услуга обуке за радне задатке“. Војска више није заштитница, већ „сервис за пружање услуга безбедности“. Народно здравље није брига о занемоћалим и оболелим члановима заједнице, већ „сервис за пружање медицинских услуга клијентима“.

Шта то значи за веру и Цркву? Куда нас води?

– И ова промена парадигме је полако дошла и до Цркве. „Нове богословске тенденције“ и „нова теолошка промишљања“ полако почињу да „осмишљавају“ како да Њ. В. Потрошача сместе у еклисиологију и теологију. Како да и у Цркви Потрошач добије онај централни значај на који је навикао у свему другом. Ја сам тај процес назвао: „од боготражитеља ка богоПотрошачу“. Јер заиста у том покушају „прилагођавања Цркве данашњим верницима“ – Бог је само префикс који нема право на велико слово, већ је тежиште на Потрошач којему се пружају неке религиозне услуге. „Нове теолошке идеје“ у ствари иду у правцу претварања Цркве у „сервис за пружање религиозних услуга грађанству“.

Да то ипак није само стихијска појава, која потиче од духа времена?

– Ова тенденција је само делимично стихијска. Када сам мало истражио проблем, испоставило се да је то највећим делом у тинк-тенк центрима осмишљен пројекат, који је америчка влада прихватила као званичну политику и назвала га „дерадикализација религија“. Стејт департмент је у сарадњи са USAID основао и канцеларију за „сарадњу са инклузивним верским лидерима“ преко које промовише „оне који су храбри да буду различити“ у свим религијама, па и у православљу. Овај пројекат додељује милионске грантове западним универзитетима који кроз сарадњу са теолозима полако изграђују нешто што би се назвало „грађанско богословље“. Конкретно, у православље се највише инвестира преко Американаца грчког порекла и грчких епархија у САД. А они већ у те пројекте полако укључују и наше богослове и професоре са Православног богословског факултета у Београду.

А затим „траг новца“ води, наравно, према Русији: преко наших владика и теолога на симпозијуме и конференције се позивају и руски теолози да би се полако те идеје преко Србије и СПЦ шириле у Русији. Ја у књизи дајем и теоријске поставке са повезницама (линковима) на доктринарне документе и конкретне примере са повезницама на догађаје – које свако може проверити једним кликом миша. Један од примера је Центар за православне студије на језуитском Фордам универзитету у коме је наш владика источноамерички Иринеј (Добријевић) у надзорном и саветодавном одбору, а који добија милионске донације за развој оваквог „грађанског богословља“, „инклузивног православља“, „ЛГБТ богословља“ и за његово ширење у правцу Источне Европе.

Ово је, за нашу Цркву, изузетно опасна тенденција. Јер то није само стихијски процес претварања свештеника у лајф коуча који пружа духовне услуге или „прихватања сваке љубави као љубави Христове“, већ је то пажљиво осмишљен, планиран и богато финансиран напад на СПЦ преко „академских теолошких мрежа“. Али, на срећу, он није толико опасан ако се зна одакле долази напад и како се заштитити. Наша Црква је већ почела да сређује стање на ПБФ и да пресеца све те канале малигног утицаја са Запада.

Срби су стар и уморан народ, нападнут на свим фронтовима и са свих страна. Хоћемо ли издржати? Можемо ли се одбранити кад непријатељ долази са авионима, тенковима и дроновима, а ми имамо пушке М48?

– Ми заиста имамо велике проблеме данас. Али имали смо и веће кроз историју, па смо претекли и развијали се. А неколико царевина и империја је већ поломило зубе покушавајући да нас сажваће. Наше најважније „оружје“ је наша Црква. Бивало је да нисмо имали државу, али смо опстали јер смо имали своју Цркву и веру. Тако је и данас: ми и наша Црква смо у опасности само ако одступимо од свог пута који смо, како је лепо рекао наш патријарх, изабрали на референдуму 1389. године.

Кад знамо одакле и каква опасност прети нашој Цркви – много је лакше. Треба само да побољшамо безбедносну културу и да још мало издржимо. А кад ми урадимо колико до нас стоји – остало се дометне. И заиста ако погледамо реално: пре само годину дана се, поводом короне, озбиљно разговарало да ли хришћани треба да се моле Богу и да се причешћују! Скоро да је дошло до тога да се Свети Дарови пакују као ланч пакет и носе по кућама! А, ево, за само неколико месеци од избора новог патријарха, догодила се буквално обнова Цркве. Тихо, молитвено, достојанствено, без помпе и великих говоранција. Иако Црква скоро да нема медије, само неколико одлука и поступака је ствари ставило на своје место. Као што је одавно речено: „Ако је Бог на првом месту – све остало брзо дође на своје место“.

Припадници Гарде Војске Србије и Војске Србије са иконом током Спасовданске литије, Београд, 10. јун 2021. – Фото: ђакон Драган Танасијевић/СПЦ

Које су нам, по Вашем мишљењу, поруке и поуке послате на овај начин?

– Приватно као монах у порти он је срдачан и насмејан, али као глава аутокефалне Цркве он је у служби и на служби Цркви и држави. Зато је озбиљан. Не намрштен или љут већ управо усредсређен и сконцентрисан јер је и служба врло одговорна и није играрија или забава. Приватно он може бити свакоме доступан и ићи наоколо са тацном и послужавником, али као глава Цркве – испред њега је чист пут који ограђује и трасира шпалир од три стотине свештеника а око њега је униформисана војна и полицијска заштита државе. Приватно у порти, он иде гологлав, у обичној мантији и са монашким појасом, али као глава Цркве, он је у пуном сјају и одејанију са митром и под „небом“ са патерицом као симболом пастирске власти и са скупоценим крстом.

Ово су у ствари непроцењиве невербалне поруке које су нам послате: 1. Црква је чврста и стабилна, хијерархијска организација у којој свако има и зна своје место; 2. Црква није неко неформално „дружење поводом духовности“ већ има своју узвишену и духовну и државну мисију; 3. Црква је вредносни оријентир и чврст ослонац у времену општег бесмисла и губљења друштвених вредности. 4. Црква је једна од најважнијих националних и државних институција а не само једна од „друштвених интересних организација“.

А шта ћемо са модернизмом и духом овог света, који ниједну, на ни нашу Цркву, не остављају на миру?

– „Нови богослови“ нам често профанацију Цркве образлажу изреком: „Црква није Црква ако не мисионари“ и стога се предлаже мењање догмата и срозавање Цркве у сусрет палим друштвеним групама. Као што смо видели код других конфесија које су пробале да на овај начин „мисионаре“ (прављење дискотека по храмовима, одбацивање догмата, „благосиљање и венчавање“ непокајаних припадника „нестандардних полних оријентација“, итд) овакво „мисионарење“ грешнике није приближило Цркви, али Цркву јесте удаљило од Христа. Зато у ствари ова литија и јесте била најбоље могуће мисионарење. Јер данашњем човеку и његовој души, у времену опште моралне збрке и разноразних хоризонталних мрежа, не треба Црква која се мења и њему прилагођава, већ Црква која је стабилна и хијерархијска, Црква која је светионик и оријентир у општој какофонији и хаосу.

Зато мислим да ће све бити добро без обзира на недаће које су нас снашле. А то што нам се чини да је све црно – сетимо се: „Ноћ је најтамнија пред свитање“.

Следеће године на Косову!


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Узроци и последице мрежног рата против СПЦ

* Обавезна поља