Цетињски манастир као кључ црквеног континуитета у Црној Гори

Предлози о измештању устоличења из Цетињског манастира у неки други храм и град, као што је храм Христовог Васкрсења у Подгорици, били су злонамерни или кратковиди. Свестан далекосежне опасности једне такве одлуке, митрополит Јоаникије није имао дилеме где треба да се обави чин устоличења. И ова његова одлука показује колико је било важно да нови митрополит црногорско-приморски буде неко ко није „извањац“ и ко самим тим одлично познаје специфичне црногорске прилике, историју и људе.

Измештање устоличења из петовековног седишта митрополије црногорско-приморске било би у јавности схваћено као победа оних који тврде да је српска Црква у црногорској престоници инострана и окупаторска установа. После измештања устоличења уследили би захтеви, правдани очувањем реда и мира на Цетињу, да се са Цетиња исели и седиште Митрополије. Они који називају СПЦ „Црквом Србије“ прихватили би да та Црква има седиште у Подгорици, као што држава Србија има амбасаду у том граду. Једино не могу да прихвате да српски митрополит столује у Цетињском манастиру.

Нови идентитет не вреди ништа без доказа историјског континуитета, а у Црној Гори кључеви црквеног, државно-правног и националног континуитета налазе се у Цетињском манастиру. Он је данас у црногорској престоници једини живи сведок континуитета са Црном Гором Петровића, све друго на Цетињу баштини нови послератни идентитет. Стога су поборницима новог несрпског црногорског идентитета нужне тапије над Цетињским манастиром и Острогом. Пошто се покушај прављења државне цркве у Црној Гори спроводи према украјинском моделу, треба се сетити да су се у Украјини на удару секуларизације најпре нашли најстарији кијевски храмови: Андрејевски и Софијски сабор.

Позиција митрополита Јоаникија

Одлуке у вези са устоличењем митрополита Јоаникија, сведоче, с једне стране, да је Црна Гора добила духовног пастира који жели да јој донесе мира, као што су радили и његови претходници, пре свих Св. Петар Цетињски мирећи закрвљена црногорска и брдска племена. Очигледно је да је нови митрополит спреман да за то поднесе највећу одговорност и жртву. С друге стране, садашња позиција митрополита Јоаникија по много чему опомиње на Његошеву, који је био туђин међу својима. На њега отворено кидишу Ђукановић и његови „комити“, а своју подршку, која носи велике ризике, јер у свету је џабе „само сир у мишоловци“, нуде му преко својих људи, не тако јавно, али очигледно Кривокапић и Вучић, па и опозиција из Србије.

Да се владика Јоаникије налази у ситуацији да доноси изнуђене одлуке у ненаклоњеном окружењу, види се по том што је после Кривокапићевог одустајања од доласка на чин устоличења повукао ранији позив за црквено-народни сабор, јер би у таквим околностима сва одговорност за евентуалне инциденте пала на СПЦ и митрополита лично. Једном речју, покушаји злоупотребе устоличења које долазе са различитих политичких адреса из Црне Горе и Србије показују да ће митрополиту Јоаникије за његов успешан рад на духовном, али и националном препороду Црне Горе преко потребно бити еманциповање од политичког утицаја свих наведених центара политичке моћи, пошто је сарадња са њима због њихове несамосталности у односу на иностране центре моћи крајње ризична и непредвидива.

За обезбеђење такве независне позиције Митрополије у црногорском друштву неопходно је ослањање на верни народ који је изнео литије. С тим у вези, опасни су сви они покушаји којима се доводи у питање ауторитет митрополита Јоаникија, тиме што се  у јавности његова одлука о отказивању црквено-народног сабора представља као окретање леђа том истом народу.

Колико буде успешан у ослобађању од политичког утицаја, толико ће позиција митрополита Јоаникија бити јача и у епископату СПЦ. Јача позиција у епископату омогућиће му да успешније спроведе руководна начела из својих првих изјава и одлука, да је Митрополија је духовно лечилиште за сваког православног верника у Црној Гори, био он Србин или Црногорац, али и да је Митрополија саставни део СПЦ, истог црквено-правног статуса као и све друге њене епархије.

Ђукановићева злоупотреба устоличења

Устоличење митрополита Јоаникија је за Мила Ђукановића важан догађај за мобилизацију присталица и одбрану стеченог политичког положаја и моћи. Ђукановићу подстицање мржњи и подела служи као основно средство за дестабилизацију власти садашње парламентарне већине. Ђукановићу у томе очигледно здушно помаже Александар Вучић, који преко провладиних аналитичара подгрева атмосферу око устоличења и шири србијанско антицрногорство, а уз то неспорно контролише делове ДФ-а, чији се сав вишегодишњи рад своди на запаљиву патриотску реторику.

Кривокапићева влада и устоличење

Нису проблем Ђукановићеве изјаве, јер су оне политички очекиване, иако противправне. Проблем је што је Влада препоручила Митрополији да одустане од позивања народа на чин устоличења, а истовремено се ништа не чини да се процесуирају они који прете да ће насилно спречити чин устоличења. При томе се слободи вероисповести претпоставља слобода окупљања, иако се према Уставу Црне Горе слобода вероисповести не може ограничити у условима ванредног стања, док се слобода окупљања може ограничити. Црквено-народни сабор је саставни део чина устоличења и самим тим један облика остваривања права на слободу вероисповести. Црногорска држава је показала да није у стању да гарантује ово темељно људско право. Забрињавајуће је што на све то ћуте западне амбасаде у Подгорици.

Поступци Здравка Кривокапића су се, с једне стране, условљени минималном парламентарном већином, која између осталог зависи и од подршке УРЕ, која СПЦ ових дана назива „Црквом Србије“ и која на идентитетска питања у Црној Гори има исти поглед као ДПС. С друге стране, Кривокапићева будућност зависи од тога да ли ће успети да формира странку центра, која ће моћи да окупи и националне Црногорце и Србе. И најзад, будућност нове Владе, па и Кривокапића, умногоме зависи од подршке САД, В. Британије и Немачке, којима је прихватљив одлазак Ђукановића у политичку пензију, али им није прихватљиво јачање српског идентитета и српских установа у Црној Гори.

Вучићева (зло)употреба устоличења

Александру Вучићу у предизборној години је добро дошао сваки догађај у коме може да игра улогу наводно неспорног лидера „српског света.“ Тако стварни интереси српског народа у Црној Гори и Републици Српској постају део предизборне кампање А. Вучића и таоци његове политичке будућности. То је, показали су догађаји из деведесетих, крајње опасно и национално штетно. То што из САД и ЕУ нема критика на рачун Вучића због пропагандне приче о „српском свету“ и мешања у црногорске политичке прилике јасно показује да је реч о обичном вербализму за унутрашњу политичку употребу. Највеће жртве таквог вербализма су Срби у Црној Гори пошто се питање стварних гарантија њиховог идентитета до сада озбиљно није отворило.

Проширена верзија интервјуа датог за агенцију Бета, 03. септембар 2021.

---

Извор: Нови Стандард