Velika igra Rotšildovih i Rokfelerovih

Pre nešto više od godinu dana, tokom maja 2012 god. Fakti su, u prevodu Ksenije Trajković, objavili sjajan rad doktora političkih nauka Vladimira Pavlenka „Velika igra Rotšildovih i Rokfelerovih“, čije čitanje danas svakako ima istu draž i aktuelnost kao i u vreme objave. Shodno svojoj koncepciji CEOPOM-Istina ovaj tekst objavljuje u integralnom obliku bez obzira na dužinu. 

Vladimir Borisovič Pavlenko rođen je 1955 god, a u mnoštvu zanimljivih radova izdvajamo „Oktobarska revolucija kao globalni projekat“, „Globalni projekti-teorija i praksa“, i  „Integracioni procesi Evroazije“.

Tridesetog maja pojavila se informacija o sporazumu u skladu sa kojim je kompanija Rothshild Investment Trust Capital Partners (RIT CP)  koja pripada Rotšildima, kupila veliki paket akcija kompanije Rockefeller Financial services (RFS), koja upravlja porodičnim biznisom Rokfelera i drugih najbogatijih porodica u SAD.

Ovu informaciju praktično su preuzeli svi svetski mediji proprativši je istovetnim i površnim komentarima, čija je suština u tome da su dva najveća klana globalnih oligarha sklopila savez radi „zajedničkog odupiranja novom krugu svetske krize“.

Takve tvrdnje su zapravo najdalje od stvarnosti. Radi se o tome da je poslednjih godina strategija obe oligarhijske grupe građena po principu koji je definisao biograf Rotšildovih Frederik Morton: „Sada porodica nastoji da svoje prisustvo u svetu učini neprimetnim i nečujnim“.

To je jasno: veliki novac zahteva ćutanje, veliki novac još veće. Ali upravo je to ćutanje eksplodiralo 30. maja pažnjom koja je bila prikovana za događaj, što je očigledno pokazalo realnu težinu tih vodećih klanova ne samo u globalnoj ekonomiji nego i globalnoj politici.

Komentarišući pojavljivanje nove alijanse, finansijski analitičari su jednostavno pomešali uzrok sa posledicom: sama svetska kriza je nastala kao produkt delovanja Rotšilda i Rokfelera, a ne obrnuto. Kako se baš to desilo, pokušaćemo sada da razumemo.

Dakle, to što se desilo možda i ne znači kapitulaciju Rokfelera pred Rotšildima, nego, najmanje, veoma bitnu predaju svojih pozicija. Ako kopamo duboko, onda je potrebna detaljna analiza sa istorijskom digresijom – u ovakvom scenariju nešto razumeti drugačije praktično nije moguće.

Zato ćemo početi od porekla pitanja. Pravi splet protivrečnosti između ova dva globalna klana su dva svetska rata 20. veka. Pritom, u oba slučaja započeli su ih Rokfeleri i upravo su oni ubirali plodove uspeha.

PRVI SVETSKI RAT – Uslov za ulazak SAD u Prvi svetski rat, kada je postalo jasno da Francuska i Britanija ne izlaze na kraj sa Nemačkom, a Rusija zbog Februarske revolucije ispada iz rata, Rokfeleri su organizovali pristup svojoj naftnoj imperiji  za eksploataciju naftnih bogatstava Standard Oil of New Jersey Bliskog i Srednjeg Istoka, koja su pripadala Rotšildima.

Od 1927. godine Standard Oil preuzeo je 25 odsto akcija IPC – Iračke naftne kompanije, koja je osnovana još 1912. pod nazivom TPC – Turske naftne kompanije. Pritom je 50 odsto akcija pripalo vladi Otomanske imperije, po 25 odsto dobio je Šel Rotšildovih, kao i Dojč Bank, koja se nešto kasnije našla u njihovom „okovu“.

Za razliku od svojih privremenih partnera, koji najverovatnije nisu ni slutili da su privremeni, Englezi su „znali budućnost“ zato što su je oni i planirali, shvatajući da će, nakon pada Nemačke i Otomanske imperije u Prvom svetskom ratu, oni kao pobednici uzeti svih 100 odsto.

Tako bi se i desilo da je Antanta mogla na bojnom polju da savlada Nemce. Međutim, za evropske saveznike taj zadatak se pokazao preteškim i bila je potrebna pomoć SAD – ekspedicione snage generala Peršinga, koje su odlučile ishod rata na zapadnom frontu, koji je, za razliku od Drugog svetskog rata, tada bio odlučujući.

Ulazak SAD u rat radi pridobijanja Engleza u ispunjavanju postavljenih uslova bio je na različite načine nametnut američkoj vladi. Pre svega pomoću zakulisnog podsticanja na provokativne operacije „podvodnog“ rata, koje je naširoko primenjivala sama Nemačka. Zbog ukupne britanske nadmoćnosti u pomorskom naoružanju, Nemci nisu hteli da odustaju od toga, a nisu ni mogli zbog finansijske zavisnosti od Rokfelera: u periodu od 1914-1916. oni su velikim kreditima obezbedili ne samo kajzera nego i njegove otomanske saveznike i iz senke ostvarili uticaj na njihovu politiku.

Kao odlučujući povod za izlazak SAD iz neutralnosti i ulazak u rat izabrano je potapanje putničkog broda Luzitanija od nemačke podmornice, čije je pripremanje zakulisnim diplomatskim manevrima veoma podsećalo na predvečerje japanskog napada na vojno-pomorsku bazu SAD u Perl Harburu u decembru 1941. Posle redovnog susreta sa Frenklinom D. Ruzveltom, vojni ministar SAD Stimson zapisao je tada u svom dnevniku: „Dotakli smo se delikatnog pitanja diplomatskog delovanja koje je usmereno na to da Japan učini prvi i pogrešan korak – korak otvorene agresije“.

Nije nikakva tajna da oba događaja imaju iste korene.

Ne može se reći da se Rotšildi nisu svemu tome protivili. Njihov glavni i pravi politički proteže u SAD pukovnik Haus, koji je sebe nazivao „vlašću iza trona“, čitavu 1914. godinu posvetio je pokušajima sklapanja zapadnog saveza protiv Rusije uz učešće SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke.

„Engleska ne bi htela da potpuno pregazi Nemačku jer bi se tada nasamo suočila sa svojim starim neprijateljem Rusijom“, pisao je Haus predsedniku Vudrou Vilsonu u maju 1914. godine, „ali, ako Nemačka bude neograničeno povećavala svoju flotu, onda Engleska neće imati izbora“.

Da bi sačuvao pravo Engleske na izbor (i Rotšilda, koji su u to vreme već sto godina kontrolisali njenu centralnu banku), Haus je čak otputovao u Berlin, gde je bio u audijenciji kod kajzera Vilehlma Drugog i ministra pomorske flote Fon Tirpica. Sve je bilo uzalud: nemačka flota je na novcu Rokfelera (uzgred, kompenzovanom po Zakonu o federalnom rezervnom sistemu) rasla kao kvasac i Englezi nisu mogli u ratu ostati po strani, tako da su predali Rokfelerima sve političke adute.

DRUGI SVETSKI RAT – U Drugom svetskom ratu ekonomija je još jače postala zavisna od politike. Kada su u maju 1940. godine Nemci napali Francusku, francusko – britanske formacije su brzo razbijene, Francuzi su potpisali primirje i predali Pariz a Englezi su se našli pritešnjeni prema La manšu u oblasti belgijskog Dankirka.

Uporedo sa „čudnim ratom“ u jesen-zimu 1939-1940, jedna od glavnih tajni Drugog svetskog rata, koja je istoričare dovela u ćorsokak, uvek je bilo pitanje: zašto su Nemci, umesto da dotuku protivnika i „na njegovim leđima“ pređu La manš, stali i ni korak napred nisu učinili dok Englezi nisu izveli svoje osoblje na Britanska ostrva. Pritom ni prevozna sredstva nisu bombardovali.

A stvar je bila vrlo jednostavna. Radi se o tome što je Hitler, ako i nije bio direktno unajmljen od strane Rokfelera (iako takva tvrdnja takođe nije preterana), u potpunosti zavisio od njih u delu vojne ekonomije, pre svega nafte i produkata njene prerade i najpre benzina. Činjenica i brojki ima u izobilju – od osnivanja bazelske Banke za međunarodna poravnanja (1930) za finansiranje nacista, do kupovine od strane kompanije Standard Oil 730 hiljada hektara zemlje kod Hamburga i izgradnje na toj zemlji rafinerije koja je ispravno funkcionisala tokom čitavog rata. Ali tim podacima nećemo opterećivati materijal da ga ne preplavimo detaljima i pojedinostima.

I ljudi koji su Hitlera doveli na vlast nalazili su se u SAD – ona ista braća Alen i Džon Foster Dalesi (bliski srodnici braće Rokfelera). Svima njima upravljala je troglava američko-britansko-nemačka hobotnica – Šrederova banka (imala je status agenta nacističke vlade), kao i sa njom povezane firme (Gerhard Šreder je potomak tih Šredera).

A Ruzvelt, koga su uz pomoć onog istog Hausa na vlast dovodili Rotšildi, bio je zapravo proteže Rokfelerovih. Nije slučajno samog Hausa u okruženju novog predsednika zamenio B. Baruh – veliki špekulant na berzama (poput Soroša), koji je znatno poboljšao svoje poslove na dužnosti predsednika Komiteta za vojnu industriju SAD, na kojoj je bio tokom čitavog Prvog svetskog rata.

Jedan detalj: kada su 1943. godine specijalne službe SAD referisale Ruzveltu o mogućnosti „uklanjanja Hitlera“, ovaj je to kategorično zabranio. Međutim, pokušali su da to učine, ali Englezi već u julu 1944. Pošto su zaključili primirje sa „novom“ vladom Nemačke, oni su se veoma nadali da će SAD uključiti u odupiranje Sovjetskom Savezu i srušiti pretpostavljenu sovjetsko-američku alijansu. (Istina, nju su i tako srušili, ali već na drugi način: umesto glavnog arhitekte „Novog pravca“, G. Valasa, sasvim „blagovremeno“ uveli su u Belu kuću štićenika Rotšildovih Harija Trumana, koji je malo pre Ruzveltove smrti postao potpredsednik a zatim i predsednik SAD).

POSLUŠNI HITLER – U svemu tome Hitler je jasno ispunjavao sve direktive Rokfelerovih. U maju 1940. on je dobio sledeća uputstva:

– Ne dirati Engleze u Dankirku;

– Ne prelaziti La manš i uopšte ostaviti Britaniju na miru, obustaviti pripremu operacije „Morski lav“ (upad na Britanska ostrva);

– Organizovati svoje snage u pravcu „plana Barbarosa“ – priprema za napad na SSSR.

Ova uputstva Hitler je pedantno izvršio. Ali, zašto ih je on uopšte dobijao?

I zato što je Čerčil, našavši se u situaciji sa Dankirkom na ivici sloma – koja ga je, kao i britansku javnost, podsećala na košmar neuspeha Dardanelske operacije britanske flote, na kojoj je on tada insistirao kao Prvi lord Admiraliteta), pristao da ispuni sve uslove koje mu je Ruzvelt postavio (uzgred, oni su bili rođaci) u zamenu za zaštitu i vojnu pomoć SAD. I to:

– Da dâ Amerikancima naftni „biser“ Britanske imperije – Saudijsku Arabiju (koju je za krunu bukvalno „preorala“ britanska obaveštajna služba i lično T. J. Lorens Arabijski, upravo u tom cilju ostvarujući dugogodišnju specijalnu operaciju potkopavanja Otomanske imperije);

– Da sav britanski kapital iznese iz SAD i da Amerikancima proda svu imovinu koju Englezi poseduju u SAD;

– Da po završetku rata raspusti Britansku imperiju dajući kolonijama nezavisnost (kao što se sećamo, počelo je od Indije – 1947; posle Britanske kolonijalne imperije do 1960. rasule su i ostale komponente Imperije Rotšildovih – francuska, holandska i belgijska).

Dakle, o tome govore mnogi stručnjaci, pre svega zapadni, koji se bave globalnom istorijom i politikom – glavni uzrok dva svetska rata bilo je upravo oduzimanje od Rotšildovih evroazijskih naftnih aktiva i konsolidacija Rokfelerovih. Upravo zbog toga su Nemačku dva puta podstrekivali protiv Britanije (Hitlera, kao i Kajzera, Rokfeleri su uredno finansirali tokom čitavog rata). Novi raspored Ruzvelt je 1944. godijne lično izdiktirao ambasadoru Britanije u Americi lordu Halifaksu (onom istom kolovođi „minhenskog sporazuma“, koji se još u novembru 1937. uspešno dogovorio sa Hitlerom): Saudijsku Arabiju – Americi, Iran – Britaniji, a Irak i Kuvajt zajedno ćemo musti.

Pošto su popustili, pri tom dva puta, pred grubom silom i okolnostima, Rotšildi nisu zaboravili nanete „uvrede“, i nisu oprostili.

„Vrući“ rat se završio i otpočeo je hladni. Ako su Rokfeleri pre svega naftna dinastija, za Rotšilde su glavni zlato i drugi dragoceni metali. To su njihove glavne sfere uticaja i kontrole.

Zbog toga su Rotšildi počeli sa potkopavanjem dolara sa ciljem da ga zamene zlatom. (Priznajemo da sa tog stanovišta „oslobađanje“ dolara od ekvivalenta u zlatu, koje je realizovao Ričard Nikson 1971. godine, izgleda nešto drugačije od uobičajenog.)

Glavna poluga u tome je – cena zlata. Ona se ne određuje tržištem, već putem direktiva. Počev od sredine 1940-ih godina, svakodnevno, bez pauze za vikend i praznike, dva puta dnevno Londonska asocijacija tržišta dragocenih metala izvodi „fiksinge“ u kojima učestvuje pet banaka: vodeća banka britanskog ogranka Rotšildovih NM Rothshild & Sons, bliska njihovom francuskom ogranku Societe Generale (ona će nam kasnije biti potrebna), Dojč Banka, poznata još po „tursko-iračkom“ sporazumu 1910-ih i 1920-ih godina, kineska filijala Rotšildovih – globalna banka Hong Kong & Shanghai Banking Corp. (HSBC), koja je u 19. veku stasala na trgovini narkoticima, kao i svetski lider u oblasti prometa zlata i dragocenih metala Scotia Mocatta – ogranak Scotiabank Global Banking & Markets. .

Razume se, ove fiksinge realizuju u prostorijama banke NM Rothshild & Sons, i ne samo to, upravo ova banka je do 2004. konstantno na njima predsedavala (a zatim je farisejski „otišla u senku“).

Nećemo nabrajati sve obrte u međusobnoj borbi dva klana. Istaknućemo samo da je u poslednjoj deceniji zlato poskupelo više od 10 puta, a dolar slabi zbog prekomernog državnog duga SAD, pri čemu su na put državnog zaduživanja ovu zemlju doveli Rotšildi pomoću poznate “reganomike“, odnosno napumpavanja „finansijskih mehura“.

Postavlja se pitanje: šta je još bilo ostalo Reganu da učini kada je komisija koju je formirao, na čelu sa predsednikom Borda direktora Federalnih rezervi P. Volkerom (štićenikom Rotšildovih) otkrila da u Fort Noksu (skladište zlatnih rezevi SAD) nema ni grama američkog državnog zlata – samo strano i privatno. A trebalo je nekako finansirati „Stratešku odbrambenu inicijativu“ i druge inovacije u trci u naoružanju, na kojima je nekako „slučajno uspelo“ rukovodstvo SSSR u vreme Brežnjeva i Andropova. Regan je počeo da napumpava „mehuriće“ podižući ih pomoću Potemkinovih sela i kula u vazduhu. Upravo tada se u SAD pojavio državni dug.

Mnogo brže nego sada – otprilike do 1995.godine – Americi bi dogorelo do nokata da im nije veoma išao na ruku rapad SSSR, koji su uz oslonac na veze u našoj zemlji Rotšildi već pripremali. Ne ulazeći u pojedinosti (to je druga tema), izdvojićemo samo osnovne statiste u ovom lancu: Berija-Kuusinen (veza Kominterne sa masonima) – Andropov – Gorbačov; sem njih u ovaj lanac (u nimalo sporednim ulogama) ugurali su se Mikojan i Kosigin.

Za raspad SSSR Rokfeleri nisu bili posebno zainteresovani. Osim toga, za njih je Sovjetski Savez bio protivteža Rotšildima. Rokfeleri su u istoj meri podržavali kako naciste, tako i sovjetsku industrijalizaciju. Za razliku od njihovih večitih konkurenata Rotšilda, njima nije bio potreban balans „sjajne izolacije“ kojim se upravlja iz Londona, već ujedinjena Evroazija sa svom njenom naftom. Zbog prisustva fanatičnih ideologija (čak i antagonističkih), kao potencijalne lidere kontineta oni su videli kako Hitlera, tako i Staljina, ma ko da je od njih pobedio, ali samo uz njihovu ličnu i neizostavnu kontrolu (radi toga je bilo potrebno obe zemlje u međusobnom ratu dovesti do stanja nesposobnosti da bace izazov SAD).

Sem toga, pošto su krajem 1920-tih godina koncesijama dobili udeo u nafti Bakua, Rokfeleri su pokušali, sada već Hitlerovim rukama da je konačno preuzmu u vlasništvo, u čemu su se preračunali, istina, kod Staljingrada. (Na ekonomski karakter ratne kampanje 1942, za razliku od 1941, kada su objekat napada Vermahta bili politički centri SSSR, ukazuju mnogi savremeni stručnjaci, uključujući i nemačke).

Pošto je nadigrao svoje slučajne saputnike, Staljin je 1945. postao samostalna ličnost globalnih razmera. Za razliku od pakta Molotov-Ribentrop, malo poznati pakt Molotov-His, zaključen 1944-1945. na konferenciji Ujedinjenih Nacija u Damberton Ouksu i San Francisku pod pokroviteljstvom budućeg guvernera Njujorka i potpredsednika SAD Nelsona Rokfelera, postao je neprijatno iznenađenje za američki politički establišment. Od tada on nije trebalo da se meša u poslove naroda SSSR i zemalja Istočne Evrope kao, uostalom, ni Moskva u britanski Iran i američku Saudijsku Arabiju. (Prema prijavi jednog od početnika članova komisije za antiameričku delatnost u vreme Hisovog makartizma, Niksona su čak osudili zbog „špijunaže u korist SSSR“ – eto kako mu je napakostio).

Nažalost, situacija se radikalno promenila posle smrti vođe. Pošto se učvrstio na vlasti posle petogodišnjih „dvorskih prevrata“ (1953-1958), trockista Hruščov je razobličio famozni kult ličnosti i, uz pomoć Mikojana, preskočio kod Rotšilda. U vreme Brežnjeva, koji je malo šta razumeo u tom rasporedu stvari, ojačali su Kosigin i naročito Andropov. Ne uspevši da za života realizuje svoj destruktivni „evropski projekat“, svemogući šef KGB iznedrio je Gorbačova, koji je pokrenuo taj projekat pre nego što je izabran za generalnog sekretara i 1984. godine zaključio niz tajnih sporazuma o preraspodeli sfera uticaja u Evropi sa naslednikom „austrougarskog prestola“ Otom fon Habzburgom.

Dakle, sa jedne strane, Rokfeleri nisu mogli da se oslone na SSSR Gorbačova da bi se oduprli pritisku Rotšilda, a, s druge strane, pred kraj 1980-tih zbog akumuliranog državnog duga pojavila se opasnost od raspada njihove očevine – SAD.

I Rokfeleri su stali na put najmanjeg otpora: zajedno sa Rotšildima, uključili su se u raspad SSSR: konačni konsenzus po tom pitanju postignut je 1989. na zatvorenom sastanku „uticajnih ljudi“ (na Bilderberškoj konferenciji, koja se održava svake godine) na španskom ostrvu La Toha. (Uprkos očajničkom protivljenju Maragaret Tačer, koje je gvozdenu ledi ubrzo koštalo ostavke na dužnost britanskog premijera, tada je doneta i odluka o ujedinjenju Nemačke).

Uz pomoć raspada SSSR i na naš račun, Amerikancima je pošlo za rukom da zatvore bezbroj rupa u svojoj ekonomiji i finansijama. Brojke o tome koliko i šta je konkretno izvezeno iz naše zemlje naveo je Bil Klinton već 25. oktobra 1995. godine na zatvorenom zasedanju Objedinjenog komiteta načelnika štabova oružanih snaga SAD (objavljene su početkom 2000-tih i veoma su impresivne).

Pritom, treba odati priznanje Rokfelerima – koliko su mogli, oni su sprečavali raspad Ruske Federacije, uključujući i Jeljcina – koji je, za razliku od Gorbačova, zastupao teritorijalnu celovitost Ruske Federacije. I ne samo Jeljcina.

Ono što je opljačkano u bivšem SSSR bilo je dovoljno Americi za dvadeset godina. Ponovo je državni dug odoleo i opet su SAD – „na poslednjoj crti“ (14 triliona dolara ukupnog duga – to nije tek jedan godišnji budžet).

Šta Rokfeleri da čine ako SAD nestanu? U svojoj novoj knjizi „Strateška vizija: Amerika i kriza globalne snage“ (objavljena u februaru 2012) Zbignjev Bžežinski otvoreno piše da danas SAD liče na SSSR pre raspada i razmatra dve varijante globalnog razvoja – sa američkim liderstvom ili bez njega, tj., ako stvari nazivamo konkretno, onda bez SAD.

Pored krize u evrozoni, globalnu situaciju opterećuje masovni odlazak top-menadžera krupnih finansijskih kompanija i korporacija sa Volstrita, koji je započet u proleće 2012. godine. (Takvi kadrovi u oblasti finansija i bankarstva odlično se orijentišu i danju i noću, i znaju kada, gde i na šta miriše i kuda, pri kakvom mirisu i koliko brzo požuriti.

Za svaki slučaj, Rokfeleri danas kupuju zemlju u Argentini i Čileu. Ali isturanje bele zastave očigledno smatraju preuranjenim.

ULOGA SAVREMENE NEMAČKE – Nasuprot njih, Rotšildi vrše pritisak. Frasoa Oland u Francuskoj njihov je štićenik. U Evropskoj uniji Angela Merkel našla se usamljena, a unutar svoje zemlje u mukloj defanzivi. Socijaldemokrati, koji su orijentisani na Britaniju, uzimaju federalne jedinice jednu za drugom, i ovih dana su pobedili na lokalnim izborima, simbolički važnim, u Severnoj Rajni  – Vestfaliji. Novi rokfelerovski izuzetak u vidu nekog Šredera br. 2 u SDP za sada se ne očekuje.

U međuvremenu, parlamentarni izbori u Nemačkoj Federativnoj Republici već su 2013. godine, a pobeda SDP značiće konsolidaciju čitave zone evra od strane Rotšildovih. A onda će se, umesto „evropske države“, koju su još od Hitlerovog vremena gradili Rokfeleri, EU pretvoriti u mozaik rascepkan na opštine – haos, koji, i ako bude nešto objedinjavalo, onda će to biti zona slobodne trgovine, lišena svakog nacionalnog i religijskog identiteta (i zato u potpunosti odgovara Rotšildima). A u taj haos će uvlačiti (već uvlače) ZND i Rusiju, počev od Ukrajine, Moldavije i Pribaltika, gde, u suštini, haos već caruje.

U SAD štićenik Rotšilda je Barak Obama: u junu 2006 godine njega je šefovima Demokratske partije predstavio niko drugi do Dordž Soroš – najbliži saradnik Rotšilda.

U Rusiji Rotšildi kontrolišu „porodicu“ koja je pretrčala na njihovu stranu još u vreme Jeljcina predsednika. Ključnu ulogu u promovisanju njihovih političkih interesa danas igra Vološin. Oni takođe imaju zajednički biznis sa oligarhom Deripaskom, a preko njega i sa Čubajsovim kreaturama – oligarsima Potanjinom i Prohorovim. (Upravo odavde rastu i noge i rogovi svih „narandžastih“, „snežnih“ i „bolotnih“ uličnih protesta u Moskvi).

Najprevejaniji među njima je Čubajs: održava veze i sa Rotšildima (preko eksministra finansija SAD L. Samersa, koji se nalazi na čelu Nacionalnog ekonomskog saveta) i sa Rokfelerima – član je borda direktora globalne banke JP Morgan Chase. Cilj je jednostavan i jasan: u svakom slučaju držati se na površini – i ne potonuti.

Za Rotšilde je posebno važna Kina. Ako uspeju da kinesku elitu „uguše“ – a, sudeći po raskolu koji je počeo u vezi sa „predmetom Bo Silaja“, to je, nažalost, krenulo – Rotšildi će moći da „zavežu“ zlato za juan. I da ga pažljivo podignu na status nove svetske rezervne valute, koja nije pokrivena naftom kao dolar, nego zlatom (zbog toga i povećavaju cenu zlata).

Ako, pak, to prođe, onda će se uskoro moći urušavati i dolar i same SAD, o čemu kod nas, nažalost, mnogi odavno i naivno maštaju kao o nečem veoma pozitivnom).

Zbog čega?

KINA I PITANJE VALUTE – Da bi se osnovao Severnoamerički savez sa novom valutom amero, a zatim – Transatlantski savez, u kojem bi se Severna Amerika, u potpunosti u skladu sa „globalnim planom“ Rimskog kluba, ujedinila sa Evropom, a amero – sa evrom. I dobila bi se „prava“ svetska valuta: funta verovatno – a šta drugo? (Ovaj projekat atlantske transformacije predviđen je Teksaškim sporazumima, koje su u martu 2005. zaključili čelnici država članica NAFTA – Severnoameričke zone slobodne trgovine).

Međutim, za ovu „presvlaku“ – od dolara do funte (po svoj prilici) – potreban je „stabilizator“. Prema planu Rotšilda, to i treba da bude juan pokriven zlatom (čiju cenu, kao što smo se uverili, Rotšildi određuju sami), kao i Kina, ojačana vojnom i političkom snagom.

Uzgred, u okviru ujedinjenja, preciznije rečeno, kupovine Rokfelera od strane Rotšilda, Kina i Japan su od 1. juna napustili međusobni obračun u dolarima i sada će se on strogo voditi u juanima i jenima.

Ipak, ova priča je za naivne. Juan i jen se svode na zajednički imenilac samo preko ekvivalenta (pojedinačne mere vrednosti). Pre je taj ekvivalent bio dolar (njega kontrolišu Rokfeleri). A sada?

Pošto se ne kaže šta konkretno znači, uloga pojedinačne mere vrednosti prelazi na zlato. A ovaj zlatni ekvivalent (standard), čija cena će biti osnov uzajamnog kinesko-japanskog obračuna, biće kontrolisana od strane Rotšilda.

Odnosno, u bliskoj budućnosti Kini i Japanu potajno je nametnuta promena globalne finansijske vlasti. Drugim rečima, Rokfeleri su predali još jednu granicu. A posle toga očigledno su zatražili primirje. Upravo primirje, a ne mir.

Isto tako su i Rotšildi 1917. i 1940. godine molili Rokfelere za primirje u borbi između klanova, i za američku vojnu pomoć Britaniji protiv Nemačke. Kao što se kaže, čist račun, duga ljubav!

Rotšildi su sada, kao i onda Rokfeleri, ljubazno pristali. Upravo u tome i jeste unutrašnji smisao istorijskog sporazuma od 30. maja 2012. godine.

Što se tiče istorije, ovim smo završili. Prelazimo na suštinu sporazuma.

Biznis komponenta alijanse Rotšildi-Rokfeleri izgleda ovako: pomenuta grupa RIT CP, na čijem čelu je Džejkob Rotšild, kupila je 37 odsto akcija kompanije RFS. Odmah se pomalja veoma pikantan detalj: pod upravom rotšildovskih kupaca nalazi se svega tri milijarde dolara, a pod upravom rokfelerovskih kupljenih – 34 milijarde (ukupno se dobije malo manje od 40 milijardi). Kako to?

Ipak, sve je na svom mestu kada se setimo da je taj udeo od 37 odsto ranije posedovala francuska banka Societe Generale, onaj isti učesnik londonskih zlatnih fiksinga. Ali 2008. godine, kada je ova banka kupila navedeni udeo kompanije Rokfelera, imala je aktive u iznosu od 71 milijardu dolara – dva puta više od onoga što je kupovala.

A sada je tih 37 odsto od giganta prešlo patuljku, koji će, ispostavilo se, aktivama savladati drugog giganta. Šta sve to znači?

Pre svega to da su u stvari Rokfeleri primirje zatražili još 2008. godine. Ali tada je izgleda odlučeno da ih još jednom pritisnu, a rezultat je bio kinesko-japanski sporazum o međusobnim plaćanjima. Tako se u 2012. godini situacija Rokfelera još više pogoršala.

Ali, zašto kompanija Džejkoba Rotšilda ima svega tri milijarde dolara kada se imovina ove porodice procenjuje najmanje u razmerama od dva do 20 biliona, a neke usijane glave navode i cifru od 300 biliona? (Ovde bi trebalo napomenuti da poznati spisak „Forbsa“, koji pokazuje gornju granicu privatnog kapitala na nivou od 64 milijarde, ne računa glavno – kolektivne, porodične kapitale, zapravo, skriva ih, čemu je očigledno i namenjen.)

Sam „predmet o tri milijarde“ sadržan je u internoj raspodeli Rotšilda. U početku je grupa imala pet ogranaka, zatim se njihov broj smanjio i na kraju su ostala dva – britanski i francuski (preciznije francusko-švajcarski). Oni se međusobno nisu konfrontirali, ali nisu naročito ni gajili prijateljstvo – apatično su se takmičili sa liderstvom Rokfelera.

Godine 1980. u britanskom ogranku se desio raskol. Evelin de Rotšild isterao je iz porodice Džejkoba Rotšilda uz zabranu korišćenja prezimena Rotšild u nazivu svojih firmi. Kazna je ublažena 1988. godine, a 2004, kada je Evelin predao upravljanje porodičnim biznisom predstavniku francuskog ogranka Davidu de Rotšildu, Džejkob je u potpunosti rehabilitovan.

Iz toga sledi da je Džejkob ustvari uticajni agent francuskih Rotšilda u krugu britanskih. Upravo zbog toga on je i bio proteran i obnovio prava tek kada je počeo proces zvaničnog ujedinjenja dva ogranka. (Taj proces je završen u martu-aprilu 2012, kada su se francuski i britanski ogranak ujedinili u Parizu.)

PONIŽAVANJE ROKFELERA – Iz nekonzistentnosti tri milijarde Džejkoba Rotšilda u odnosu na ukupan kapital grupe (zbog čega se ne može govoriti o učešću Rotšilda u ugovoru kao grupe) takođe sledi da su u potpunosti u skladu sa pravom pobednika Rotšildi uključili u ujedinjenu kompaniju samo neznatan deo svojih aktiva, a Rokfelerima oduzeli mnoge visoko profitabilne kajmak-firme (Johnson & Johnson, Procter & Gamble, naftno-gasni koncern Vallares itd).

Ali iz toga takođe sledi da su Rotšildi poslali trećerazrednog Rotšilda, ne prvog, čak ne ni drugog u hijerarhiji grupe, već bivšeg, koji je uz to među svojima dugo bio otpadnik, da primi kapitulaciju prvog čoveka Rokfelera – Davida (unuka osnivača dinastije).

To je samo po sebi poniženje, ali stvar se time nije završila. Da bi još jače i demonstrativnije povredili Rokfelere oni su:

– prvo, obavestili širu javnost o sporazumu, očigledno ističući na taj način činjenicu o primirju (čega nije bilo 2008);

– drugo, u uslove sporazuma uključili su pravo strana samo na zajedničke izvršne odluke i funkcije koje će donositi zajednička upravna kompanija (drugim rečima, Rokfeleri od sada nemaju pravo u svojoj kući, u SAD i u svojoj kancelariji da samostalno raspolažu ni sopstvenim ni partnerskim aktivama);

– treće, čak i „tolerantni“ finansijski analitičari (i oni koji obmanjuju javnost o „ujedinjenju grupa u borbi sa krizom“) priznaju da sporazum vodi ka ekspanziji Rotšilda u bankarskom sektoru SAD.

Šta to znači?

Naravno, nov impresivan korak u reviziji istorijskog uslova o prodaji britanskih aktiva u SAD, koji je postavio Ruzvelt 1940. godine (tj. Rokfeleri) svom rođaku Čerčilu (tj. Rotšildima). To je otprilike ono isto što su Nemci uradili sa Francuzima 1940, insistirajući na potpisivanju primirja, ponižavajućeg za francusku armiju, u istoj onoj Kompenjskoj šumi i istom štabskom vagonu u kojem je u novembru 1918. godine feldmaršal Foš faktički primao kapitulaciju nemačke komande.

Pravede radi, treba istaći da je ta revizija počela još 80-tih preraspodelom tržišta nafte u SAD, kada je tamo sa obe noge ušla britanska kraljevska naftna kompanija British Petroleum, i to ne sama, već u savezu sa Saudijcima, posebno ponižavajućem za SAD.

Imaju li Rokfeleri kontraigru i, ako imaju, kakvu?

Igra postoji, ali u sektoru biznisa komplikovano je realizovati – zbog toga što će se ispostaviti da je iz zajedničke kompanije teško tiho izneti aktive: sami Rokfeleri to pitanje sada više ne mogu da reše, a da im se to dozvoli – ko da dozvoli. Nisu se radi toga trudili.

A ako njihovi partneri pokušaju da prenesu aktive?

Da li će rizikovati da Rotšilde direktno izazovu – u tome je pitanje. Lakše je (i profitabilnije) odbaciti Rokfelere i dogovoriti se sa novim gazdama nego igrati tako opasne igre.

PRVA LINIJA ODBRANE – Dolazimo do toga da prava ozbiljna odbrambena linija globalnog klana koji trpi nevolje nije u ekonomiji već u politici, tačnije u geopolitici.

1. Izbori u SAD. Izbori neće biti samo predsednički jer u novembru 2012. treba obnoviti znatan deo Senata i guvernera država.

Ako Rokfeleri uspeju da dobiju republikansku većinu ne samo u Predstavničkom domu Kongresa, kao sada, nego i u Senatu, mogu pokušati da prođu pored 23. decembra 2012 – datuma kada formalno, prema Zakonu o Federalnim rezervama, ističe rok od 99 godina kada su Federalne rezerve kod američke države zakupile štamparsku presu za proizvodnju dolara.

Postoji li tu neka bitna nijansa? Kada se preduzimaju slični zajednički koraci, kao što je osnivanje Federalnih rezervi za period od 99 godina (1913) – a to su zajedno uradili Rotšildi i Rokfeleri, uvek se mimo zakona zaključuju tajni džentlmenski sporazumi. Sporazum se, naravno, može prekršiti, ali to nije poželjno, zato se i reputacija rizikuje samo u krajnjem slučaju.

Bićemo slobodni da pretpostavimo da su u ovom slučaju slični sporazumi takođe zaključeni upravo na 99 godina. Njihov najverovatniji smisao je u tome da se do isteka roka ni pod kakvim uslovima ne reaguje burno i ne čine nagli potezi.

Odnosno, i kod jednih i kod drugih ruke će biti konačno odrešene tek posle 23. decembra 2012. odine – tada ćemo i videti ko je ko, kako je govorio Gorbačov.

Federalne rezerve sada ne kontrolišu Rotšildi već Rokfeleri. Zato za Rotšilde može biti korisno da ih uruše da bi sa dolara prešli na zlato (i juan) stvarajući uslove za početak procesa preformatiranja Severne Amerike sa uključivanjem SAD u Severnoamerički i dalje u Transatlantski savez.

Međutim, Rokfeleri su svojevremeno postali svesni (1927) kakvu su minu u obliku Federalnih rezervi postavili ispod SAD. A, imajući apsolutnu kontrolu nad Belom kućom i Kongresom, prilagodili su Zakon o Federalnim rezervama tako da im ne uzmu mašinu za štampanje u naznačeno vreme nego onda kada to odluči Kongres. (Očigledno da su Rotšildi, koji su smatrali da se samim tim krše poverljivi sporazumi, tada odgovorili Velikom depresijom i pobedom demokrate Ruzvelta nad republikancem Huverom, koja je ipak, kao što smo već istakli, bila Pirova pobeda.)

Dakle, samo prisustvo Obame u Beloj kući za Rotšilde je neophodno, ali nedovoljno da bi srušili dolar. Štaviše, Obama će najverovatnije biti potreban samo u poslednjoj fazi: da bi propustio, ne stavljajući veto na odluku Kongresa o oduzimanju prava Federalnim rezervama na zakup mašine za štampanje, koje bi najverovatnije iskoristio republikanski predsednik.

Ali, da bi se takav zakon doneo i poslao Obami da potpiše treba imati većinu u oba doma Kongresa. A, ako se posle izbora u novembru 2012. godine većina nađe kod republikanaca – koji su se podelili između Rokfelera i Rotšilda – biće problematično provođenje odluke o opozivu zakupa.

Indikativno je: oni republikanci koji su, kao Ron Pol, požurili da postave pitanje o oduzimanju Federalnim rezervama prava na zakup, još tokom sadašnje predsedničke kampanje, vrlo brzo su napustili predizbornu distancu – to znači da u republikanskom taboru sada, ipak, odlučuju pristalice Rokfelera.

DRUGA I TREĆA LINIJA ODBRANE – Dakle, šta čekamo od novembra. Druga linija odbrane Rokfelera je 18. kongres Komunističkepartije Kine, opet u novembru 2012.

Ako se u kineskom rukovodstvu – kako pre, tako i posle kongresa – očuva balans koji obezbeđuje besprekornu dvotaktnu promenu vlasti – u početku Generalnog sekretara CK KPK i Predsednika NRK a zatim, posle pet intervalskih godina, predsednika Centralnog vojnog saveta (CVS), Rotšildima će ostati malo šanse za uspeh.

Jer tiha luka, prikladna za prelazak na „zlatni juan“ za vreme potrebno za preformatiranje Zapada ne može postati izbalansirana Kina – već samo neizbalansirana sa uspostavljenom dominacijom jedne od unutarpartijskih grupa i jakim potiskivanjem svih ostalih, kao što je to bilo, na primer, 70-tih godina.

Bez najsigurnijih stoprocentnih garancija u obliku para zlato-juan, u sferi politike dopunjene strateškim kinesko-japanskim savezom, Rotšildi neće rušiti dolar i SAD – suviše je veliki rizik da situacija izmakne kontroli, a onda odlučujući argument umesto novca može postati oružje. Postoji verovatnoća da se izgubi sve i odmah, uključujući i život.

Sledeća granica odbrane Rokfelera – treba reći posle izbora u Francuskoj skoro sasvim izgubljena – jeste kacelarka Angela Merkel i uopšte osovina vladine koalicije HDS-HSS. Na samitu Evropske unije 23. maja novi predsednik Francuske Fransoa Oland praktično je podneo. Merkelovoj francusko-holandski – u suštini rotšildovski – ultimatum:

– Da odustane od ideje o pretvaranju EU u politički savez;

– Da ustanovi zavisnost evra pomoću „evrobonda“, kolektivnog duga evrozone (Soroševa ideja, koja očigledno pretenduje da ih kontroliše u ime Rotšilda).

Situaciju može spasiti samo jedno: odlučno odbijanje ovog ultimatuma od Merkelove i forsiranje krize u evrozoni – sve do njene konsolidacije pod nemačkom kontrolom, ma ko iz zone pri tom morao da se zamoli. To je pretvaranje Nemačke u jedini i jedinstveni emisioni centar evra.

U tom slučaju situacija bi se u suštini vratila u 1940. godinu: Evropa pod nemačkom kontrolom, samo ne preko tenkova, već štamparske prese. Nekako, „Četvrti rajh“.

Upravo o tome je govorio Gerhard Šreder u septembru 2011, kada je pozivao na stvaranje Sjedinjenih Država Evrope pomoću osovine Merkel-Sarkozi, koji je od tada prohujao sa vihorom promena.

Malo je verovatno da će Merkelova u tome uspeti: prethodno je potrebno konsolidovati nemačko društvo, a ono je fragmentisano i uglavnom opoziciono prema partiji na vlasti. A suviše je malo vremena do izbora u septembru 2013. godine.

RUSIJA KAO POSLEDNJA GRANICA ODBRANE – Poslednja granica je – Rusija Vladimira Putina. Obnavljanjem 2011. godine strateškog saveza Rosnjeft sa američkim Exon-Mobil, umesto sa Britiš Petroleumom, čemu je pomogao skandal u kompaniji TNK-BP, ruski lider je dao jasan i nedvosmislen znak.

Razumeli su ga i čuli: upravo zbog toga je u januaru 2012, bez obzira na bučne izveštaje Stejt departmenta i Američke ambasade o podršci uličnih protesta, izneo svoje mišljenje u korist kandidature Putina kao budućeg šefa države otac unutrašnje politike, akademik Jevgenij Primakov. A, već nakon nedelju dana, u Moskvi se pojavila tako značajna ličnost kao što je Kisindžer.

Zanimljivo: dan pre objavljivanja sporazuma između Džejkoba Rotšilda i Davida Rokfelera TNK-BP je napustio M. Fridman, šef Alfa grupe, konsultant Međunarodnog saveta eksperata pri SAD (poznat je njegov konflikt iz 2009. sa Olegom Deripaskom, poslovnim partnerom Rotšilda). Pre Fridmana kompaniju su napustili prvi čovek BP Britanac Dali, kojeg u Londonu smatraju za glavnu žrtvu zavere ruskih oligarha, a zatim i V. Vekselberg itd.

A nakon dva dana iz projekta TNK-BP nestala je i British Petroleum i za uspomenu o svom boravku u Rusiji ostavila jetke sarkastične komentare britanske državne informativne korporacije BBS.

Šta to znači?

Da se Rokfeleri nisu pomirili sa porazom, da ga smatraju prolaznom etapom u borbi klanova i da su spremni da se dalje bore. Radi toga im je potrebna Rusija. Pritom, jedinstvena, konsolidovana i jaka Rusija bez „narandžastih“ ekscesa: nisu slučajno još pre inauguracije Putina predstavnici Exon-Mobil u njegovom prisustvu potpisali s kompanijom Rosnjeft sporazum o eksploataciji nafte na podmorju Crnog i Karskog mora. U sporazum su uključeni korporacija Objedinjeno brodogradilište i Rostehnologije. To znači da savez Rosnjeft-Exon-Mobil ni izdaleka nije ograničen pitanjima nafte. U toj situaciji postavljanje I. I. Sečina na dužnost predsednika Rosnjeft je korak od strateške važnosti.

Sadašnji raspored snaga – jedan prema jedan, ponavlja kraj 20-ih godina, kada je Staljin u Bakuu oduzeo naftnu industriju iz koncesija Nobela (partneri Rotšilda) i dao 50 odsto koncesija Rokfelerima – u zamenu za finansijsku i tehnološku podršku sovjetskoj industrijalizaciji. U svakom novom krugu Istorija se ponavlja!

Sa jedne strane, za Rusiju se pojavljuje jedinstvena šansa: da u globalnoj velikoj igri odigra ravnopravno sa partnerom (neka i privremenim), koji je danas životno (upravo životno!) zainteresovan za naš uspeh. (Šta će sutra biti, to je već druga tema: to je politika u kojoj uporedo sa strategijom postoji i taktika).

Sa druge strane, realizaciju te šanse ometaće na sve moguće načine agenti Rotšilda. Već ometaju: nisu slučajno Putina dočekali naručenom protestnom galamom i u Berlinu i u Parizu. Pitanje je u tome koliko će brzo i efikasno ruski lider uspeti da potisne petu kolonu, da napreduje u neophodnim reformama i novi raspored snaga učini nepovratnim.

To je pitanje opstanka zemlje. Jer u strategiji Rotšilda Ruska Federacija treba da bude rasparčana, kao što je to čitavog života nastojao, i sve do danas nastoji, Gorbačov.

Na kraju, očekujemo prirodno pitanje: šta je potrebno za potpuni izlazak iz tih podela i za samostalan, suveren razvoj? Budimo iskreni: u ovoj fazi treba izdržati i pojačati državnu moć, konsolidovati društvo i utemeljiti državnu ideologiju, ma kako strašnim se nekom to moglo učiniti. I to ne apstraktnu (za sve dobro – protiv svega lošeg), nego projektovanu. Sposobnu da pokaže zemlji i svetu rusku viziju i plan izgradnje pravednog uređenja sveta, alternativnog sadašnjem svetu novca, koji danas jede ljude, otprilike isto kao što su ih pojele engleske ovce iz vremena industrijske revolucije.

ODBRANA RUSIJE – Sem toga, danas ohrabrivani „pluralizam“ ne formira sistem vrednosnih koordinata – normu koja bi, reflektujući i fiksirajući civilizacijsku ideju u načinu života, omogućila da se napravi razlika između dobrog i lošeg socijalnog ponašanja (politike) od asocijalnog itd. Neodložno je potrebna nova elita – nacionalna, a ne kompradorska.

U budućnosti, kada se ovi prvi zahtevi ispune, ranije ili kasnije mora se postaviti pitanje izlaska iz ropskih uslova članstva naše zemlje u Bazelskom klubu i mehanizma koji je on uspostavio currency board – povezanosti novčane mase sa obimom zlatno–deviznih rezervi. Zapravo pitanje pretvaranja Centralne banke, koja je danas instrument spoljne kontrole, u Državnu banku, koja realizuje deviznu, kao i emisionu politiku u nacionalnom a ne globalno-oligarhijskom interesu. (Nije slučajno da, pošto su čuli o tome, liberali neprestano obamiru od prodorne vriske: lopov se sam izdaje)

Napomenimo: centralnu banku nisu imali ni Ruska imperija ni SSSR. Ona se tek pojavila u vremenima „razvijene demokratije“. U njima treba i da ostane kao neodvojivi atribut i simbol povezan sa tom demokratijom neokolonijalnog ropstva nove zlatne horde (u savremenom, bukvalnom, a ne istorijskom značenju).

Zapravo, tema je ozbiljna: U 19. veku na tom putu SAD su prošle kroz građanski rat i na kraju, posle pola veka, ipak su se našle u mrežama globalne oligarhije.

Međutim, to je druga tema. Sve po redu.

Izvor: Fakti

Komentari

Jedan komentar na Velika igra Rotšildovih i Rokfelerovih