„Осетљивост“ је – у склопу синтагми „друштвено осетљиве групе“, „родно осетљиви језик“ – кључна реч недавно усвојеног „Закона о родној равноправности“, којим се желе увести нови облици понашања, не само у опхођењу с језиком, да би се наводно успоставила „истинска“ равноправност припадника оба пола. „Равноправност“ треба постићи не само путем правних норми него и променом јавног говора, пошто се рачуна с тиме да би јавна употреба „родно осетљивог“ говора могла променити свест и досад родно „несензибилисаног“ грађанства. Но, пре тога, очекивана „добробит“ оперативних захвата над јавним говором било би предупређивање даљих „повреда осећањā“ родно осетљивих, најчешће припадница lепшег пола, којима се, ваљда, наноси „душевни бол“ то што оба граматичка рода нису „довољно равноправна“ у јавној језичкој употреби.

Истини за вољу, у законском тексту помиње се шта је прави циљ „остваривања равноправности“, у оквиру дефиниције „родно осетљивог језика“, који се одређује као „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца“, који је утолико и „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу [вероватно се хтело рећи: у смеру] остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу“ (члан 6, став 17). „Осетљивост“ се, уграђена у дефиницију тзв. „родно осетљивог језика“, изричито узима за средство постизања одређених друштвених, културних, идентитетских циљева: утицање на свест, промену мишљења, ставова и понашања у личној и јавној сфери живота.

Однарођујуће „уродњавање“

Тзв. „родна осетљивост“ језика означава посебан прагматичко-комуникативни регистар и модалитет његове употребе путем којег се, коришћењем алтернативне појмовне номенклатуре, те инсистирањем на интериоризовању налогā „уродњавања“ (овај високоидеологизовани, а језички наказни термин системски се појављује у законском тексту) инструментално настоји постићи промена јавне и приватне свести. „Уродњавање“ је на идеолошком новоговору којим је написан закон шифра за радикално „социоинжењерство“ које треба да створи нови тип човека, или „човека новог кова“, како се то говорило у „славним“ временима марксистичких експеримената по нашим земљама.

Заправо, било би прецизније казати да се тиме желе створити жена, односно мушкарац новог кова – не „човек“, будући да је црвена нит овог закона, како ћемо видети, производња подела између жена и мушкараца, чији би крајњи генерички хоризонт саморазумевања појединаца било њихово схватање као женā (потенцијално конотираних као жртава мушког насиља), односно као мушкараца (потенцијално конотираних као насилника према женама), али не и као људи. Утолико, иако је, формално узевши, идеолошка подлога овог закона хуманистичка, он је у својој изведби латентно антихуманистички.

„Осетљивост“, која је ствар личног доживљаја и преференције, овде је преиначена у објективистички термин. „Научни феминизам“, на сигурном трагу Марксовог тзв. „научног социјализма“, постварује партикуларно-„субјективну“ перцепцију, интерпретацију, конструкцију у псеудообјективну реалност; радикалне феминисткиње то чине са „родно осетљивим језиком“, а Маркс с „класном свешћу“, с којима се опходи као с тобоже непобитно утврђеном истином. Ово није тек случајно подударање, будући да је радикални феминизам, као и марксизам, једна радикална, дакле екстремна идеологија, која се с појмом истине, нормативне обавезности, уважавања другачијег и сл. опходи на начин који је типичнији за тоталитаризам него за савремено либерално, „плуралистичко“ друштво. То се, као што видимо на примеру усвојеног закона, одразило на тенденције у алтернативним (радикалнофеминистичким) виђењима језичке политике, која је овим законом постала званична, такорећи „мејнстримовска“:

У српском језику најјачи подстицај стварању социјалних фемининатива дошао је током последњих деценија, поготово у првој деценији 21. века, на таласу радикалне промене идеолошких и вредносних система, што је поред осталог обухватило и неке идеје новог феминизма, који је умногоме потиснуо идеје либералног феминизма, у оквиру којег су питања односа језика и пола постављана у одмеренијој форми [Предраг Пипер, „О социјалним фемининативима у српском и другим словенским језицима“, Јужнословенски филолог 3-4/LXXII [2016], стр. 35-65, овдје: 47].

„Осетљивост“, као осећајна побуђеност за реаговање на неправду („родне“ – не полне!) неравноправности, само је појавно истурена лозинка, која служи као прагматичка обилазница за интервенцију у политички, културни, колективни и лични идентитет друштва у којем се „родна осетљивост“ узима за општу норму, као што је учињено усвајањем закона. Притом није довољно формализовати одређене облике друштвене праксе, који треба да обезбеде достизање истинске равноправности између мушкараца и жена – при чему се полази од појма (не)равноправности који је контраинтуитивни за здраворазумски осјећај о томе код припадника оба пола. Зато се у закону тражи подучавање грађанства о томе шта је [не]равноправност, јер, ваљда, „родно непросвећени/е“ нису кадри/е да проникну у перфидно скривене путеве „родне дискриминације“ – без помоћи „родно п[р]обуђених умова“. „Авангарда родног просвећивања“ треба „родно“ неуке најприје да пробуди, а затим и поведе у светлу будућност коју ће донети „родна“ револуција. Зато се, напокон, expressis verbis циља на промену опште свести као главни циљ овог закона.

Министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић – Фото: Танјуг/Зоран Жестић

Додуше, његов садашњи текст не предвиђа директно санкције када је реч о појединцима (за разлику од санкција предвиђених за правна лица – државни органи, предузећа и странке, за чије надзирање у „родно осетљивој“ области је задужено Министарство културе!), али императивно захтевање употребе „родно осетљивог“ језика, те свега осталог што треба водити пројектованом целокупном учинку „уродњавања“ српског друштва указује на то да је потенцијал за санкције у случају пропуштања повиновања овако замишљеним одредбама написан „невидљивим мастилом“, што лако може постати и обавезна норма, када се у будућности буде установило да „уродњавање“ не иде предвиђеним темпом, чије је праћење и јавно извештавање о томе изричито предвиђено као обавеза надлежних државних органа.

„Спровођење поступка уродњавања“ (члан 45), у суштини значи да се целокупни друштвени живот има посматрати кроз безусловно обавезујућу светоназорну парадигму „родности“, што, није тешко наслутити, треба водити дељењу људи на основу полне разлике (коју аутори или ауторке закона називају „родном“) и тамо где је у свакодневици тешко докучити да би могла постојати суштинска разлика између мушке и женске перспективе („саобраћај, енергетика, заштита животне средине, […] јавно информисање“; члан 1). Инсистирање на разликама, с латентном интенцијом међусобног антагонизовања двају полова, у перспективи, може обезбедити могућност „бесконачног“, а није искључено и врло уносног ангажовања „родно свесних“ активисткиња у процесу праћења остваривања праксе „уродњавања“. Када и ако се успе произвести перманентна међуполна криза, тада ће и „експерткиње“ за „кризни менаџмент“ бити незаобилазне. Стварање напетости и антагонизама, генерисањем и заоштравањем женско-мушког микробелицизма у свакодневици, пожељни је партикуларни циљ „родне авангарде“, која би себи тиме себе социјално-финансијски могла обезбедити – према начелу: завади, па заради…

Да је реч о титанском подухвату чији је крајњи циљ тотална промена културно уврежених представа о свему што се – стварно или наводно – тиче односа мушкогā и женскогā, види се из доста места у закону. Тако, рецимо, стоји да треба „на свим нивоима образовања и васпитања искључити родностереотипне, мизогине и мизандријске садржаје“, а „укључити садржаје везане за родну равноправност у циљу превазилажења родних стереотипа и предрасуда, неговања узајамног поштовања“ (члан 37). Узгред, као што је у доба владавине марксистичког светоназора усађивање истина „пророка“ из Трира увек пожељни и коинтендирани циљ целокупног образовања, тако и овде „уродњавање“ свести ученика и студената постаје кровни циљ целокупног образовања. Што се тиче дефаворизовања женомрзачких и мужномрзачких образаца, те подстицање потребе за узајамно поштовање људи, и као припадника оба пола, то је нормативно посматрано на сваки начин неспорно. Но овде је проблематично то што се узрок постојања мушко-женских неспоразума проналази у традицији, што се види и из следећег места:

Забрањено је изражавање мржње и омаловажавање жена и мушкараца, као и јавно заговарање, подржавање и поступање засновано на предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености жена и мушкараца, односно на родним стереотипима (члан 44).

Нису, дакле, проблем негативне предрасуде, неприхватљиви обичаји или погрешни „родни стереотипи“, већ тзв. „родни стереотипи“ као такви. Другим речима, не само оно што је морално неодрживо, већ читав корпус културне стереотипизације женскости, мушкости и њиховог узајамног односа доспева на клупу за осумњичене, као оно што је узрок међу-„родно“ неприхватљивих облика изјашњавања, односно понашања. Зато су и „средства јавног информисања дужна да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе заснованих на родним стереотипима…“ (члан 44). Уместо да средства јавног обавештавања истинито, веродостојно и непристрасно извештавају (као што би и смисао система образовања требало да буде образовање, а не профилисање идеолошке свести), она треба да се баве „развијањем свести“ – ваљда тако што ће се новинари претходно „едуковати“ за употребу „родно осетљивог“ новоговора. Није важна истина, већ постизање одређених идеолошких циљева, као, уосталом, и у сваком облику тоталитаризма, који то, поред осталог, жели постићи репресивним усађивањем новог облика језичког општења.

Нема, дакле, лоших „родних стереотипа“ – насупрот прихватљивим или макар неутралним, већ целокупна традиција културног памћења која се тиче разумевања женскога, мушкога и женско-мушког општења, на крају дугорочног историјског пројекта „уродњавања“ српског друштва, треба бити потпуно искорењена из јавне и приватне свести. („Родна“) Револуција која тече… Сузбијање родних стереотипа значи борбу против културног наслеђа, против памћења, где се, као и у већини културних традиција, претпоставља да постоји нешто инхерентно женско и инхерентно мушко. Дакле, све што се предањски сматра саморазумљивим, истинитим када је реч о пољу женско-мушкога не треба чак бити ни критички преиспитано, већ у целости и немилице има бити пребрисано и замењено другачијим виђењем, наиме „исповедањем родне истине“. После искустава тоталитаризама у 20. веку делује сулудо да неко и даље може гајити овакве месијанске амбиције у погледу поседовања „истине“, далеки, али директни потомак радикалног просветитељства 18. века – „џендеризам“ (енглеско gender на српски је преведено као „род“) очигледно и даље верује да је у својој „богомданости“ дотакао „истину по себи и за себе“, тако да би им можда и сам Хегел позавидео.

Зато се, као и код неких историјских варијанти спровођења у дело модерног просветитељства, борба против предрасуда предвиђа као законска норма, с јасно дефинисаним културним циљевима. Као што је идеолошки предак „џендеризма“, просветитељство, у својој сазнајној и етичкој заслепљености, успостављало ланце еквиваленција попут: традиција → „мрак“ → зло, због чега би пут до искорењивања зла у људском друштву морао бити посредован искорењивањем традиције per se, тако и „родно осетљиви“ ауторски „ум“ који је писао овај законски текст успоставља аналогни низ: „родни стереотип“ → непоштовање жена → мизогинија. Епистемолошко самослепило је зато права мера дубоке уверености идеолошког „ума“ у своју исправност и истинитост.

Узгред – ако ово уопште може и сме бити узгредно – наш (српски) језик духовно је добро свих његових изворних (српских и не више српских) говорника, а није власништво маргиналне мањине која жели њиме безмало да суверено располаже, што им је усвојеним законом, уосталом, омогућено! Српски језик је наш језик, дакле језик свих нас, а није само њихов, наиме шачице полноидентитетски оптерећених особа, чија је добронамерност према „остатку“ српског друштва – ако имамо у виду друге аспекте и теме њиховог јавног деловања – увелико упитна. За разлику од многих међу нама, „родно осетљиви“ желе да искористе својим захтевима уподобљени српски језик као пуки инструмент – инструмент корекције свести, а ако не буде ишло како треба и као претекст за терор над „родно неосетљивима“, који су неријетко и, примјера ради, национално неравнодушни. Тако би се „родно осјетљивим“ дисциплиновањем цјелокупног српског друштва могао постићи (макар) двоструки циљ: однарођујуће „уродњавање“.

Родна равноправност (илустрација) – Фото: Depositphotos

Псеудоправно безакоње

Ако је језик један од симбола и оличења једног народа, тада се усвајањем овог закона уводи (за три године од усвајања) „привремена управа“ над њиме од стране „родно осетљиве“ маргиналне мањине, међу којима преовлађују анационалне, или чак антинационалне особе. Заиста, један од најбољих начина да завладате једним народом јесте да му „ухапсите језик“. Управо се то десило усвајањем овог законског текста, што је, нема сумње, одобрио председник Србије, који је лицемерним заустављањем доношења „Закона о истополним заједницама“ (који је, нема сумње, претходно сам био аминовао), показао да је имао такву моћ и када је реч о овом закону. Укратко, стварањем нове правне реалности српски језик је упућен на трајно задржавање – све док овај закон не буде укинут – у руке језичких пандура (или је можда боље рећи: „пандурки“?), који/е ће своју стручну некомпетентност[1] издашно компензовати идеолошком амбициозношћу и ригидним активизмом.

Иницијални изговор поверавања српског језика маћехинском старатељству „родно осетљивих“ биле су емоције – само њихове емоције, јер друге они/е не признају. Тако се од емотивног солипсизма дошло до „емотивистичке“ диктатуре, с намером промене културног идентитета српског народа. Притом, ми због саме природе ствари (осећања) не знамо да ли су заиста нечија осећања повређивана употребом „родно неосетљивог“ језика, који притом не спада у тзв. „говор мржње“. Њихова реч о њиховом личном „унутрашњем стању“ (осјећању) напросто има тежину привилегованог стања ствари, из које, како видимо по овом закону, проистичу општеобавезујуће норме и „истине“. У најкраћем, суштина перфидног маневра покушаја отуђења српског језика од српских националних установа, и уопште од српског народа, могла би се свести на формулу: осећам се („родно свесном“), дакле владам (српском јавношћу). А све се то чини у име (приватне) осетљивости и (приватних) осећања. Осећања, или боље (одглумљена) „осећања“ царују – (раз)ум кладе ваља…

Ако се некада, у раним фазама просветитељства, говорило о „врховном бићу“ (заправо: „бивајућем“), које је требало да важи као оличење (раз)ума, тада је у најновијим, хибридним варијантама (пост)просветитељства, осећање, потекло од „осетљивости“, постало кључни атрибут претпостављене врховне референтне тачке друштва и света, из које треба да проистекну норме и обавезе за целину. Но док се разумност конституише разумним општењем, осећајност је у најбољем случају у ограниченој мери комуникабилна. Дакле, осећање као осећање спада у приватну сферу, и као такво је у ограниченој мери јавно саопштиво. Идеја споља (Запад) октроисаног закона, усвојеног у нерепрезентативном, личној вољи једног човека (уместо вољи народа) уподобљеном саставу Скупштине Србије, јесте да осећања и осећајност – и то не „као такви“, већ они који су везани за једну изразито мањинску скупину „родникā“ – преузму место општости. С обзиром на такав статус једне формално и фактички партикуларне инстанције, последица нормативног санкционисања једне изведбе (социо-политички конструисане) осећајности јесте наметање нечега инхерентно приватног као да је опште и јавно, иако оно то у себи и по себи, наравно, није.

Приватни доживљај, приватна ствар, као и код засад повученог предлога „Закона о истополним заједницама“ (читај: браковима), где је приватна сексуална пракса мањег дела становништва требало да постане јавно обавезујућа за све[2], несхватљивим озакоњењем добија прерогативе нечега не само јавног него и, по сили закона, општеобавезујућег. Тиме се на рационално неприхватљив, штавише незамислив начин, становиште општости као такво узурпира нечим што је у себи приватно, да би у следећем кораку, озакоњењем, приватна ствар постала јавна, односно општа обавеза. Међутим, пошто је подлога и засад повученог „Закона о истополним заједницама“ и „Закона о родној равноправности“ нешто што је суштински приватно, то оно, својим формалним озакоњењем, не може изгубити приватни, а стећи општи карактер, већ је на делу узурпаторско наметање приватно-партикуларног као јавно-универзалног.

Да не буде забуне, нешто што је у себи посебно може бити учињено предметом правне заштите – уколико се проценом са претпостављеног општег становишта, које је регулативно епистемичко априори законодавство, установи да је то потребно. Но овде је реч о томе да је сáмо становиште с којег се обликовала (хипотетичка) „интенција законодавца“ у случају Закона о родној равноправности – приватно, не-опште, непоопштиво. Зато, уколико такво, за уопштавање неподобно становиште претендује на општост, оно самим тим посеже за насиљем над умом, за „теоријским насиљем“. Но ако се становиште теоријских маргиналаца озакони – захваљујући вољи једног човека који слуша налоге из Брисела и Вашингтона усмерене на преобликовање јавне и приватне свести код Срба – тада последица тога постаје још кудикамо опасније правно насиље. На тај начин су они који нису могли аргументативно-теоријски исходовати сагласност за своје (неодбрањиво) становиште дошли у прилику да га фактички генерализују – његовим промовисањем у правну реалност.

Међутим, због начина на који је донет и на чему почива, текст Закона о родној равноправности суштински јесте незаконит, будући да је успостављен кршењем онога што би сваки закон требало да има за подлогу – опште становиште на јавну ствар. Због тога, само ако се препозна да је морална и грађанска дужност свих појединаца, свих установа, нарочито оних које се баве законитошћу, културом, језиком, породицом, наслеђем… – да се активно супротстављају спровођењу у дело овог псеудоправног безакоња спречиће се да он постане ствар правне свакодневице – било тако што неће бити примењиван, било тако што би био суспендован, односно опозван.

Велики корак уназад

Од некадашњег просветитељског поклича да је човек мера свих ствари, при чему је епохално карактеристични, метонимијски еквивалент човека постао (његов) Разум (за који се веровало да је, макар перспективно, један и општи), историјски смо добили да је у Србији „осећајност“ једне идеолошке мањине постала мера свих других људи из њихове заједнице. „Осећајност“ је постала нови идол, дакако само осећајност једне маргиналне мањине. Осећања других нису важна, штавише оваквом „законском“ праксом изричито се газе. Нечији лични, „субјективни“ доживљај претходно је, на страни једне маргиналне идеологије, свесно изумљен и приређен тако да се њиме могу „гађати“ не само људи другачијих идеолошких опредељења него потенцијално и сви они који нису њихових схватања.

И даље је мера свега (нешто) људско – не разум, већ осећање, и не нешто за шта би могли бити пријемчиви сви, или макар већина, већ „друштвено конструисана“ осећања маргиналне мањине, која дрско гази преко осећања, разума, интереса… свих оних који нису као они. Када „човек“ постане мера свега, па и свега људског, тада извесност „истине“ у лику нацизма или бољшевизма постаје мера масовних гробаља расно или класно „неподобних“, као што и овде код нас „осећајност“ једне каприциозне, антидемократске, латентно или манифестно аутошовинистичке мањине постаје мера озакоњене ништавности свих осталих грађана.

Зорана Мхајловић, стварни носилац пројекта “Родне равноправности” у Србији – Фото извор: Железнице Србије

Они који воде рачуна о родној осетљивости/осећајности, апсолутизујући га на нивоу читавог друштва, тиме не само ipso facto него и интенционално, у потпуности занемарују осећања и осећајност „родно неосетљивих“, што, a fortiori, важи и за разум и за достојанство већине. Аргументација других, не само као већине већ уопште као људи, „родно осетљиви/е“ напросто игноришу. Штавише, пошто они садржински узимају у обзир само властиту позицију, из чега треба да проистекну и реалне социјалне последице, то свесно игнорисање аргумената друге стране, или неспособност да се они реципирају, а камоли прихвате – што одликује идеолошке фанатике, који живе у затвореној слици света – води гажењу субективности, а напокон и достојанства већине.

Наслов једног од канонских текстова „постколонијалне теорије“, који је због своје наглашене осетљивости за другости унеколико конгенијалан „научном феминизму“ (као што је и његова ауторка и „постколонијалка“ и феминисткиња), гласи: „Могу ли субалтернй[3] говорити?“ Према досад изложеном, „родно неосетљиви“, сходно оном што је јасно наговештена перспектива даље разраде и примене овог закона, неће моћи, тачније неће смети да говоре – ако не желе да буду извргнути санкцијама, засад неутврђене садржине; тачније, ако се озакоњено „уродњавање“ не буде на време зауставило, врло брзо ће судије и судови бити приморани да суде према „родној“ неправди.

Ако је човек створење које има говор, логос, тако да се путем његове „логосности“ увек изнова извршава и утолико посведочује његова људскост, тада је скандалозним законом једно фактички изразито мањинско, а начелно тешко одбрањиво становиштe, извршило узурпацију јавне речи свих чланова заједнице, тако да се вербално неподобни утерују у алогију, у јавну немост, а последично и не-људскост.

Овде се, у вези с тим, намеће прилика за једно упутно поређење. Ако смо у социјализму имали идеолошку конструкцију „морално-политичке подобности“, путем које су били обележавани, стигматизовани, а на концу евентуално и прогањани сви „морално-политички неподобни“, тада из духа овог закона следи да предмет правног санкционисања могу постати сви „џендерсензитивно“ вербално неподобни. Разлике између ове две ситуације постоје, при чему на штету закона донесеног у једној „либералној демократији“. Прво, „морално-политичка неподобност“ никада као таква није постала предмет кривичноправног прогона, већ „само“ у форми „злонамерног и неистинитог приказивања друштвено-политичких прилика“ (социјализма), сходно „фамозном“ члану 133 Кривичног законика СФРЈ, којим се санкционисао тзв. „деликт мишљења“.

Дакле, правно је била санкционисана институционално установљена намера деловања против социјалистичког система, док је морално-политичка неподобност која је излазила из оквира „злонамерног деловања“ била предмет јавног стигматизовања и друштвеног ограничавања које није имало облик правног прогона. Доношењем овог закона, међутим, подобним за прогон, у перспективи, постаје онај који не користи прописани језик – независно од своје намере. Дакле, кривим се постаје иако се ништа лоше (у смислу разлике добро-зло од које полази „родна коректност“) није мислило, намеравало – већ се само „лоше“, недовољно „родно будно“ изразило.

Док је у социјализму прогону подлегало „само“ интенционално мишљење, у постпетооктобарском, „транзиционом“ „либерализму“, који се на овај начин сигурно креће ка антиутопији, санкционисању може подлегати – то је прилично уочљива интенција законског текста – неинтенционално говорење. Притом овде није реч о прогону због тзв. „говора мржње“, који је такође одвећ дифузан и стога смишљеним идеолошким манипулацијама подложан појам. Но ако и пођемо од тога да јавна испољавања мржње треба сузбијати, односно санкционисати – што би, макар идеалтипски, могло бити у реду, иако у реалности то често значи одузимање слободе јавног говора иномислећима од стране оних који ограничавају туђе слободе захваљујући делотворном располагању механизмима друштвеног жигосања – овде се појам неприхватљивог, прогону подобног говора шири до безобалности, тако да нечији лични, приватни, „субјективни“ (само)доживљај постаје беспризивна инстанција истине и етичке меродавности.

На основу тога постаје могуће и да разне врсте „злосрећних“ („алтернативних“) облика полне идентификације (мимо двеју стандардних) буду друштвено нормализовани под видом суверенизованог (ауто)интерпретационизма, према „начелу“: мнијевам/ осећам да сам такав, дакле такав и јесам. „Знање“ и „истина“ се према оваквој логици изводе из „права“ да се не буде „дискриминисан“ (нпр. непобитним здраворазумским судовима), из чега следи лично „право“ (одабраних мањина и мањинских становишта – никако свих!), да њихово лично мњење постане истина“ за све. На тај начин, све скупа узевши, изразито мањински, не само „неортодоксни“ него и у овом или оном облику екстремни облици самоосећајности постају неупоредиво значајнији и важнији од осећања достојанства и правне сигурности већине – и појединачно и колективно. Када незнање и игноранција узурпирају (упражњено) мјесто знања, тада се показује да полуинтелигентни узурпатори врло брзо исказују склоност да своје мишљење издају за знање, што је типично за идеолошко становиште.

Све владајуће политичке идеологије, нарочито оне радикалне на различите или сличне начине прибегавају покушајима управљања јавним говором, што донекле води и управљању јавном свешћу, а тиме, последично, и приватном говору и приватном свешћу. Али чак ни тоталитарни политички системи, као социјализам код нас, када су такође покушавали да преобликују јавни говор, није прибегавао директном легислативном декретирању разлике између идеолошког „правозбора“ и „кривозбора“, стављајући у изглед санкционисање „родно“ неподобне граматике, чак и ако је она у складу с позитивно установљеном и озакоњеном нормативистиком српског језика. Ако је Ниче казао да се нећемо ослободити Бога док се не отарасимо граматике, борба против правописа „родно осетљивих“ представља најозбиљније посезање у друштвену структуру, друштвене односе, традицију, сећање, општење. Зато се без имало устезања може рећи да овакав закон представља велики корак уназад у односу на правну праксу једног тоталитарног система какав је био југословенски социјализам.

Учесница прајда у Женеви огрнута заставом “родне равноправности”, 07. јул 2019. – Фото: Delia Giandeini on Unsplash

Разобручени бесмисао

На крају, треба рећи да је особеност Закона о родној равноправности то што он не регулише ante legem већ постојеће односе и друштвено општење међу грађанима, као припадницима оба пола, већ се сви појединци најприје интерпретативно реконструишу у припаднике различитих „родова“ (засад, претпостављамо из тактичких разлога, „само“ женског и мушког), да би се на основу тог изума једне социоконструктивистички усмерене теоријске позиције законскопрактички спроводилa у дело новообјављена „родна истина“. Међутим, то да је „род“ само једна хипотеза једне теоријске позиције (узгред одвећ захтевна и недоказана, или чак недоказива), а не реалност и истина, мало ко ће се у академској хуманистици усудити да јавно изнесе – иако је то, из личних контаката се лако установљава, раширено мишљење, зато што било какав покушај критичког преиспитивања темељā „родне“ теорије, која у пракси увелико делује као „родна“ идеологија, заговорнице посљедњих не само доживљавају као лично угрожавање већ неретко обасипају кампањом јавног етикетирања, па и харанге против оних који су тобоже „против жена“, а за неприхватљиве репресивне облике друштвене и приватне праксе према њима.

Дакле, „доказивање необоривости“ главних хипотеза из „родног“ миљеа не одиграва се за академски свет стандардним путем, већ посредством моралне уцене и јавног жигосања које каткад прелази замишљене границе тзв. „говора мржње“, против чега би управо заговорнице „рода“, за очекивати је, требало да се залажу. У таквим околностима, будући да је на Западу, употребом механизама производње и утеривања роднополитичке коректности, у јавном простору одавно сломљена било каква озбиљна опозицијa „заповестима родно свесних откровења“, та идеологија је фактички (бесправно) освојила место истине. Зато агресивни јавни говор „родно свесних“ и упадљиви изостанак критичких приговора на рачун новог идеолошког тоталитаризма чине симбиотички симптом стања критичког мишљења на постсекуларном Западу. Овим законом, који предохрански делује и спрам могуће академске критике светоназора „родности“, такав тренд се прелива и на нашу земљу.

Напокон, људи су склони да, дејством одређених психичких механизама, прихватају реалност нечега што је успостављено као „недодирљиво“, временом и приватно нормализују дискурзивним насиљем успостављене „истине“ – напросто да себи не би правили проблеме у каријери и животу јавним изношењем разумних сумњи. Када се то деси, они који су дотад ћутали – престају да примећују своје ћутање. Када наступи заборав ћутања – тоталитаризам је однио историјску победу. Историја марксизма-лењинизма, фашизма, нацизма даје прегршт речитих примера тога.

Осим тога, овај закон је у својој основној интенцији – постизању равноправности међу половима – у најбољем случају промашен, јер се равноправност може правно регулисати само наспрам евентуално постојећих случајева или макар реалних могућности друштвеног појављивања правно условљене, односно правно установљиве неравноправности међу половима, или пак уколико то подручје није правно уређено. Као што знамо ничег сличног у Србији одавно нема. Зато је било неопходно изумети „род“, те одговарајући „родни“ појам „неравноправности“ (академик Пипер то назива „идејом апсолутне полне равноправности“; већ навођено, стр. 47).

Идеолошким појмом „равноправности“ игноришу се све природне разлике између мушкараца и жена, све што је културно-историјски успостављено као ближе женама, односно мушкарцима, да би се апсолутним и безусловним изједначавањем целокупне праксе женскости и мушкости потврдила ова радикално-екстремистичка представа о равноправности, која са здраворазумским, односно са стандардним концептуалним значењем тог појма нема много заједничког, осим имена.

Овакав идеолошки конструкт, да је тако назовемо, „хиперравноправности“ не третира никаква реална, правно релевантна стања ствари, већ се инструментално-интревенционистички бави културном свакодневицом, предубеђењима људи, обичајношћу… – једном речју оним делом људске стварности који „говори“ другачијим језиком од права и законодавства. Отуда и утопијска, или боље: антиутопијска амбиција да се људски ставови, културне навике, лични назори правно регулишу, односно да се путем „материјалних“ правних норми делује корективно – заправо насилно – на сферу духа.

Уосталом, усвојене обавезујуће законске норме у опхођењу с језиком – али и с оним што се тим језиком означава, а то је готово целокупна људска стварност – противне су духу српског језика, и уопште, тај закон представља антидуховни акт који је противан природи језика као творевине објективног духа, а не некаквог комесарског диктата. Из тог разлога професор Пипер запажа: „Доследност примене захтева за пуном језичком родном равноправношћу највидљивије показује њихову апсурдност“ (исто, стр. 52).

Своју збирну оцену он уверљиво поткрепљује следећом тезом, подржаном једним илустративним примером: „Ако је и социјални маскулинатив и социјални фемининатив у субјекту, додатно истицање различитости у полу и обликом предиката [што би било неизбежно ако би се начело ‘роднојезичке осетљивости’ доследно спроводило – Ч. К] толико би променило структуру српске реченице да не изгледа вероватно да ће се такве реченице икад употребљавати (нпр. Све хирургиње и сви хирурзи биле су и били су спремне и спремни за операције пацијенткиња и пацијената)“ (исто, стр. 53). Да ли би баш код „првоборкиња роднојезичке осетљивости“ стајало хирургиња или хируршкиња – мање је важно. Кључна ствар да је овде на делу разобручени бесмисао који је идеолошки фанатизована, маргинална мањина спремна да спроводи над свима нама, по било коју цену.

Илустрација – Фото: Tim Mossholder on Unsplash

Да се овим наопаким законом жели произвести стварност, која се затим намерава уредити – будући да „рода“ нема у друштву и култури, већ само у појмовним фантазмагоријама једне теоријски спорне позиције – види се и по томе што се у овом необичном законском штиву у члану 6 уводе основни појмови „родне“ концептуалности, и то не као у законском тексту, већ као у лексикону. То је учињено ваљда зато да би они који би требало да га спроводе уопште имали представу о чему је реч, пошто иначе, с правом се претпоставља, због своје „неуродњености“, могу бити ускраћени за представе „роднојезичке“ езотерије, која је „сазнајно-практичка“ подлога овог законског текста. Још једном се испоставља да овај закон смера на промену свести, коју најпре емпиријско-технички морају да на себи изврше („најбоље“ присилном „едукацијом“) они који треба да га спроводе, да би његова примена уопште била могућа. „Образовањем“ и „просвећивањем“ – до нове жене/новог мушкарца, и свих „осталих“ полно-„родних“ варијетета, који, познато је, на афирмативан начин стоје у хоризонту „родно освешћених“.

У поменутом, „лексиконском“ члану закона тзв. „род“ дефинише се на следећи начин: „Род означава друштвено одређене улоге, могућности, понашања, активности и атрибуте, које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце, укључујући и међусобне односе мушкараца и жена и улоге у тим односима које су друштвено одређене у зависности од пола“. „Род“ је, дакле, друштвено-историјски конструкт, док је пол природна датост – иако постоје екстремне заговорнице џендер-идеологија, у Србији представљане и као еминентне „теоретичарке“, које и природну датост полности доводе у питање. Пошто је друштвено-културни аспект женскости и мушкости – што је јасно и из ове дефиниције проистекле из теоријски дискутабилног, али зато идеолошки канонизованог социјалног конструктивизма – ствар друштвене доделе улога, то у том, „родном“ аспекту онога што спада у полне (а не „родне“) идентитете нема ничег датог, природног, или макар квазиприродног, већ је целокупна нефизичка садржина женскости и мушкости друштвено конструисана.

Уколико се пође од такве претпоставке, тада је, иманентно посматрано, могуће деконструисати, односно деструисати све друштвено-културне „родне“ релације и идентитете – ако се примени само довољно снажна и истрајна сила, уколико већ мере „родног просвећивања“ не буду делотворне. Узгред, ако се већ полази од тога, не би ли онда било целисходније у социо-културном опхођењу с „родношћу“ настојати да се културно-историјски произведене и затечене поделе и разлике између жена и мушкараца смањују, да се иде ка градњи „међуродне сагласности“, када већ за то нема никаквих природних препрека? То се, међутим, код заговорница џендер-идеологије не дешава – да ли стога што ипак наслућују да се полност не своди само на физичка својства, што је код неких људи, у времену свеопштег бујања артифицијелности у западњачкој цивилизацији и извор личних фрустрација (на које неки реагују радикалним идеолошким, „родним“ ангажовањем), да ли стога што производња разлика, као и у многим другим друштвеним пољима, може бити уносан „посао“ – о томе можемо само нагађати…

Но било како било, темељ оваквог ангажованог историјског активизма лежи у његовој антрополошкој и културалној игноранцији, као, уосталом, и код његовог претка, просветитељства 18.века, чије су понекад сулуде антропо-културалне „теореме“ десетине милиона људи у 20. столећу платили главама у експерименталним спровођењима „еманципаторских“ пројеката. Зато и „џендеризам“ јесте револуционарна идеологија која своју латентну социјалну виолентност – која почива на (манифестној) дискурзивној насилности – прикрива институционализовањем, какво је и његово чињење озакоњеном истином у виду недавно донесеног Закона о родној равноправности.

___________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Погледати стручно мнијење Одбора за стандардизацију српског језика.

[2] О овоме видјети у нашем тексту.

[3] Потчињени други, обично из других, неевропских култура – прим. Ч. К.


Извор: Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Закон о родној равноправности као увод у нови неототалитаризам

* Обавезна поља