Zakon o rodnoj ravnopravnosti kao uvod u novi neototalitarizam

„Osetljivost“ je – u sklopu sintagmi „društveno osetljive grupe“, „rodno osetljivi jezik“ – ključna reč nedavno usvojenog „Zakona o rodnoj ravnopravnosti“, kojim se žele uvesti novi oblici ponašanja, ne samo u ophođenju s jezikom, da bi se navodno uspostavila „istinska“ ravnopravnost pripadnika oba pola. „Ravnopravnost“ treba postići ne samo putem pravnih normi nego i promenom javnog govora, pošto se računa s time da bi javna upotreba „rodno osetljivog“ govora mogla promeniti svest i dosad rodno „nesenzibilisanog“ građanstva. No, pre toga, očekivana „dobrobit“ operativnih zahvata nad javnim govorom bilo bi predupređivanje daljih „povreda osećanjā“ rodno osetljivih, najčešće pripadnica lepšeg pola, kojima se, valjda, nanosi „duševni bol“ to što oba gramatička roda nisu „dovoljno ravnopravna“ u javnoj jezičkoj upotrebi.

Istini za volju, u zakonskom tekstu pominje se šta je pravi cilj „ostvarivanja ravnopravnosti“, u okviru definicije „rodno osetljivog jezika“, koji se određuje kao „jezik kojim se promoviše ravnopravnost žena i muškaraca“, koji je utoliko i „sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu [verovatno se htelo reći: u smeru] ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu“ (član 6, stav 17). „Osetljivost“ se, ugrađena u definiciju tzv. „rodno osetljivog jezika“, izričito uzima za sredstvo postizanja određenih društvenih, kulturnih, identitetskih ciljeva: uticanje na svest, promenu mišljenja, stavova i ponašanja u ličnoj i javnoj sferi života.

Odnarođujuće „urodnjavanje“

Tzv. „rodna osetljivost“ jezika označava poseban pragmatičko-komunikativni registar i modalitet njegove upotrebe putem kojeg se, korišćenjem alternativne pojmovne nomenklature, te insistiranjem na interiorizovanju nalogā „urodnjavanja“ (ovaj visokoideologizovani, a jezički nakazni termin sistemski se pojavljuje u zakonskom tekstu) instrumentalno nastoji postići promena javne i privatne svesti. „Urodnjavanje“ je na ideološkom novogovoru kojim je napisan zakon šifra za radikalno „socioinženjerstvo“ koje treba da stvori novi tip čoveka, ili „čoveka novog kova“, kako se to govorilo u „slavnim“ vremenima marksističkih eksperimenata po našim zemljama.

Zapravo, bilo bi preciznije kazati da se time žele stvoriti žena, odnosno muškarac novog kova – ne „čovek“, budući da je crvena nit ovog zakona, kako ćemo videti, proizvodnja podela između žena i muškaraca, čiji bi krajnji generički horizont samorazumevanja pojedinaca bilo njihovo shvatanje kao ženā (potencijalno konotiranih kao žrtava muškog nasilja), odnosno kao muškaraca (potencijalno konotiranih kao nasilnika prema ženama), ali ne i kao ljudi. Utoliko, iako je, formalno uzevši, ideološka podloga ovog zakona humanistička, on je u svojoj izvedbi latentno antihumanistički.

„Osetljivost“, koja je stvar ličnog doživljaja i preferencije, ovde je preinačena u objektivistički termin. „Naučni feminizam“, na sigurnom tragu Marksovog tzv. „naučnog socijalizma“, postvaruje partikularno-„subjektivnu“ percepciju, interpretaciju, konstrukciju u pseudoobjektivnu realnost; radikalne feministkinje to čine sa „rodno osetljivim jezikom“, a Marks s „klasnom svešću“, s kojima se ophodi kao s tobože nepobitno utvrđenom istinom. Ovo nije tek slučajno podudaranje, budući da je radikalni feminizam, kao i marksizam, jedna radikalna, dakle ekstremna ideologija, koja se s pojmom istine, normativne obaveznosti, uvažavanja drugačijeg i sl. ophodi na način koji je tipičniji za totalitarizam nego za savremeno liberalno, „pluralističko“ društvo. To se, kao što vidimo na primeru usvojenog zakona, odrazilo na tendencije u alternativnim (radikalnofeminističkim) viđenjima jezičke politike, koja je ovim zakonom postala zvanična, takoreći „mejnstrimovska“:

U srpskom jeziku najjači podsticaj stvaranju socijalnih femininativa došao je tokom poslednjih decenija, pogotovo u prvoj deceniji 21. veka, na talasu radikalne promene ideoloških i vrednosnih sistema, što je pored ostalog obuhvatilo i neke ideje novog feminizma, koji je umnogome potisnuo ideje liberalnog feminizma, u okviru kojeg su pitanja odnosa jezika i pola postavljana u odmerenijoj formi [Predrag Piper, „O socijalnim femininativima u srpskom i drugim slovenskim jezicima“, Južnoslovenski filolog 3-4/LXXII [2016], str. 35-65, ovdje: 47].

„Osetljivost“, kao osećajna pobuđenost za reagovanje na nepravdu („rodne“ – ne polne!) neravnopravnosti, samo je pojavno isturena lozinka, koja služi kao pragmatička obilaznica za intervenciju u politički, kulturni, kolektivni i lični identitet društva u kojem se „rodna osetljivost“ uzima za opštu normu, kao što je učinjeno usvajanjem zakona. Pritom nije dovoljno formalizovati određene oblike društvene prakse, koji treba da obezbede dostizanje istinske ravnopravnosti između muškaraca i žena – pri čemu se polazi od pojma (ne)ravnopravnosti koji je kontraintuitivni za zdravorazumski osjećaj o tome kod pripadnika oba pola. Zato se u zakonu traži podučavanje građanstva o tome šta je [ne]ravnopravnost, jer, valjda, „rodno neprosvećeni/e“ nisu kadri/e da proniknu u perfidno skrivene puteve „rodne diskriminacije“ – bez pomoći „rodno p[r]obuđenih umova“. „Avangarda rodnog prosvećivanja“ treba „rodno“ neuke najprije da probudi, a zatim i povede u svetlu budućnost koju će doneti „rodna“ revolucija. Zato se, napokon, expressis verbis cilja na promenu opšte svesti kao glavni cilj ovog zakona.

Doduše, njegov sadašnji tekst ne predviđa direktno sankcije kada je reč o pojedincima (za razliku od sankcija predviđenih za pravna lica – državni organi, preduzeća i stranke, za čije nadziranje u „rodno osetljivoj“ oblasti je zaduženo Ministarstvo kulture!), ali imperativno zahtevanje upotrebe „rodno osetljivog“ jezika, te svega ostalog što treba voditi projektovanom celokupnom učinku „urodnjavanja“ srpskog društva ukazuje na to da je potencijal za sankcije u slučaju propuštanja povinovanja ovako zamišljenim odredbama napisan „nevidljivim mastilom“, što lako može postati i obavezna norma, kada se u budućnosti bude ustanovilo da „urodnjavanje“ ne ide predviđenim tempom, čije je praćenje i javno izveštavanje o tome izričito predviđeno kao obaveza nadležnih državnih organa.

„Sprovođenje postupka urodnjavanja“ (član 45), u suštini znači da se celokupni društveni život ima posmatrati kroz bezuslovno obavezujuću svetonazornu paradigmu „rodnosti“, što, nije teško naslutiti, treba voditi deljenju ljudi na osnovu polne razlike (koju autori ili autorke zakona nazivaju „rodnom“) i tamo gde je u svakodnevici teško dokučiti da bi mogla postojati suštinska razlika između muške i ženske perspektive („saobraćaj, energetika, zaštita životne sredine, […] javno informisanje“; član 1). Insistiranje na razlikama, s latentnom intencijom međusobnog antagonizovanja dvaju polova, u perspektivi, može obezbediti mogućnost „beskonačnog“, a nije isključeno i vrlo unosnog angažovanja „rodno svesnih“ aktivistkinja u procesu praćenja ostvarivanja prakse „urodnjavanja“. Kada i ako se uspe proizvesti permanentna međupolna kriza, tada će i „ekspertkinje“ za „krizni menadžment“ biti nezaobilazne. Stvaranje napetosti i antagonizama, generisanjem i zaoštravanjem žensko-muškog mikrobelicizma u svakodnevici, poželjni je partikularni cilj „rodne avangarde“, koja bi sebi time sebe socijalno-finansijski mogla obezbediti – prema načelu: zavadi, pa zaradi…

Da je reč o titanskom poduhvatu čiji je krajnji cilj totalna promena kulturno uvreženih predstava o svemu što se – stvarno ili navodno – tiče odnosa muškogā i ženskogā, vidi se iz dosta mesta u zakonu. Tako, recimo, stoji da treba „na svim nivoima obrazovanja i vaspitanja isključiti rodnostereotipne, mizogine i mizandrijske sadržaje“, a „uključiti sadržaje vezane za rodnu ravnopravnost u cilju prevazilaženja rodnih stereotipa i predrasuda, negovanja uzajamnog poštovanja“ (član 37). Uzgred, kao što je u doba vladavine marksističkog svetonazora usađivanje istina „proroka“ iz Trira uvek poželjni i kointendirani cilj celokupnog obrazovanja, tako i ovde „urodnjavanje“ svesti učenika i studenata postaje krovni cilj celokupnog obrazovanja. Što se tiče defavorizovanja ženomrzačkih i mužnomrzačkih obrazaca, te podsticanje potrebe za uzajamno poštovanje ljudi, i kao pripadnika oba pola, to je normativno posmatrano na svaki način nesporno. No ovde je problematično to što se uzrok postojanja muško-ženskih nesporazuma pronalazi u tradiciji, što se vidi i iz sledećeg mesta:

Zabranjeno je izražavanje mržnje i omalovažavanje žena i muškaraca, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje zasnovano na predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti žena i muškaraca, odnosno na rodnim stereotipima (član 44).

Nisu, dakle, problem negativne predrasude, neprihvatljivi običaji ili pogrešni „rodni stereotipi“, već tzv. „rodni stereotipi“ kao takvi. Drugim rečima, ne samo ono što je moralno neodrživo, već čitav korpus kulturne stereotipizacije ženskosti, muškosti i njihovog uzajamnog odnosa dospeva na klupu za osumnjičene, kao ono što je uzrok među-„rodno“ neprihvatljivih oblika izjašnjavanja, odnosno ponašanja. Zato su i „sredstva javnog informisanja dužna da prilikom izveštavanja koriste rodno osetljiv jezik i da razvijanjem svesti o značaju rodne ravnopravnosti doprinose suzbijanju rodnih stereotipa, društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i prakse zasnovanih na rodnim stereotipima…“ (član 44). Umesto da sredstva javnog obaveštavanja istinito, verodostojno i nepristrasno izveštavaju (kao što bi i smisao sistema obrazovanja trebalo da bude obrazovanje, a ne profilisanje ideološke svesti), ona treba da se bave „razvijanjem svesti“ – valjda tako što će se novinari prethodno „edukovati“ za upotrebu „rodno osetljivog“ novogovora. Nije važna istina, već postizanje određenih ideoloških ciljeva, kao, uostalom, i u svakom obliku totalitarizma, koji to, pored ostalog, želi postići represivnim usađivanjem novog oblika jezičkog opštenja.

Nema, dakle, loših „rodnih stereotipa“ – nasuprot prihvatljivim ili makar neutralnim, već celokupna tradicija kulturnog pamćenja koja se tiče razumevanja ženskoga, muškoga i žensko-muškog opštenja, na kraju dugoročnog istorijskog projekta „urodnjavanja“ srpskog društva, treba biti potpuno iskorenjena iz javne i privatne svesti. („Rodna“) Revolucija koja teče… Suzbijanje rodnih stereotipa znači borbu protiv kulturnog nasleđa, protiv pamćenja, gde se, kao i u većini kulturnih tradicija, pretpostavlja da postoji nešto inherentno žensko i inherentno muško. Dakle, sve što se predanjski smatra samorazumljivim, istinitim kada je reč o polju žensko-muškoga ne treba čak biti ni kritički preispitano, već u celosti i nemilice ima biti prebrisano i zamenjeno drugačijim viđenjem, naime „ispovedanjem rodne istine“. Posle iskustava totalitarizama u 20. veku deluje suludo da neko i dalje može gajiti ovakve mesijanske ambicije u pogledu posedovanja „istine“, daleki, ali direktni potomak radikalnog prosvetiteljstva 18. veka – „dženderizam“ (englesko gender na srpski je prevedeno kao „rod“) očigledno i dalje veruje da je u svojoj „bogomdanosti“ dotakao „istinu po sebi i za sebe“, tako da bi im možda i sam Hegel pozavideo.

Zato se, kao i kod nekih istorijskih varijanti sprovođenja u delo modernog prosvetiteljstva, borba protiv predrasuda predviđa kao zakonska norma, s jasno definisanim kulturnim ciljevima. Kao što je ideološki predak „dženderizma“, prosvetiteljstvo, u svojoj saznajnoj i etičkoj zaslepljenosti, uspostavljalo lance ekvivalencija poput: tradicija → „mrak“ → zlo, zbog čega bi put do iskorenjivanja zla u ljudskom društvu morao biti posredovan iskorenjivanjem tradicije per se, tako i „rodno osetljivi“ autorski „um“ koji je pisao ovaj zakonski tekst uspostavlja analogni niz: „rodni stereotip“ → nepoštovanje žena → mizoginija. Epistemološko samoslepilo je zato prava mera duboke uverenosti ideološkog „uma“ u svoju ispravnost i istinitost.

Uzgred – ako ovo uopšte može i sme biti uzgredno – naš (srpski) jezik duhovno je dobro svih njegovih izvornih (srpskih i ne više srpskih) govornika, a nije vlasništvo marginalne manjine koja želi njime bezmalo da suvereno raspolaže, što im je usvojenim zakonom, uostalom, omogućeno! Srpski jezik je naš jezik, dakle jezik svih nas, a nije samo njihov, naime šačice polnoidentitetski opterećenih osoba, čija je dobronamernost prema „ostatku“ srpskog društva – ako imamo u vidu druge aspekte i teme njihovog javnog delovanja – uveliko upitna. Za razliku od mnogih među nama, „rodno osetljivi“ žele da iskoriste svojim zahtevima upodobljeni srpski jezik kao puki instrument – instrument korekcije svesti, a ako ne bude išlo kako treba i kao pretekst za teror nad „rodno neosetljivima“, koji su nerijetko i, primjera radi, nacionalno neravnodušni. Tako bi se „rodno osjetljivim“ disciplinovanjem cjelokupnog srpskog društva mogao postići (makar) dvostruki cilj: odnarođujuće „urodnjavanje“.

Pseudopravno bezakonje

Ako je jezik jedan od simbola i oličenja jednog naroda, tada se usvajanjem ovog zakona uvodi (za tri godine od usvajanja) „privremena uprava“ nad njime od strane „rodno osetljive“ marginalne manjine, među kojima preovlađuju anacionalne, ili čak antinacionalne osobe. Zaista, jedan od najboljih načina da zavladate jednim narodom jeste da mu „uhapsite jezik“. Upravo se to desilo usvajanjem ovog zakonskog teksta, što je, nema sumnje, odobrio predsednik Srbije, koji je licemernim zaustavljanjem donošenja „Zakona o istopolnim zajednicama“ (koji je, nema sumnje, prethodno sam bio aminovao), pokazao da je imao takvu moć i kada je reč o ovom zakonu. Ukratko, stvaranjem nove pravne realnosti srpski jezik je upućen na trajno zadržavanje – sve dok ovaj zakon ne bude ukinut – u ruke jezičkih pandura (ili je možda bolje reći: „pandurki“?), koji/e će svoju stručnu nekompetentnost[1] izdašno kompenzovati ideološkom ambicioznošću i rigidnim aktivizmom.

Inicijalni izgovor poveravanja srpskog jezika maćehinskom starateljstvu „rodno osetljivih“ bile su emocije – samo njihove emocije, jer druge oni/e ne priznaju. Tako se od emotivnog solipsizma došlo do „emotivističke“ diktature, s namerom promene kulturnog identiteta srpskog naroda. Pritom, mi zbog same prirode stvari (osećanja) ne znamo da li su zaista nečija osećanja povređivana upotrebom „rodno neosetljivog“ jezika, koji pritom ne spada u tzv. „govor mržnje“. Njihova reč o njihovom ličnom „unutrašnjem stanju“ (osjećanju) naprosto ima težinu privilegovanog stanja stvari, iz koje, kako vidimo po ovom zakonu, proističu opšteobavezujuće norme i „istine“. U najkraćem, suština perfidnog manevra pokušaja otuđenja srpskog jezika od srpskih nacionalnih ustanova, i uopšte od srpskog naroda, mogla bi se svesti na formulu: osećam se („rodno svesnom“), dakle vladam (srpskom javnošću). A sve se to čini u ime (privatne) osetljivosti i (privatnih) osećanja. Osećanja, ili bolje (odglumljena) „osećanja“ caruju – (raz)um klade valja…

Ako se nekada, u ranim fazama prosvetiteljstva, govorilo o „vrhovnom biću“ (zapravo: „bivajućem“), koje je trebalo da važi kao oličenje (raz)uma, tada je u najnovijim, hibridnim varijantama (post)prosvetiteljstva, osećanje, poteklo od „osetljivosti“, postalo ključni atribut pretpostavljene vrhovne referentne tačke društva i sveta, iz koje treba da proisteknu norme i obaveze za celinu. No dok se razumnost konstituiše razumnim opštenjem, osećajnost je u najboljem slučaju u ograničenoj meri komunikabilna. Dakle, osećanje kao osećanje spada u privatnu sferu, i kao takvo je u ograničenoj meri javno saopštivo. Ideja spolja (Zapad) oktroisanog zakona, usvojenog u nereprezentativnom, ličnoj volji jednog čoveka (umesto volji naroda) upodobljenom sastavu Skupštine Srbije, jeste da osećanja i osećajnost – i to ne „kao takvi“, već oni koji su vezani za jednu izrazito manjinsku skupinu „rodnikā“ – preuzmu mesto opštosti. S obzirom na takav status jedne formalno i faktički partikularne instancije, posledica normativnog sankcionisanja jedne izvedbe (socio-politički konstruisane) osećajnosti jeste nametanje nečega inherentno privatnog kao da je opšte i javno, iako ono to u sebi i po sebi, naravno, nije.

Privatni doživljaj, privatna stvar, kao i kod zasad povučenog predloga „Zakona o istopolnim zajednicama“ (čitaj: brakovima), gde je privatna seksualna praksa manjeg dela stanovništva trebalo da postane javno obavezujuća za sve[2], neshvatljivim ozakonjenjem dobija prerogative nečega ne samo javnog nego i, po sili zakona, opšteobavezujućeg. Time se na racionalno neprihvatljiv, štaviše nezamisliv način, stanovište opštosti kao takvo uzurpira nečim što je u sebi privatno, da bi u sledećem koraku, ozakonjenjem, privatna stvar postala javna, odnosno opšta obaveza. Međutim, pošto je podloga i zasad povučenog „Zakona o istopolnim zajednicama“ i „Zakona o rodnoj ravnopravnosti“ nešto što je suštinski privatno, to ono, svojim formalnim ozakonjenjem, ne može izgubiti privatni, a steći opšti karakter, već je na delu uzurpatorsko nametanje privatno-partikularnog kao javno-univerzalnog.

Da ne bude zabune, nešto što je u sebi posebno može biti učinjeno predmetom pravne zaštite – ukoliko se procenom sa pretpostavljenog opšteg stanovišta, koje je regulativno epistemičko apriori zakonodavstvo, ustanovi da je to potrebno. No ovde je reč o tome da je sámo stanovište s kojeg se oblikovala (hipotetička) „intencija zakonodavca“ u slučaju Zakona o rodnoj ravnopravnosti – privatno, ne-opšte, nepoopštivo. Zato, ukoliko takvo, za uopštavanje nepodobno stanovište pretenduje na opštost, ono samim tim poseže za nasiljem nad umom, za „teorijskim nasiljem“. No ako se stanovište teorijskih marginalaca ozakoni – zahvaljujući volji jednog čoveka koji sluša naloge iz Brisela i Vašingtona usmerene na preoblikovanje javne i privatne svesti kod Srba – tada posledica toga postaje još kudikamo opasnije pravno nasilje. Na taj način su oni koji nisu mogli argumentativno-teorijski ishodovati saglasnost za svoje (neodbranjivo) stanovište došli u priliku da ga faktički generalizuju – njegovim promovisanjem u pravnu realnost.

Međutim, zbog načina na koji je donet i na čemu počiva, tekst Zakona o rodnoj ravnopravnosti suštinski jeste nezakonit, budući da je uspostavljen kršenjem onoga što bi svaki zakon trebalo da ima za podlogu – opšte stanovište na javnu stvar. Zbog toga, samo ako se prepozna da je moralna i građanska dužnost svih pojedinaca, svih ustanova, naročito onih koje se bave zakonitošću, kulturom, jezikom, porodicom, nasleđem… – da se aktivno suprotstavljaju sprovođenju u delo ovog pseudopravnog bezakonja sprečiće se da on postane stvar pravne svakodnevice – bilo tako što neće biti primenjivan, bilo tako što bi bio suspendovan, odnosno opozvan.

Veliki korak unazad

Od nekadašnjeg prosvetiteljskog pokliča da je čovek mera svih stvari, pri čemu je epohalno karakteristični, metonimijski ekvivalent čoveka postao (njegov) Razum (za koji se verovalo da je, makar perspektivno, jedan i opšti), istorijski smo dobili da je u Srbiji „osećajnost“ jedne ideološke manjine postala mera svih drugih ljudi iz njihove zajednice. „Osećajnost“ je postala novi idol, dakako samo osećajnost jedne marginalne manjine. Osećanja drugih nisu važna, štaviše ovakvom „zakonskom“ praksom izričito se gaze. Nečiji lični, „subjektivni“ doživljaj prethodno je, na strani jedne marginalne ideologije, svesno izumljen i priređen tako da se njime mogu „gađati“ ne samo ljudi drugačijih ideoloških opredeljenja nego potencijalno i svi oni koji nisu njihovih shvatanja.

I dalje je mera svega (nešto) ljudsko – ne razum, već osećanje, i ne nešto za šta bi mogli biti prijemčivi svi, ili makar većina, već „društveno konstruisana“ osećanja marginalne manjine, koja drsko gazi preko osećanja, razuma, interesa… svih onih koji nisu kao oni. Kada „čovek“ postane mera svega, pa i svega ljudskog, tada izvesnost „istine“ u liku nacizma ili boljševizma postaje mera masovnih grobalja rasno ili klasno „nepodobnih“, kao što i ovde kod nas „osećajnost“ jedne kapriciozne, antidemokratske, latentno ili manifestno autošovinističke manjine postaje mera ozakonjene ništavnosti svih ostalih građana.

Oni koji vode računa o rodnoj osetljivosti/osećajnosti, apsolutizujući ga na nivou čitavog društva, time ne samo ipso facto nego i intencionalno, u potpunosti zanemaruju osećanja i osećajnost „rodno neosetljivih“, što, a fortiori, važi i za razum i za dostojanstvo većine. Argumentacija drugih, ne samo kao većine već uopšte kao ljudi, „rodno osetljivi/e“ naprosto ignorišu. Štaviše, pošto oni sadržinski uzimaju u obzir samo vlastitu poziciju, iz čega treba da proisteknu i realne socijalne posledice, to svesno ignorisanje argumenata druge strane, ili nesposobnost da se oni recipiraju, a kamoli prihvate – što odlikuje ideološke fanatike, koji žive u zatvorenoj slici sveta – vodi gaženju subektivnosti, a napokon i dostojanstva većine.

Naslov jednog od kanonskih tekstova „postkolonijalne teorije“, koji je zbog svoje naglašene osetljivosti za drugosti unekoliko kongenijalan „naučnom feminizmu“ (kao što je i njegova autorka i „postkolonijalka“ i feministkinja), glasi: „Mogu li subalternй[3] govoriti?“ Prema dosad izloženom, „rodno neosetljivi“, shodno onom što je jasno nagoveštena perspektiva dalje razrade i primene ovog zakona, neće moći, tačnije neće smeti da govore – ako ne žele da budu izvrgnuti sankcijama, zasad neutvrđene sadržine; tačnije, ako se ozakonjeno „urodnjavanje“ ne bude na vreme zaustavilo, vrlo brzo će sudije i sudovi biti primorani da sude prema „rodnoj“ nepravdi.

Ako je čovek stvorenje koje ima govor, logos, tako da se putem njegove „logosnosti“ uvek iznova izvršava i utoliko posvedočuje njegova ljudskost, tada je skandaloznim zakonom jedno faktički izrazito manjinsko, a načelno teško odbranjivo stanovište, izvršilo uzurpaciju javne reči svih članova zajednice, tako da se verbalno nepodobni uteruju u alogiju, u javnu nemost, a posledično i ne-ljudskost.

Ovde se, u vezi s tim, nameće prilika za jedno uputno poređenje. Ako smo u socijalizmu imali ideološku konstrukciju „moralno-političke podobnosti“, putem koje su bili obeležavani, stigmatizovani, a na koncu eventualno i proganjani svi „moralno-politički nepodobni“, tada iz duha ovog zakona sledi da predmet pravnog sankcionisanja mogu postati svi „džendersenzitivno“ verbalno nepodobni. Razlike između ove dve situacije postoje, pri čemu na štetu zakona donesenog u jednoj „liberalnoj demokratiji“. Prvo, „moralno-politička nepodobnost“ nikada kao takva nije postala predmet krivičnopravnog progona, već „samo“ u formi „zlonamernog i neistinitog prikazivanja društveno-političkih prilika“ (socijalizma), shodno „famoznom“ članu 133 Krivičnog zakonika SFRJ, kojim se sankcionisao tzv. „delikt mišljenja“.

Dakle, pravno je bila sankcionisana institucionalno ustanovljena namera delovanja protiv socijalističkog sistema, dok je moralno-politička nepodobnost koja je izlazila iz okvira „zlonamernog delovanja“ bila predmet javnog stigmatizovanja i društvenog ograničavanja koje nije imalo oblik pravnog progona. Donošenjem ovog zakona, međutim, podobnim za progon, u perspektivi, postaje onaj koji ne koristi propisani jezik – nezavisno od svoje namere. Dakle, krivim se postaje iako se ništa loše (u smislu razlike dobro-zlo od koje polazi „rodna korektnost“) nije mislilo, nameravalo – već se samo „loše“, nedovoljno „rodno budno“ izrazilo.

Dok je u socijalizmu progonu podlegalo „samo“ intencionalno mišljenje, u postpetooktobarskom, „tranzicionom“ „liberalizmu“, koji se na ovaj način sigurno kreće ka antiutopiji, sankcionisanju može podlegati – to je prilično uočljiva intencija zakonskog teksta – neintencionalno govorenje. Pritom ovde nije reč o progonu zbog tzv. „govora mržnje“, koji je takođe odveć difuzan i stoga smišljenim ideološkim manipulacijama podložan pojam. No ako i pođemo od toga da javna ispoljavanja mržnje treba suzbijati, odnosno sankcionisati – što bi, makar idealtipski, moglo biti u redu, iako u realnosti to često znači oduzimanje slobode javnog govora inomislećima od strane onih koji ograničavaju tuđe slobode zahvaljujući delotvornom raspolaganju mehanizmima društvenog žigosanja – ovde se pojam neprihvatljivog, progonu podobnog govora širi do bezobalnosti, tako da nečiji lični, privatni, „subjektivni“ (samo)doživljaj postaje besprizivna instancija istine i etičke merodavnosti.

Na osnovu toga postaje moguće i da razne vrste „zlosrećnih“ („alternativnih“) oblika polne identifikacije (mimo dveju standardnih) budu društveno normalizovani pod vidom suverenizovanog (auto)interpretacionizma, prema „načelu“: mnijevam/ osećam da sam takav, dakle takav i jesam. „Znanje“ i „istina“ se prema ovakvoj logici izvode iz „prava“ da se ne bude „diskriminisan“ (npr. nepobitnim zdravorazumskim sudovima), iz čega sledi lično „pravo“ (odabranih manjina i manjinskih stanovišta – nikako svih!), da njihovo lično mnjenje postane istina“ za sve. Na taj način, sve skupa uzevši, izrazito manjinski, ne samo „neortodoksni“ nego i u ovom ili onom obliku ekstremni oblici samoosećajnosti postaju neuporedivo značajniji i važniji od osećanja dostojanstva i pravne sigurnosti većine – i pojedinačno i kolektivno. Kada neznanje i ignorancija uzurpiraju (upražnjeno) mjesto znanja, tada se pokazuje da poluinteligentni uzurpatori vrlo brzo iskazuju sklonost da svoje mišljenje izdaju za znanje, što je tipično za ideološko stanovište.

Sve vladajuće političke ideologije, naročito one radikalne na različite ili slične načine pribegavaju pokušajima upravljanja javnim govorom, što donekle vodi i upravljanju javnom svešću, a time, posledično, i privatnom govoru i privatnom svešću. Ali čak ni totalitarni politički sistemi, kao socijalizam kod nas, kada su takođe pokušavali da preoblikuju javni govor, nije pribegavao direktnom legislativnom dekretiranju razlike između ideološkog „pravozbora“ i „krivozbora“, stavljajući u izgled sankcionisanje „rodno“ nepodobne gramatike, čak i ako je ona u skladu s pozitivno ustanovljenom i ozakonjenom normativistikom srpskog jezika. Ako je Niče kazao da se nećemo osloboditi Boga dok se ne otarasimo gramatike, borba protiv pravopisa „rodno osetljivih“ predstavlja najozbiljnije posezanje u društvenu strukturu, društvene odnose, tradiciju, sećanje, opštenje. Zato se bez imalo ustezanja može reći da ovakav zakon predstavlja veliki korak unazad u odnosu na pravnu praksu jednog totalitarnog sistema kakav je bio jugoslovenski socijalizam.

Razobručeni besmisao

Na kraju, treba reći da je osobenost Zakona o rodnoj ravnopravnosti to što on ne reguliše ante legem već postojeće odnose i društveno opštenje među građanima, kao pripadnicima oba pola, već se svi pojedinci najprije interpretativno rekonstruišu u pripadnike različitih „rodova“ (zasad, pretpostavljamo iz taktičkih razloga, „samo“ ženskog i muškog), da bi se na osnovu tog izuma jedne sociokonstruktivistički usmerene teorijske pozicije zakonskopraktički sprovodila u delo novoobjavljena „rodna istina“. Međutim, to da je „rod“ samo jedna hipoteza jedne teorijske pozicije (uzgred odveć zahtevna i nedokazana, ili čak nedokaziva), a ne realnost i istina, malo ko će se u akademskoj humanistici usuditi da javno iznese – iako je to, iz ličnih kontakata se lako ustanovljava, rašireno mišljenje, zato što bilo kakav pokušaj kritičkog preispitivanja temeljā „rodne“ teorije, koja u praksi uveliko deluje kao „rodna“ ideologija, zagovornice posljednjih ne samo doživljavaju kao lično ugrožavanje već neretko obasipaju kampanjom javnog etiketiranja, pa i harange protiv onih koji su tobože „protiv žena“, a za neprihvatljive represivne oblike društvene i privatne prakse prema njima.

Dakle, „dokazivanje neoborivosti“ glavnih hipoteza iz „rodnog“ miljea ne odigrava se za akademski svet standardnim putem, već posredstvom moralne ucene i javnog žigosanja koje katkad prelazi zamišljene granice tzv. „govora mržnje“, protiv čega bi upravo zagovornice „roda“, za očekivati je, trebalo da se zalažu. U takvim okolnostima, budući da je na Zapadu, upotrebom mehanizama proizvodnje i uterivanja rodnopolitičke korektnosti, u javnom prostoru odavno slomljena bilo kakva ozbiljna opozicija „zapovestima rodno svesnih otkrovenja“, ta ideologija je faktički (bespravno) osvojila mesto istine. Zato agresivni javni govor „rodno svesnih“ i upadljivi izostanak kritičkih prigovora na račun novog ideološkog totalitarizma čine simbiotički simptom stanja kritičkog mišljenja na postsekularnom Zapadu. Ovim zakonom, koji predohranski deluje i spram moguće akademske kritike svetonazora „rodnosti“, takav trend se preliva i na našu zemlju.

Napokon, ljudi su skloni da, dejstvom određenih psihičkih mehanizama, prihvataju realnost nečega što je uspostavljeno kao „nedodirljivo“, vremenom i privatno normalizuju diskurzivnim nasiljem uspostavljene „istine“ – naprosto da sebi ne bi pravili probleme u karijeri i životu javnim iznošenjem razumnih sumnji. Kada se to desi, oni koji su dotad ćutali – prestaju da primećuju svoje ćutanje. Kada nastupi zaborav ćutanja – totalitarizam je odnio istorijsku pobedu. Istorija marksizma-lenjinizma, fašizma, nacizma daje pregršt rečitih primera toga.

Osim toga, ovaj zakon je u svojoj osnovnoj intenciji – postizanju ravnopravnosti među polovima – u najboljem slučaju promašen, jer se ravnopravnost može pravno regulisati samo naspram eventualno postojećih slučajeva ili makar realnih mogućnosti društvenog pojavljivanja pravno uslovljene, odnosno pravno ustanovljive neravnopravnosti među polovima, ili pak ukoliko to područje nije pravno uređeno. Kao što znamo ničeg sličnog u Srbiji odavno nema. Zato je bilo neophodno izumeti „rod“, te odgovarajući „rodni“ pojam „neravnopravnosti“ (akademik Piper to naziva „idejom apsolutne polne ravnopravnosti“; već navođeno, str. 47).

Ideološkim pojmom „ravnopravnosti“ ignorišu se sve prirodne razlike između muškaraca i žena, sve što je kulturno-istorijski uspostavljeno kao bliže ženama, odnosno muškarcima, da bi se apsolutnim i bezuslovnim izjednačavanjem celokupne prakse ženskosti i muškosti potvrdila ova radikalno-ekstremistička predstava o ravnopravnosti, koja sa zdravorazumskim, odnosno sa standardnim konceptualnim značenjem tog pojma nema mnogo zajedničkog, osim imena.

Ovakav ideološki konstrukt, da je tako nazovemo, „hiperravnopravnosti“ ne tretira nikakva realna, pravno relevantna stanja stvari, već se instrumentalno-intrevencionistički bavi kulturnom svakodnevicom, predubeđenjima ljudi, običajnošću… – jednom rečju onim delom ljudske stvarnosti koji „govori“ drugačijim jezikom od prava i zakonodavstva. Otuda i utopijska, ili bolje: antiutopijska ambicija da se ljudski stavovi, kulturne navike, lični nazori pravno regulišu, odnosno da se putem „materijalnih“ pravnih normi deluje korektivno – zapravo nasilno – na sferu duha.

Uostalom, usvojene obavezujuće zakonske norme u ophođenju s jezikom – ali i s onim što se tim jezikom označava, a to je gotovo celokupna ljudska stvarnost – protivne su duhu srpskog jezika, i uopšte, taj zakon predstavlja antiduhovni akt koji je protivan prirodi jezika kao tvorevine objektivnog duha, a ne nekakvog komesarskog diktata. Iz tog razloga profesor Piper zapaža: „Doslednost primene zahteva za punom jezičkom rodnom ravnopravnošću najvidljivije pokazuje njihovu apsurdnost“ (isto, str. 52).

Svoju zbirnu ocenu on uverljivo potkrepljuje sledećom tezom, podržanom jednim ilustrativnim primerom: „Ako je i socijalni maskulinativ i socijalni femininativ u subjektu, dodatno isticanje različitosti u polu i oblikom predikata [što bi bilo neizbežno ako bi se načelo ‘rodnojezičke osetljivosti’ dosledno sprovodilo – Č. K] toliko bi promenilo strukturu srpske rečenice da ne izgleda verovatno da će se takve rečenice ikad upotrebljavati (npr. Sve hirurginje i svi hirurzi bile su i bili su spremne i spremni za operacije pacijentkinja i pacijenata)“ (isto, str. 53). Da li bi baš kod „prvoborkinja rodnojezičke osetljivosti“ stajalo hirurginja ili hirurškinja – manje je važno. Ključna stvar da je ovde na delu razobručeni besmisao koji je ideološki fanatizovana, marginalna manjina spremna da sprovodi nad svima nama, po bilo koju cenu.

Da se ovim naopakim zakonom želi proizvesti stvarnost, koja se zatim namerava urediti – budući da „roda“ nema u društvu i kulturi, već samo u pojmovnim fantazmagorijama jedne teorijski sporne pozicije – vidi se i po tome što se u ovom neobičnom zakonskom štivu u članu 6 uvode osnovni pojmovi „rodne“ konceptualnosti, i to ne kao u zakonskom tekstu, već kao u leksikonu. To je učinjeno valjda zato da bi oni koji bi trebalo da ga sprovode uopšte imali predstavu o čemu je reč, pošto inače, s pravom se pretpostavlja, zbog svoje „neurodnjenosti“, mogu biti uskraćeni za predstave „rodnojezičke“ ezoterije, koja je „saznajno-praktička“ podloga ovog zakonskog teksta. Još jednom se ispostavlja da ovaj zakon smera na promenu svesti, koju najpre empirijsko-tehnički moraju da na sebi izvrše („najbolje“ prisilnom „edukacijom“) oni koji treba da ga sprovode, da bi njegova primena uopšte bila moguća. „Obrazovanjem“ i „prosvećivanjem“ – do nove žene/novog muškarca, i svih „ostalih“ polno-„rodnih“ varijeteta, koji, poznato je, na afirmativan način stoje u horizontu „rodno osvešćenih“.

U pomenutom, „leksikonskom“ članu zakona tzv. „rod“ definiše se na sledeći način: „Rod označava društveno određene uloge, mogućnosti, ponašanja, aktivnosti i atribute, koje određeno društvo smatra prikladnim za žene i muškarce, uključujući i međusobne odnose muškaraca i žena i uloge u tim odnosima koje su društveno određene u zavisnosti od pola“. „Rod“ je, dakle, društveno-istorijski konstrukt, dok je pol prirodna datost – iako postoje ekstremne zagovornice džender-ideologija, u Srbiji predstavljane i kao eminentne „teoretičarke“, koje i prirodnu datost polnosti dovode u pitanje. Pošto je društveno-kulturni aspekt ženskosti i muškosti – što je jasno i iz ove definicije proistekle iz teorijski diskutabilnog, ali zato ideološki kanonizovanog socijalnog konstruktivizma – stvar društvene dodele uloga, to u tom, „rodnom“ aspektu onoga što spada u polne (a ne „rodne“) identitete nema ničeg datog, prirodnog, ili makar kvaziprirodnog, već je celokupna nefizička sadržina ženskosti i muškosti društveno konstruisana.

Ukoliko se pođe od takve pretpostavke, tada je, imanentno posmatrano, moguće dekonstruisati, odnosno destruisati sve društveno-kulturne „rodne“ relacije i identitete – ako se primeni samo dovoljno snažna i istrajna sila, ukoliko već mere „rodnog prosvećivanja“ ne budu delotvorne. Uzgred, ako se već polazi od toga, ne bi li onda bilo celishodnije u socio-kulturnom ophođenju s „rodnošću“ nastojati da se kulturno-istorijski proizvedene i zatečene podele i razlike između žena i muškaraca smanjuju, da se ide ka gradnji „međurodne saglasnosti“, kada već za to nema nikakvih prirodnih prepreka? To se, međutim, kod zagovornica džender-ideologije ne dešava – da li stoga što ipak naslućuju da se polnost ne svodi samo na fizička svojstva, što je kod nekih ljudi, u vremenu sveopšteg bujanja artificijelnosti u zapadnjačkoj civilizaciji i izvor ličnih frustracija (na koje neki reaguju radikalnim ideološkim, „rodnim“ angažovanjem), da li stoga što proizvodnja razlika, kao i u mnogim drugim društvenim poljima, može biti unosan „posao“ – o tome možemo samo nagađati…

No bilo kako bilo, temelj ovakvog angažovanog istorijskog aktivizma leži u njegovoj antropološkoj i kulturalnoj ignoranciji, kao, uostalom, i kod njegovog pretka, prosvetiteljstva 18.veka, čije su ponekad sulude antropo-kulturalne „teoreme“ desetine miliona ljudi u 20. stoleću platili glavama u eksperimentalnim sprovođenjima „emancipatorskih“ projekata. Zato i „dženderizam“ jeste revolucionarna ideologija koja svoju latentnu socijalnu violentnost – koja počiva na (manifestnoj) diskurzivnoj nasilnosti – prikriva institucionalizovanjem, kakvo je i njegovo činjenje ozakonjenom istinom u vidu nedavno donesenog Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

___________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Pogledati stručno mnijenje Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

[2] O ovome vidjeti u našem tekstu.

[3] Potčinjeni drugi, obično iz drugih, neevropskih kultura – prim. Č. K.

Izvor: Stanje stvari