Zakulisne igre sa zlatom – u isčekivanju velike prekretnice

Posle kraha zlatnodolarskog standarda centralne banke glavnih zemalja „zlatne milijarde“ su se sistematski bavile tajnim operacijama sa žutim metalom, kako bi planski, iz trezora centralnih banaka, izvukle zlato. Očekuje se da će vrlo brzo trezori sa zlatom potpuno opusteti, i to će postati prelomni trenutak, epohalni događaj u istoriji svetskih finansija i svetske politike…

Zlatna groznica kao znak da dolazi „poslednje vreme“

Jedan od znakova grčevitih pokušaja svetske finansijske oligarhije da odgodi trenutak „velike prekretnice“ predstavlja i poseta britanske kraljice Elizabete Druge i princa Filipa – vojvode od Edinburga trezorima zlata u Banci Engleske 13.12 2012.godine, koju su svetski mediji masovno reklamirali. Koliko može da se veruje javnim glasilima, u podrumima Banke Engleske leži 20% zvaničnih rezervi svetskog zlata. Naravno da se kraljica nije bavila prebrojavanjem zlatnih poluga i proverom količine zlata u njima. Međutim, njena fotografija ispred sjajnih poluga trebalo je sve da ubedi da je u „zlatnoj kraljevini“ sve u najboljem redu. Istina, ta pi-ar akcija nije dala očekivani rezultat. Nervoza učesnika na tržištu zlata je došla do granice posle koje je već počela da se preliva u „zlatnu groznicu“.

U istoriji čovečanstva je bilo mnogo „zlatnih groznica“. Na primer, samo u 19.veku su bile: sibirska (tridesetih godina), kalifornijska (krajem četrdesetih godina), australijska (pedesetih godina) i južnoafrička (krajem veka). Međutim, sve one su predstavljale lokalne „groznice“, a sada je došlo do globalne pojave. U toku pomenutih „groznica“ zlato je vađeno iz dubina Zemlje, a sada se iz trezora centralnih banaka grebu njegovi ostaci. U zlato danas investiraju i mnogi poznati milijarderi. Na primer, Džordž Soroš. Posle njega su se na tržište žutog metala bacili i drugi. Top-menadžer švajcarske banke UBS Džozef Stadler je izjavio da bogataši ne praveći buku zlato kupuju u tonama. Treba imati u vidu da je Soroš agent Rotšilda, tako da ako je Soroš „krenuo na zlato“ znači da se rasplet „muvanja sa zlatom“ približava kraju.

Da podsetimo da je još u proleće 2011.godine Soroš gromoglasno izjavio: „Mislim da je zlato najveći svetski mehur od sapunice“. Zato je odmah posle toga demonstrativno prodao sve zlato koje je imao. Soroš je tada zaista radio u interesu Rotšilda, koji su aktivno kupovali žuti metal i kojima je tada bilo neophodno da zaustave rast cena zlata. Ima analitičara koji, komentarišući Sorošov povratak zlatu 2012.godine, konstatuju da je „hohštapler zakasnio kada je deljen zlatni kolač“(1). Šta da se radi, mogli bismo da se složimo da je „zlatni kolač“ već pojeden. A Sorošu su dozvolili samo da pokupi mrvice ispod stola.

Ima i onih koji su i pre nego što je došlo do „velikog preokreta“ počeli da se iščuđavaju i bune zbog neprincipijelnosti velikih bankara koji su mnogo decenija tajno prebacivali zlato iz državnih trezora u privatne sefove. Međutim, u stvari, svetski bankari (Rotšildi) svetu nisu baš ništa novo pokazali. Priča o zvaničnom zlatu je ko zna po koji put pokazala čvrstinu njihovih metoda koje su im omogućile da u 19. veku postanu jači od kraljeva. Evo šta u vezi s tim piše ruski ekspert za oblast geopolitike V.Pavlenko: „Porodica Rotšildovih se već više od 200 godina specijalizuje za kontrolu svih vrsta medija, banaka, eksploataciju dijamanata i obojenih metala, među kojima je i zlato.

Pri tom im je psihologija takva da smatraju da kompletno zlato sveta pripada njima i da se ono samo privremeno čuva u pojedinim državama koje, pošto smatraju da zlato predstavlja „nacionalno dobro“ to zlato čuvaju vrlo pažljivo da se ne pojave neželjeni pretendenti. Čuvaće ga sve dok ono ne zatreba Rotšildima. A način kako da se zlato natera da se u potrebnom trenutku prebaci kako bi se vratilo „gazdi“ preiskusni članovi porodice će već pronaći, što je poslednjih decenija potvrđivano ne samo jednom“(2).

„Zlatni rasplet“: neke lako vidljive posledice

Teško je da se predvide sve posledice otkrivene činjenice o lopovluku finansijskih vlasti zemalja „zlatne milijarde“. Očigledno je da će poverenje u centralne banke (kao i u državne blagajne, koje su sa njima povezane) biti nepovratno izgubljeno. A biće poljuljan i autoritet državnih vlasti – zato što one nisu obezbedile kontrolu rada centralnih banaka. I sasvim sigurno da će otkriveni lopovluk „izuzetno velikih srazmera“ izazvati ozbiljan haos u finansijskom, ekonomskom, socijalnom i političkom životu društva uopšte.

Pri tom, posledice u finansijskoj sferi su potpuno očigledne. Doći će do naglog rasta cena zlata. jer će, prekidom isporuka zlata iz trezora centralnih banaka biti narušena veštačka ravnoteža koja je postojala na tržištu dragocenog metala. Do sada je maksimalna cena zlata dostizala najviše 1900 dolara za trojsku uncu (u avgustu 2011. god.). A prava „ravnotežna“ cena zlata će, prema različitim procenama, iznositi između 5 i 10 hiljada dolara (uz sadašnji obim i kurs američke valute). Uostalom, pojedini eksperti govore i o višim cenama. Međutim, tolika prognoza može da ima opravdanja samo ukoliko u svetu dođe do okretanja zlata od zlata-robe prema zlatu-novcu. Kod zlatnog novca tačnije je govoriti ne o cenama zlata, već o zlatnom paritetu novčanih jedinica. Tako je Džon Batler, autor poznate knjige «The Golden Revolution» izračunao da, da je u SAD 2012.godine uvedeno 40% obezbeđenje obaveza banaka, uz zlatne rezerve zemlje (koje su nešto preko 8 hiljada tona) cena zlata trebalo da bude najmanje 13.400 dolara za trojsku uncu (3). Prilično često u medijima može da se vidi i prognoza „zlatnog gurua“ Džima Sinklera koji predviđa da će do 2015 – 2016. godine cena zlata da skoči do 12.500 dolara po unci (4).

Druga posledica će biti nagli pad vrednosti američkog dolara. Vrlo je jednostavno: između cene zlata i američke valute tokom čitavog perioda od kraha Bretonvudskog sistema postojala je nevidljiva konkurencija: što je cena zlata bila viša, to je vrednost američke valute bila niža, kako je cena metala padala, tako su pozicije „zelenih“ novčanica jačale. Nije isključeno da će se dolar toliko obezvrediti da će umesto njega finansijske vlasti SAD pokušavati da stvore „novi“ (na primer – ne „zeleni“, već „roze“ dolar) ili uopšte novu valutu (tipa „amero“). Naravno, pod uslovom da SAD opstanu na političkoj karti sveta, tj. da ne dođe do njihovog raspada na nekoliko nezavisnih zemalja – država.

Obzirom da će otkrivena zlatna afera stvoriti sveopšte nepoverenje prema finansijskim vlastima nije isključen ni krah ostalih – rezervnih valuta – evra, britanske funte sterlinga i japanskog jena. Očigledno je da će u uslovima haosa koji će zavladati sa papirnim novcem, ljudi biti prinuđeni da se vrate robnom novcu. Ekonomisti govore da u osnovi novog robnog novca mogu da se nađu robe koje su za društvo neophodne – nafta, električna energija, različiti obojeni i crni metali, pšenica, cement i sl. Nećemo sada da diskutujemo o plusevima i minusima različitih projekata novčanih jedinica koje se baziraju na „korpama“ koje sadrže različite komplete roba. Minusa je mnogo više. Osnovni je – komplikovanost stvaranja sistema koji se bazira na robnim „korpama“ i nestabilnost koja proizilazi iz toga. Mislim da kad nastupi „velika prekretnica“ čovečanstvu uopšte neće biti do konstruisanja složenih novčanih sistema, već će kao „pojas za spasavanje“ opet da posluži – zlato.

Gde je nestalo zlato koje se nalazilo u trezorima centralnih banaka?

Vrlo je komplikovano danas dokazati činjenicu da je iz trezora centralnih banaka zlato ukradeno, ali ipak nije sasvim nemoguće. Ali dati odgovor na pitanje gde se to zlato delo, u čijim se sefovima (pravnih ili fizičkih lica) ono danas nalazi – mnogo je komplikovanije. Naravno, može da se pretpostavi da se ono ravnomerno rasturilo do svih glavnih potrošača zlata – preduzeća industrije nakita, investitora, privatnih tezavratora i sl. Međutim, u tu verziju ne može da se poveruje. Jer, po pravilu, zlato se ne prodaje kada je najskuplje, već upravo suprotno – kada njegova cena padne na „dno“. Postoji stalna sumnja da do „privatizovanja“ zlatnih rezervi dolazi u interesu određenih lica koje su i do sada taj metal dobijale pod najpovoljnijim mogućim uslovima.

Ta verzija pada na pamet svakom ozbiljnom analitičaru. Evo, na primer, mišljenja ruskog finansijskog analitičara Sergeja Golubickog koji je pokušao da shvati rasprodaju zlata u Nacionalnoj banci Švajcarske 2000. – 2005.godine: „I tako – evo moje verzije događaja. U periodu između 2000. i 2005.godine Švajcarska nije naivno prodavala nacionalne zlatne rezerve po dampinškim cenama, već je vrlo domišljato najdragoceniji žuti metal iz Centralne banke izvozila sopstvenim komercijalnim strukturama! Povod za to je bio vrlo važan i istovremeno zakonit: promena ustava i odvajanje franka od zlata. U novim okolnostima, u trezorima Centralne banke se našao priličan „višak“, zato su ga i zamenili za novac koji, uostalom, nisu pokrali činovnici, već je razdeljen sopstvenom narodu (preko organa regionalnog i federativnog samoupravljanja)! Kupci tog zlata, mislim, su uglavnom bili Švajcarci, samo sa razlikom, što oni nisu radili u državnim strukturama, već u privatnim bankama i fondovima. Moja hipoteza idealno objašnjava i gromoglasne izjave švajcarskih vlasti, koje su na tržištu radile na smanjenju cene zlata jer su omogućile da se izvrši „privatizacija“ zlatnih rezervi po veštački smanjenim, a u stvari štedećim cenama. Čim je 2005.godine program preraspodele 1300 tona zlata završen, svetske cene zlata su krenule ka nebu…“(5)

Danas mnogi mediji tačno skreću pažnju na to, da Narodna banka Kine sprovodi politiku stalnog povećanja svojih zlatnih rezervi, pri čemu se u njenom knjigovodstvu to povećavanje ne vidi ili se vidi nepotpuno. Zakonomerno je da se pretpostavi da velike nedržavne banke mogu da sprovode sličnu politiku: da povećavaju svoje zlatne rezerve privatizacijom jeftinog metala iz trezora centralnih banaka, i da vrlo brižljivo maskiraju taj proces.

Podaci o zlatnim rezervama koje ne spadaju u kategoriju zvaničnih rezervi, tj. koje se vode kod privatnih struktura ili su u posedu privatnih lica, fragmentarni su i nepouzdani. Tačne cifre ne mogu da daju čak ni eksperti Svetskog saveta za zlato. Postoje samo pretpostavke, i one su sledeće: u rukama privatnih lica se nalazi preo 30.000 tona zlata u obliku nakita i drugih nemonetarnih oblika. Otprilike još toliko dolazi na rezerve u obliku monetarnog zlata – zlatnih novčića i standardnih poluga. To je zlato privatnih investitora – pravnih i fizičkih lica. Neki eksperti pretpostavljaju da su nezvanične rezerve monetarnog zlata već danas veće od zvaničnih zlatnih rezervi. To je vrlo snažan resurs, ako se uzme u obzir da iza zvaničnih podataka o rezervama centralnih banaka mogu da se kriju prazni trezori ili takozvano volfram zlato (lažno zlato). Postavlja se pitanje: koliko su konsolidovane nezvanične rezerve monetarnog zlata? Ili su one raspršene kod miliona i miliona privatnih vlasnika u različitim zemljama? To je pitanje na koje čak i eksperti Svetskog saveta za zlato imaju problema da dogovore.

Ako bi se sudilo po javnim izvorima – na današnji dan najveću nezvaničnu rezervu predstavlja rezerva zlata privatnog fonda SPDR Gold Shares ETF. Akcije SPDR Gold Shares ETF su počele da se kotiraju na Njujorškoj berzi fondova i spadale su u one akcije koje najbrže rastu u svetu. Sada se kotiraju i na Singapurskoj, i na Tokijskoj berzi fondova. Zlatne rezerve navedenog fonda iznose 1.260 t. Čuvar tog zlata je banka HSBCkoja se nalazi pod kontrolom klana Rotšildovih. Zlato se čuva u Londonskom centralnom trezoru banke, a uostalom, može da bude smešteno i u ostalim trezorima te banke. Ostali privatni zlatni fondovi su sitni. Ukupne rezerve svih takvih fondova se procenjuju na 2.100 – 2.200 tona, odnosno na približno 7% svih nezvaničnih rezervi monetarnog zlata u svetu.

Privatno zlato u privatnim trezorima: mrkli mrak

Privatno monetarno zlato može da se drži ne samo u fondovima tipa SPDR Gold, već i u obliku depozita metala u komercijalnim bankama ili da se jednostavno ostavi na čuvanje u podrumima specijalnih banaka tipa Rotšildovih HSMC.  Mediji javljaju da su najveće banke zbog sve veće potražnje usluga čuvanja zlata počele da grade nova skladišta ili da proširuju već postojeća.( 6)  Tako je 2010.g.  Wall Street Journal  saopštio da banka JPMorgan  ponovo otvorila podzemno  skladište zlata u Njujorku, koje je još devedesetih godina konzervirano. Na Menhetnu, osim podruma   JP Morgan, danas rade i  skladišta  evropskih banaka HSBC i Bank of Nova Scotia. Osim toga, sve važnija postaju nebankarska skladišta dragocenih metala.(7)

Skladištenje zlata  aktivno vrše i švajcarske banke.   Posebno banke UBS i Credit Suisse. Ako su ranije to bile usluge razmeštaja zlata na depozitnim računima, sada te banke  uglavnom primaju zlato na čuvanje. Švajcarske banke su takvu promenu motivisale željom da se izbegne uključivanja takvog zlata u njihove bilansne knjige. Ukoliko je zlato smešteno kao depozit – one moraju da vrše otpise u rezervne fondove, što smanjuje rentabilnost bankarskih operacija. (8)  Ali mi smatramo  da je glavni motiv za takav preokret u radu banaka u stvari želja banaka da sebe i svoje klijente zaštite od mogućeg upada nadzornih organa. Poslednjih godina je u švajcarskim bankama bilo dosta skandala koji su bili povezani sa činjenicom da one čuvaju na depozitima sredstva „diktatora“ i politički sumnjivih lica. Obična usluga čuvanja zlata briše različite probleme koji bi inače pri proverama banaka mogli da se pojave.

U Švajcarskoj postoji i veliko skladište dragocenosti u Oltenu. Njime upravlja kompanija SIX Securities Service,  koja predstavlja ćerku-firmu strukture SIX Group.  To skladište, tako pretpostavlja dosta njih, predstavlja najveće skladište u kontinentalnoj Evropi. U njemu se čuva približno 800 t dragocenih metala. Ponekad ga nazivaju i „švajcarski Fort-Noks“(9)

Može da se doda i da  ima zemalja u kojima vlasnici zlata koriste trust – usluge banaka, koje istupaju kao nominovani vlasnici i koji vrše različite operacije sa zlatom u svoje ime. Stvarni beneficijari  su zaštićeni bankarskom tajnom. A logika došaptava da su stvarni beneficijari pre svega lica  koja su i organizovala otimačinu skladišta centralnih banaka.

Rotšildovi: pravac – zlatni standard

Da se prisetimo šta su pre dva veka sa svojim zlatom uradili svetski rastočioci  koje predstavljaju Rotšildi. Oni su, dok su trajali Napoleonovi ratovi, uspeli da nakupe neverovatne (za to vreme) rezerve dragocenog metala. Trebalo je to zlato naterati da „radi“, odnosno od njega napraviti kapital koji donosi dobit. Rotšildovi su pronašli vrlo jednostavan i efikasan način – da se društvu naturi zlatni standard. Zlatni standard  je takav način  organizovanja prometa novca u kome se za novac smatra žuti metal, a papirni novac predstavlja samo novčanicu  i predstavnika zlata. Kod zlatnog standarda papirne novčanice se obezbeđuju (pokrivaju se) određenom količinom zlata (određeni procenat za pokrivanje) i bez ikakvih ograničenja se menjaju za dragoceni metal. Da bi se održale potrebe ekonomije u novcu neophodno je da u centralnoj banci uvek bude dovoljno zlata. Nedostatak dragocenog metala je mogao da se kompenzuje samo zlatom centralnih banaka, koje ga ustupaju preko kredita. Ko je mogao da nudi takve – zlatne kredite?  Ti isti Rotšildi koji su, nimalo se ne naprežući, mogli da povećavaju svoja bogatstva u zlatu preko kredita koji su im vraćani – ne samo vrednošću koja je zadužena, već i kamatama. Kod zlatnog standarda koji je ojačan zlatnim kreditima postepeno se sve svetsko zlato sakupljalo u rukama onih koji su od samog početka imali tog zlata mnogo više nego ostali. Odnosno – u rukama Rotšilda.    Naterati  da „uđe u kolo“  zlatnog standarda najednostavnije je bilo   Veliku Britaniju. Posle Napoleonovih ratova Banka Engleske je bila stavljena pod kontrolu Natana Rotšilda  – jednog od petorice sinova osnivača dinastije Rotšild – Majera Amšela Rotšilda. Zatim su se zlatnom standardu u 19.veku priključili Nemačka, Francuska, Belgija, Italija, Rusija, SAD i mnoge druge zemlje. Sa prekidima zbog svetskih ratova (Prvog i Drugog) zlatni standard je važio do sedamdesetih godina 20.veka. Prvo je bio „klasičan“ ili  zlatno-novčani. Posle Prvog svetskog rata on je pretvoren u zlatno-polužni  (papirne novčanice su menjane samo za zlatne poluge koje su bile propisanog standarda)  i zlatno-devizni (mogućnost da se nacionalne novčanice mogu menjati za devize koje su imale pravo da se konvertuju u zlato). Posle Drugog svetskog rata, do 1971.godine, postojao je zlatno-dolarski standard kod koga je državna blagajna SAD vršila razmenu dolara za zlato.

Verovatno bi Rotšildi hteli da još jednom odigraju sigurnu za njih igru koja se zove „zlatni standard“. Sada on ne bi mogao da se uvede istovremeno u svim zemljama. Ako je pre dva veka uvođenje zlatnog standarda počelo u Velikoj Britaniji sada se, verovatno, kao o onome ko „probija led“ razmišlja o Kini. Rotšildi se svojski trude da podgreju zlatne ambicije  Kine, podstičući je da prikuplja što veće količine zlatnih rezervi i sugerišući da juan treba da postane međunarodna valuta, a to je moguće samo ukoliko postane zlatan (10). Očigledno je da u uslovima međunarodne konkurencije valuta ona valuta koja dobije obezbeđenje u zlatu sasvim sigurno postaje  pobednik. Da ne bi izgubile, druge zemlje će takođe morati da svoju valutu pretvaraju u zlato. Rotšildi shvataju da pri naturanju svetu zlatni standard najteži je – prvi korak. Kada se on napravi  –  ceo svet će biti zahvaćen „zlatnom groznicom“.

Kladeći se na Kinu Rotšildi istovremeno podstiču izjave političara i državnika da danas zlatni standard nema alternative. Takve izjave se zatim transformišu u političke platforme i pokrete. Najzad, donose se zakoni koji legalizuju zlatan novac. Priprema se, konkretno, vrši u Švajcarskoj, gde se u parlamentu  diskutuje o nacrtu  uvođenja zlatnog franka. U SAD, država Juta, donet je zakon o zlatnom novcu, a još u tucetu drugih država   ovakvi su zakoni na stadijumu diskusije. U muslimanskom svetu projekt „zlatnog dinara“ je sazreo, ali zbog oružane agresije zemalja Zapada na Libiju taj projekt (čiji je inicijator bio Gadafi) nije uspeo da zaživi.

Agenti Rotšilda po čitavom svetu vrše aktivno agitovanje u korist zlatnog standarda. Da kao primer uzmemo bivšeg predsednika   Sistema federalnih rezervi SAD Alana Grinspena. U svoje vreme, mnogo pre nego što je postao predsednik FSR on je objavio rad „Zlato i ekonomska sloboda“ (1966). 1981.godine budući predsednik FSR je napisao člančić u The Wall Street Journal  u kome je dokazivao da su SAD obavezne da svoje državne finansijske obaveze pokrivaju zlatom. Posle devizne krize 1979. – 1980. godine SAD su bile blizu povratka na zlatni standard. Dok je bio predsednik FSR (1987. – 2006) Grinspen je prestao da javno izražava svoju pristrasnost prema zlatu. Međutim, kada je otišao sa tog položaja on je ponovo počeo da agituje koristi od povratka na zlatni novac.

Možemo da se prisetimo i senzacionalne izjave rukovodioca Svetske banke Roberta Zelika iz novembra 2010.godine o  svrsishodnosti povratka na zlatni standard. A njegov tadašnji kolega,  direktor Međunarodnog deviznog fonda Dominik Stros-Kan, iako nije direktno zastupao obnovu zlatnog standarda, ipak je zauzimao prilično kritičku poziciju u vezi sa postojećim dolarskim sistemom. Odnosno, indirektno se dodvoravao Rotšildima. A osim toga, Stros-Kan je „zablistao“ kada je izrazio svoju podršku tadašnjem libijskom lideru Gadafiju zbog njegovog truda da u jednoj grupi muslimanskih zemalja uvede zlatni dinar.

Rotšildi: veliki rat kao paralelni scenario

Druga strateška linija Rotšilda da svetu nature zlatni novac je destabilizacija međunarodnih odnosa, sve do počinjanja ratova, uključujući i svetske. V.Pavlenko, koga smo citirali u prvom delu teksta, smatra da do toga može da dođe ukoliko Kina ipak odustane od realizacije projekta zlatnog juana: „Bez najsigurnijih mogućih, stoprocentnih, garancija u obliku para „zlato – juan“ koji bi u političkoj sferi bio dopunjen strateškom kinesko-japanskom alijansom,  Rotšildi neće rušiti dolar i SAD, jer je rizik od toga da situacija izmakne kontroli  prevelik, te u tom slučaju  odlučujući argument umesto novca lako može da postane oružje. (11) Rotšildi i znaju, i vole da započinju ratove. Istina, u takvim tragičnim periodima ljudske istorije zlatni standard se u zemljama ukida, ali zato naglo raste uloga zlata kao svetskog novca. To je neizbežno jer se povećava nepoverenje u papirni novac,nestabilnost raste, a dolazi i do nepredvidljivosti deviznih kurseva za razmenu i sudbine pojedinih valuta. Prisetimo se samo 1.svetskog rata. Tih godina je Rusiji zaista trebalo oružje i ostali borbeni artikli i ona je pokušala da ih dobije od svojih saveznika. Međutim, zemlje Antante su više volele da svoje savezničke obaveze prema njoj izvrše ne tako što će ih menjati za papirni novac (koji su, uostalom, oni davali Rusiji u obliku kredita), već obezbeđenjem zlatom. I to zlatno obezbeđenje su zahtevali da se iz Rusije isporučuje na ostrva maglovitog Albiona, pravo u podrume Banke Engleske (12).

U godinama Drugog svetskog rata i SAD su našle način da povećaju  svoje zlatne rezerve tako što su od saveznika zahtevale da se njihove „usluge za borbu s Hitlerom“ plate monetarnim zlatom.  Za  Hitlera je zlato bilo jedino sredstvo za obračun sa zemljama koje su se nalazile izvan direktne zone nemačke okupacije (na okupiranim teritorijama obračun je vršen preko kliringa, pri čemu dugovi Nemačke nikada nisu gašeni). Ne treba da se zaboravi da su Rotšildi bili na izvorištu Drugog svetskog rata, smatrajući da će rat da se vodi po zamišljenom scenariju i nadajući se da će na kraju rata sve zlato čitavog sveta da se nađe u njihovim rukama. Istorija je ozbiljno korigovala čitav taj scenario. Do 1949.godine na SAD  je otpadalo do 70% zvaničnih svetskih rezervi zlata (bez SSSR-a i ostalih zemalja „istočnog bloka“). A prva stvar na koju je to uticalo je da je to zlato ojačalo pozicije glavnih konkurenata Rotšildovih –  pozicije Rokfelerovih (13).

Za Rotšilde taj stari scenario i danas  važi. Samo što su se sada u njemu pojavili novi glumci, i uloge su drugačije podeljene. Jedna od glavnih uloga u novoj verziji scenarija mora da bude dodeljena Kini. A najpre – ukoliko Rotšildi ne uspeju da nateraju Kinu da uvede zlatni juan, oni će insistirati na pripremi novog velikog rata u kome će učestvovati i ta ista Kina.

—————————————————————————
(1) Tako se izrazio, konkretno, bivši vice-premijer RF, doktor geologije i mineralogije Vladimir Polivanov (Jevgenij Černih: „Zlatna groznica 21.veka: zemlje se ubijaju zbog metala“//Komsomoljskaja pravda, 04.10.2012)

(2) V.Pavlenko: Zlato u odnosu na naftu, funta u odnosu na dolar, Rotšildovi u odnosu na Rokfelerove“ //akademiagp.ru (19.06.2012).

(3) „Zlatni standard nas čeka već 2013? Govor DŽ.Batlera na Okruglom stolu CFA“//Future Banking (04.07.2012).

(4) Džon Sinkler ima vrlo visok autoritet kod onih koji rade na tržištu zlata, jer je više put do sad davao precizne prognoze cena.

(5) S.Golubickij: „Zlato patuljaka“ // Goldenfront.ru (27.12.2012)

(6) Zbog naglo povećane potražnje privatnih klijenata za usluge banaka u vezi sa zlatom i otkrivenog deficita skladišta, mnoge banke su početkom ove decenije poskupele svoje usluge za čuvanje dragocenih metala, a za zlatne depozite su prestale da plaćaju kamatu – čak su počele da traže i proviziju// Jevgenij Basmanov. „Banke su povećale cenu za čuvanje zlata i opsluživanje depozita//RBK daily. 10.08.2011.

Izvor: Fond Strateške Kulture