Al Kaida u Albaniji i na Kosovu – Izmenjena svest Albanaca (2)

„Egipatski džihadisti“ su veoma mnogo koristili Albaniju za svoje aktivnosti: Shavki Salama Attiya, bivši instruktor u kampovima za obuku Al Kaide, pobegao je iz Sudana u Albaniju; ključni igrač „egipatskog džihada“ Mohamed Ahmed Salama Mabrouk takođe se skrivao u Albaniji; Hassan Mustafa Osama Nasr (Abu Omar), čovek sa prebogatim terorističkim iskustvom, član je ekstremističke grupe koja je preuzela odgovornost za ubistvo egipatskog predsednika Anvara Sadata (1981. g.), posle toga se bavio obukom mudžahedina avganistanskog džihada u pakistanskim kampovima za obuku, „radio“ je u Tirani kao pripadnik jedne od humanitarnih organizacija.

Berišina desna ruka, Baškim Gazidede šef albanske obaveštajne službe (albanska skrađenica ŠIK), obavljao je dvostruku ulogu: pomogao je CIA da kontroliše aktivnosti vodećih terorista (bin Ladena i Al Zavahirija), a obzirom da je ubeđeni islamista (za razliku od Beriše koji to nije), podržavao je težnje stranih islamskih grupa. Gazidede je sarađivao sa „šefom obaveštajne službe Kosova“ Džavitom Halitijem i Abdul Latif Salahom. Salah je pratio bin Ladena na njegovim putovanjima po Turskoj, Albaniji i Kosovu, da bi se zatim vratio u Albaniju da izgradi terorističku bazu[1]. Vehabije su po Albaniji nelegalno izgradile 140 džamija, uglavnom na severnu zemlje, a najveći deo je finansirala King Fahd Foundation iz Saudijske Arabije.

Tako se vehabijski pokret infiltrirao na Balkan. Sve je počelo od Albanije, zemlje koja nije ni proarapska, ali ni ekstremno islamistička. U Albaniji je započeta izgradnja paralelne vehabijske finansijske, obrazovne i religijske infrastrukture sa perspektivom da zemlju pretvori u „distributivno čvorište“ za širenje vehabizma.  Međutim, do 1999. godine, praktično do okončanja oružane agresije NATO na SRJ, objedinjujući faktor svih „Albanaca jedne nacije i tri religije“ bila je UČK, kojoj je u borbi protiv Srba bila potrebna podrška svih Albanaca i to bez izuzetka. Na Kosovu je konačno zatvoreno pitanje NATO bombardovanja, etničkog čišćenja Srba i albansko nacionalno pitanje koje su forsirale Turska, Austro-ugarska, nacistička Nemačka i NATO, da bi moglo biti otvoreno religiozno pitanje za šta su i igru uvedeni Saudijska Arabija i vehabije.   

*****

Posle oružane agresije NATO na SRJ teritorija KiM formalno je prešla pod upravu OUN (aktuelna i obavezujuća rezolucija SB OUN 1244 potvrđuje da je KiM sastavni deo Republike Srbije), iako je tačnije reći da je ono pod KFOR/NATO okupacijom. Ovde treba istaći da je potpisivanjem Briselskog sporazuma aktuelna srpska vlast jednostrano izvela Srbiju iz režima dejstva Rezolucije 1244 (U Srbiji ne bi trebalo nikoga da brine šta čine separatističke grupe koje ne poseduju međunarodno-pravni subjektivitet. Zemlja treba da proglasi da je deo njene teritorije pod okupacijom sve dok se ne steknu povoljni uslovi za povratak ustavno-pravnog poretka).

Globalistička SAD/NATO elita, agresojom NATO protiv Srba, izvela je privatni mega eksperiment i odobrila proveru, pre svega, zabranjenog oružja koje je ostavilo masovne i dugoročne posledice. Posle agresije mega eksperiment je nastavljen. Trenutno su novonastale zemlje, sa bivšeg jugoslovenskog prostora, poligon za etno inženjering u uslovima izgradnje „neokolonija balkanskog tipa“: stvaranja novih nacija (kao npr. Bošnjaka i Crnogoraca), mobilizaciju društva na osnovu obnove nacizma (kod Hrvata), učvršćivanje rezultata etnoinženjeringa još od vremena Otomanske Porte i Austro-ugarske (kod Albanaca). Međutim, sve novonastale države, bez obzira na njihovu lojalnost/nelojalnost Zapadu, karakteriše krajnji stepen odsustva suvereniteta (ni jedna od ovih zemalja nije suverena država!), velike materijalne nevolje stanovništva, dok nivo korupcije i kriminala prelazi svaku meru (katastrofalna situacija sa kadrovima u državnim strukturama, prepodaja funkcija, smanjen nivo rada državnih organa sve do njihovog pretvaranja u čist dekor). Izuzetak predstavlja samo jedna država – Republika Srpska. Dakle, Zapad u ovom momentu realizuje veoma važnu fazu „promene svesti“ i to u odnosu na sve narode na jugu Balkana. 

Na osnovu podataka albanske i zapadne strane, na KiM trenutno živi oko 1,8 miliona Albanaca, dok podaci srpske strane (Srba sa severa KiM) govore da Albanaca nema više od 1,2 miliona, a Srba je oko 130 hiljada. Proameričko raspoloženje na Balkanu najviše je prisutno kod Albanaca, međutim oni su takođe objekt posebnog eksperimenta u oblasti etničkog identiteta koji se uslovno može nazvati „od albanizma do vehabizma“, a tokom njegove realizacije ostvaruje se, na prvi pogled, neostvariva misija. Ovde treba istaći da je albansko društvo u srpskoj autonomnoj pokrajini imalo sekularni karakter. Oružana agresija NATO protiv SRJ 1999. godine, mobilisala je i konsolidovala Albance, na nacionalnoj, ali ne na religioznoj osnovi. Stekao se utisak da je završeno stvaranje „nezavisne države“ i da će Albance u „Republici Kosovo“ (na otetoj od Srba zemlji) čekati „zlatni vek prosperiteta“ pod nesalomivom zaštitom Zapada.

Ipak, zaštita i prosperitet Albanaca nije i ne može biti interes stranog faktora. Albanci su objekt na koji se dejstvuje sa određenim geopolitičkim i potpuno agresivnim ciljevima. Posle završetka NATO bombardovanja na Kosovu su se pojavili predstavnici Saudijske Arabije, zalivskih zemalja i Turske. Njih posebno interesuje sfera religijskog života Albanaca. Ovaj jedinstveni i tradicionalni model islama izložen je napadima. Plodno tlo za prodor salafita otvorio je put za raskol društva koje je prešlo liniju sopstvenog albanizma. U političkom životu „Republike Kosova“ izdvojili su se tokovi od kojih se prvi orijentišu na svealbansko ujedinjenje (spajanje Albanije i Kosova) i „dekosovizaciju“. Dok je drugi ujedinio „ekskluzivce“ – u prvom redu pristalice „kosovskog identiteta“ pa tek onda albanskog. Međutim, ispostavilo se da „ekskluzivci“ nemaju postojanu osnovu pod nogama, jer Albanci nemaju istorijske korene na KiM. Zbog toga „politički projekat RK“ visi u vazduhu – ideja da se stanovništvo unifikuje na osnovu pojednostavljene sekularne nacionalne ideologije putem „sveopšte albanizacije“ ostavlja pukotinu u religijskom segmentu nacionalne svesti. „Albanizam“ kao nerešeni unutrašnji idejni konflikt stvorio je vakuum, ograničenost i konfuziju kod mlade generacije. Religiozni identitet je neodvojiv deo nacionalne svesti balkanskih naroda, što važi i za Albanace, koji su prilično kasno – tek u HH veku nastali kao nacija i to pre svega naporima Bečkog dvora[2]. Početkom HHI veka vakuum popunjava islam i to ekstremni.  

Ova faza je počela 1999. godine. Tada je sveukupna situacija bila haotična, organi upravljanja praktično nisu ni postojali, dok je humanitarna situcija poprimala katastrofalne razmere. U albanskom društvu su cirkulisale različite, ali često i protivrečne ideje. Rasulo i neizvesnost postali su plodno tlo za pojavu humanitarnih organizacija, sa jasno izraženim religioznim karakterom. UNMIK administracija i međunarodna zajednica, isto kao i obaveštajne strukture, uglavnom su držale u fokusu finansijske tokove, iako uopšte nije postojala kontrola rada „novih humanitaraca“.

„Lokalnu liniju“ činila je Islamska zajednica Kosova (IZK, Bashkesia Islame e Kosoves, BIK) koja postoji od 11. decembra 1993. godine, kada je sabor islamskih duhovnih vođa objavio da izlazi iz jugoslovenskog Rijaseta. IZK je nakon 1999. godine pristupila institucionalnoj, infrastrukturnoj i socijalnoj rekonstrukciji. Do rata IZK registrovala je 560 džamija, od kojih je 218 tokom rata bilo srušeno. Nakon rata srušene džamije su bile obnovljene i sagrađene nove. Trenutno je IZK pojačala svoju socijalnu ulogu i politički uticaj u društvu tako što je obnovila administrativni sistem upravljanja. Lidera IZK (muftiju) bira skupština koja ima 27 članova, IZK okuplja 28 lokalnih saveta i upravlja sa oko 800 džamija.

Tradicionalni islam je postao smetnja. Postepeno je nastajao izopačeni međunarodni trijumvirat: interesi kosovskih kriminalno-klanovskih struktura podudarali su se sa interesima transnacionalnih islamskih faktora (zemalja i organizacija) i „međunarodne zajednice“. Lokalni imami su počeli da primaju pretnje da ne ometaju rad stranih islamista i radikalizaciju muslimanskog stanovništva.

U tom periodu, u prvi plan su izbile saudijske organizacije Saudi Red Crescent Society i International Islamic Fond bin Ladena i glavnog sponzora UČK šejha Omara Bakri Muhameda, kao i druge „nevladine organizacije humanitarnog karaktera“; Zajednički Komitet Saudijske Arabije za pomoć Kosovu i Čečeniji (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) koji je bio glavni sponzor vehabizma na Kosovu, Međunarodna islamska organizacija za pružanje vanredne pomoći (International Islamic Relief Organization, IIRO), fondovi Al-Haramain i Al-Waqf al-Islami. Za sve ove organizacije se zna da su pružale podršku terorističkoj aktivnosti i u drugim zemaljama kao na primer Albaniji i Makedoniji. Za to vreme „Humanitarne organizacije“ u seoskim sredinama nudile su Albancima pomoć u izgradnji kuća, vodovoda, bolnica i škola, ali samo pod jednim uslovom, da u selu bude izgrađena džamija. Humanitarna pomoć je jasno uslovljena prihvatanjem ideologije vehabizma. Fokus nacionalno-političkog i religioznog diskursa „Respublike Kosovo“ prešao je na stranu dva osnovna faktora: UČK i Al Kaide.

Obzirom da su interesi Saudijske Arabije univerzalni, na Kosovu je počela agresivna propaganda salafizma (vehabizma) čija je specifična karakteristika bila politizacija islama, netrpeljivost prema sekularizmu i religioznom pluralizmu. Generalni cilj bila je transformacija tradicionalnog albanskog islama i kulturnih odnosa u politički i ultra-konzervativni islam. 

Prvi na nišanu našli su se sufijski redovi. Šest vekova staro otomansko nasleđe nije vredelo ni pola prebijene pare. Albanski politički lideri koji su bili preokupirani isključivo političkim „dokusurivanjem Srba“ tokom „briselskog procesa“ i svojim stavovima u Vašingtonu, dobro su znali samo jedno: da je sasvim dovoljno da imaju verbalno jedinstvo i prozapadnu orijentaciju. U avgustu 2000. godine u Đakovici je, uz prećutnu saglasnost NATO, buldožerima srušena Otomanska biblioteka i Škola Kurana iz XVI veka. Autentični «otomanski islam» Vehabije tumače kao iritirajući faktor, dok na putu formiranja Kosova kao „transferne zone“ ne sme da postoji ništa što je „autentično“. Na raspolaganju im stoje svi metodi: od fizičkog nasilja do direktnog potkupljivanja. Ponovimo: u narkodržavi „Republika Kosova“ sa narko trgovinom i američkim fondovima, Saudovska Arabija nema probleme sa potkupom ljudi i organizacija. Zato niko nije ustao u zaštitu otomanskog nasleđa i derviša. Dejstva vehabija pokazuju da će Saudijci kao neprijatnu smetnju uništiti kulturno-istorijske i duhovne vrednosti Albanaca (realne i izmišljene, ali koje oni sami tumače kao autentične). 

Kada je Zajednički Komitet Saudijske Arabije za pomoć na Kosovu i Čečeniji (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) počeo sa svojim radom, on je izdvojio 500 000 dolara za ubacivanje 388 vehabijskih misiionara za indoktrinaciju lokalnog albanskog stanovništva. Grana ovog Komiteta – Islamski dobrotvorni fond (Islamic Endowment Foundation) – podržala je osnivanje 30 specijalizovanih škola za izučavanje Kurana u seoskim sredinama. Međutim, ovakvih škola je osnovano daleko više, negde oko 100. 

Udarna prethodnica Saudijske Arabije je organizacija pod nazivom Al Waqf al Islami koja se na Balkanu prvi put pojavila još 1989. godine. Al Waqf al Islami ima izražen ekstremno islamski karakter i radi pod okriljem Saudijskog komiteta za objedinjenu pomoć (Saudi Joint Relief Comittee, Komitet je krovna organizacija vehabijskih organizacija po čitavom svetu). Pored Saudijske Arabije Al Waqf al Islami  finansiraju još i Katar, Kuvajt i Bahrein. Radi pranja novca Al Waqf al Islami  je formirao  sopstvenu bankarsku mrežu u BiH, Albaniji i Sloveniji[3]. Ništa manje nije agresivna ni organizacija koja nosi naziv Al-Haramain. Nju su 2004. godine SAD proglasile za terorističku organizaciju. Nju pored već pomenutih zemalja finansiraju i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Izvor: Fond Strateške Kulture