Albin Kurti kao adut SAD

Predstojeći lokalni izbori na Kosovu, koji će biti održani 3.novembra, posle sporazuma koji su između Beograda i Prištine, pod patronatom Evropske unije, zaključeni u Briselu u aprilu ove godine, postaće prva „proba snaga“ lokalnih političkih partija i pokreta[1].

Glavnu intrigu u razvoju unutarpolitičke situacije u lageru kosovskih Albanaca predstavlja mesto koje u navedenom procesu zauzima radikalni pokret „Samoopredeljenje“ na čelu sa Albinom Kurtijem. Informacije kojima raspolažemo dozvoljavaju pretpostavku da je baš njemu pripremljena jedna od najbitnijih uloga u „kosovskom projektu“ Zapada, u onom njegovom delu koji se tiče interesa SAD. Bela kuća sve otvorenije vidi Kurtija kao sprovodnika svojih interesa i na Kosovu i na celom Balkanu, kao i najvažnije sredstvo za ograničenje uticaja Evropske unije u tom strateški važnom regionu.

Albin Kurti je za SAD „dragocen“ iz mnogo razloga. Prvo, on predstavlja harizmatičnog lidera, koji je u stanju da albansku mladež Kosova ujedini oko sebe i svojih parola. Prema informacijama kojima raspolažemo, Albin Kurti danas predstavlja najpopularnijeg kosovskog političara. Da pobedi na izborima njemu smeta samo to što kosovari ne žele da stupe u direktan konflikt sa zapadnim tutorima kosovske nezavisnosti. Jer svih poslednjih godina lider „Samoopredeljenja“ organizuje masovne akcije kojima protestvuje protiv Misije UN i predstavništva EU u Prištini, nazivajući te strukture „okupacionim“. On zahteva da se sa Kosova hitno izvedu sve međunarodne snage, da se raskinu sporazumi sa Beogradom sve dok Srbija ne prizna nezavisnost Kosova, i da se na Kosovu i Albaniji održi referendum o ujedinjenju. Albin Kurti u tome vidi prvi korak na putu ujedinjenja u jednu državu svih delova Balkana koji su naseljeni Albancima, pri čemu se kosovskim zemljama dodeljuje uloga svojevrsnog „Albanskog Pijemonta“. Kako svedoči sam Albin Kurti, Kosovo i Albanija „treba svoje postupke da iskordiniraju i istovremeno da harmonizuju zakonodavstvo, kako bi se izvršila priprema za sprovođenje dva referenduma – u Albaniji i na Kosovu, koji bi doveo do ujedinjenja Kosova i Albanije“. „Ja mislim da to odgovara interesima naroda i u ekonomskoj oblasti, i u bezbednosnoj sferi“ – izjavio je Kurti. A zatim bi došao red na „rešavanje opštealbanskih pitanja: prvo u Makedoniji, Istočnom Kosovu (tj. Preševske doline koja se nalazi na jugu Srbije – P.I.), Crnoj Gori i Grčkoj“[2]. Prištinske novine „Epoka e re“ u poziciji lidera „Samoopredeljenja“ posebno izdvajaju tezu da vlasti Prištine treba da vode pregovore sa Tiranom – o ujedinjenju, a ne sa Srbijom – o razdvajanju[3].

Uostalom, u politički program samog pokreta „Samoopredeljenje“ zahtev da se ujedine svi delovi Balkana koje naseljavaju Albanci formalno nije unet. U dokumentu se kaže da „spoljna politika Kosova u regionu treba da bude skoncentrisana na odnose sa Albancima koji žive u zemljama koje nas okružuju“. Osim toga, ukazuje se na potrebu da Kosovo i Albanija vode „jednu – jedinu zajedničku spoljnu politiku“[4]. Na izborima za skupštinu Kosova koji su održani u decembru 2010.godine pokret „Samoopredeljenje“ koji je prvi put učestvovao, dobio je 12,2% i zauzeo 14 mandata u parlamentu sa 120 mesta. Međutim, lideri tog pokreta su ubeđeni da bi, da nije u velikom obimu bilo falsifikovanja rezultata, procenat bio značajno veći[5]. Značajno je da je u toku predizborne kampanje i ceo pokret, i Albina Kurtija lično, aktivno podržavao veteran američke diplomatije Vilijam Voker koji se „proslavio“ tajnim operacijama agencije CIA u Južnoj Americi u devetoj deceniji dvadesetog veka, kao i proalbanskim postupcima i izjavama u vreme kada je rukovodio verifikacionom misijom OEBS-a na Kosovu 1998 – 1999.godine[6].

Kao obrazloženje za potrebu novog prekrajanja balkanskih granica Albin Kurti navodi ne samo demografske, već i istorijske argumente: „Došlo je vreme da se ostvari platforma Prizrenske lige“[7]. Radi se o delatnosti Albanske lige, koja je formirana u leto 1878.godine u Prizrenu (na teritoriji savremenog Kosova) i koja je postojala tri godine.

Kako u vezi sa tim slikovito konstatuje britanski istoričar Mark Mazouver, albanski nacionalizam je ostao poslednja ideologija na Balkanu koja u sebi sadrži značajne ekspanzionističke principe. Po njegovim rečima „iredentizam među Albancima se čini jačim nego kod većine drugih naroda Jugoistočne Evrope“[8].

Američki istraživač Rodžers Brubejker izražava istu tu misao, samo izraženu malo drugačije. Po njegovim rečima, posle raspada Jugoslavije etnički Albanci su se našli u dve „države koje se nacionalizuju“: „nove“ Jugoslavije i Makedonije; i to ne računajući ostale delove „nacionalizacione trijade“ – same Albanije, kao i jugoslovenskih i makedonskih vlasti“[9].

S njim se potpuno slaže albanski naučnik Elez Biberaj koji smatra da najvažnija osobina po kojoj se velikoalbanska ideologija izdvaja od istih koncepcija u srpskom, bugarskom, grčkom ili hrvatskom nacionalnom pokretu je u nepostojanju jednog „prestoničkog“ centra koji bi oko sebe okupljao etničke zemlje (u pobrojanim slučajevima istorijski su to bili Beograd, Sofija, Atina i Zagreb). Razlog za to je najpre istorijska raspršenost zemalja koje naseljavaju Albanci, između četiri vilajeta Otomanske imperije – Skutarijskog, Janinskog, Bitoljskog i Kosovskog. Takav administrativno-teritorijalni sistem je postojao krajem 19.veka, odnosno u trenutku kada se pojavio albanski nacionalni pokret. Zatim, glavni grad današnje Albanije, Tirana, u početku nije predstavljala ni politički, ni ekonomski ni kulturni centar zemlje (za razliku od Skadra, Drača ili Vlore).

Osim toga, u istorijskoj svesti Albanaca ne postoji sećanje na nekakvu „albansku imperiju“ tipa ranofeudalnih srpskih država ili bugarskih carstava. U navedenom slučaju nije aktuelna ni ideja ujedinjenja pod religioznim parolama jer, bez obzira na aktivne i dugotrajne pokušaje vlasti otomanske imperije da se Albancima usadi muslimanstvo ili „otomanska“ samosvest, oni su ostali otuđeni i po konfesionalnim, i po plemenskim, i po jezičkim osobinama[10]. Sve to jača i snagu i gipkost albanskog faktora na Balkanujer ga ne ograničavaju nikakvi istorijski mitovi i stereotipovi. Nije slučajno što Nacionalni obaveštajni savet SAD, blizak zvaničnoj američkoj obaveštajnoj službi, između ostalog i zbog aktivnosti Albanaca Balkan određuje kao najvažniji deo „luka nestabilnosti“ koji čine zemlje koje su „najpodložnije konfliktima“[11].

Tako sadašnje ideje Albina Kurtija padaju na tlo koje su pripremile albanske vođe nekadašnjeg doba. Ako bismo prihvatili konstataciju da američka spoljna politika po tradiciji ima čvrstu podršku eksperata uticajnih analitičkih, političkih i drugih institucija i struktura (počev od „Međunarodne krizne grupe“ sve do Karnegijeve fondacije) ne treba da nas čudi što je Bela kuća, kada dođe vreme da sadašnji kosovski premijer Hašim Tači (američki miljenik broj jedan) siđe sa političke scene, izabrala baš pokret „Samoopredeljenje“ za ulogu rezervnog igrača. Inače, pokret „Samoopredeljenje“ iz sve snage podvlači svoje idejno srodstvo sa masovnim studentskim nemirima iz 1968. godine do kojih je dolazilo u Parizu i ostalim evropskim gradovima. To Kurtiju omogućuje da sakuplja propagandne poene i da sebe u očima SAD pozicionira kao budućeg lidera Kosova.

Karakteristično je da je Kurti poslednjih nedelja pristupio aktivnom manevrisanju kako bi istovremeno osigurao maksimalnu podršku radikalnog dela kosovsko-albanskog političkog spektra (u kome su vrlo jaka antivašingtonska i antibriselska raspoloženja), a da ipak ne ode predaleko u konfliktu sa Amerikancima. U vezi s tim vrlo je karakteristična reakcija rukovodstva „Samoopredeljenja“ na skorašnje protestne akcije zbog ratifikacije aprilskog sporazuma Beograda i Prištine od strane kosovskog parlamenta. Zamenik pokreta, Glauk Konjufca, potvrdio je da se i on slaže sa negiranjem navedenog dokumenta kao „dokumenta kojim se rizikuje demokratija na Kosovu“, ali je istovremeno smatrao za potrebno da se zapadnim diplomatama i ambasadoru SAD u Prištini, Trejsi En Džekobson lično, izvini zbog radikalnih parola i postupaka demonstranata[12]. Tako posmatrano, sa gledišta propagandne snage, ostali kosovski političari, konkretno predsednik Skupštine Kosova Jakup Krasnići koji je izjavljivao da „akcije „Samoopredeljenja“ služe interesima političkih oponenata“, očigledno gube[13]. A podrška koju Sjedinjene Države ukazuju Albinu Kurtiju, uz njegove opasne ideje prekrajanja Balkana uz isturene velikoalbanske parole, stvarno je u stanju da od njega napravi najbitniju figuru u celom regionu.

[1] AFP 021651 GMT JUL 13

[2] Bota Sot, 16.06.2010.

[3] Epoka e Re, 16.06.2010.

[4] Bashkë është e mundshme. Zhvillim dhe shtetndërtim. Parimet dhe prioritetet programore të Lëvizjes «VETËVENDOSJE!». Prishtinë, 2010. F.20

[5] http://welections.wordpress.com/2010/12/22/final-wrap-up/

[6] The Guardian, 13.12.2010

[7] Bota Sot, 16.06.2010.

[8] Mazower M. The Balkans. London, 2000. P.126.

[9] Brubaker R. Nationalism Reframed: Nationhood and the National Questions in the New Europe. New York, 1996. P.4.

[10] Detaljnijeu: Biberaj E. Albania in Transition: The Rocky Road to Democracy. Boulder, Co., 1998.

[11] Mir posle krizisa. Globalьnыe tendencii – 2025: menяющiйsя mir. Doklad nacionalьnogo razvedыvatelьnogo soveta SŠA. M., 2009. S.127-128.(Svet posle krize. Globalne tendencije – 2025: svet koji se menja. Izveštaj Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD, Moskva, 2009, str. 127 – 128 )

[12] KohaDitore, 02.07.2013

[13] Zëri, 29.06.2013

Izvor: Fond Strateške Kulture