Балканска једначина или кратки сусрет са Фехми Аганијем

Као власник “Маркетинг Центра”, прве косметске агенције за политички маркетинг, изнајмио сам простор у згради бивше “Љубљанске банке” у Приштини којом је, после свих перипетија око распада СФРЈ и пљачке приватних и привредних клијената коју је уприличио Марк Вољч, недавни гост Београда на Трилатералној конференцији, привремено газдовао Фонд за развој Републике Србије. Због уређености и локације простор се сматрао елитним а кирија није била јефтина. Колико се сећам, зграда је имала 10 спратова и ресторан на врху. Фонд је за свој косметски огранак у настајању одредио први спрат, приватници су користили последња три, а оно између изнајмљивао се разним међународним мисијама, којих је након интернационализације косовског проблема било као печурки после кише. У том простору седиште је имала и по злу чувена “Вокерова мисија”, али то је било касније, непосредно пред бомбардовање.

Иако је власник простора практично била држава Србија већину квадрата намењених за изнајмљивање привреди користили су Албанци, што је у пар наврата изненадило представнике страних мисија, који су очекивали (или прижељкивали) ко зна какву националну дискриминацију. Нису је нашли, мада то по правилу није мењало њихове унапред припремљене извештаје. Напротив.

И ресторан на врху изнајмио је Албанац, искусни угоститељ, који је од њега направио пријатан кутак где су људи радо долазили да уживају у оријенталној кухињи, италијанском еспресу или правој турској кахви. Испочетка, ту се окупљао углавном албански пословни крем (док је стециште српске пословне елите углавном бо ресторан „ДНД“ који су водила браћа Дуловић), али појавом страних “мисија” састав гостију знатно је добио на разноврсности. Албански интелектуалци, по неки политичар, новинари, припадници разних служби (и страних и српских), знатно више изазовних жена као пратиља – све то подигло је имиџ а смањило број празних места, па смо се ми “комшије” сматрали донекле привилегованим од власника што смо увек могли скокнути “горе”, вирнути шта се дешава и пити на потпис па плаћати једном месечно преко рачуна.

То “комшије” односило се углавном на кориснике IX спрата зграде, где су све фирме биле озбиљне по промету и имале доста гостију, а пре свега на мене и Ису, власника фирме за промет нафтом и дериватима на велико, који смо тамо боравили чешће од осталих. Иса је спадао у ред оних Албанаца који су некада били носиоци њихове моћи у борби за идеје старе вековима, а који су почели да изумиру појавом Тачијеве генерације. Но, тада још увек није било Тачијево време. Иса је био образован и богат, али се ничим није разметао. Косово је сматрао албанском земљом, али му Срби нису сметали. Српски је говорио течно, без оног препознатљивог дијалекта, а његове везе по Милошевићевим министарствима биле су такве да су му се за “помоћ” обраћали чак и његови партнери из Србије. Плаћао је уредно обавезе из пословања и порезе званичној држави, али и давао значајне прилоге за финансирање оне паралелне, шиптарске. Висина тих прилога било ја толика да су његова деца била ослобођена “обавезе” да се појављују на анти-српским демонстрацијама, што је била “привилегија” само најзначајнијих финансијера.

Оно што сам посебно ценио код њега била је отвореност. Увек је говорио оно што мисли без обзира да ли се то некоме свиђа или не. In medias res! Такав је био и када прича о политици, односно о перспективама српско-албанског конфликта који у то време још увек није био отворени сукоб. А пуно се кретао и имао информација које је умео да преточи у занимљиве закључке. Имао сам их и ја. И информације и закључке. Ту смо били слични и зато смо, барем једном недељно, налазили времена да у ресторану на врху зграде убијемо који сат и бар по две кафе “бистрећи политику”. Наравно, свако је вукао на своју страну али уз аргументе и без тешких речи. И још у нечем смо били слични. Ја нисам волео Милошевића, а он није био задовољан Руговом. Сматрао га је млитавим теоретичарем, који само запетљава ствари и који не би ништа постигао да уз себе није имао Фехми Аганија (1). Изузетно је ценио Аганија, који му је некада био професор на факултету. Ја нисам делио његово мишљење, јер мене је, као Србина, управо Руговина савитљивост и прагматичност највише забрињавала. А онда сам упознао Фехми Аганија.

Било је то, чини ми се, пред Нову 1997. годину. Седео сам са Исом у ресторану и слушао његово јадање на Ругову због одлуке да Албанци масовно обележе католички Божић и узму учешће у поноћној миси (или “поноћки” како смо је звали), чему се одазвао велики број људи, пре свега младих. Палили су свеће, крстили се и следили ток обреда што су забележили сниматељи највећих страних телевизија. Слика је обишла свет! Као муслиман који је “држао веру” Иса је читав тај циркус сматрао великим националним и верским понижењем. Чак и срамотом. Албанци католици на Косову чинили су тада свега око 3 % укупне популације и према Албанцима муслиманске вероисповести увек су држали озбиљну дистанцу. Од малена су ишли у цркву, похађали курсеве верске наставе, избегавали мешовите бракове. Једноставно, њима је верска компонента знатно надмашивала националну и видело се да се због тога осећају другачијим, чак супериорнијим. Руговино окретање западним вредностима донекле је тај јаз смањило, али га није избрисало. Отуда је било природно да традиционалисти у албанској популацији нису могли прихватити овакво драстично одрицање од националног идентитета, без обзира на мотиве. Иса је био бесан…

Али, негде на пола његове јадиковке видели смо да је неколико људи устало и ускомешало се. Ушао је Агани са још двоје лепо обучених људи. Поздравио се са њима и власником који га је повео према очигледно резервисаном столу. Тада је спазио Ису, махнуо му и пришао да се поздрави. Разменили су кратке поздраве, а онда му је Иса представио мене помињући и “Маркетинг центар” и то да понекад причамо о политици и критикујемо своје лидере. Причао је на албанском ставивши му до знања да углавном разумем оно што говори. Агани се насмешио и пружио ми руку.

– Боље је да критикујете лидере – обратио ми се на српском – него да се због њих свађате. То значи да још увек важи оно да сваки Србин има свог Албанца и обрнуто, а док је тако има наде. Ако будете ту још неко време, кад се са пријатељима сместим и поручимо, свратићу мало до вас да чујем те критике.

Било је евидентно да имају присније односе него што сам мислио. Питао сам Ису да ли треба да одем и оставим их насамо, али он је само одмахнуо руком. Био је чак сигуран како је Аганијева намера да се врати била више везане за мене него за њега и замолио ме да му помогнем у усмеравању разговора на “бруку са Божићем” – како је рекао. Ја сам опет то тумачио на свој начин, као жељу да испоштује јаког личног или партијског спонзора. У себи, наравно.

У сваком случају Агани се вратио после петнаестак минута и носталгично нас подсетио на времена када су млади људи, пред Нову годину, причали о дочеку а не о политици, о женама а не о партијама и лидерима. Да му очи нису некако лукаво сијале још бих помислио да му је искрено жао. А онда се пребацио на нас и упитао шта је тема наше критике лидера?

– Па, причали смо о овом чудном католичком Божићу – рекао сам, испуњавајући Исину жељу да се усмеримо на ту тему, мада је сигурно било ствари које су ме много више занимале.

– Ах – није се дао Агани – мој драги студент Иса и ви решавате политичку једначину са много непознатих. А, верујте ми, она чак и није толико важна. Мислим да људи као ви треба да причају о практичним стварима, о балканској једначини са две непознате.

– Мислите на Србе и Албанце? – упитао сам.

– Мислим на српско и албанско питање – рекао је – Искрено верујем да вековна балканска превирања не могу бити окончана без правилног решавања ова два питања. Зашто? Зато што су Албанци и Срби једина два народа који имају велику популацију ван својих садашњих граница. Да су Тито и Хоџа остварили идеју о стварању Балканске федерације (2) мислим да се много тога од овог данас не би догађало. Када се то није десило било је само питање времена када ће процеси отпочети. Мањине могу бити мостови само када су стварно мањине. Могу бити извор добрих односа између Србије и Румуније, али не и између Србије и Албаније. Не причам сада као политичар, већ као социолог. И како год се ово овде завршило, ништа неће бити решено ако се реши само једно од ова два питања. Мора се изнаћи стабилна формула, а нема стабилности без праведности.

– Али шта је то што је праведно, професоре? – запитао је Иса (конверзација се водила на српском, што је увек био знак поштовања српског саговорника) – Историја нас учи да смо ми и Срби одувек у неком конфликту.

– Добро ти је питање, Исо. – климнуо је потврдно Агани – Чини ми се да и ми и Срби, ако желимо до праведног решења, морамо оставити Историју по страни. Бар привремено! Она нам је доносила увек конфликте а никад решења. Сваки од народа на Балкану био је у својој историји нешто што сада није. Зато ту нећемо наћи ништа што ће омогућити развој нових односа. Ко је јачи тај тлачи – то је све што имамо у међусобној историји и то може бити само баласт, никако основ за стабилно решење. Само нешто ново, уређење или интеграција, може отворити простор да балканска једначина добије право решење. Мислим да тако размишља и међународна заједница. И људи као вас двојица треба да размишљају у том правцу. Сигурно ће требати времена, али само је то исправна будућност за вашу децу. А лидери и Божићи долазе и пролазе …

Било је то последње важно што је рекао. Убрзо се поздравио и отишао својим пријатељима.

– Е, мој комшо – рекао ми је иронично Иса док смо поново седали за сто – ето шта је политика. Видим ја да ћу морати да се крстим за Божић и клањам за рамазан. А ти шта ћеш, види са својима …

Чак и сада, после свих ових година – након пораженог Милошевића, убијеног Ђинђића, изиграног Коштунице, бљутавог Тадића и изгубљеног Вучића – овај кратак сусрет са Аганијем у мени има свој смисао. Преварени смо и ми и они. Као и сви остали, уосталом. Јер та “међународна заједница” уствари никада и није размишљала о решењу, већ само о конфликту који рађа КОНФЛИКТ! И зато ћемо се још питати за Космет. Залуд им Дачићев потпис и Вучићева добра воља…

_______________________________

(1) – Фехми Агани, некада професор Социологије на Филозовском факултету у Приштини, предавач и на српској настави. Касније идеолог и други човек у Руговиној ДПК. Убијен при покушају хапшења 1999. године.

(2) – Балканска федерација била је комунистчка идеја о спајању послератне Југославије, Албаније и Бугарске у савез држава. Идеја је постала беспредметна након Резолуције Информбироа.

---

Извор: Корени