Синдром балканског пацова

Руски физиолог и психолог Иван Павлов давне 1901. спровео је експеримент над псима, који је потврдио постојање условног физиолошког рефлекса. Наиме, утврђено је да пас реагује на храну на одређени начин. Заправо, утврдио је да се реакција на храну код пса може пресликати на нешто друго уколико се то друго повеже са храном. И тако је, након доста труда, стално ударајући у звонце пре доношења хране успео да створи пожељно понашање код самог пса. У овом случају то је било оно понашање које омогућава да се пас понаша као да ће јести сваки пут кад чује звонце. Дакле, пас је научио да је значење звука звонцета – храна.

Године 1920. Џон Вотсон извео је врло контроверзан експеримент над деветомесечном бебом. Наиме, истражујући страхове детета, Вотсон је закључио да дете не реагује страхом на различите играчке које су заправо представљале реплике животиња. Дете је чак желело да се игра тим играчкама. Међутим, Вотсон је успешно успео да научи дете страху. Наиме, кад год би дете покушало да узме играчку, Вотсон је производио снажне звуке који су плашили дете. Тако је дете научило да се плаши истог тренутка када би приметило неку играчку иако звук није присутан. Дете је, дакле, стекло емоционални рефлекс који се јавља сваки пут када се понови надражај који је изазвао страх.

Овакав експеримент, само над далеко већим процентом становништва, данас заправо представља маркетинг. Како створити потребу за нечим за чим не постоји потреба, како створити несигурност и страхове и како створити утисак да нам само тај производ који се рекламира отклања страх. Ова манипулација свешћу је у Србији добила неслућене размере, те смо ми данас заправо полигон за вршење експеримената.

НАЦИОНАЛНО И СТРАХ

Већина људи прилично уплашено реагује на помен придева „српски“. То повезивање термина „српски“ са свим негативним стварима које нам могу пасти на памет узело је толико маха да заправо ми реагујемо на исти начин на било какву назнаку помињања овог термина. На пример, реакција на било шта написано ћирилицом је такође рефлексна. Наша прва предрасуда и рефлекс на некога ко пише ћирилицом је да је у питању неко ко је заостао и ретроградан, националиста, патријархалан са нижим степеном образовања, док је прва асоцијација на латиницу прогресивност, толеранција, стил и високо образовање. Толико су нас дуго плашили да смо стекли навику да се плашимо и сопствене сенке.

Било шта што носи чак и минималне назнаке националног обележја или националне културе изазива страх, као симбол страдања и несреће. Стога се свака тема која је део културног и националног идентитета мора приказати у анационалној или индиферентној визури како би могла да буде оправдана и затим прихваћена. Било каква вест о СПЦ изазива бујицу негативних емоционалних реакција у самом човеку, а да не помињемо позивање на национални идентитет. То се може лако приметити уколико се прате српски медији.

Готово сви спортски коментатори користе израз „наша репрезентација“, „играчи Србије“, „Србија је у поседу лопте“, док за стране репрезентације користе изразе „италијанска репрезентација“, „Италијани су у поседу лопте“ и томе слично. Такође, интересантно је да се израз „Србин“ и -„Српкиња“ повезује са нечим анахроним и застрашујућим за разлику од националне одреднице било које националне мањине.

Тако је напрасно проблем уколико неко изјави да је Србин, а да то истовремено не оправда неком изјавом која заправо има за циљ да ублажи његову изјаву. То обично звучи тако да се наглашава да, иако неко јесте Србин, он „није Србин као…“, а кад се наводи да је неко патриота, и то се такође објашњава на исти начин – правдањем („јесам патриота, али у оном позитивном смислу…“).

САМОКАЖЊАВАЊЕ БРЖЕ ОД КАЗНЕ

Ово само показује колико је српски идентитет темељно разграђиван годинама путем медија и како смо од поносног народа дошли на ниво уплашене масе, која се боји да помене и придев „српски“ у реченици ако то није нешто негативно (прихватљиво је рећи: „српска посла“, „такви смо ми Срби“, „Срби су проклет народ“), а то је све продукт система казне и награде. Потрошач или заморче – а то смо ми – биће кажњен ако лоше реагује на експеримент, а уколико постигне жељену промену, биће награђен. Из тога следи да је неко имао за циљ то да на помен термина „Европска Унија“, „европске вредности“, „Војвођани“, „Југословени“ изазове позитивну реакцију код просечног Србина, док било какав помен термина „српски“ или ичег везаног за тај термин треба да произведе негативну реакцију.

Ако будемо лоши, бићемо кажњени. Проблем је у томе што је и сама казна условни рефлекс. Почели смо сами да се кажњавамо брже и снажније уколико само помислимо на нешто што илази из оквира онога што смо учили. Тако западне силе, које ми називамо „западни пријатељи“, престају да буду спољњи регулатор понашања који кажњава, и постају унутрашњи регулатор понашања. Они се сада налазе унутар нас, те ми сами вршимо улогу окупатора – не треба нам да окупатор буде и физички присутан.

Тако ми опомињемо и себе и једни друге, понављамо страхове да ће стићи некаква митска сила која ће нас уништити, и то не зато што смо покушали да се ослободимо, већ зато што смо поново нешто згрешили. Ми смо одувек сами себи криви и константно тражимо начин да објаснимо себи како смо заслужили и сами произвели све што нас је снашло. Тиме одржавамо живим улогу самокажњавајућег регулатора у себи.

Зашто је то важно? Зато што је алтернатива далеко болнија. Нећемо ваљда да признамо себи да смо изгубили рат и да смо окупирани? Да смо живели у заблуди? Да нисмо ми криви за оно што нам се дешава и да није пример менталног здравља настојање да нам „Ђура опрости што нас је тукао“?

Кад помислимо нешто што се коси са наученим обрасцима понашања произведених медијском манипулацијом, бивамо кажњени озбиљним налетима срамоте, страха и понижења. Зато и живимо у константном страху, свуда замишљајући опасности које нам прете. Зато и верујемо да је боље да тихо нестанемо него да се боримо. Са друге стране, ако будемо добри и радимо како нам се каже и избегнемо ове „националне“ надражаје, бићемо награђени. Вероватно тапшањем по глави и коском. Само још недостаје да залајемо.

Међутим, добра вест је да се свака научена реакција заборавља онда кад се пар пута осмелимо да урадимо нешто чега се плашимо, а казна не стигне. Тако ћемо се коначно ослободити унутрашњег регулатора и окова којима смо сами себе оковали како бисмо одменили окупатора. Дакле, потребна нам је победа како бисмо укинули овај резерват страха и поново постали народ и држава.

Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Синдром балканског пацова