Besmisao jedne posete

Otišao bi on u Knin, no se plaši hajdučije, reči su jednog počivšeg regionalnog lidera koji se sa svojim sugrađanima obračunavao njihovom amputacijom iz državnog sustava.

Jednom današnjem lideru koji bi takođe amputacijom da se otarasi političkih problema koji ga more ne nedostaje osobne hrabrosti da poseti Gazivode. Zašto bi, kada se Evropska unija pobrinula da stvari prođu bez ikakvih poteškoća?

Izjava ministra spoljnih poslova u separatističkoj vladi u Prištini sumirala je mnogo toga – ako je Evropska unija htela da poruči kosovarskim političarima kako ne bi trebalo preterano ozbiljno da razumeju suverenost svoje samoproglašene države, uspela je; ako je htela da poruči kako podržava političke manevre Aleksandra Vučića, najvećeg posvećenika briselskog kulta u Beogradu, uspela je i u tome.

Od ličnih poseta srpskog predsednika očekuje se previše, a obično ne bude ništa. Uostalom, šta bi moglo i biti? Vikendaški obilazak nekolicine lokaliteta na severu Kosova i Metohije deo je nastojanja čiji su okviri davno ustanovljeni u Briselu i Beogradu. Ishodište tih nastojanja je prozirno jasno, verovatno i potplaćenim i/ili zastrašenim pratiocima predsedničke severnokosovske ture.

Predsednikov lični boravak na nekoj manifestaciji može da uveliča svečanost. Ustav kaže da on otprilike za takve prigode i služi. Međutim, poznata je stvar da Aleksandar Vučić nije predsednik u konvencionalnom, ustavnom smislu te reči. On je personifikacija jedne političke orijentacije i ličnost koja joj pruža javnu legitimaciju beskrajnim ciklusom izbornih čuda.

Neobično je, stoga, povišeno interesovanje za jedan čin njegovog igrokaza. Predsednik je pokazao ličnu hrabrost, kažu jedni. On barem ide među taj svet, kažu drugi. On je kročio tamo gde nijedan srpski predsednik ranije nije bio, priključuju se treći. No, ništa od ovoga nije važno.

Očekivanje da će nekakvim šamanskim obredom sa neke govornice u Zubinom Potoku, Leposaviću ili u Severnoj Mitrovici predsednik ponuditi rešenje „kosovskog čvora“ koji žuri da razreši zbog – niko drugi ne zna čega, pokazalo se potpuno neutemeljenim. On je svoj adut iz belog rukava mesarskog mantila prosuo u šidskoj klanici pre izvesnog vremena. Šta bi drugo mogao da doda?

Predsednik republike je, u svojim različitim inkarnacijama, odigrao priličnu ulogu u uveravanju vaskolike srpske javnosti kako je mitingašenje krucijalan deo državne politike. No, državna politika se ne formira na mitinzima, čak ni na onim imponzantnim, gde su državnim organi morali da se pobrinu samo za odgovarajuće toalete i da ljudi ne popadaju u nesvest, a kamoli na njihovim jadnim kopijama koje upriličuju Vučić i stranačka pratnja. Lepo je kada se predsednik negde pojavi, ali to nije nužno.

(Neo)radikalski mitingaš, lik koga Aleksandar Vučić bolje igra nego Bela Lugoši grofa Drakulu, doprineo je utvrđivanju stava da izliv ozlojeđenosti i burnih emocija može da nadomesti postojanost, posvećenost i dugoročnu odanost cilju. A ne može. „Kosovski problem“ nas u to uverava.

Izvor: Stanje stvari