Божић у светој земљи косовској

Долази нам још један Божић, дан рођења Спаситеља и свеколике људске радости, дан у коме се већ вековима временски спајају небеска и земаљска Србија као доказ да су и једна и друга постојеће и истините. Да једна без друге не може опстати. И као доказ да не постоји Мит који нема Стварност, нити Стварност која нема Мит. Да народ који нема Бога и Небо, ни Земљу не може имати, а да Народ који нема Земљу ни Небо не може заслужити. И зато се земља не поклања, нити оставља. Ни роду, ни изроду. Ни слабијем, ни јачем. Јер народ који земљу своју изгуби постаје роб, а затим и нестаје. Прво национално, затим социјално, а на крају и биолошки…

Не пишу о томе Вебер ни Киплинг, већ Свети Сава и Владика Николај. Не спознају то Вучић и Дачић, али знали су то Цар Душан и Кнез Лазар… Не осећају то Шутановац и Диковић, али живели су то Обилић и Синђелић…

Не види ТО у грех и издају задригла српска власт, али види преварено и гладно срце народно…

И што га више лажу види све јасније. Што нам мање Косова остаје, то нам глади више даривају. Што Европи све ближе крочимо то нам Бога све више нестаје. Што Нечасног кроткије трпимо то нас смрти све више бацају…

А долази нам још један Божић на рањену и, од власти, остављену земљу косовску. Долази у Призрен, српски Јерусалим, долази у Самодрежу, српску причесницу и Грачаницу српску насушницу.

О, Христе Боже, распети и свети, са ким и чим ћемо пред Божић изаћи? Пред свети дан у светој земљи косовској. Са Дачићевим срамним споразумом, Вучићевом насилном имплементацијом или Томином преварантском платформом? Са Вулиновим црним кошуљама или Ђурићевим батинашима који туку оно мало Срба преосталих?

Има ли неког да нам на, свети дан у светој земљи, каже да је Косово наше, СРПСКО, а не само да га нећемо признати?! Да одслужи литургију а да не носи папски прстен или језуитски знак?! Да бар на трен направи мост између Небеске и Земаљске Србије, да знамо како бар негде имамо дом.

Не, нема га. Оне које смо имали оставили смо и издали. И зато сада имамо оне који издају нас. Увек и испочетка. Имамо председника који се 2008. Богом заклео и слагао. “Тако ми Бога – рекао је 21.02.2008. – нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије. Није могао Хитлер да га узме, неће ни ови данашњи…”

Али, смирио се. Брзо. Смирили су га петособни стан, добијени мандат, лажна диплома и прави фармацеутски фондови његовој жени домаћици. Све важније од заклетве дате Богу и народу.

И не само да се смирио, него је и заборавио. Управо он, морамо се подсетити, није прошле године отишао да Бадње вече проведе у некој од косовских светиња. Наводно, нису му дали дозволу, а понос му није дозволио да то питање дипломатски решава или да на Космет улази “илегално”. Као да су Коштуници дозволе давали, као да Тадић није био оно што знамо да јесте.

Туго, српска…

Може ли онај ко је заклетву Богу погазио, да поштује обећања дата људима, може ли тај и такав човек пред Божић изаћи? Пред свети дан, у светој земљи косовској.

О оној другој двојици глобалистичких намесника и богохулника да и не говорим. Сетите се само како је онај мали, дебељушкасти, човек који не разликује Месија од Чегеваре, а њих обојицу од Евите Перон, Свештенству и Цркви претио када су рекли своје о његовом Бриселском споразуму. И како је онај други, силник силника, на Синод упао да им “објасни” оно што “не знају” о српском Косову и односу Цркве и државе…

Могу ли ти и такви Вожди да нас доведу било где осим у срамоту, понижење и страдање?!

Могу ли они који подземнима служе да нам помогну да Небо нађемо? Могу ли они који верују да је бриселски мит важнији од косовског завета да буду мост између Небеске и Земаљске Србије?! Могу ли нам они који говоре да су Пећка Патријаршија, Газиместан, Дечани и остале косовске светиње терет а не благодар данас помоћи да као народ опстанемо?

Можемо ли са њима пред Божић изаћи? Пред свети дан у светој земљи Косовској!

И на крају желим да сву браћу и сестре по вери православној замолим да пронађу неку слику благопочившег патријарха Павла на којој се виде његове очи и да те очи погледају. Добро погледају! А да затим пронађу неку слику садашњег нам Паријарха Иринеја и да његове очи погледају. Можда ће вам разлика њихових погледа рећи нешто о ономе што је било, ономе што је сада и ономе што нам тек долази …

… А данас, док свиће Бадње јутро и последњи дан Великог поста Божићног, ваља се подсетити да је најмрачније пред свитање, и да је рођење Спаситеља светлост која никада неће нестати. И да са искреном вером у срцу и косовским заветом у души свако од нас може пред Божић изаћи. Да нам за Спаситеља вожди не требају. Поготово не овакви какве данас имамо. (Не, нисмо их сами бирали – они су нам наметнути!)

И свако наше срце које носи искру вере и трачак наде чини пламен великог срца народног. Срца које зна да се издајом предака не купује царство за потомке. Срца које осећа да је лазарева клетва, а не бриселске уцене оно чега се треба бојати.

Са тим Срцем ћемо пред Божић изаћи. Пред свети дан у светој земљи косовској…

… Мир Божији, Христос се роди ! …

Извор: Корени