Сартид – пример предаторске приватизације

Када смо пре извесног времена увели тему систем(ат)ског уништавања Србије¹ намера нам је била да на јасан и детаљан начин (колико то простор дозвољава) представимо методологију окупације неолибералног картела који је опустошио Србију. Притом, није неважно рећи, истом методологијом осиромашене су скоро све земље југоистока Европе. Овај текст, као и неке наредне, треба читати кроз тај контекст.

Иако ћемо представити модел приватизационе пљачке на неколико одабраних примера са списка двадесетчетири спорне приватизације (који је српској јавности својевремено представила Верица Бараћ, председница Савета Владе Србије за борбу против корупције), скоро идентичном методологијом приватизована су и остала бројна предузећа. Примера ради, 25. децембра 2003. године, Загорка Голубовић је на увид јавности представила Извештај о политици и процесу приватизације²у коме је „Савет за борбу против корупције поставио као један од својих задатака да анализира политику и процес приватизације узимајући у обзир бројне приговоре у којима се изражава сумња да се иза прекршаја у поступку приватизације крију могућности корупције.“³ Тако је Савет урадио анализу тадашњег закона о приватизацији, обавио више разговора са институцијама које се баве праћењем процеса приватизације, а све то на основу анализе проведене по пријему обимних материјала, односно представки које су Савету доставили представници предузећа (радници) указујући на промашаје и евидентне злоупотребе којима су тражили поништење купопродајних уговора. На списку Загорке Голубовић, поред анализе најкарактеристичнијих примера кршења закона у поступку приватизације налази се још 88 предузећа за које је Савет добио обимну документацију о кршењу одредби закона о приватизацији из 2001. године. Овај извештај био је достављен: Влади Републике Србије (тадашњем премијеру Војиславу Коштуници); Министарству за привреду (Драган Маршићанин, министар), Народној скупштини Србије; Одбору за привреду, (председнику Милку Штимцу), Агенцији за приватизацију, (директору Бранку Павловићу).

До данас јавност не располаже прецизно утврђеним чињеницама које би, да су правовремено дефинисане, сасвим смо сигурни, довеле до: 1) поништења спорних приватизација; 2) покретања кривичних поступака за све актере пљачкашких приватизација и 3) коначно, ресетовања односа и прилика у (иначе девастираној) српској привреди. Зашто то није урађено, иако су правовремено реаговала независна тела и део интелектуалне заједнице? Када будемо представили прву жртву предаторских елита (како их назива Иван Крастев)⁴ – Сартид, верујемо одговор ће бити јасан.

„Антилиберални картел“: је појам који проф др Слободан Антонић у свом огледу⁵ уводи као структуру коју чине: „четири интересне групе, овде назване: евалуатори, реформатори, бизнисмени и мисионари.“⁶ И деловање овог картела професор Антонић описује управо кроз рад америчке компаније Ју Ес Стил (USSteel) у Србији. Односно кроз приватизацију Сартида. Овај Оглед из 2005, постао је делом књиге⁷ која је додатно узбуркала како јавност у Србији, тако и одређени део јавности ван граница Србије јер је уз Извештај Савета за борбу против корпуције то била целина која је отклањала сваку сумњу у лидерство у корпцији, каква је била приватизација; као и у чудовишан пример крупне корупције какав је приватизација Сартида.

Дакле, да представимо „антилиберални картел“ који је поништио Србију:

1) евалуатори – према професору Антонићу „То су чиновници-политичари, из Брисела или Вашингтона свеједно, задужени за “реструктурацију” и “интеграцију” источноевропских друштава. Ова је групација одсечак глобалне политичке класе. У њену српску подружницу, осим политичара-службеника који раде на “евроатлантским интеграцијама” (…), свакако спадају и овдашњи амбасадори великих држава (САД, Немачка, Британија итд). Ту су и службеници различитих европских и америчких “агенција” за “реконструкцију”, “реформу” и “развој” (USAID, European Agencyfor Reconstruction, TheEuropeanCommission’sDelegation, Stability Pact, итд), потом месни представници великих међународних невладиних организација (FreedomHouse, Amnesty International,Transparency International, TheInternational Crisis Group (ICG), The International Republican Institute, NDI- National Democratic Institute, Friedrich Ebert Stiftung, Konrad-Adenauer-Stiftung, итд), као и месни представници међународних финансијских установа (Светска банка, ММФ, СТО и друге). Сви су они непосредно прикопчани на главне друштвене установе земље-домаћина: од владе, преко државне управе, до школства (наравно, свако према свом рангу). Налазе “партнере” у државном апарату, дају им новац за реформе и “усклађивање са стандарима”, и на крају оцењују “постигнућа” и “домашаје реформи”.⁸

Основни задатак ове интересне групе као дела картела, према Антонићу, јесте да процењује, па тако и рангира „успешност транзиције“ у локалним заједницама. Отуда евалуатори;

2) реформатори -„ Друга интересна групација могла би бити зависна домаћа политичка елита. То је својеврсни “реформско-модернизацијски” и “евроатлантско-интегративистички” сталеж страначких политичара и државних администратора. Они су у тзв. динамичном односу спрам евалуатора. То заправо значи да је њихов задатак да строго спроводе упутства евалуатора и држе “транзиционе процесе” под надзором – чак и када је то науштрб демократског поретка. За то су, заузврат, награђени могућношћу несметаног претварања властитог политичког капитала у економски (током поступка приватизације). То ће рећи – награђени су могућношћу неограничене пљачке (наравно, само властите државе и властитог народа)“⁹ закључује Антонић;

3) бизнисмени: Трећу интересну групацију могла би чинити месна подружница транснационалне власничке класе у Србији. То су, најпре, домаћи тајкуни спрегнути пословним везама са међународним капиталом (Милорад Мишковић, Станко Суботић, Филип Цептер и др). Ту су, затим и заступници или челници овдашњих огранака страних (транснационалних) компанија, као што су U.S. Steel (Железара Смедерево), Philip-Morris (Дуванска индустрија Ниш), British-AmericanTobacco (Дуванска индустрија Врање), итд. Њихов задатак је да образују картел који ће обезбедити “отворено” и “стабилно” тржиште. Прво заправо значи да се мора уклонити држава као конкурентни власник или предузетник чак и у стратешким гранама. Друго значи да се домаће становништво мора искључити из власништва или управљања. Али, најважнији задатак ове фракције јесте обезбеђење новчаних награда реформаторима (али врло често и евалуаторима), кроз системску корупцију¹⁰ како наводи професор Слободан Антонић. И

4) мисионари – које чине: месна подружница транснационалне опслужујуће класе (ServiceClass). То је домаћа академска, медијска и културна елита која проповеда и одржава идеологију “реформе”, “модернизације” и “евроатлантске интеграције”. У једном ранијем раду назвао сам је “мисионарском интелигенцијом” (…). Основни задатак ове фракције јесте да оправда старатељство реформатора (а у крајњој линији и евалуатора) над овдашњим друштвима. Отуда њено стално указивање на “незрелост”, “деформисаност” и “примитивност” месног друштва.¹¹ Када се има у виду ова матрица коју је поставио као „антилиберални картел“, професор Антонић онда ће следствена правна и политичко- финансијска анализа коју је не тако давне 2004. године урадио Савет за борбу против корупције врло јасно да покаже деловање картела на показном примеру каква је приватизација Сартида „у коме се ангажовао сам друштвени врх – премијери и министри из српске владе, амерички бизнисмени, амерички амбасадори, али и новинари, па и уредништва, овдашњих угледних листова. Видећемо да овде није реч о именима, колико о функцијама¹², пише Антонић илуструјући за почетак деловање „стварног гувернера Србије“ тадашњег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија: Ево шта о томе каже (у тренуцима љутње) један од овдашњих реформатора – Владимир Беба Поповић. “Сву унутрашњу и спољну политику Србије водила је, преко несрећног Живковића, група амбасадора на челу са Монгтомеријем. Све одлуке доносили су они, или су бар били консултовани. (…) Становали су (Живковић и Монтгомери – А. С) у близини, на Дедињу, приватно се дружили, пили француска вина. То је требало да значи да су пријатељи. Колики је био Монтгомеријев утицај знају сви чланови владе, новинари, људи који су одлазили у америчку резиденцију. Живковић је дозволио да за време његове владавине, жена америчког амбасадора у згради републичке Владе, испод знака Владе Републике Србије држи прес конференцију! Дозволио је да амерички амбасадор долази у зграду владе када год је хтео, дозволио да незаконито отвара медије по Србији, да наручује текстове од ових јадних српских новинарчића, да се сам хвали да се политичке прилике у Београду мењају у зависности од његовог расположења” (тзв. нецензурисана верзија интревјуа за Playboy, мартовски број 2004; скинуто са сајта www.cedomirjovanovic.com).¹³

Иако, је интервју једног од „реформатора“ па, тако, и актера тадашњих „дешавања“ Владимира Бебе Поповића, аутору већ поменутог огледа послужио као изванредан приказ односа у петооктобарској Србији, Антонић иде и корак даље те констатује „Монтгомери је претходно службовао у Бугарској и Хрватској. Тамо је навикао да сва унутрашња питања земље домаћина узима као да непосредно дотичу америчке интересе. Са таквим приступом Монтгомери се у Србији, још за време Зорана Ђинђића – који никако није био млак канцелар – наметнуо као политички ортак раван премијеру. Када је пак Ђинђић убијен, а на његово место дошао слаби Живковић, Монтгомери је одмах постао старији партнер у том политичком предузећу. Поповић много не греши када вели да су он и британски посланик Крафорд заправо господарили Србијом. То је могло јер је земља била привредно и политички слаба, а њене установе саме слабашне. Колико је пак Монтгомери био јак види се и из даље судбине овог предузимљивог Американца. Након истека његовог амбасадорског постављења, он се није могао вратити у уобичајену дипломатску хијерархију. После места фактичког гуверенера Србије, за њега више није било одговарајућег дипломатског положаја. Стога је иступио из службе и остао на Балкану, поставши заступник америчких привредника у овим земљама. Када је, у мају 2004. године, УБПОК послао двојицу иследника у U.S. SteelСрбију, компанија је ангажовала управо Монтгомерија да лобира код српских политичара, ради заштите интереса Ју Ес Стила (Недељни телеграф, 26. мај 2004).¹⁴

Овде можемо само додати, да се лобирање В. Монтгомерија по разним основама и за разне друге интересне групе наставило и траје до данас. Подједнако као и деловање како Антонић назива „антилибералног картела“. За нас то је у потпуности „неолиберални картел“ који има основни задатак (и не само у Србији) да поништи државу-нацију (јер је она једина препрека неолибералним аспирацијама интересних група светске капиталистичке класе), обезвреди државне ресурсе (како би их што јефтиније купила), дерогира права радничке класе (тако што ће их у великој мери отпустити, а преосталима дати робовске наднице ни приближно онима у матицама њихових земаља), коначно тржиште и привреду прилагодити искључиво сопственим лукративним интересима, или помахниталој похлепи! Тако ће предаторска приватизација Сартида бити, тек, прва у низу примера систем(ат)ског уништавања Србије, (поново) представљена да се не понови. Што је важније, све ово пишемо управо у моментима када Србију очекују измене у радном законодавству. Закони о: раду, приватизацији и стечају о којима јавност не зна довољно да би могла да „уђе“ у објективну анализу, међутим, следствено појединим медијским најавама, предлог Закона о раду већ окупља синдикате и најављује протесте. Ипак, рекло би се, неко нешто зна о поменутим законским предлозима.

Управо из тог разлога, подсећамо да Србија још није разрешила спорне приватизације па стога није ни јасно како ће се „ући“ у нове; изнад свега, шта је с изневереним и опљачканим радницима, државним ресурсима, одговорношћу актера који су потписали системску пљачку Србије? Пре било каквих реформи, а у циљу доказивања (које је очито врло важно политичкој елити) да Србија стреми правно дефинисаној и уређеној „демократији“, услов свих услова је потпуно утврђивање претходно наведених чињеница. То је то потребно ресетовање после кога Србија (можда) има шанси да крене из доброг почетка. Без тога, оставиће се значајни простор за основане сумње да „неолиберални картел“ у Србији никада није ни престајао са својим радом.

Купопродајна цена Сартида на опште запрепашћење дела упућене јавности, подједнако као и страних поверилаца, била је 21,3 милиона долара. Сартид је, супротно тадашњим законским правилима, продат директном погодбом очигледно привилегованом купцу, док је дуг (који, узгред никада није прецизно утврђен, али се у медијима спекулисало о 1,7 милијарди долара) пребачен на државу Србију. Годину дана по продаји Сартида (10. маја 2004) Савет за борбу против корупције објављује детаљан извештај о случају крупне корупције коју је провео тадашњи врх државе уз „свесно улажење у игру“ америчке компаније US Steel, на штету свих грађана Србије. Како се наводи у делу Политичко-економска нализа, поменутог Извештаја: Продаја „Сартида“ АД и зависних предузећа у поступку стечаја изазива основану сумњу да је у питању класичан случај корупције у коју су укључени највиши органи извршне и судске власти, који су злоупотребили свој положај. Они су омогућили једној страној фирми да стекне привилегован положај и тиме оствари велику противправну добит. Та фирма је свесно ушла у игру, што се види из сукцесивних корака, изражавајући наводну жељу да се помогне предузећу које се налази у великим тешкоћама, а у ствари тражећи привилегован положај чиме би остварила кључну предност у односу на потенцијалне такмаце у процесу приватизације (…)Договор министра Влаховића са привилегованим купцем, у који је био све време укључен премијер, и који је добио потврду целе Владе и Републичког секретаријата за законодавство (…), изведен је на штету државе, тј. свих грађана ове земље.

Према свим индикацијама продајна цена од 21,3 милиона долара је веома ниска. Економски институт је проценио вредност само инвестираног капитала матичног предузећа САРТИД А.Д. на 57.645.000 долара, САРТИД Бели лимови на 960.000 долара и САРТИД Лука Смедерево на 930.000 долара, при врло рестриктивним претпоставкама (…). С обзиром на велику заинтересованост другог по реду произвођача челика у свету (…) могло се очекивати да се у конкуренцији барем ова два, мада не и једино заинтересована купца, постигне знатно виша цена од оне коју је проценио Економски институт. Тиме је пропуштено остваривање буџетских прихода, што грађани морају осетити кроз повећање пореских оптерећења. С друге стране, купац је ослобођен плаћања заосталих дугова (…), што ће морати грађани да исплате, уз додатну накнаду судских и осталих трошкова који неће бити занемариви.¹⁵ Притом, поред нанете огромне штете свим грађанима Србије, нанета је (касније ће се показати) и ненадокнадива штета репутацији саме државе. Ту репутациону штету потврдила је и Европска комисија која је на захтев великих европских фирми у смислу заштите власничких права, затражила да се преиспитају спорне приватизације с посебним акцентом на Сартид. До 2012, Европски парламент усвојио је Резолуцију којом се тражи преиспитивање спорних 24 приватизације. Србији је тако, када је реч о пословном амбијенту, па тако и инвестиционој клими нанета ненадокнадива вишеструка штета.

Да није било страних поверилаца, питање је да ли би се икада покренуло питање чисте пљачке Србије кроз предаторске приватизације. Питање Сартида, с обзиром да је реч о америчкој компанији чији је оснивач Џ.П.Морган, до данас није решено. Неизвесно је како ће се надаље решавати. Ради се о високој корупцији у којој су учествовали домаћи политички актери. Што је важније, и врло свесно америчка компанија, толико моћна, да је у свом подконтексту имала и неизоставну подршку САД. Уосталом, агресивни ангажман дипломатских представника ове државе само потврђује претходно речено.

Када би се, којим случајем, детаљно бавили свим аспектима припреме „распродаје“ Сартида било би потпуно јасно да климу као и конструкције (скоро идентичне) можемо уочити и у наредним годинама. Заправо, кадгод је интерес великог капитала био у питању. Анализом садржаја медијске кампање која је имала за циљеве: 1) снижавање (до неподношљивости) вредности Сартида и 2) избацивање конкуренције из „игре“ бавио се и професор Филозофског факултета у Београду, др Слободан Антонић, прво у огледу из 2005, године Евалуатори, реформатори и слаба држава: случај Србије. Годину дана касније у књизи Елита, грађанство и слаба држава: Србија после 2000¹⁶. На основу пажљиве и детаљне анализе садржаја штампаних медија о Сартиду, Антонић закључује да су ову компанију пратили „рђави стереотипи“ које су уз додатак нових искористили чланови „антилибералног картела“. Од, наводног лошег места на коме је саграђена железара, преко Сартидовог дуга и технолошко-пословног промашаја, до „бескорисне гомиле гвожђа“, Сартидова се „судбина“ пекла у кухињи Моргановог царства. Четири поменута стереотипа послужили су америчкој компанији да обезвреди српску железеру и потпуно истисне конкуренцију. Примера ради, да се позабавимо са тек два стереотипа: сартидовим наводним дугом од 1,7 милијарди долара и „бескорисном гомилом гвожђа“.

„Чињенице у вези порекла, као и у вези висине дуга, U.S. Steel и картел су намерно искривљивали. Тако је јавност стекла утисак да је Сартидов дуг настао као производни губитак овог суштински “нерентабилног” предузећа. И износ дуга је намерно повећаван. Током деведесетих, сматрало се да дуг износи око 500 милиона долара. Али, као што ћемо видети, представници Ју Ес Стила су, одмах по доласку у Србију, започели снажну пропаганду о “1,7 милијарди долара дуга”. Тако је Србија једва дочекала да се реши тог “вечитог губиташа и “бурета без дна”“¹⁷. Звучи познато, зар не? Међутим, како нас искуство учи, најчешће врло далеко од истине. Сартидов дуг, прво, није настао као производни губитак већ као последица инвестиционог задуживања. Друго, без улажења у далеку историју која сеже до комунистичког периода и немогућности Србије да за своју железеру добија средства из тадашњег Централног инвестиционог фонда (највише новца отишло је слованачким и хрватским железарама. Кад је Србија дошла на ред, фонд је био укинут), Сартид је морао да се задужује код домаћих и страних банака како би одржао производњу. Да ли је утврђена прецизна цифра улагања? Није. И то је Ју Ес Стил искористио током своје кампање. Међутим, оквирне вредности итекако су биле познате:

„Процењивало се да је у изградњу МКС-а уложено 3 милијарде долара (Експрес, 14. новембар 1986), 3,5 милијарди (Пословни круг, 12/1995; НИН, 10. мај 2001), 4 милијарде (Наша борба и Политика, 30. октобар 1997), па чак и 4,5 милијарди долара (Експрес, 11. децембар 1994). Ако су последње цифре и биле претеривање, прва бројка је вероватно стварни износ новца уложен у изградњу и опремање Сартида. Дакле, Србија је у Сартид уложила бар 3 милијарде долара.“ Док је продајом добила 21.3 милиона долара плус дуг који Ју Ес Стил није хтео да преузме на себе!

Колико је заиста „вредео“ Сартидов дуг? Стереотип о 1,7 милијарди долара дуга потпуна је лаж коју је први пут у српској јавности пласирао, нико други до, извршни потпредседник Ју Ес Стила Џон Гудиш у интервјуу Блицу (6.април 2002. године): „У том разговору он је изјавио да његова компанија “управо анализира структуру тог дуга који је већи од 1,7 милијарди долара”. Гудиш је ту цифру, наредних дана, још неколико пута поменуо (Блиц, 18. април 2002; НИН, 18. април 2002). Након тога је “дуг од 1,7 милијарди” постао опште место када се год говорило о приватизацији Сартида. Али, бројка од 1,7 милијарди долара била је највиша граница дуга. Она је добијена тако што је у Сартидов дуг урачунато све: и пуна главница од 800 милиона, и 400 милиона камата, и 400 милиона већ углавном отписаног Сартидовог дуга угашеним српским банкама (Југобанци, Беобанци, Инвестбанци и Београдској банци), и 120 милиона дуга ино-добављачима, и 65 милиона дуга Југометала (који је, током деведесетих, ушао у Сартид, али није продат Ју Ес Стилу) и 50 милиона пословног дуга јавним предузећима (ЕПС, НИС, ЖТП) и ратна штета настала бомбардовањем итд. Међутим, већ у том тренутку било је јасно да је толика цифра нереална. Већ се 2002. знало да ће стране камате сигурно бити отписане. Већ се онда знало да ће једнако томе бити отписана и сва домаћа дуговања. Коначно, већ се онда знало да се може рачунати чак и на отпис дела стране главнице – што се убрзо и догодило.“¹⁸

Колико је Сартид на крају, заиста, дуговао? Пажљивим анализирањем извора професор Антонић, показује да је добар део дуга отписан после 2000. године. Наиме, према изјави тадашњег директора Сартида Живомира Новаковића кога је поставила „револуционарна“ ДОС-ова управа главница дуга према Лондонском и Парсиком клубу није прелазила 800 милиона долара: „Економски аналитичар Мирослав Прокопијевић после тога је изјавио да дуг Сартида, заједно са свим каматама, “након отписа од стране Париског клуба износи око 900 милиона долара” (Блиц, 5. јун 2004, стр. 8). Затим је, 1. јула 2004, и Лондонски клуб отписао Србији 1,6 милијарди долара дуга. Бар половина тога дуга односила се на Сартид. Да ће Лондонски клуб Србији отписати највећи део дугова, а са тиме и оне Сартидове, могло се оправдано претпоставити и те 2002. или 2003. године, када је U.S. Steel преузимао Сартид. Али, Париски клуб већ је 2001. године отписао део српских другова. Отуда, прича о “1,7 милијади долара дуга” од самог почетка није била истинита.“¹⁹

Уосталом, као и стереотип да је Сартид: „бескорисна гомила гвожђа“, да су радници терет, да их има превише и да не раде ништа и шта све не… Већ поменути Гудиш, како истиче Антонић, у интервјуу НИН-у (18. април 2002) тврдио је да је производња у Сартиду опадала деценију ипо односно да је готово „уопште нема“. Још једна лаж током картелске кампање. Наиме, производња јесте имала своје падове. У једном периоду санкција ( али када би оне „попустиле производња би се успешно обнављала. Тако је рецимо, крајем 1996, „достигнута производња од 80 000 тона челика месечно, а годишњи извоз износио 85 милиона долара(…)У 1997. години произведено је 840 хиљада тона челика, а вредност извоза је достигла 192 милиона долара (Политика, 29. децембар 1997). Почетком 1998. месечно се производило већ 100 хиљада тона челика.“²⁰) и током НАТО агресије, али је она обновљена 1999. године. И, до краја 2000, достиже 50 000 тона челика месечно. Иако је менаџмент СПС (Душан Матковић, генерални директор) био сатанизован (што је Ју ЕС Стил, такође обилато користио) показало се да нова „револуционарна“ управа над Сартидом потписује значајан пад производње, и она само у годину дана бележи пад од 61 одсто. Отприлике, баш тада у Србију стижу и корпоративни представници Ју Ес Стила. Картелска кампања добија на замајцу и остатак знамо. Јавност је била подељена: део је једва чекао „спас“ из иностранства за „губиташа“, док је други део (нажалост, без јачег утицаја) итекако знао да је реч о чистој превари. По преузимању, Ју Ес Стил, поменути Гудиш хвалисаво говори о обнови производње, и тај амерички „спасилац“ Сартида производи 10 000 тона челика (јул 2002) уз најаву од „фантастичних“ 15 000 тона челика! Поредите онда тај „тријумф“ српске привреде у америчким рукама са периодом под санкцијама (100 000 тона челика) па чак и под „способном“ управом ДОС-а (50 000 тона из априла 2001). Закључак остављамо вама.

После агресивне картелске кампање српски радник у Сартиду продат је за цену рада од 0, 30 долара по сату. Док су радници Ју Ес Стила у Питсбургу били плаћени 16, 98 долара на сат. Гудишова прича о бројности радника (помињао је око 10 000, док је у железари радило 6 500 радника) као и „изванредном“ трошку за плате тако бројних „нерадника“ (видели смо да је наших 6 500 радника значило трошак колико и 115 радника из Питсбурга (!)) била је, уосталом као и све остало картелска кампања нимало различита од сличних ситуација широм југоисточне Европе за коју је транзиција значила распродају јавних добара, уништавање тржишта и привреде и коначно поробљавање.

У случају Србије, а на примеру Сартида сама акција „преузимања“ личила је на филм о картелским пословима. Прво, требало је срозати вредност Сартида- показали смо како је то урађено! Друго, било је нужно уклонити конкуренцију у овом случају један од бољих предлога долазио је од ЛНМ, другог по реду светског произвођљча челика у свету: „од 10. маја 2002. до 10. марта 2003. године LNM је упутио укупно пет писама о намерама да купи Сартид и то: премијеру Зорану Ђинђићу, министру Александру Влаховићу, министру Горану Питићу, директору Агенције за приватизацију Владимиру Чупићу и Браниславу Игњатовићу, стечајном управнику Сартида. У свим овим писмима, LNM је нудио следеће: да купи већински удео деоница Сартида; да инвестира новац у иновације, тренинг и тржиште; да преузме један део дугова Сартида; да развије тржиште и увећа извоз; да понуди социјални програм за запослене; да предузме све неопходне мере за финансијско оживаљавање; да преузме постојеће стечајне трошкове. Све у свему, LNM је нудио најмање две ствари које од Ју Ес Стила никад нико није захтевао: социјални прогам и преузимање дугова. Такође, у својим писмима LNM је предлагао: а) тендерску продају већинског пакета деоница Сартида; б) тендерску продају Сартида унутар стечајног поступка; в) измирење дугова или реструктурисање дугова.“²¹ Ова се понуда, наравно, крила од јавности. Неолибералном картелу то апсолутно није одговарало.

Наравно, извршна власт „бранила“ је будућу одлуку (а у томе је према анализи штампаних медија предњачио тадашњи ресорни министар Александар Влаховић) претходно поменутим стереотипима. Сартид се „гура“ у стечај, за стечајног управника поставља Бранислав Игњатовић „За њега се знало само да је млад, да је економиста и да је “један од 200 одабраних који су завршили курс Владе Србије за стечајне управнике” (Данас, 2. август 2002, стр. 7). Касније ће се открити да млађани Игњатовић у том тренутку нема ни дан радног стажа (Балкан, 29. јули 2003, стр. 2). Такође ће се открити да му је главна заслуга била само то што је венчани кум Немање Колесара. У то време Колесар је био премијеров шеф кабинета и веома заинтересован за Сартид.“²² Тако Игњатовић стечајном већу предлаже да се Сартид прода директном погодбом Ју Ес Стилу, што је искључивало конкуренцију. Пошто је она „збрисана“, други корак била је процена вредности Сартида. Њу су „одрадили“ људи из картела: „послужиле (су) две ревизорске куће, које су процењивале вредност Сартида: Економски институт из Београда, као владин избор, и Дилоит и Туш (Deloitte & Touche) за Србију, као “супарничка кућа” коју позива U.S. Steel. Обе ревизорске куће не само да се налазе у истој згради, већ је Данко Ђунић, председник УО Дилоит и Туша истовремено и “највећи приватни власник Економског института” (Интер-Национал, 7. јуни 2004). Са друге стране, Александар Влаховић је, пре него што је постао министар, радио у Дилоит и Тушу као извршни директор, након чегао је остао један од најважнијих деоничара Дилоит и Туша за Србију… обе куће процену вредности Сартида урадиле истом методом, која је и најнеповољнија по Сартид – тзв. методом дисконтовања новчаних токова, а не методом процене ликвидационе вредности. Овом другом методом, наиме, процењује се стварна вредност имовине, а првом само тренутна пословна способност. Процењујући пословну способност тада посусталог Сартида, а не његову стварну имовину, обе куће су дошле и до истоветно ниске вредности Сартида – испод 60 милиона долара“²³

Трећи корак, наравно, односио се на пребацивање дугова на државу како би америчка компанија добила компанију без терета: „Када су стари дугови у питању (тј. они од пре 1991), није било већих тешкоћа ослободити их се. Велике домаће банке су у међувремену пропале, а сви страни повериоци пребачени у Париски и Лондонски клуб. Проблем су, међутим, представљали нови страни дугови, настали 1997. године. У то доба дигнут је део санкција Србији, па је Конзорцијум од девет европских банака дао позајмицу Сартиду од 80 милиона долара, ради оживљавања производње. Са каматама, уз два репрограмирања, дуг је до 2003. нарастао на 110 милиона. Овај дуг се никако није могао пребацити у Париски и Лондонски клуб, а стране банке су (…) упорно захтевале свој новац. Стога је предузета правна гимнастика којом је, током поступка стечаја, главни страни поверилац онемогућен да се наплати из стечајне масе.“²⁴

Како је агресивна медијска кампања картела припремила терен за продају Сартида америчком Ју Ес Стилу, остао је још један корак којим је требало Сартид ослободити обавеза према страним повериоцима. Радило се о Конзорцијуму седам европских банака које су од смедеревског Сартида потраживале 100 милиона долара на име кредита из 1997. године. Наиме, КБЦ (Белгија), Стандард банка (Велика Британија), Банк Аустрија Кредитаншталт (Аустрија), Вест ЛБ (немачка) и БНП Парибас (Швајцарска) неке су од чланица Конзорцијума које су Сартиду дале 1997, кредит од 76 милиона долара с роком отплате две године. Због санкција и отежаног извоза челика, Сартид је морао да реструктуира дуг и он је, у међувремену, нарастао на 100 милиона долара.[25] Картел је прибегао правној гимнастици, како би се решио поверилаца.

У исцрпној правној анализи Савета за борбу против корупције (Савет) тачно се виде поступци којима су флагрантно прекршене одредбе Закона о стечају (Закон), међународних конвенција, а изнад свега Србији је направљена значајна репутациона штета.

Правна анализа стечајног поступка Сартида: На основу увида у судска документа и на основу комуникације са Судом, Савет је у свом Извештају у десет тачака констатовао следеће:

1.     Трговински суд у Београду водио је 6 предмета стечаја и то над предузећем „Сартид 1913“  и његових пет зависних предузећа и то: „Сартид стара железара“ Смедерево, „Сартид бели лимови“ Шабац, „Сартид – Вељко Дугошевић“ Кучево, „Сартид слободна зона“ Смедерево, „Сартид лука“ Смедерево;

2.     Виши трговински суд у Београду донео је  само једно решење о делегацији надлежности и (VII Су 17/02-46 од 25.07.2002. године)којим је извршио делегацију Трговинског суда у Београду за поступање у поступку стечаја над „Сартид 1913“Смедерево . За остала  предузећа, Виши трговински суд и Трговински суд у Београду нису доставили нити су  у својим извештајима навели да су донета решења о делегацији што значи да је у стечајном поступку над предузећима „Стара железара“, „Бели лимови“, „Вељко Дугошевић“,  „Слободна зона“, „Лука“поступао Трговински суд у Београду, који није надлежан. Премачлану8 Закона, стечајни поступак спроводи суд на чијем је подручју седиште дужника. Трговински суд у Београду није био надлежан, јер се седишта наведених предузећа не налазе на подручју овог суда;

3.      Виши трговински суд није јасно дао разлоге због којих је извршена делегација Трговинског суда у Београду у предмету „Сартид 1913“. Ово је требало образложити како би се искључила могућност да је предмет „намештен“Трговинском суду у Београду, ово тим пре што за остала предузећа нису урађена решења о делегацији па није јасно како је стечај спроведен од стране Трговинског суда у Београду.

4.      У стечајном поступку законски је регулисан редослед радњи које се предузимају од стране органа стечаја, (јер одређене радње не могу се предузети док се не предузму претходне радње из тог редоследа). Тако се након отварања стечајног поступка прво предузима радња увођења стечајног управника у дужност (члан96)Закона. Једна од првих обавеза стечајног управника је да се изврши инвентарисање,односно да се утврди имовина стечајног дужника (члан  61)Закона. Због тога се одмах након отварања стечаја врши попис целокупне имовине и сачињава  завршни биланс дужника са даном отварања стечаја и тај завршни биланс уствари представља почетни стечајни биланс. На тај начин се добија потпуна финансијска слика дужника али се на тај начин такође  штити пописана имовина од крађа у стечају. Суд  је  пре продаје дужника, дужан да утврди ко су повериоци, јер сврха стечајног поступка је што повољније намирење поверилаца који морају бити утврђени (именовани решењем) и који имају права учешћа у стечајном поступку преко Одбора поверилаца. Трговински суд није дао податке да је суд у свихшест предмета извршио све наведене радње пре  извршене продаје (напротив суд је у извештају навео да у предмету „Сартид 1913“није могао да уради решења о  потраживањима, због недостатка времена – страна 7 извештаја суда). Међутим према датумима отварања стечаја и датуму извршене продаје јасно је да те радње у свих шест предузећа нису могле бити извршене (у пет предузећа то је време од четири  дана до четири месеца). Из овога произилази да је за време вођења стечајног поступка могло доћи до отуђења имовине, до крађа, до присвајања, до поклањања, због чега се у јавности појављују спискови непокретне и покретне имовине која није била предмет продаје и предаје купцу. Суд је именовао Одбор поверилаца решењем од 27.03.2003. године, међутим овај орган до продаје дужника није се конституисао, нити је заседао (члан 68)Закона.

5.     Пре продаје дужника суд је морао да у Службеном гласнику објави оглас о отварању стечаја (члан  89) Закона и да у огласу позове повериоце да у року од 60 дана пријаве своје потраживање (члан 90) Закона и да пријављена потраживања  испита на рочишту  за испитивање потраживања (члан124) Закона. Тек након одржавања рочишта за испитивање потраживања суд утврђује ко су повериоци стечајног дужника, чије интересе суд мора да штити, јер то је сврха вођења стечајног поступка. И з предмета стечаја утврђено је да су  стечајеви  над „Сартид стара железара“и „Сартид бели лимови“, отворени дана 27.11.2002. године и да су огласи о отварању стечаја објављени у „Службеном гласнику“ 19.12.2002. године, да је стечај над предузећем „Сартид Вељко Дугошевић“отворен дана 19.12.2002. године, а да је објављен дана 3.01.2003. године, да су стечајеви над „Сартид лука“и „Сартид слободна зона“отворени 24.03.2003. године, а да су објављени дана 4.04.2003. Ови датуми су дати само као илустрација да за време од дана отварања стечаја па до дана продаје, физички  нису  могле  да се обаве све радње из наведног редоследа радова које је суд био дужан да изврши да би могао да оцени који начин формирања стечајне масе је најповољнији за повериоце;

6.     Према члану 129 Закона да би суд могао да донесе одлуку о продаји дужника морају се испунити кумулативно следећи услови:  – да стечајно веће прибави претходно мишљење поверилаца: да стечајно веће прибави претходно мишљење стечајног управника: да се изврши процена стечајног дужника. Од свих горе наведених услова, Суд је прибавио само мишљење стечајног управника..

Суд није извршио ни правилну процену имовине дужника. У свом одговору на питање зашто је вршена процена по методи дисконтовања новчаних токова, суд је навео  да је именовао вештака и да је дао налог да се процени имовина дужника јер да суд нема знања потребна за процену.  Међутим Економски институт (ЕИ) није вршио процену имовине јединим могућим методом у стечају – проценом ликвидационе вредности – него је извршио процену дисконта новчаних токова,  што је непримерен метод код процене имовине стечају.Према томе суд није могао да изврши продају дужника, а да не изврши све горе наведене радње јер без тих радњи суд није  могао да процени, односно утврди, да ли ће повериоци продајом дужника као правног лица бити повољније намирени.

7.     Суд није одговорио шта су била мерила управника и суда да (ионако веома малу процену вредности капитала) умањи продајну цену скоро на трећину и да уговор закључи на тај износ без икакве непосредне погодбе. Непосредна погодба (члан129) Закона, не значи да је суд ограничен на погодбу само са једним потенцијалним купцем. Циљ стечајног поступка је постизање што веће цене дужника, ради повољнијег намирења поверилаца те без обзира што у наведном члану није изричито предвиђено да се продаја јавно објави, било је неопходно извршити јавно оглашавање продаје и након прикупупљања понуда у остављеном року, приступити непосредној погодби. Стечајни суд није огласио намеравану продају, нити је узео у обзир сва пристигла писма о намерама, него је извршио продају привилеговном купцу.

8.     На питање да ли је стечајни судија учествовао у продаји, Суд је одговорио да стечајни судија није требало да учествује у продаји дужника.

Према члану 56 Закона, стечајни судија је надлежан по свим питањима у вези спровођења стечајног поступка, јер стечајни судија врши надзор над радом стечајног управника и даје му обавезна упутства, због чега је управник дужан да обавештава судију о својим радњама које се тичу поступка и намирења поверилаца…Очигледно је да стечајни судија није учествовао ни у једном од горе наведених стечајних поступака.

9.     Из извештаја суда произилази да је Тужилаштво  тражило да суд достави предмет стечаја како би се одлучило о подизању захтева за заштиту законитости који су иницирали многи повериоци. По захтеву Јавног тужилаштва, суд није доставио стечајни предмет. Суд је доставио само решење, иако је знао да мора да достави предмет.

10.  Сваком судији је познато да за шест премета, уз сав други посао у стечају, није могуће за само један дан и то 28.03.2003. године (петак) прочитати мишљење и предлоге стечајног управника да се стечајни дужници продају као правна лица, да се истог дана упореди процена ЕИ и предлог управника у односу на цену, да се истог дана  пронађу мерила по којим је  је управник умањио извршену процену од стране ЕИ , да се истог дана донесе одлука у Већу да се стечајни дужници продају и да се истог дана закључе уговори о продаји.односно два дана касније (време викенда). Како је могуће да се у два предузећа отвори стечај дана 24.03.2003. године,  а да се продаја стечајних дужника изврши 28.03.2003. године?[26]

На овај начин повериоци су били избачени из потраживања према Сартиду, привилеговани купац (ЈУ Ес Стил) ослобођен терета, Сартид распродат, док је картел противправно остварио вишеструку добит и све то на огромну штету нанету грађанима Србије. Поред тога што су поједини медији годинама после писали о предаторском отимању Сартида[27]; Конзорцијум страних банака излазио у јавност преко конференција за новинаре…епилог поводом фрапантне пљачке српског металуршког гиганта још увек није јасан: „Баш ме занима ко је крив за Сартид и колико ће далеко та истрага ићи. Баш ме занима да ли ће доћи до САД. Сартид је продат за 20 и нешто милиона долара. Да ли је то пљачкашка приватизација или није? Где је најмање сто милиона? Мора да се утврди ко је крив и очекујем да ће врло брзо бити познати резултати истраге“ рекао је тадашњи премијер Владе Србије Ивица Дачић (4. септембар 2012) као најаву поновног „чешљања“ случаја Сартид.

И „чешљање“ Сартида по налогу Брисела (2011) се десило (као и у свим спорним приватизацијама које су биле на списку Савета за борбу против корупције). Тако је јавност 28. децембра претпрошле године и сазнала да је држава поднела кривичне пријаве против четири особе: Горана Кљајевића, Бранислава Игњатовића, Душана Марчићева и  Немање Колесара. За ресорног министра у време стечаја Сартида, Александра Влаховића доказа није било иако је Савет поднео детаљан извештај који недвосмислено говори о „крупној корупцији у коју су били умешани највиши представници државе, који су уз свесрдну подршку судова омогућили страној компанији да оствари велику противправну добит“.[28]

За истрагу није било од значаја ни то што су страни повериоци још 2003. године отворено јавности предочили како их је тадашња Влада Србије (и поред писане гаранције премијера З. Ђинђића из 2001, да ће учествовати у Одбору поверилаца) противправно лишила потраживања дугова Сартида. Наиме на тадашње тврдње ресорног министра Влаховића да Конзорцијум банака није хтео да финансира Сартид, Анђело Ризути је на конференцији за новинаре (2003) демантовао наводе министра: „ Прошле јесени смо, након захтева Владе Србије, затражили да дају предлог за финансирање Сартида, али она то није учинила и од тада нисмо имали контакт“[29], рекао је Ризути. Ни писање утицајног немачког листа Шпигл о корупцији која је одзвањала европским коридорима по питању Сартида, позивањем тадашњег америчког амбасадора Монтгомерија бар“ једном недељно како би се договор утврдио“[30] није било од значаја за истрагу. Међутим, оно што је било од експлозивног значаја јесте да сваки пут када би се трагом отимања српског Сартида ишло све до САД, корпоративна Америка нашла би начина како да разводни причу: тако је једна од њихових омиљених батина била и прича о „корпуционашкој“ провизији вредној шест милиона долара [31] (ако не и више). Наиме, „Иван Вујачић, (некадашњи амбасадор у Вашингтону, прим аут)рекао је за лист „Питсбург пост – Газете” 2004. године да је „Сартид” купљен за 33 милиона долара, од којих 23 милиона у готовини, шест милиона за трансакције – провизије и четири милиона за збрињавање незапослених. Наводи његове изјаве никада нису демантовани“[32].Али су зато они који би можда могли да се окураже и иду до краја у истрази врло јасно схватили поруку…

Иако без директне везе са случајем „Сартид“,( међутим, индиректно додаје ново светло на поједине актере и у поменутом случају) 12. августа текуће године аустријски „Пресе“ објавио је интересантан чланак у ком (између осталог) наводи: Аустријско-српски инвеститори под кипарском фирмом „Ентхуса Лтд.“, међу којима су некадашњи менаџери РБИ (Херберт) Степић(бивши шеф Рајфајзенбанк интернационал) и Мартис Шведлер узели су 2006., за куповину земљишта, 145 хектара, уз аутопут Београд-Загреб, само четири километара од београдског аеродрома, кредит у висини од 18,88 милиона евра код Хипо Алпе Адриа банке у Клагенфурту.Осам година касније Хипо није видела повратак нити једног јединог евра, наглашава „Пресе“, чија истрага у Србији је показала да су инвеститори само мали део тих средстава искористили за куповину земљишта. „Конкрено је свега 31 одсто дато на куповину земљишта, како произилази из српских докумената у које је лист имао увид. Остале две трећине, 12 милиона евра, су, супротно сврси кредита, трансферисани у оф-шор земље или коришћене за повратак кредита код Рајфајзенбанке у висини од милион евра.Свота од 2,2 милиона евра пребачена је на приватни рачун Милоша Цицмила (власника београдског хотела „Европа“, одакле су потом нестала“, тврди „Пресе“….Степић је, у међувремену, иступио из фирме „Ентхуса“, а и раније није држао директно удео у том предузећи, већ преко кипарског „Форцетех-а“, чији је био 50-одсто власник.Друга половина „Ентхуса“ била је у власништву српске „Еки Пропертиес“, иза које су стајали, наглашава „Пресе“, некадашњи министар приватизације Србије Александар Влаховић, као и Данко Ђунић.

„Пресе“ указује да власници „Еки Пропертиес“ нису познати Хипо банци само из овог случаја, већ држе и 50 одсто „Еуро Малл ГмбХ“, која је узела кредит у двоцифреној милионској висини. Што се тиче „Ентхуса“ упада у очи, наглашава „Пресе“, што је од купљених 145 хектара земљишта у Србији само око 70 одсто укњижено, а и тешка промена у грађевинско земљиште у току је од пре две године.“[33]

Рекли бисмо да је ледени брег почео озбиљно да се отапа и ко зна кога ће (када нарасте) та вода да избаци на површину а кога да потопи. Бојимо се да ће и међународна арбитража имати пуне руке посла и да једна од последица, као и у случају поверилаца „Сартида“, грађане Србије убудуће може да сачека са повећим рачуном у виду нових намета. Јер неко то све мора да плати…

Стога, све су прилике да ће Сартид остати неистражен, Србија покрадена и изманипулисана по ко зна који пут, страни повериоци картелски одстрањени…Управо због тога смо пред вас изнели хронологију картелског деловања у Србији који континуирано делује у корист штете свих нас. Да ли је Сартид с намером одведен у стечај и тако опет с намером продат директном погодбом привилегованом купцу у корист остваривања политичког утицаја и за позамашну корупционашку провизију, верујемо да после свега и не треба пуно доказивати. Као ни економску „оправданост“ распродаје некадашњег српског металуршког гиганта. Нама је било важно да поставимо матрицу према којој је Србија систематски и континуирано (о)пљачкана. Експеримента ради, пробајте да методологију поводом распродаје Сартида дислоцирате и примените и на друге српске привредне субјекте -видећете завидну сличност. И, данас-сутра кад уместо политичара угледате „успешне“ бизнисмене немојте их питати за „прве паре“…све остало је бизнис…

_______________________________

Одреднице:
1 http://srb.fondsk.ru/news/2014/01/09/sistem-at-sko-unishtavane-srbiie-1.html
2 antikorupcija-savet.gov.rs
3 исто
4 Крастев Иван (2004), Замка нефлексибилности, страна 31, Београдски фонд за политичку изузетност,
5 ЕВАЛУАТОРИ, РЕФОРМАТОРИ И СЛАБА ДРЖАВА: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ (2005)
6 исто
7 Елита, грађанство и слаба држава: Србија после 2000, Службени гласник, Београд, 2006
8 ЕВАЛУАТОРИ, РЕФОРМАТОРИ И СЛАБА ДРЖАВА: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ (2005
9 исто
10 исто
11 исто
12 исто
13 исто
14 исто
15 http://www.antikorupcija-savet.gov.rs. Извештај о стечају Сартида, страна 6
16 Службени гласник, Београд, 2006
17 Проф Др Слободан Антонић: ЕВАЛУАТОРИ, РЕФОРМАТОРИ И СЛАБА ДРЖАВА: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ (2005)
18 исто
19 исто
20 исто
21 исто
22 исто
23 исто
24 исто
[25] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/06/26/srpski/E03062506.shtml
[26] Из Извештаја о стечају Сартида (стране 2-5), Савета за борбу против корупције: http://www.antikorupcija-savet.gov.rs.
[27] http://www.svedok.rs/index.asp?show=84805;  http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=09&dd=04&nav_category=206&nav_id=640020; http://www.nin.co.rs/2003-06/19/29412.html; и многи други већ назначени као извори у претходним наставцима.
[28] Из Извештаја о стечају Сартида, http://www.antikorupcija-savet.gov.rs.
[29] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/06/26/srpski/E03062506.shtml
[30] http://www.spiegel.de/international/spiegel/the-balkans-a-paradise-for-american-investors-a-336144.html
[31] http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Kako-je-prodat-Sartid.sr.html
[32] исто
[33] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%

Извор: Фонд Стратешке Културе