Čvor kosovski, a Aleksandar Srpski

Klauzula o odbijanju odgovornosti: Stavovi izraženi u ovom zapisu ne predstavljaju neophodno stavove švajcarske kancelarije za saradnju na Kosovu (i Metohiji); ne predstavljaju ni stavove Instituta „Riinvest“; ni NJ. E. ambasadora Švajcarske u najmlađoj a demokratskoj zemlji; ni autora strategije Aj-Bi-Ema.

Ne predstavljaju ni stavove beogradskih, atinskih i moskovskih instituta, niti zapisničara koji je samo hvatao beleške pri glasnom razmišljanju ćurčije iz podrinjskog sela Bradića, zvanog Kalaja, a na temu „poboljšanja uključivanja poslovne zajednice kosovskih Srba u ekonomske aktivnosti na Kosovu“ (i Metohiji). Dakle, o onom šta Zapad Srbima na KiM sneva, a posebno onima na Severu.

Kalaja nije običan ćurčija. On zna lozu Nemanjića napamet. Uzbunio je sav Bradić i nije mu se dao smiriti dok nisu pored Crkve podigli bistu kralju Petru I Karađorđeviću. Na poziv Predsednika Srbije, Kalaja je ostavio sve i stigao na Gazimestan. Još pamti lica i poglede kosovskih Srba istovremeno pune neverice i radosti, koji trče pored autobusa, stavljaju šake na okna i prizivaju: Braćo!

Kalaji je dosadilo da mesecima svaki ubogi dan sluša prepirke komšija oko ponašanja najnovijeg srpskog režima. Jedni su uporno tvrdili da su režimlije potkupljeni ili ucenjeni izdajnici kosovskih Srba i Srbije, licemeri koji na svakom kraju Sveta pričaju nešto drugo, psovali ih i kleli biranim, skoro zaboravljenim psovkama i kletvama – dok su ih druge komšije branile, pretpostavljajući da se iza svega krije duboka, dobro zamaskirana državnička mudrost koja je običnom, zdravorazumskom čoveku nevidljiva i neshvatljiva. I da ona deluje iz konkretnih razloga: nemože šut s rogatim, EU će nam dati pare i slično. Kalaja se nije prepirao, ali je počeo razmišljati šta bi od svega toga moglo biti istinitije.

Ispravno je pretpostavio da o svemu što se dešava i što će se dešavati na Kosovu i Metohiji, mora postojati Zapis, u kojem su želje zainteresovanih pretočene u plan i cilj.

Uporno je tražio, dok ga nije našao. Zapis je od marta 2012. godine, napravljen u Prištini, novcem bratske Švajcarske. Naslovljen je „Poboljšavanje uključivanja poslovne zajednice Kosovskih Srba u ekonomske aktivnosti na Kosovu“, a napisaše ga kolege Alban Zogaj, Fisnik Rečica, Dita Jaka, Alban Hašani, Ljumir Abdidžiku, Djeljza Gaši i Etida Zeka.

I u njemu lepo rekoše da je mir vrlina. I da niko nikoga ne bi trebalo da dira (na Kosovu i Metohiji). I svi bi trebalo međusobno da se druže i poslovno sarađuju kako bi stvorili što više bogatstva za svoje zaštitnike, koji su se žrtvovali dajući im em novac, em savete, kako što pre da naprave vlastitu državu. Piše i da država ne može dugo počivati na neradu, lopovluku, pljački i ubistvima, preporučeno je da se uspostavi vladavina naroda (demokratija), pravda i jednakost za sve.

Nemajući strpljenja da čekaju da se navedeno sprovede, zaštitnici su i krnjavu „državu“ učlanili kod onih koji pozajmljuju pare sa željom da im se večno vraćaju: Svetska banka, MMF i EBRD. Uz nji su se prišljamčili i kreditodavci iz Nemačke, Austrije, Francuske, Turske, Albanije i Luksemburga.

Tako su zaštitnici podržali trošenje preko gubera i prodaju robe urođeničkih kompanija na modernom, liberalizovanom tržištu. Kao garancija povraćaja pozajmljenog služilo bi sve izgrađeno na zemlji i ono što još nije iz nje izvađeno. Ugalj, retki metali, nemetali, mineralne i termalne vode. Kako je zemlja lepa i plodna mnogi bi mogli naći sreću služeći i hraneći goste koji dolaze da vide tu lepotu. Stanovništvo je mlado i gladno, što je idealna kombinacija za sklonost ka služenju i ugađanjima. Nedostatak istih je što su nestrpljivi i što umeju da krenu prečicom. Da drogiraju, prodaju cele ili u delovima druge ljude, kako bi što pre stigli do obećanog blagostanja.

Kako bi se stvorili svi preduslovi za legalnu pljačku Kosova i Metohije nevidljivom rukom tržišta i vidljivom pesnicom NATO pakta, a i legalizovala dosadašnja zverstva i pljačke, ogroman je napor šiptarskih zapadnih prijatelja da ova teritorija dobije barem spolja izgled države.

Nije se žalilo vreme da se stvore brojni „državni“ organi i službe, drobljenje opština i beskrajno uvećanje „državnog“ aparata (uključujući i represivni deo), niti novac za njegovo izdržavanje. Potencijal za uzdarje je praktično neograničen.

Potrošnja „vlade“, javni rashodi, doznake pečalbara i strana pomoć su, za sada, glavni legalni stubovi kakve–takve održivosti ekonomije, a samim tim održivosti i tzv. Republike Kosovo (druga priča je zarada od trgovine drogom, dvostruko vrednija od lokalnog BDP). Već više od deset godina ovaj koncept nije proširen, niti kvalitativno unapređen, ako se ne računa statistička smicalica da se proizvodnja za sopstvene potrebe (dakle, ne za tržište) uvrsti u bruto društveni proizvod. U međuvremenu je pristiglo za posao mnogo ruku, a za sirotinjske kuhinje još gladnih usta.

Kako krupni kapital gubi strpljenje sa stanovništvom koje živi u takvim uslovima da im faktor vreme skoro ništa ne znači, odlučeno je da se promene na Kosovu i Metohiji ubrzaju. Pre toga je trebalo pronaći krivca za dosadašnje stanje. Uz blagi prekor lokalnim režimlijama zbog korupcije i diskriminacije, kao glavni krivac su viđeni Srbi na severu i jugu Kosova i Metohije, jer se nisu „dovoljno poslovno angažovali“, niti „integrisali“ u institucije „sistema“. Time su, kaže se, sprečili da ekonomski napredak bude brži i veći, a samim tim da se uveća i ekonomska održivost „nove države“. Kao krivci posebno su apostrofirani Srbi sa severa KiM, jer nisu ni formalno priznavali okupacioni pravni poredak, smatrajući da žive u sopstvenoj državi — Srbiji.

Zapis koji je pronašao Kalaja je ozbiljna ekonomska analiza, sa preporukama u vezi sa propisima, a i preporukama za poslovne aktere i međunarodne donatore, kako bi Srbi u tzv. Republici Kosovo (ne na Kosovu i Metohiji) unapredili svoj ekonomski položaj i posredno povećali učešće u stvaranju održive zapadne državne kreature.

Procena je da bi ekonomski prosperitet srpske zajednice oslabio njen otpor prema nametnutom pravnom poretku i statusu nasilno stvorene nove „države“.

Ideja nije nova. Austro-ugarski prestolonaslednik Franc Ferdinand je takođe imao plan za ekonomsko napredovanje i bitno poboljšanje pravnog statusa Srba u carevini. Zamisao je bila da kada Srbi u carevini postanu bogatiji i međunarodno „uvaženiji“ od Srba u Srbiji više neće težiti ujedinjenju u zajedničkoj državi. Ovaj plan je prepoznat kao opasan za srpske nacionalne interese. Kao što se zna, nestao je njegov tvorac, ali i carevina spremna da plan sprovede u delo.

Da se vratimo Zapisu koji je našao Kalaja. Po njegovim rečima sever Kosova je u Zapisu okarakterisan kao haotičan sistem. Upravljanje ovakvim sistemom podrazumeva naknadni pristup „ne čini loše“. Posle ovakvog stava koji mu se činio ispravnim, začudio se kada je naišao na stav da je potrebno osigurati naknadnu primenu osetljivih projekata upravljanja sukobima za sve intervencije na Severu KiM.

Metodologija korišćena za analizu sistema je utemeljena u radu švajcarskih ekoloških stručnjaka. Kalaji je ostalo nejasno zašto je švajcarska metodologija dodatno kombinovana sa konceptom izrade shvatanja i razvoja strategije u složenim i komplikovanim sistemima, koji se zove „Cynefin okvir“, a koji su 2003. izgradili Sintija F. Kurc i Dejv DŽ. Snouden (Cynthia F. Kurtz, Dave J. Snowden) u „Aj-Bi-Em globalne usluge“.

Zapis definiše „haotični sistem“ kao sistem u kome nema predvidivih odnosa između uzroka i posledica: nemiran je, uzburkan, sa česticama različite brzine i smera, ili kako Bradićani vole da kažu — turbulentan. Nema vremena da se ispitaju promene. Model odluke u ovom domenu je da se postupa brzo i odlučno, kako bi se smanjila turbulencija; a zatim odmah shvatiti reakciju na te intervencije, tako da se može odgovoriti posledično. Autoritarne intervencije da se kontroliše prostor, ili alternativne brojne intervencije koje situaciju pomeraju u složen prostor.

Za Kalaju je ovo naučno otkrovenje izgledalo nekako opasno i preteće. Prisetio se da su prijateljske (skoro bratske) trupe Nacionalne garde Ohaja na Kosovu i Metohiji zamenjene vrlo pokretljivim izviđačko–borbenim trupama, koje će dugo pamtiti preživela nejač Avganistana.

Predsednik Srbije je izjavio svojim građanima da im ne može pomoći ako ne postanu kooperativni i predvidivi. Aleksandar Srpski i Ivica Prizrenski su čak i pripretili u tom smislu. Kao da ne poznaju narod na čijem su hlebu othranjeni, a i dalje na njemu žive. Zajedno vrše pritisak na Srbe sa severa KiM da se odreknu sebe i vlastite države. Na taj način bi Sever KiM, po njima, prestao biti haotičan sistem. Nov način upravljanja novim „sistemom“ doneće harmoniju i dobrobit svima, tvrde svetske gulikože. Aleksandar je zaključio da je najbolje predati i čvor i carstvo.

Zapadni dužnosnici su obećali Srbima da će im se tek posle kapitulacije čuti glas. Najglasnije se čuju oni na kočevima, prisetio se Kalaja.

Srbi sa Severa KiM najavljuju utuženje nasilnika koji im prete i pozivaju sve Srbe na Kosovu i Metohiji da bojkotuju izbore za institucije tzv. Republike Kosovo.

„Kosovo je srpsko pitanje, a nerešeni problemi sada se rešavaju dijalogom. ….“ izjavio je NJ. E. Aleksandar Čepurin, ambasador Ruske Federacije u Srbiji. („Srbija sama mora da odredi šta je njena politika, ne sme dozvoliti da joj se nameće neka druga“, NSPM, 15. septembar 2013).

A uvažena Jelena Ponomarjova ispravno zaključuje:  „Na granici Srbije i Kosova sudarili su se interesi država, nadnacionalnih struktura i međunarodnog kriminala, te će zato kriza na Kosovu postati stalna, čak i ako u pokrajini više ne bude ni jednog Srbina“ („Kome treba kriza na Kosovu“, FSK, 14. avgust 2011).

Oni čiji je glavni proizvod „bezbednost“ staraju se da ne ostanu bez posla. Skorašnji pucanj u srce litvanskog plaćenika, carinika EULEKS-a, kao da to potvrđuje.

Sve ovo motalo se po glavi Kalaji kada iznenada reče: „Daleko su izbori“. I ode da vidi šta rade svinje u njegovoj bašči.

A reče da Zapis i dalje imate na adresi: http://www.swiss-cooperation.admin.ch/kosovo/ressources/resource_en_213470.pdf

Izvor: Fond Strateške kulture