Da li će Crkva zaista podržati briselsku izdaju

Nedavno se umirovljeni Episkop Zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić) oglasio[1] povodom najnovijeg obraćanja javnosti “portparola Srpske Pravoslavne Crkve”, Episkopa bačkog Irineja (Bulovića), tj. njegovog intervjua za Večernje novosti[2] i naknadne ispravke koja je usledila.[3] Kritikujući podršku koju, u ime Crkve, Episkop bački daje beogradskim vlastima po pitanju tzv. Briselskog sporazuma, Vladika Atanasije je dotakao još jednu, suštinski jednako problematičnu stavku. Naime, umirovljeni vladika je “portparolu Crkve” i “nekolicini” ostalih faktički zamerio što “monopolišu” Crkvu, “dok smo mi ostali nemušti iloti, što bi rekao Homjakov”.

Poznato je da, bar u Pravoslavlju, punoću Crkve čine sveštenstvo i verni narod. Takođe je poznato, kako je istakao i sam Vladika Atanasije, da se ozbiljan deo nacionalno opredeljene javnosti protivi tzv. Briselskom sporazumu: “Zar ne vidite, ili to nećete, da u narodu, u našoj Crkvi, širom Srbije i do kraja juga Kosova i Metohije, među mudrim i odgovornim patriotama, ne samo u opoziciji, nego daleko više među slovesnim i umnim glavama, koje ovaj narod, hvala Bogu, još uvek ima, svi odreda vide u famoznom ‘briselskom sporazumu’ izručenje Kosmeta Tačijevoj okupacionoj vlasti?” A ta nacionalno opredeljena javnost su mahom crkveni, ili bar verujući ljudi.

Stoga se istinski i legitimno može postaviti sledeće pitanje: da li Episkop bački ima pravo da izgovori sledeću rečenicu u svom intervjuu Novostima: “Ali, u neposrednom i iskrenom razgovoru Crkve i države, uz obostrano razumevanje i dobru volju, mišljenja sam da, i pored razlika u pristupu pojedinim pitanjima, postoji neophodno jedinstvo i saglasnost u suštinskom opredeljenju za budućnost, pa, ako Bog dâ, i za boljitak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Uvereni smo da Predsednik Republike, Vlada i Skupština Srbije deluju u tom smeru. Oni za to imaju punu podršku Srpske Pravoslavne Crkve.”

Odgovor je očigledan. Predsednik Republike, Vlada i Skupština Srbije nemaju “punu podršku” Srpske Pravoslavne Crkve. Ono što je istina je da oni uživaju “punu podršku” Episkopa bačkog, i ostalih arhijereja, sveštenstva i drugih vernika koji se sa njim slažu. Postavlja se pitanje, zašto Episkop bački, koji uvek insistira na vrlo preciznoj terminologiji pri izražavanju, koristi sveobuhvatni termin “Srpska Pravoslavna Crkva” kada izražava javnu podršku “normalizaciji izdaje”, odnosno “implementaciji izdaje” – kako je nakane o sprovođenju tzv. Briselskog sporazuma nazvao Vladika Atanasije. Postoje dva moguća odgovora: 1. da Episkop bački nije svestan rasprostranjenog protivljenja briselskoj izdaji među vernim narodom i sveštenstvom ili 2. da Episkop bački ipak svesno “monopoliše” javni stav Crkve, i utapa ga u već postojeće medijsko jednoumlje koje su vlast i kontrolisani mediji ustanovili.

Prvu opciju već možemo da isključimo, s obzirom da su i Vladika Atanasije, i Mitropolit crnogorski Amfilohije i Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije javno već kritikovali tzv. Briselski sporazum, a i da su se i pripadnici vernog naroda na sličan način određivali – ili u obraćanjima samoj crkvenoj jerarhiji, ili u javnim nastupima i pisanjima. Još važnije, jasno je da se ogromna većina naroda iz četiri opštine na severu Kosova i Metohije otvoreno suprotstavila tzv. Briselskom sporazumu, jasno poručujući da taj sporazum njega i njegov opstanak na svojim i našim vekovnim prostorima najdirektnije ugrožava. Poslednje takvo izjašnjavanje desilo se 22. aprila 2013, neposredno posle Tači-dačijevskog briselskog parafiranja od 19. aprila.[4] Nemoguće je da bačkom vladiki ova izjašnjavanja nisu poznata, kao ni nedavno proglašenje Skupštine Autonomne pokrajine Kosova i Metohije.[5]

To nas ostavlja sa drugom opcijom, odnosno opcijom svesnog monopolisanja – da ne upotrebimo neku težu reč. I tu će za crkvenu jerarhiju nastati veliki problemi. Jer, jasno je da se tip podrške koju Vladika Irinej iskazuje “implementaciji izdaje” kosi sa suštinom Kosovskog zaveta, zasnovanom na kultu Svetog velikomučenika Lazara, kojeg je upravo Srpska Crkva kroz vekove održavala i negovala, i kojim je vaspitavala i nadahnjivala nove naraštaje, održavajući plamen duhovne slobode i spremnosti na žrtvu. Upravo zbog toga je srpski narod bio najspremniji na balkanskim prostorima da pokrene borbu za konačno oslobođenje od otomanskog jarma kada se za to pružila odgovarajuća prilika, kao što je i onaj deo što se “ne hće u lance vezati” pa se povukao u crnogorski krš bio spreman da vekovima pruža otpor azijatskoj sili, da “gine i krv proliva, da junački amanet čuva, divno ime i svetu slobodu”. U kakvoj su vezi Lazar i njegovi vitezovi, istinska srpska elita spremna da žrtvuje i sebe i svoj imetak – sa današnjom bednom i nedostojnom kompradorskom “elitom”, koju jedino zanima što duži opstanak na vlasti i/ili što veća pljačka u što kraćem vremenskom periodu? Ili je možda i sam “portparol Crkve” u funkciji “promene svesti” (i, shodno tome, identiteta) koji briselsko-berlinsko-vašingtonsko-londonski krugovi u paketu zahtevaju od srpskog naroda? Kako drugačije tumačiti pokušaj imputiranja pristanka na bednu briselsku izdaju celokupnom vernom narodu i sveštenstvu – tj. punoći celokupne Crkve, koju čine i živi i upokojeni, uključujući i sve “srpske vitezove, koji žive doklen sunce grije”?

Dok “potrparol Crkve” izražava svoju “uverenost” da beogradske vlasti rade u pravcu “boljitka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji” – albanska vojska dobija pravo da nesmetano boravi na teritoriji tog istog Kosova i Metohije,[6] naravno bez ikakvog – osim retoričkog, protivljenja beogradskih vlasti. Da li i Crkva podržava izbijanje združenih snaga Velike Albanije na Pančićev vrh? Ili to podržava samo Episkop bački i ta “nekolicina” koja je s njim u saglasju? Da li je i to u funkciji “boljitka” srpskog naroda – i to ne samo na Kosovu i Metohiji?

Vreme prazne, glagoljive “filgud” retorike ubrzano prolazi. Opasnosti s kojima se srpski narod suočava sada postaju veoma konkretne. Bilo je možda povoda i za taktičnost, i za razne pokušaje održavanja kakvog-takvog jedinstva, i za razna prećutkivanja radi “mira u kući” i izbegavanja još većih nesporazuma. U vremenu kada se na desetine i stotine hiljada preostalih branilaca srpskog Kosova svesno izručuju vlasti terorista, trgovaca ljudskim organima i agresora – niko ko drži do sebe više nema pravo ni na ćutanje, ni na nametanje kapitulantskih, kukavičkih stavova drugima. Činilo se da se najviša jerarhija Srpske Pravoslavne Crkve vratila u Lazarevo krilo kada je pismo Patrijarha Srpskog Irineja koje je upućeno Predsedniku Srbije[7] konačno, par meseci kasnije, ugledalo svetlost dana, i kada je, neposredno posle “briseliranja”, Sveti Sinod SPC izneo jasan stav: “Nema nikakve sumnje u to da će, posle plaćanja ovako visoke cene za famozni ‘datum o početku pregovora’ i to pregovora sa nepoznatim brojem novih uslova i sa neizvesnim ishodom, cena za sam eventualni ulazak u Evropsku uniju biti i formalno priznavanje ‘nezavisnog Kosova’ od strane Srbije i njena obaveza da ne ometa dobijanje stolice ‘Kosova’ u Ujedinjenim nacijama.”[8] Jasno je da se stavovi koje iznosi “portparol Crkve” suštinski razlikuju od ovih. Kao što je i jasno da stavovi koje iznosi nisu “stav Crkve” u svoj njenoj punoći, već samo onih koji pristaju da se ti stavovi u njihovo ime iznose. Glas onih koji na to ne pristaju, sigurno će uskoro zagrmeti.

Izvor: Fond Strateške Kulture