Dupli standardi Zapada za Srpsku i lažnu državu Kosovo

Nakon perioda unipolarizma, posle raspada Varšavskog ugovora, danas je na sceni nastajanje multipolarnog sveta. Taj preobražaj sveta, u bezbednosnom pa i u svakom drugom smislu, uzrokuje inerciju primene sile. Zbog toga se sve više govori o nekontrolisanom haosu u međunarodnim odnosima. Stepen nasilja jeste sve veći, posebno od strane SAD i vodećih zemalja Zapada nad narodima i državama koje su „neposlušne“. Usavršene su različite metode tog delovanja kroz sankcije, blokade, secesionističke pokrete, tzv. obojene revolucije, njihovu podršku ili osporavanje. To se vidi kroz mnoštvo primera, ali najočigledniji je primer u odnosu Zapada, pre svega SAD i vodećih država EU prema srpskim nacionalnim interesima u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji. Ti dupli standardi ukazuju na svu složenost savremenih međunarodnih odnosa.

ODNOS ZAPADA PREMA KOSOVSKOM PITANJU I STATUSU REPUBLIKE SRPSKE

Vodeće države Zapada u kontinuitetu, nakon okupacije Kosova i Metohije, vršile su pritisak na vlasti u R. Srbiji da rešavanje svih pitanja iz mandata UN izdvoje pod okrilje EU, kako bi se lakše manipulisalo kroz tzv. pregovarački proces Beograda i Prištine, čiji je suštinski cilj suštinsko priznanje lažne države Kosovo. Imperija koja je stvorila lažnu državu Kosovo je u odumiranju i na sreću čovečanstva svet postaje sve više multipolaran. Rusija i Kina, kao super sile, sve više su u stanju da značajno utiču na rešavanje bitnih bezbednosnih izazova i na Balkanu, pa i statusa, prava i nadležnosti Republike Srpske. Ceo sistem uprvljanja Bosnom i Hercegovinom utvrđen je po diktatu, sa dominantnim uticajem Zapada i odslikava neokolonijalni položaj te države. Rad organa i institucija BiH, Ustavnog suda, Tužilaštva BiH i prava i nadležnosti Visokog predstavnika jesu u funkciji marginalizacije izvornih prava Republike Srpske i srpskog naroda uopšte. U procesu donošenja odluka marginalizovano je pravo ravnopravnog učešća sva tri naroda. Vrši se preglasavanje i favorizovanje interesa, koje zastupaju muslimanski (bošnjački) predstavnici. To se prvenstveno odnosi na Ustavni sud i Tužilaštvo Bosne i Hercegovine. Muslimanska elita, prvenstveno u SDA, nastoji na taj način da dominira i da umanjuje prava druga dva konstitutivna naroda.

Preko Suda, Tužilaštva Visokog međunarodnog predstavnika i SIPE, Muslimani nastoje da u dužem vremenskom periodu eliminišu sve one Srbe koji ne dozvoljavaju marginalizaciju srpskog naroda. To čine na različite načine, pre svega kroz stalno „istraživanje ratnih zločina“ dvadeset godina nakon građanskog rata i optužbama za „kriminal“ viđenijih ljudi u Republici Srpskoj. Otud i jeste kontinuiran pokušaj kriminalizacije predsednika RS, gospodina Milorada Dodika, kako bi se pod tim izgovorom udaljio iz političkog života a na njegovo mesto doveo neko ko neće praviti nikakav problem u procesu devastiranja državnosti i prava srpskog naroda u BiH. U tom delovanju Muslimani imaju skoro otvorenu podršku Hrvatske. Proustaška vlast u Hrvatskoj bila bi najsrećnija kada zapadno od Drine ne bi postojao nikakav institucionalni oblik organizovanja srpskog naroda. Republika Srpska, posebno njen zapadni deo, je trn u oku hrvatskih šovinista, koji baštine vrednosti zločinačke NDH iz Drugog svetskog rata. To se sve više vidi u političkom i kulturnom životu u Hrvatskoj.

Na sreću srpskog naroda i posle velikih stradanja, Srbija postaje sve sposobnija da očuva vitalne nacionalne interese uz pomoć Ruske Federacije, Kine i drugih država slobodnog sveta. Izbor je u suštini jednostavan, srpski narod u budućnosti neće i ne može dozvoliti dalju dezintegraciju srpskog etničkog prostora i svrstavanje na stranu onih država i organizacija koje već tri decenije otvoreno rade na uništavanju srpskog naroda u ekonomskom, političkom, finansijskom, socijalnom, odbrambenom i svakom drugom smislu. Posle okupacije Kosova i Metohije i etničkog čišćenja srpskog naroda sa prostora Republike Srpske Krajine, neki centri na Zapadu u saradnji sa hrvatskim i albanskim formalnim i neformalnim centrima moći nastoje da nastave zločine i da na različite načine, pa i kroz upotrebu vojne sile ako bude potrebno, razore Republiku Srpsku, zadovolje ustaške vekovne apetite i stvore uslove za unitarizaciju BiH i njeno „ekspresno“ uključivanje u evroatlantske strukture. Na taj način bi se eliminisao srpski faktor preko Drine, što je bio san ustaškog poglavništva za vreme NDH. Saradnja hrvatskih i muslimanskih političara isorijski ima svoje korene u toj fašističkoj tvorevini a obnovljena je u građanskom ratu u BiH, posebno za vreme sprovođenja operacije „Oluja“ 1995. godine. Hrvatski nacionalisti uspešno manipulišu Muslimanima u BiH, u skladu sa njihovim osvajačkim ciljevima.

Oduzimanjem Kosova od Srbije, bolje rečeno okupacijom Kosova i Metohije, gašenjem nadležnosti Republike Srpske, jačanjem autonomije Vojvodine, SAD i veći deo članica EU žele da marginalizuju istorijski značaj i uticaj srpskog naroda na Balkanu i time uguše bilo kakav oslonac slobodne misli i nezavisnosti. U kontekstu tih namera odvojena je i Crna Gora, kako bi se sprečio izlaz Srbiji na more. Za Crnu Goru se sprovodi duže vreme, a i danas, proces njenog nacionalnog otuđenja od bića srpskog naroda kroz izmišljanje crnogorskog jezika, crogorske crkve i crnogorske nacije, izmišljanje različitosti i produbljivanje protivrečnosti. Zato i jeste ubrzan proces uključivanja Crne Gore u NATO, a potom i Evropsku uniju.

Vlast Crne Gore nažalost postaje formalno i suštinski saveznik Hrvatske i Albanije u regionu. Nije slučajno što je vlast u Crnoj Gori priznala lažnu državu Kosovo i glasala za predlog članstva te tvorevine u UNESKO-u. Velika je sreća što većinski narod u Crnoj Gori ne podržava tu politiku režima i ima neraskidive nacionalne, duhovne i kulturne veze sa srpskim narodom.

Dupli standardi koje sprovodi Zapad duže vreme, prvenstveno preko NATO i EU, traju godinama i neće se lako rešiti i bez posledica. U tom rešavanju svet će promeniti svoje lice i u tim promenama nastaće različite posledice po bezbednost naroda i država, prvenstveno u Evropi. Svet neminovno iz unipolarnog prelazi u multipolarni, pa je u dogovoru tih novih svetskih centara moguće očekivati veću stabilnost i prosperitet.

Podrška albanskom ekstremizmu i projektu “Velika Albanija” od strane SAD, Nemačke i Velike Britanije biće verovatno i dalje izražena, kao i do sada. Uslovljavanje Srbije oko daljeg pridruživanja EU nastaviće se kroz zahtev za suštinsko priznanje nezavisnosti lažne države Kosovo, prihvatanje evroatlanskih integracija i stalno udaljavanje od Rusije. Na taj način SAD žele da kroz kontrolu vlasti i neokolonijalni položaj “državica” na Balkanu što pre taj prostor u celosti stave pod kontrolu EU i NATO.

O neiskrenosti odnosa i delovanja rukovodilaca EU prema srpskim nacionalnim interesima mogli smo da se uverimo u više navrata. Takav trend se nastavio i kroz pojačanje bezobzirnog uslovljavanja u okviru tzv. Briselskih pregovora. Tako Ernst Rajhel, opunomoćenik nemačkog Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistočnu Evropu, nedvosmisleno i otvoreno govori da je suština Briselskog dijaloga da zaokruži „nezavisnost Kosova“.

Nemački portal „Dojče vele“, izdanje na srpskom jeziku, objavio je intervju sa Ernestom Rajhelom koji se nije ustručavao da iznese suštinu dijaloga koje u Briselu vode predstavnici srpske vlasti i tzv. države Kosovo. Ernest u ovom kratkom intervjuu ponavlja da su Briselski pregovori u „interesu kosovske suverenosti koja nije moguća bez tih pregovora“! Takođe, za razliku od drugih kandidata za članstvo u EU, Srbija je dobila dodatne uslove od kojih on ističe otcepljenje Kosova i Metohije![1] Intervju nije preneo ni jedan srpski medij, tako nešto još uvek nije isplativo plasirati srpskoj javnosti, verovatno je procena većinskih zapadnih vlasnika medija u Srbiji.

Ernst Rajhel je otvoreno bez uvijanja rekao istinu i suštinu odnosa Nemačke i EU prema Srbiji i Kosovu i Metohiji: „Znate da je naša pozicija čvrsta da priznajemo Kosovo kao nezavisnu državu. Želimo da sve druge države urade isto. Otud, u stalnom smo kontaktu sa pet zemalja koje ne priznaju Kosovo i ohrabrujemo ih da zauzmu isti stav kao mi.“[2]

Ceo taj proces nekakvih pregovora sa tzv. državom Kosovom je protivustavan i odvija se pod konstantnim ucenama i pritiscima vodećih država NATO i Evropske unije. Takav odnos neće obavezivati narod i R. Srbiju da poštuje dogovore koji su sklopljeni na taj način i mimo UN. Evropska unija je prolazna organizacija kojoj ističe rok trajanja pa i dokumentima koji su doneti pod njenim mandatom. Za srpski narod samo Rezolucija 1244 jeste obavezujuća i ceo pregovarački proces i mandat treba da se vrati u taj okvir.

Posledice komunizma jedva smo preživeli a lažno evropejstvo bi nas konačno dotuklo kao narod i ponizilo u svakom smislu, pa i udaljilo od Rusije, koja je bila jedini bezuslovni saveznik i zaštitnik srpskih nacionalnih interesa kroz istoriju, pa i u poslednje vreme oko borbe za Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku. Zapad nastoji da srpski narod teritorijalno, državotvorno, duhovno, nacionalno i verski dezintegriše. U tom naumu dosta je urađeno: (1) Odvojena je Crna Gora u kojoj su ugrožena prava srpskog naroda, a na to se vlast u Srbiji se ne obazire niti nastoji da na bilo koji način zaštiti Srbe i njihova elementarna prava jezika, vere, nacije; (2) U znatnoj meri Zapad je izvršio odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i kroz Briselske pregovore i donošenje različitih dokumenata to i formalizuje bez adekvatnog otpora vlasti u Srbiji, koja prećutno ili „žmureći“ ne reaguje zbog uslovljavanja Zapada i tzv. evropskih integracija; (3) Prava srpskog naroda u Hrvatskoj su ugrožena, onih koji žive u njoj a posebno povratnika ili prognanih; i (4) Sprovode se različite specijalne operacije kako bi se razbila Republika Srpska, poništili atributi njene državnosti i stvorile pretpostavke za sve jaču unitarizaciju BiH, kako bi kao takva ubrzano bila uključena u evroatlantske strukture. Na taj način srpski narod bi bio eliminisan kao značajan faktor na Balkanu a Srbija ucenjena da nastavi proces integracija u EU, a potom i u NATO. Takav scenario srpski narod većinski ne želi i sigurno će mu se suprotstaviti.

ISTORIJSKI KONTEKST STRADANJA I ZLOČINA NAD SRPSKIM NARODOM NA PROSTORU BOSNE I HERCEGOVINE

Srbi su zbog slobodarskih tradicija i pravdoljubivosti branili svoju zemlju od zavojevača, ginuli i gradili sistem vrednosti ponosnog naroda. Samo u poslednja dva svetska rata stradalo je oko 3 miliona Srba. Izvršen je nezapamćeni genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Vinovnici tog genocida bili su ustaše tzv. Nezavisne Države Hrvatske (NDH), među kojima su bili i muslimani, koji se po svireposti i zločinu nisu razlikovali. Naprotiv, po zlu čuvene muslimanske fašističke divizije „Handžar” i „Kama“ prevashodno su bile namenjene za etničko čišćenje Srba u BiH i za ispomoć fasističkim formacijama na Istočnom frontu protiv Sovjetskog Saveza.

Uloga Hrvatske u ratu u BiH je kontinuirana i specifična. Hrvatska je nastala više radom spoljašnjih sila nego samim hrvatskom borbom, zaslugom i sposobnošću. Želela je da pored Banske Hrvatske, u nju uđu regioni Slavonije, Dalmacije, Istre i Srpska Krajina. Pomoću imenovanja geopolitičkog prostora Hrvatska je širila svoje teritorijalne pretenzije. Te teritorijalne pretenzije su, neminovno, bile usmerene uvek prema susedima. Posebno su bili opterećeni odnosima sa Srbima jer su oni uvek bili trajna prepreka njihovom širenju. Budući da se nisu mogli širiti na sever ili zapad, Hrvatska je težila istoku. „Drina je neobuzdana geopolitička fantazije hrvatskih ekspanzionacista.“

Hrvatski geopolitičari su uvek polazili od aksioma da je Hrvatska, prema istorijskom etničkom i geopolitičkom „pravu“ veća nego što jeste. Srbi su se, dakle, neprestano suočavali s jednom vrstom hrvatskog političkog gigantizma, koja se sporadično pretvara u teritorijalnu megalomaniju… „Hrvatska se u poslednja tri veka stalno uvećavala. Banska Hrvatska je 1630. godine imala svega 10.600 km2 … Kao jugoslovenska Republika Hrvatska se od 1945. do 1990. godine proširila na 56.538 km2.“[3] Njene težnje su na daljem prisvajanju srpskog prostora Bačke, delova Srema (do Beograda), u Raškoj oblasti, u Boki i ostatku Crnogorskog primorja, saglasno granicama fašističke NDH. U okviru tog hrvatskog fašističkog državnog projekta, Muslimani su imali veliku ulogu, posebno na prostorima gde većinski žive. Svoju vernost prema NDH dokazivali su zločinima nad Srbima.[4]

Teško je racionalno i objektivno objasniti poreklo mržnje između Muslimana, koji su u osnovi srpskog porekla, i Srba pravoslavaca. Istorijska je činjenica da gotovo svi Muslimani (današnji Bošnjaci) na teritoriji BiH, pa i prethodne Jugoslavije, potiču od Srba. U velikim istorijskim iskušenjima nisu izdržali teror turske okupacije već su, zarad boljih imanja i povlašćenog društvenog statusa, primili islam. Opterećeni sindromom izdaje, a i odnosom i prezirom njihove braće i sunarodnika tražili su neki novi identitet i to u mržnji prema svom poreklu i neprijateljstvu prema Srbima. Zato je u velikoj meri u srpskom narodu ostala odomaćena izreka „…poturica gori od turčina….“.

To stanje pravilnog nacionalnog i verskog statusa muslimana narušio je komunistički pokret u Drugom svetskom ratu jer im je pridavao obeležja i atribute nacije, kako bi prema Srbima razvijao netrpeljivost zbog njihove naklonjenosti monarhiji. Većina Muslimana i danas zna tačno od kojih srpskih porodica potiče i koja im je krsna slava, po kojoj se pravoslavni Srbi prepoznaju. Mnogi među muslimanskim intelektualcima bili su potpuno svesni svog srpskog porekla i vraćali su se u njegovo okrilje. Najpoznatija imena su Meša Selimović, jedan od najvećih srpskih pisaca 20. veka, i poznati srpski režiser svetskog ugleda Emir Kusturica, a najnoviji primer vraćanja korenima je Mehmed Bušatlija, konsultant za strana ulaganja, potomak zetske vladarske loze Crnojevića, koji se nakon 500 godina vratio svojim korenima primivši pravoslavlje na Sretenje, 15. februara 2014. godine. Kada se imaju u vidu ove istorijske činjenice onda nije teško razumeti prirodu i suštinu nacionalnih i verskih protivrečnosti, koje su se ispoljile u građanskom ratu u BiH i zašto su Muslimani pobegli od svog nacionalnog bića..

Uslovi za dominaciju muslimana u BiH su stvoreni u NDH, a potom u okviru BiH u SFRJ kao njene federalne jedinice, sa izrazito islamizovanim obeležjima kulturološkog karaktera. Islamizam u BiH je dobio na zamahu i intenzitetu krajem ’60-ih i početkom ’70-ih godina. Svoju punu ideološku podlogu muslimanski separatizam, fundamentalizam i unitarizam dobili su u delu Alije Izetbegovića „Islamska deklaracija“ . To delo je na srpskom jeziku objavljeno tek 1990. godine, ali su se njegovi stavovi i opredeljenja krišom propagirali iz engleske i arapske verzije, tako da je to postalo deo obavezne literature u muslimanskim verskim školama u BiH. Na taj način je širena ideologija islama koja će postati osnova političkog i partijskog delovanja Stranke demokratske akcije i njenog vojnog krila, Patriotske lige i Zelenih beretki. SDA nije ni danas suštinski napustila te polazne premise Islamske deklaracije. To se vidi i kroz političko delovanje vrha te stranke i njenog predsednika Bakira Izetbegovića, kao naslednika ideologije svoga oca Alije.

U tom političkom programu Alija Izetbegović Bosnu i Hercegovinu vidi kao islamsku državu, koja iz javnog, političkog, ekonomskog i kulturnog života isključuje ravnopravnost Srba i Hrvata kao konstitutivnih naroda. Osnovne ideje knjige svode se na to da su moderna društva nastala u zapadnoj Evropi na osnovama hrišćanske vere i kulture i da, kao takva, ne odgovaraju ljudima islamske vere. Međutim, za razliku od savremenih društava i sistema, nastalih najpre u zapadnoj Evropi, gde je jasno izvršena sekularizacija, odnosno odvajanje države i religije, „Islamska deklaracija“ ne vidi mogućnost da se stvori društvo u kome preovladavaju ljudi muslimanske vere, a koje može funkcionisati sa distinkcijom između državnih i verskih institucija. Tako da se, kao suprotnost jednom modernom poretku države, u knjizi definiše „islamski poredak“; kao suprotnost današnjim društvima definiše se „islamsko društvo“, a državnom sistemu „islamski sistem“. Islamski poredak je definisan kao „jedinstvo vjere i zakona, odgoja i sile, ideala i interesa, duhovne zajednice i države, dobrovoljnosti i prisile“. Oslonci islamskog poretka su islamska vlast i islamsko društvo. „Islamsko društvo bez islamske vlasti je nedovršeno i nemoćno; islamska vlast bez islamskog društva je utopija ili nasilje.“ Pri čemu je islam više od religije, on je „integralni način života“. Muslimansko društvo je definisano kao „zajednica sastavljena od muslimana“.[5]

Rat u BiH (1992-1995) u suštini bio je verskog i etničkog karaktera. Verska i etnička mržnja koju su raspirivali ekstremisti bile su njegov glavni uzrok i pokretač, uz mnoštvo drugih činilaca regionalnog i međunarodnog karaktera, koji su doprineli da mržnja dođe do punog izražaja i da izbije u prvi plan. Bitno je uočiti da to nije bio međunarodni sukob niti bilo kakva agresija na BiH. Radi se o klasičnom građanskom ratu verskog i etničkog karaktera, uz značajno učešće Hrvatske vojske u pojedinim delovima BiH u toku celog rata. Stranka demokratske akcije i Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) su, nakon stvaranja koalicije na antisrpskom programu, izašle na izbore u jesen 1990. godine. Posle izbora koalicija je uzurpirala sva važnija ministarstva i resore u BiH. Duže od godinu dana ova koalicija je, metodom preglasavanja Srba, nametala politička rešenja koja nisu bila ni po volji ni u interesu srpskog naroda. Vrhunac takvog postupanja ogleda se u usvajanju Odluke o raspisivanju referenduma o državnom osamostaljivanju BiH. Taj referendum su bojkotovali Srbi, zato što je odluka o njemu doneta suprotno političkim opredeljenjima Srba u BIH i Ustava SR BiH, koja je tada još uvek bila u sastavu bivše SFRJ.

Zbog ustaškog genocida i zbog nasilnog iseljavanja, tokom i posle Drugog svetskog rata, kao i zbog organizovanog preseljavanja dela stanovništva iz BiH u druge delove Jugoslavije, pre svega u Srbiju, srpsko stanovništvo u BiH se veoma ubrzano smanjilo.

Tabela 1: Struktura stanovništva prema zvaničnim popisima (%)

Po poslednjem predratnom popisu 1991. godine, koji nije verifikovan, muslimana je u BiH bilo 1.905.829 ljudi (43,%), Srba 1.369.258 (31,4%), a Hrvata 755.892 (17,3%). Od 106 opština BiH muslimani su činili većinu od preko 50% stanovništva u 35 opština, a Srbi u 32. Oko 240.000 stanovnika Republike (5,5%) opredelilo se u određeno vreme kao „Jugosloveni“, čiju su većinu činili Srbi ili deca iz mešovitih brakova. U 1991. godini 27% brakova u BiH bili su mešoviti. Srbi su bili većina u zapadnoj Bosni i istočnoj Hercegovini, Muslimani u centralnoj i istočnoj Bosni, a Hrvati u zapadnoj Hercegovini. U etničko-teritorijalnom sastavu BiH, Srbi su imali vodeće mesto. Oni su predstavljali apsolutnu većinu stanovništva na 53,3% teritorije BiH.

U februaru 1991. godine SDA i HDZ predložili su parlamentu na razmatranje Deklaraciju o suverenitetu BiH. Predsednik predsedništva republike BiH Izetbegović je tada rekao: „Radi suvereniteta BiH bih žrtvovao mir, a radi mira u BiH ne bih žrtvovao njen suverenitet“. Srpski parlamentarci oštro su istupili protiv Deklaracije i to je pitanje skinuto sa dnevnog reda. Izetbegović se kolebao, ali uskoro je počeo da se opredeljuje za samostalnost BiH. Slično se danas ponaša i deluje Alijin sin član Predsedništva BiH, Bakir Izetbegović. Nije svestan da ne može ratom stvoriti unitarnu BiH, niti uništiti Republiku Srpsku.

U vršenje pritiska na Republiku Srpsku u toku građanskog rata u BiH uvučena je i SR Jugoslavija, uz obećanje Zapada da će joj biti ublažene ekonomske sankcije koje su najviše pogađale narod u Republici Srpskoj. Tako je uvedena potpuna blokada Republike Srpske i na Drini 4. avgusta 1994. godine. To je bila zaista monstruozna ucena izmučenom srpskom narodu. Na taj način vršene su pripreme i stvarane su ekonomske pretpostavke za „vojni poraz“ RS, koji bi prisilio rukovodstvo Republike Srpske da prihvati rešenja koja su bila predviđena Sporazumom. Danas se na sličan način ucenjuje Srbija da utiče na odluke rukovodstva Republike Srpske. Aktuelna vlast u Srbiji ne podržava Referendum u Republici Srpskoj ali na sreću ne najavljuje nikakve sankcije, jer narod u Srbiji većinski podržava borbu srpskog naroda u Republici Srpskoj da samostalno odlučuje o svojoj sudbini i da može da izrazi svoju volju na demokratski način. Kakav je to teror Zapada koji pokušava da ospori sva prava Republici Srpskoj, a da istovremeno taj isti Zapad na 200 km vazdušne linije podržava dalje osamostaljenje i nezavisnost lažne države Kosovo? Koji su to kriterijumi, pravda i „međunarodni poredak“ koji se silom nameće? Takav odnos Zapada srpski narod oseća još od početka raspada bivše SFRJ i neće dozvoliti dalje ugrožavanje vitalnih nacionalnih interesa.

Bez obzira na pritiske, pretnje i moguće osude Zapada, Srbija je nedvosmisleno trebalo da podrži održavanje Referenduma u Republici Srpskoj, jer je to izvorno pravo naroda koje je u skladu sa međunarodnim pravom. Bez Referenduma, nakon zastave, grba i Dana državnosti samo bi se ubrzao proces devastiranja nadležnosti i institucija Republike Srpske.

Nažalost srpska politika je uvek bila kratkovida i nije bila u stanju da se suprotstavi agresivnim planovima Hrvata i Muslimana, koji su uvek kroz istoriju koristili moć imperijalne sile. Za vreme Austrougarske, obrazovani Srbi su dobro poznavali odnose između Srba i Hrvata. Posle 1918. godine, malo je bilo istinskih stručnjaka koji su poznavali Hrvate, njihove težnje i ciljeve. Jedino je vojvoda Živojin Mišić, uvek istinski odan Otadžbini, predložio kralju Aleksandru Karađorđeviću šta treba uraditi nakon Prvog svetskog rata u procesu pravljenja neke nadnacionalne tvorevine Jugoslavije:

„Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš….. stvar je propala…..

To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.

 Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

Granice će biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.

 Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.”[6]

Veliki vojvoda je bio zaista genije koji je predosetio da će Hrvati iskoristiti Jugoslaviju „za pranje gubitničke fašističke biografije“ i stvaranje NDH, a nakon raspada SFRJ i za osnivanje Republike Hrvatske. Srpsko stradanje u Prvom i Drugom svetskom ratu im je poslužilo da se iz reda gubitnika prevedu na stranu pobednika i ostvare interese hrvatskog naroda. Ono što nisu uspele ustaše u ratu dovršili su hrvatski komunisti posle Drugog svetskog rata i za vreme raspada bivše SFRJ. Taj trend lakomislenog i površnog odnosa srpske političke elite oko utvrđivanja unutrašnjih granica nastavio se i posle 1945. godine, pa sve do danas. Srpski narod bio je izložen genocidu i nije uspeo da nauči lekciju iz istorije.[7] U tom periodu, Srbi koji su mogli da kažu nešto o Hrvatima nailazili su na žestok i frontalni otpor i u Zagrebu i u Beogradu i bivali proglašavani šovinistima, „četnicima“ i svakojakim pogrdnim atributima, a potom i procesuirani kroz komunističke kazamate.

Ideologija „starog izvornog ustaštva“ nije promenila ciljeve nego samo forme i način delovanja, saglasno stanju međunarodnih odnosa. Kao i pre kroz istoriju, vrh Hrvatske države danas koristi moć uticajnih subjekata međunarodnih odnosa, pre svega EU, NATO, SAD i Nemačke, kako bi što više ugrozio srpske nacionalne interese. U tome nažalost u velikoj meri uspeva i dobija prikrivenu podršku, posebno po pitanju urušavanja Republike Srpske, zajedno sa SDA i Bakirom Izetbegovićem, koji zloupotrebljava zajedničke institucije BiH, pre svega Ustavni sud, Tužilaštvo i obaveštajno-bezbednosni sistem.

Srpski narod zbog ogromnih stradanja u dvadesetom veku nema pravo na grešku i treba da ostane dosledan u svojoj istorijskoj misiji i ulozi pravednika i borca za slobodu i pravdu. Ako slepo i podanički Srbija bude izvršavala naloge onih koji su je uništavali u bliskoj prošlosti, nastaće trajne i nenadoknadive posledice po srpske nacionalne interese. Predstoje teška vremena i veliki bezbednosni izazovi u kojima srpski narod svoje bezbednosne rizike i pretnje može jedino uspešno rešiti bez deoba, zajedno sa tradicionalnim istorijskim saveznicima i prijateljskim državama.

 __________________________

LITERATURA

1. Islamska deklaracija, Sarajevo, 1990. godine
2. Kisindžer, H., Diplomatija II, Verzal pres, Beograd, 1999.
3. Knežević Miloš, Geopolitičko okruženje SFRJ, Geopolitička stvarnost Srba, okrugli stol, Institut za geopolitičke studije, Beograd 1997.
4. Džozef S. Naj, Budućnost moći, Arhipelag, Beograd, 2012.
5. The Historical Experience of the Neutral and Non-aligned States in the CSCE , Vienna, 22/23 February 2007, The Historical Experience of the Neutral and Non_PHP_report_001.pdf
6. http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html
7. http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/
8. http://www. sr.wikipedia.org/
9. http://www.nspm.rs/hronika/ernest-rajhel-treba-stvoriti-mehanizme-efektivne-kontrole-suvereniteta-kosova-i-na-severu-zemlje.html
10. http://www.dnevne.rs/nesto-drugacije/americki-n-s-i-i-cia-otkrili-mapu-buducnosti-2020-evropa-bi-trebalo-da-se-podeli-na-tri-dela-srbija-u-pravoslavnoj-uniji

Odrednice:

[1] http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html

[2]http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/

[3] Knežević Miloš, Geopolitičko okruženje SFRJ, Geopolitička stvarnost Srba, okrugli stol, Institut za geopolitičke studije, Beograd 1997. godine, str. 323.

[4] Slikovit primer predstavljaju događaji nakon bitke na Kozari, jula 1942. godine. Oko 68.500 civila upućeno je u koncentracione logore ili na rad u Nemačku, od tog broja 33.398 civila je ubijeno. Najstrašniji je podatak da je ubijeno 11.219 dece starosti do 14 godina, a ovi podaci se odnose za malo područje Kozare i Podkozarja.( izvor: www. sr.wikipedia.org/ ) U svetlu ovih događaja razumljiv je strah Srba od novog genocida.

[5] Islamska deklaracija, Sarajevo, 1990.  godine

[6] Suze i ruže Nemice Lujze, Politika 29. IX 1991

[7] Neosporna je činjenica da su Srbi sistematski ubijani u logoru Jasenovac, takođe je neosporno da je Jasenovac bio najveći koncentracioni logor van Trećeg rajha, ali oko broja ubijenih Srba u ovom logoru postoje sporenja. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu je utvrdila da je ubijeno preko 700.000 Srba, 23 000 Jevreja i 80.000 Roma među kojima je bilo 110.000 dece, Izraelski Jad Vašim centar navodi brojku od preko 600.000 žrtava.

Izvor: Fond Strateške Kulture