Episkop bački i crvene linije oko Kosmeta

U emisiji Prvog programa Radio Beograda Sedmica od 15.10.2017. Episkop bački Irinej je izneo nekoliko bitnih stavova u vezi tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, njegovih dometa i pitanja KiM uopšte. Njegove reči imaju posebnu težinu, s obzirom da je u emisiji dodatno predstavljen i kao portparol Srpske Pravoslavne Crkve.

Na prvom mestu, vladika Irinej je podržao tzv. unutrašnji dijalog – ali uslovno, dodajući da to nije „najsrećniji izraz jer se, kako je ocenio, radi o svesrpskom dijalogu koji je i unutrašnji i spoljašnji“. Iz ovoga proizilazi da je SPC na stanovištu da u taj dijalog, ali i sve posledice i akcije koje iz njega budu proistekle, moraju biti uključeni i Srbi van granica Republike Srbije – u svim republikama bivše SFRJ, kao i u rasejanju. S obzirom da je upravo SPC u najboljoj poziciji da okupi sve Srbe koji žive van avnojevskih granica Srbije, pogotovo u odsustvu volje ili želje države da tako nešto učini – moglo bi se reći da je SPC praktično preuzela na sebe i inicijativu i obavezu da obezbedi da se tzv. unutrašnji dijalog transformiše upravo u onakav kakvog ga je vladika Irinej definisao – svesrpski, unutrašnji i spoljašnji.

Drugo, vladika je rekao da se „svaki pokušaj rešenja, ‘bilo u pravcu daljeg popuštanja, postepene kapitulacije, bilo u pravcu odbrane naših legitimnih prava na sopstvenu teritoriju’ mora zasnivati na stavu većine naroda“, i da je „nemoguće donošenje radikalne odluke (kao što je, na primer, promena Ustava) ni prelaženje preko ‘crvenih linija’, a da iza toga ne stoji većina jer takva rešenja ne bi bila životno održiva“. Drugim rečima, SPC će insistirati na poštovanju Ustava i procedure za njegovu promenu, odnosno na referendumu, što znači da neće prihvatiti gotovo rešenje koje bude pokušao da nametne bilo ko, pa i sam predsednik Republike.

Treće, vladika Irinej je izneo „apsolutno ubeđenje da će stav u SPC biti jedinstven i da neće biti za dalje ustupke po pitanju Kosova nego za svaki napor da se ono očuva kao deo srpske države: ‘Sa naše strane je već ponuđen kompromis – Briselski sporazum i Zajednica srpskih opština. To je, iako ponižavajući, ipak kakav-takav okvir i ništa drugo do kompromis. Smatram da je maksimum kompromisa sa srpske strane već ponuđen‘”. Drugim rečima, SPC jasno ističe svoju crvenu liniju – nikakvi novi ustupci posle Briselskog sporazuma. Koji, uzgred, ni sam nije ni blizu toga da bude ispunjen.

Nema jačeg glasa od glasa Srpske Pravoslavne Crkve kada je reč o Kosovu i Metohiji, kao vekovnog čuvara Kosovskog zaveta koji je u centru srpskog identiteta, kao neprolazne i neuništive institucije koja je nadživela i propast carstva i države i viševekovnu otomansku okupaciju, koja je bila centar okupljanja i opstanka i obrazovanja naroda kada je sve drugo propadalo. Stoga se može reći da su, bar što se tiče Kosova i Metohije, ovo među najvažnijim, ako ne i najvažnije reči koje su se ove godine mogle čuti, a možda i nekoliko godina unazad.

Poslednji put se jerarhija SPC ovako jasno oglasila povodom KiM 22.4.2013. u „Obraćanju državi Srbiji i srpskom narodu povodom parafiranja sporazuma u Briselu“ (odnosno tzv. Briselskog sporazuma, kog je vladika Irinej upravo okvalifikovao kao „ponižavajući“) od strane Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, koje je potpisao sam Patrijarh Irinej, a dostavio upravo vladika Irinej bački. Evo kako je Sinod okvalifikovao tzv. Briselski sporazum:

„… Neotklonjivi je utisak da se radi o potpunom povlačenju institucionalnog prisustva Srbije na teritoriji njene južne pokrajine, o uspostavljanju ograničene autonomije srpske zajednice na prostoru severno od mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, u okviru Tačijevog establišmenta, i, samim tim, o posrednom i prećutnom, ali ipak faktičkom priznavanju postojanja sistema državne vlasti na Kosovu i Metohiji nezavisnog od postojećeg državnog ustrojstva Srbije. Stvar je otežana pristankom državnog vrha Srbije na nesmetani proces „evrointegracijâ“ tačijevskog Kosova (bez pomena Metohije, koja zvuči previše pravoslavno i srpski, ali i bez bilo kakvog pominjanja Srbije u tom kontekstu), a nema nikakve sumnje u to da će, posle plaćanja ovako visoke cene za famozni ‘datum o početku pregovora’, i to pregovora sa nepoznatim brojem novih uslova i sa neizvesnim ishodom, cena za sam eventualni ulazak u Evropsku uniju biti i formalno priznavanje ‘nezavisnog Kosova’ od strane Srbije i njena obaveza da ne ometa dobijanje stolice ‘Kosova’ u Ujedinjenim nacijama.

Kako izgleda, posredi je pre čista predaja nego li makar kakva-takva prodaja naše sopstvene vekovne i, u duhovnom i istorijskom smislu, najvažnije teritorije, tempirana od velikih scenarista, inače naših proverenih prijatelja i saveznika, za stotu godišnjicu oslobođenja istorijske Stare Srbije od petvekovnog robovanja Osmanlijama (1389 – 1912/1913). Nama se čini da bi, u odnosu na ovakav sporazum, i podela teritorije bila bolje, pravednije i održivije rešenje. Takođe se pitamo šta je naša visoka državna delegacija tražila u Moskvi pre nekoliko dana ako je već bila spremna da prihvati ‘maksimum mogućeg’, koji je ipak manji od ‘minimuma poželjnog’ sa stanovišta elementarnog državnog i nacionalnog interesa Srbije…“

Ovom se nema šta dodati – ni kao analizi, ni kao dijagnozi, ni kao prognozi. Nažalost, nedugo posle ovoga SPC je, tokom redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora SPC u maju iste godine, donekle relativizovala svoj stav, pošto je Aleksandar Vučić, tada u svojstvu prvog potpredsednika Vlade, lično došao u zgradu Patrijaršije da se obrati članovima Sabora i „odgovara na njihova pitanja“.

Posle sastanka je na stepenicama ispred Patrijaršije, stojeći pored Vučića, vladika Irinej obavestio medije o sadržaju tog neobičnog sastanka, izjavljujući, između ostalog i sledeće:

„…Postoje razičiti pristupi nekim pitanjima i sagledavanje iz različitih uglova, ali što se tiče suštine svega, apsolutno ne postoji nikakva razlika… po pitanju statusa naše južne pokrajine, po pitanju budućnosti našeg naroda onde… ni Crkva ni država nikada neće pristati ni na neformalnu ni na formalnu varijantu tzv. nezavisnog Kosova…“

Takođe, vladika Irinej i Vučić su se „usaglasili da su gledišta Crkve i države, iako različita u detaljima, u suštinskim pitanjima identična – da nema priznavanja ‘kosovske realnosti’ i da treba učiniti sve da srpski narod ostane u pokrajini“.

U Saopštenju za javnost SPC od 4.6.2013. izdatom po završetku zasedanja Sabora, u delu koji se odnosio na pomenuti sastanak, rečeno je sledeće:

„Radi što boljeg upoznavanja sa naporima Vlade Srbije i drugih odgovornih organa države na istom putu, Sabor je zamolio g. Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika Vlade, da zvanično poseti Sabor na zasedanju. Tom prilikom, posle iscrpnog i iskrenog razgovora, uz obostrano razumevanje i dobru volju, konstatovano je da, i pored razlika u pristupu pojedinim pitanjima, postoji jedinstvo i saglasnost u suštinskom opredeljenju za budućnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, za očuvanje njegovih svetinja i za integritet Srbije, što znači odbijanje neposrednog ili posrednog priznavanja fantomske državnosti Kosova i Metohije van Srbije.“

Drugim rečima, SPC i Vučić su se, uz konstatovanje razlika u pojedinim pogledima, a jasno je da je reč o tzv. Briselskom sporazumu, nedvosmisleno složili oko toga da nema ni govora o neposrednom ili posrednom priznavanju lažne države „Kosovo“. To znači – ni priznanje, ni stolica u UN.

Posle nešto više od četiri godine, više je nego očigledno da je prvobitni i jedini konkretni stav SPC o tzv. Briselskom sporazumu, od 22.4.2013. bio daleko utemeljeniji i tačniji od onoga što su tvrdili predstavnici Vlade Srbije, na čelu sa Vučićem. Ne samo to, već srpska strana u međuvremenu nije dobila ništa, a ponajmanje čuvenu „Zajednicu srpskih opština“, iako je napravila te ključne ustupke koje je SPC okvalifikovala kao „potpuno povlačenje institucionalnog prisustva Srbije na teritoriji njene južne pokrajine“ i „posredno i prećutno, ali ipak faktičko priznavanje postojanja sistema državne vlasti na Kosovu i Metohiji nezavisnog od postojećeg državnog ustrojstva Srbije“.

Uz sve to, najavljujući svoj konačni predlog za KiM za mart 2018. godine, Vučić jasno najavljuje i svoju nameru da 1) pogazi zajednički zaključak objavljen na stepenicama Patrijaršije 31.5.2013, da „nema priznavanja ‘kosovske realnosti’“, izjavljujući da „moramo razgovarati međusobno, kako bi naše zahteve i ono što želimo – približili realnosti“ i 2) da pogazi zajednički zaključak Sabora SPC i njega lično, da nema ni posrednog ni neposrednog priznavanja tzv. Kosova, izjavljujući u svom već uobičajenom, prema srpskoj istoriji i identitetu nipodaštavajućem tonu da će rešenje koje on bude predložio biti „rešenje koje je drugačije od najlakših ‘rešenja’, kao što su busanje u prsa i parole o našoj miliongodišnjoj teritoriji, kao i ono drugo u kojem traže da kažete — živelo nezavisno Kosovo“.

Naravno, ovo nije ni prvi ni poslednji put da je Vučić pogazio sopstvenu reč i „zaboravio“ sopstvena zaklinjanja.

Što se, pak, SPC, tiče, poslednje obraćanje vladike Irineja uliva nadu da jerarhija Crkve, uprkos kompromisu na koji je pristala u vezi tzv. Briselskog sporazuma, pa i uprkos pristanku da pruži legitimitet Vučićevom „unutrašnjem dijalogu“, neće ni sad, kao što nije ni pre više od četiri godine, odstupiti od svoje crvene linije i principa koje je iznela. I više od nade – čvrsto očekivanje da će Srpska Pravoslavna Crkva ostati čvrsti bedem odbrane Kosova i Metohije, kao što je uvek i bila i kao što mora da bude.

Izvor: Fond Strateške Kulture