Извештај са Космета или „кућа на продају“

Табле са написом „кућа на продају“ све се чешће могу видети у великим српским селима у централном делу Косова и Метохије, где живи и по две хиљаде Срба и где је тако нешто пре само коју годину било немогуће замислити, а камоли видети. Питају се људи како опстати у условима када се комплетна политика своди на то да се стање на Косову и Метохији приказује бољим него што оно стварно јесте?

Само неколико дана пре последњег састанка преговарачких тимова у Бриселу, у Липљану је полиција привела на саслушање једну српску породицу јер је одбила да плати такозвани стари дуг за воду у износу од 600 евра. Поменути дуг се односи на период када Срби нису плаћали рачуне за утрошену воду, а Албанци су им, после проглашења такозване независности, за тај период обрачунали потрошњу одока. Не постоје рачуни јер бројила нико није очитавао. Очитавање је почело тек онда када су постављена нова бројила, и од тада Срби плаћају рачуне за утрошену воду. Зашто су се окомили само на ту једну породицу иако нико од Срба који још живе на Косову и Метохији стари дуг није платио? Чула сам да баш ти Срби имају кућу на добром месту у Липљану, али је не продају.

У истом делу града донедавно је постојало спортско игралиште, бетонски полигон, једино место на коме је српска омладина могла да се окупља. Изграђено је на општинској земљи, али га је пре неколико недеља један Албанац порушио и претворио у паркинг под изговором да му смета на путу до куће коју је купио. Бунили су се Срби неколико дана у општини и ником ништа. Нема више спортског игралишта.

О СРБИНУ И ПОБРАТИМУ АЛБАНЦУ

Град Липљан, са српским селима Старим Грацком, Рабовцем и делом Новог Насеља, не припада будућој Заједници српских општина. По Ахтисаријевом плану, једна од највећих српских општина на Косову и Метохији – општина Липљан – остала је једним потезом оловке буквално без Срба јер је десет српских села из поменуте општине припојено новоформираној општини Грачаница. Срби у самом граду и из преостала три села трпе невиђени притисак, и то онај најгоре врсте – кроз институције. Посебно није добро онима који су напустили своје домове, али још увек нису отуђили своју имовину, јер им је све узурпирано. Праве невоље за њих почињу када одлуче да нешто од имања продају. Ево примера.

Један Србин је одлучио да прода кућу. Када је бежао 1999. године, своју кућу, подно планине Голеш, оставио је на чување свом побратиму Албанцу, човеку са којим је одрастао и кога је изузетно ценио. Чекао је 15 година да се врати, да неко помене повратак Срба у те крајеве, али је, каже, коначно схватио да никога није брига шта хоће Срби са Косова и Метохије, па је пронашао купца и дошао код свог пријатеља Албанца. Ту је сазнао да он више није власник куће, већ један Албанац из Призрена, ујак његовог пријатеља, код кога су били кључеви свих ових година. Рекао му је да је његов ујак пронашао папире и он је сада власник те куће. Купац је одмах отишао а Србин није могао да верује шта слуша. Схвативши да његов дојучерашњи пријатељ Албанац жели кућу за себе, питао га је за колико би је он купио? Понудио му је 10 хиљада евра, али да пет хиљада да њему а пет Албанцу из Призрена јер он је, неким чудом, сада власник. Понуду је Србин одбио и сада на суду доказује власништво.

То је реалност Срба на Косову и Метохији. Непрекидна борба за своја права, борба за своје парче неба под сунцем.

Деценијама се ништа не мења: са Брозом, Слобом, Коштуницом, са Тадићем, са Николићем и Вучићем – за нас једноставно правде нема. После сваког „статусно неутралног“ договора преговарачких тимова Београда и Приштине у Бриселу, слобода за све Србе на Косову и Метохији постаје све даља. Нада да ћемо опстати и да ће нам бити боље је све мања. Последњи договор о повећању броја интегрисаних административних прелаза између централне Србије и Косова и Метохије јасно нам говори да нас званични Београд на све могуће начине одваја од себе. Уместо да се ради на уклањању тих прелаза, зидаће се око њих, како у Приштини кажу; „зграде од чврстог материјала“. И још нам из Београда шаљу поруке да је то за наше добро.

Да ли је Србин из приче оптимиста што се процеса пред косовским судом тиче?

Група Срба из села Кузмин, у општини Косово Поље, је пре неколико година Албанцу из суседног места након жетве продала пшеницу. Новац за то жито још нису добили. Тужили су га, добили спор у суду у Косову Пољу, али одлука суда није спроведена у дело. Да само можете да видите те људе из Кузмина како су равнодушни. Кажу: „Њихово је време, могу шта хоће да раде. Какав суд и његове одлуке, када су Албанци поштовали суд? Можемо да узмемо ту пресуду и да се сликамо са њом за успомену и дуго сећање“.

RRUGA ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Србин из моје приче верује да ће му суд у Липљану потврдити власништво над кућом јер има тапију, али је он никада неће продати, јер је његов побратим ту исту кућу присвојио, а то је, веровали или не, на Косову јаче од свих закона.

Док народ у страху на својим радним местима и по улици препричава све ове приче, у српским селима у грачаничкој општини на снази је продавање магле. Тако се најблаже може назвати оно што ради општинско руководство. Наиме, свако сокаче од пет кућа постало је улица. На таблама су исписана имена Вожда Карађорђа, Стевана Синђелића, Милоша Обилића, Цара Лазара, Патријарха Павла… Трагично је то што је испред имена улице реч – улица, прво написана на албанском па тек онда на српском језику. Значи rruga (на албанском скраћено rr) Патријарха Павла.

Срби који раде у институцијама „државе Косово“ осетили су се достојним да помињу име рецимо Стевана Синђелића и још испред њега напишу rruga, или Цара Лазара, све једно је. Све нам се чини да се овде неко некоме руга. Да ли Албанци нама или Цар Лазар и њима и нама. Згрожени смо тиме! Нису били у стању да се изборе да у српском месту реч улица прво буде написана на српском, па тек онда на албанском језику. То што је коришћено латинично писмо, то је посебна прича. Уличице које сам поменула у Грачаници на пример, не могу да се шире, ту места нема ни за једну нову кућу. Јасно је да, са именом или без њега, то остаје сеоска улица, мала, уска.

Проблеми са водом које у централном делу Косова и Метохије од 24 сата нема по 18 сати нису толико важни, као што нису ни проблеми са струјом, која нестаје и са дотрајалим трафостаницама, а зима је на прагу. Важно је да се шминкају села и тако скреће пажња са питања над питањима: Шта је са повратком Срба у праве косовскометохијске градове? Шта је са именима улица у којима смо живели и из којих су нас протерали? Ми то нисмо заборавили, и нећемо. Можда то некоме није важно, али јесте нама. Продају нам маглу како све иде набоље, а све што могу да ураде је оно што им Албанци дозволе, што не нарушава њихову концепцију „независне државе“. Зато улица може да се зове по Кнезу Лазару, али је прво rruga, па тек онда улица. То нам је порука колико смо немоћни, колико нас не сматрају озбиљним и важним. То у ствари значи да смо им слуге понизне.

Због свега што се дешава, што трпимо, због правде које нема, због истине која се крије, због пута у Европску унију државе Србије који се завршава баш ту испод дуге, због Војске Србије чији је главни задатак, када је Косово и Метохија у питању, да своје официре што боље истренира да играју фудбал како би победили екипу КФОР-а, све више Срба на Косову и Метохији постаје равнодушно, а то је врло опасно. Та равнодушност и губитак воље за борбом, губитак наде да ће те твоја држава заштитити, страх да ће „косовске институције“ колико сутра почети баш тебе и твоју децу да прогањају јер се некоме допао твој воћњак, твоја њива, кућа, тера човека на то да у руке узме чекић и укуца испред куће таблу са натписом „кућа на продају“.

Извор: Нови Стандард