Izveštaj sa Kosmeta ili „kuća na prodaju“

Table sa napisom „kuća na prodaju“ sve se češće mogu videti u velikim srpskim selima u centralnom delu Kosova i Metohije, gde živi i po dve hiljade Srba i gde je tako nešto pre samo koju godinu bilo nemoguće zamisliti, a kamoli videti. Pitaju se ljudi kako opstati u uslovima kada se kompletna politika svodi na to da se stanje na Kosovu i Metohiji prikazuje boljim nego što ono stvarno jeste?

Samo nekoliko dana pre poslednjeg sastanka pregovaračkih timova u Briselu, u Lipljanu je policija privela na saslušanje jednu srpsku porodicu jer je odbila da plati takozvani stari dug za vodu u iznosu od 600 evra. Pomenuti dug se odnosi na period kada Srbi nisu plaćali račune za utrošenu vodu, a Albanci su im, posle proglašenja takozvane nezavisnosti, za taj period obračunali potrošnju odoka. Ne postoje računi jer brojila niko nije očitavao. Očitavanje je počelo tek onda kada su postavljena nova brojila, i od tada Srbi plaćaju račune za utrošenu vodu. Zašto su se okomili samo na tu jednu porodicu iako niko od Srba koji još žive na Kosovu i Metohiji stari dug nije platio? Čula sam da baš ti Srbi imaju kuću na dobrom mestu u Lipljanu, ali je ne prodaju.

U istom delu grada donedavno je postojalo sportsko igralište, betonski poligon, jedino mesto na kome je srpska omladina mogla da se okuplja. Izgrađeno je na opštinskoj zemlji, ali ga je pre nekoliko nedelja jedan Albanac porušio i pretvorio u parking pod izgovorom da mu smeta na putu do kuće koju je kupio. Bunili su se Srbi nekoliko dana u opštini i nikom ništa. Nema više sportskog igrališta.

O SRBINU I POBRATIMU ALBANCU

Grad Lipljan, sa srpskim selima Starim Grackom, Rabovcem i delom Novog Naselja, ne pripada budućoj Zajednici srpskih opština. Po Ahtisarijevom planu, jedna od najvećih srpskih opština na Kosovu i Metohiji – opština Lipljan – ostala je jednim potezom olovke bukvalno bez Srba jer je deset srpskih sela iz pomenute opštine pripojeno novoformiranoj opštini Gračanica. Srbi u samom gradu i iz preostala tri sela trpe neviđeni pritisak, i to onaj najgore vrste – kroz institucije. Posebno nije dobro onima koji su napustili svoje domove, ali još uvek nisu otuđili svoju imovinu, jer im je sve uzurpirano. Prave nevolje za njih počinju kada odluče da nešto od imanja prodaju. Evo primera.

Jedan Srbin je odlučio da proda kuću. Kada je bežao 1999. godine, svoju kuću, podno planine Goleš, ostavio je na čuvanje svom pobratimu Albancu, čoveku sa kojim je odrastao i koga je izuzetno cenio. Čekao je 15 godina da se vrati, da neko pomene povratak Srba u te krajeve, ali je, kaže, konačno shvatio da nikoga nije briga šta hoće Srbi sa Kosova i Metohije, pa je pronašao kupca i došao kod svog prijatelja Albanca. Tu je saznao da on više nije vlasnik kuće, već jedan Albanac iz Prizrena, ujak njegovog prijatelja, kod koga su bili ključevi svih ovih godina. Rekao mu je da je njegov ujak pronašao papire i on je sada vlasnik te kuće. Kupac je odmah otišao a Srbin nije mogao da veruje šta sluša. Shvativši da njegov dojučerašnji prijatelj Albanac želi kuću za sebe, pitao ga je za koliko bi je on kupio? Ponudio mu je 10 hiljada evra, ali da pet hiljada da njemu a pet Albancu iz Prizrena jer on je, nekim čudom, sada vlasnik. Ponudu je Srbin odbio i sada na sudu dokazuje vlasništvo.

To je realnost Srba na Kosovu i Metohiji. Neprekidna borba za svoja prava, borba za svoje parče neba pod suncem.

Decenijama se ništa ne menja: sa Brozom, Slobom, Koštunicom, sa Tadićem, sa Nikolićem i Vučićem – za nas jednostavno pravde nema. Posle svakog „statusno neutralnog“ dogovora pregovaračkih timova Beograda i Prištine u Briselu, sloboda za sve Srbe na Kosovu i Metohiji postaje sve dalja. Nada da ćemo opstati i da će nam biti bolje je sve manja. Poslednji dogovor o povećanju broja integrisanih administrativnih prelaza između centralne Srbije i Kosova i Metohije jasno nam govori da nas zvanični Beograd na sve moguće načine odvaja od sebe. Umesto da se radi na uklanjanju tih prelaza, zidaće se oko njih, kako u Prištini kažu; „zgrade od čvrstog materijala“. I još nam iz Beograda šalju poruke da je to za naše dobro.

Da li je Srbin iz priče optimista što se procesa pred kosovskim sudom tiče?

Grupa Srba iz sela Kuzmin, u opštini Kosovo Polje, je pre nekoliko godina Albancu iz susednog mesta nakon žetve prodala pšenicu. Novac za to žito još nisu dobili. Tužili su ga, dobili spor u sudu u Kosovu Polju, ali odluka suda nije sprovedena u delo. Da samo možete da vidite te ljude iz Kuzmina kako su ravnodušni. Kažu: „Njihovo je vreme, mogu šta hoće da rade. Kakav sud i njegove odluke, kada su Albanci poštovali sud? Možemo da uzmemo tu presudu i da se slikamo sa njom za uspomenu i dugo sećanje“.

RRUGA PATRIJARHA PAVLA

Srbin iz moje priče veruje da će mu sud u Lipljanu potvrditi vlasništvo nad kućom jer ima tapiju, ali je on nikada neće prodati, jer je njegov pobratim tu istu kuću prisvojio, a to je, verovali ili ne, na Kosovu jače od svih zakona.

Dok narod u strahu na svojim radnim mestima i po ulici prepričava sve ove priče, u srpskim selima u gračaničkoj opštini na snazi je prodavanje magle. Tako se najblaže može nazvati ono što radi opštinsko rukovodstvo. Naime, svako sokače od pet kuća postalo je ulica. Na tablama su ispisana imena Vožda Karađorđa, Stevana Sinđelića, Miloša Obilića, Cara Lazara, Patrijarha Pavla… Tragično je to što je ispred imena ulice reč – ulica, prvo napisana na albanskom pa tek onda na srpskom jeziku. Znači rruga (na albanskom skraćeno rr) Patrijarha Pavla.

Srbi koji rade u institucijama „države Kosovo“ osetili su se dostojnim da pominju ime recimo Stevana Sinđelića i još ispred njega napišu rruga, ili Cara Lazara, sve jedno je. Sve nam se čini da se ovde neko nekome ruga. Da li Albanci nama ili Car Lazar i njima i nama. Zgroženi smo time! Nisu bili u stanju da se izbore da u srpskom mestu reč ulica prvo bude napisana na srpskom, pa tek onda na albanskom jeziku. To što je korišćeno latinično pismo, to je posebna priča. Uličice koje sam pomenula u Gračanici na primer, ne mogu da se šire, tu mesta nema ni za jednu novu kuću. Jasno je da, sa imenom ili bez njega, to ostaje seoska ulica, mala, uska.

Problemi sa vodom koje u centralnom delu Kosova i Metohije od 24 sata nema po 18 sati nisu toliko važni, kao što nisu ni problemi sa strujom, koja nestaje i sa dotrajalim trafostanicama, a zima je na pragu. Važno je da se šminkaju sela i tako skreće pažnja sa pitanja nad pitanjima: Šta je sa povratkom Srba u prave kosovskometohijske gradove? Šta je sa imenima ulica u kojima smo živeli i iz kojih su nas proterali? Mi to nismo zaboravili, i nećemo. Možda to nekome nije važno, ali jeste nama. Prodaju nam maglu kako sve ide nabolje, a sve što mogu da urade je ono što im Albanci dozvole, što ne narušava njihovu koncepciju „nezavisne države“. Zato ulica može da se zove po Knezu Lazaru, ali je prvo rruga, pa tek onda ulica. To nam je poruka koliko smo nemoćni, koliko nas ne smatraju ozbiljnim i važnim. To u stvari znači da smo im sluge ponizne.

Zbog svega što se dešava, što trpimo, zbog pravde koje nema, zbog istine koja se krije, zbog puta u Evropsku uniju države Srbije koji se završava baš tu ispod duge, zbog Vojske Srbije čiji je glavni zadatak, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, da svoje oficire što bolje istrenira da igraju fudbal kako bi pobedili ekipu KFOR-a, sve više Srba na Kosovu i Metohiji postaje ravnodušno, a to je vrlo opasno. Ta ravnodušnost i gubitak volje za borbom, gubitak nade da će te tvoja država zaštititi, strah da će „kosovske institucije“ koliko sutra početi baš tebe i tvoju decu da proganjaju jer se nekome dopao tvoj voćnjak, tvoja njiva, kuća, tera čoveka na to da u ruke uzme čekić i ukuca ispred kuće tablu sa natpisom „kuća na prodaju“.

Izvor: Novi Standard