Kako Divac kuva žabu

Posledice nedavnog prijema „Kosove“ u Međunarodni olimpijski komitet mogu biti daleko pogubnije nego što bi se to dalo zaključiti na osnovu sramotnog ćutanja nadležnih o ovom činu.

„Sekao bih sebi glasne žice zbog toga što sam nekada navijao za Savićevića“ – ovo je 2006. godine izjavio Aleksandar Vučić, ljut zbog ishoda tadašnjeg referenduma o crnogorskoj nezavisnosti. U to vreme još uvek generalni sekretar Srpske radikalne stranke, Vučić je svoj bes prvenstveno bio usmerio na Dejana Savićevića, nekadašnjeg fudbalera beogradske Crvene zvezde iz njenih najslavnijih dana, koji se u referendumskoj kampanji bio otvoreno svrstao na stranu podržavalaca crnogorske nezavisnosti. Ili, ako ćemo približnije, bes je Vučić bio usmerio na sebe, odnosno na svoje naivne glasne žice.

Da li su, nekih osam godina godina kasnije, Vučićeve glasne žice bile u jednakoj opasnosti, ali ovog puta zbog Vlada Divca? Ako i jesu, to ne znamo, zato što ih nije pominjao. Štaviše, proteklih sedmica nije bilo nikakvog izliva nezadovoljstva od strane Vučića prema Divcu, iako je za gnev sada bilo više razloga nego onomad po pitanju Savićevića i njegovog protivsrpskog političkog angažovanja.

Vlade Divac je, naime, kao predsednik Olimpijskog komiteta Srbije iskazao prećutnu saglasnost sa prijemom nezavisne „Kosove“ u Međunarodni olimpijski komitet. Tačnije, čelnici MOK-a pojasnili su kasnije da je Divac zauzeo stav odćutanog protivljenja, što mu suštinski dođe na isto. To što se on možda protivio prijemu „Kosove“ u nezvaničnim susretima sa najvišim zvaničnicima MOK-a nije nikakva uteha za to što se srpski olimpijski komitet Srbija nije zvanično pobunio protiv prijema „Kosove“. Divčeva kooperativnost prema Prištini bila je čak tolika da su mu javnu zahvalnost za „konstruktivan stav“ i za to što je „nevoljno“ ipak prihvatio odluku iskazali i predsednik MOK-a Tomas Bah i predsednik kosovskog olimpijskog komiteta Besim Hasani – što sve upućuje na zaključak da Olimpijski komitet Srbije obmanjuje javnost kada tvrdi da je iskoristio sva raspoloživa pravna sredstva protiv odluke MOK-a.

Ali, svoje glasne žice Aleksandar Vučić više ne dira.

Štaviše, ne dira ni Divca ni Olimpijski komitet a ni „Kosovu“. Predsednik srpske vlade se, ako ni u čemu drugom, za dve i po godine vlasti izveštio barem u tome da pitanje srpske državnosti jednostavno ne primećuje. Tako se na prijem „Kosove“ u MOK Vučić nije ni osvrtao, što je, opet, samom Divcu olakšalo posao zamajavanja javnosti ustaljenim a zatupastim poštapalicama kako, zaboga, ne treba mešati sport i politiku i da je najvažnije, dakle važnije i od sigurnosti srpske dece na Kosovu i Metohiji, da sportistima iz Srbije ne bude ni na koji način uskraćena mogućnost da se takmiče.

Prijem „Kosove“ je, međutim, događaj koji predstavlja nuklearni udar na napore da se očuva inače ugrožena celovitost Srbije. To je do sada najozbiljniji korak ka tome da Srbija prihvati vajnu nezavisnost svoje okupirane pokrajine, jer nas iskustva iz bliske prošlosti opominju da, nasuprot Divčevim nevaspitanim uveravanjima, ovakve sportske odluke neizbežno vode ka političkim katastrofama.

Za razliku od odrođene srpske vrhuške, Zapad odlično zna da je sport savršen poligon za posredno naturanje željenih političkih rešenja. Setimo se, na primer, prodora košarkaške Jadranske lige u Srbiju, kasnog leta 2002. godine. Sva ova samoubilačka posvećenost „regionu“ kojoj smo danas prepušteni ima svoje korene u ondašnjem prihvatanju Crvene zvezde da kao prvi srpski klub uđe u Jadransku. Treba li podsećati da je Zvezdino tadašnje rukovodstvo postavio lično premijer Zoran Đinđić i to posle spolja potpomognutog puča na Malom Kalemegdanu, a da je istaknutu ulogu u tom rukovodstvu imao Goran Vesić, danas jedan od najpoverljivijih saradnika Aleksandra Vučića i gradski menadžer Beograda? Zašto se Vlade Divac, u to vreme predsednik rivalskog Partizana, nije tada bunio protiv tako grubog uplitanja politike u sport?

Elem, Jadranska liga je širom otvorila vrata Srbije za „region“. U prvih par sezona izbijali su nemiri i neredi na utakmicama hrvatskih i srpskih klubova ili onih iz BiH, ali je vremenom stvar legla i postalo je sasvim uobičajeno da Široki Brijeg gostuje u Beogradu a Hemofarm u Splitu. I, naravno, samim tim je ova izvikana „regionalna saradnja“ – koja podrazumeva da Ivica Todorić i njegova „Idea“ gospodare srpskim tržištem a da zauzvrat jedino ozbiljnije srpsko ulaganje u Hrvatsku budu nostalgični srpski turisti koji tokom leta zasipaju parama rovinjske ili hvarske hotele – postala sasvim prihvatljiva. Zaista, ako klub kojim predsedava Dino Rađa, poznat po tome što je javno proslavljao etničko čišćenje krajiških Srba 1995. godine, može sasvim udobno da gostuje u Novom Sadu ili Kragujevcu, zašto bi ikome pa smetalo što Todorić volšebno dolazi do protivzakonitog vlasništva nad srpskim zemljištem ili što sva konditorka industrija Srbije polako prelazi potpuno u ruke hrvatskih kompanija?!

Naravno, od Jadranske lige srpska košarka nije imala nikakve koristi. Naprotiv, samo štetu, vrlo merljivu i u sportskim rezultatima i u novcu. Ali, ko će sada još i o tome da misli ili, daleko bilo, zbog toga da odgovara! Iovako su ti srpski klubovi i ta nacionalna liga koju je Jadranska opustošila stvoreni na parama građana Srbije, a njima odavno niko ne polaže račune ni za šta.

Imajmo u vidu i prapočetke sveprisutnog zalaganja za „evropski put“ Srbije, odnosno činjenicu da su u svojevrsnim „evropskim integracijama“ decenijama unazad i to čak sa podosta uspeha učestvovali upravo Crvena zvezda, Partizan i ostali sportski klubovi. Ama su nebrojene izjave sportista ili trenera, naročito fudbalskih, koji na početku svake sezone u postavljene ciljeve na prvo mesto stavljaju – prezimiti u Evropi. U prevodu, to znači opstati u nekom evropskom kupu barem do njegovog drugog, prolećnog dela. Ako se pitate zbog čega se prosečan srpski ljubitelj sporta, od koga bi se očekivalo da poseduje nešto izraženiju nacionalnu svest od prosečne i da NATO bombardovanje još smatra neprijateljskim činom, ipak ne naježi od propovedanja o „evropskom putu“ Srbije pa čak i glasa za stranke zareknute da „približe Srbiju Evropi“, možda deo odgovora leži upravo u tome što je dotični ljubitelj sporta bukvalno odrastao nadajući se iz godine i godinu da će njegov omiljeni klub da prezimi u Evropi.

Drugačije rečeno, poznati recept o postepenom kuvanju žabe u slučaju Srba primenjuje se najlakše preko sporta, pa u tom pogledu prijem „Kosove“ u MOK deluje samo još zlokobnije. Zbilja, za očekivati je da u najskorije vreme dođe do kakvog odmeravanja srpskih i „kosovskih“ sportista na nekom međunarodnom takmičenju. Šta će srpski sportisti uraditi u tom slučaju? Da li će pristati na utakmicu ili meč? Da li će se oglušiti o Divčevu preporuku da je ipak najvažnije da oni odigraju svoje a srpsku državnost ko šiša? Da li će im država „pomoći“ da donesu „ispravnu odluku“ isto onako kako je i Divcu?

I, na kraju, šta mislite, da li će Vučić ikada proklinjati svoje glasne žice što već godinama jedino znaju da pevaju ne o Ustavu ili teritorijalnoj celovitosti nego samo o presudnom značaju tih prokletih evropskih integracija?

Sva ova pitanja su, posle odluke MOK-a i sramotnog ćutanja Vlada Divca ali i držanja ministra sporta Vanje Udovičića (koji je takođe već najavio da će državno rukovodstvo podržavati nastupe srpskih protiv kosovskih sportista), daleko bliža nego do tada.  A srpska javnost se, nažalost, i dalje ponaša istovetno Ustavnom sudu i praktično proglašava sebe nenadležnom za sve što ima veze sa Kosovom i Metohijom.

P.S. Pošto se saznalo da ni srpski predstavnik nije glasao protiv prijema „Kosove“ u MOK, mnogi su potrčali da opravdaju Divca objašnjenjem da on eto nije ni imao izbora pošto po takozvanom Briselskom sporazumu Srbija ni na koji način ne sme da otežava „evropske integracije“ svoje okupirane pokrajine. To objašnjenje, međutim, nije ozbiljno. Pod jedan, čak i da ga Briselski sporazum obavezuje kao predsednika OKS-a, Divac je barem mogao da iz protesta podnese ostavku ukoliko se nije slagao sa mogućim nalogom državnog vrha. Nije da ne bi imao od čega da živi. Ali, pod dva, još je bitnije to što je taj famozni Briselski sporazum politički, a ne pravni dokument, pa onda nikoga ni na šta i ne obavezuje. Pitajte Ustavni sud.

Izvor: Fond Strateške Kulture