Kosovo i dve Nemačke – ipak su razlike velike

Koliko god da obrćemo i okrećemo, sve se  na Kosovu svodi oko „kreativnih rešenja“. Po ko zna koji put, to je srpskoj javnosti ponovio šef beogradske kancelarije Fondacije Konrad Adenauer-Henri Bone. Samo je sada dodao i da to može biti u nekom okviru kakav je postojao između dve Nemačke. Što se gospodina Bonea tiče nije ništa sporno. Njemu je u opisu posla da se bavi traženjem „kreativnih rešenja“. Takođe, iz Berlina je još 2007. godine prvi put stigao predlog o tome da Beograd i Priština mogu da regulišu međusobne odnose kao što su sedamdesetih to uradili Bon i (Istočni) Berlin. Valjda je to prvi predložio karijerni diplomata Volfgang Išinger, mada ne mora biti da je on i autor predloga. Još pre toga su stizale poruke da Srbija ne treba da „izmišlja“ neku svoju Halštajnovu doktrinu i oštro odgovara na priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti kosovskih Albanaca od strane drugih država.

Za proteklih šest godina predlog o kopiranju sporazuma dve Nemačke na kosovskom pitanju se donekle „legitimisao“, izgleda i postao jedini u tom svetu polu-tajne diplomatije i raznih uticajnih mesta na kojima se utiče na visoku politiku. Srbija bi, po tom predlogu, mogla da ne priznaje tzv. Republiku Kosovo, ali i da dozvoli njen prijem u OUN. Ili barem da ga ne ometa. Tu je, za autore predloga, ključna sličnost sa primerom dve Nemačke. Zapadna Nemačka nikada nije priznala Istočnu nemačku, šta više, sve vreme postojanja je smatrala istočne teritorije sastavnim delom SR Nemačke, ali su obe zemlje bile članice OUN. Međutim, tu prestaje i svaka dalja sličnost sa kosovskim primerom i njegovim mogućim rešenjem. Zašto?

Prvo, posmatrajući sa stanovišta međunarodnopravnog položaja, nikakva sličnost ne postoji. Zapadna Nemačka i Istočna Nemačka su primljene u OUN istovremeno 18. septembra 1973, a u bipolarnom svetu je taj prijem bio uslovljen regulisanjem međusobnih odnosa. Da bi bila primljena u OUN, Zapadna Nemačka je još morala da reši i niz pitanja sa SSSR, Poljskom i Čehoslovačkom, što je i učinila potpisivanjem Moskovskog, Varšavskog i Praškog sporazuma. Srbija je već članica OUN, njeno članstvo u toj organizaciji nije uslovljeno ničim, pa ni „puštanjem“ kosovskih Albanaca u ovu organizaciju.

Drugo, do promene u politici Zapadne Nemačke dolazi i zbog pritisaka glavnog saveznika-SAD. Po interese SAD, koje su želele da sredstvima meke moći, kulturne, ekonomske i javne diplomatije „ulaze“ u istočnoevropska društva, pa tako i u Istočnu Nemačku, stajanje po strani Zapadne Nemačke i suštinsko nepostojanje odnosa sa zemljama iz sovjetske interesne sfere bilo je loše. Zapadna Nemačka im je trebala kao saveznik, a ne kao statista. Bilo je tu još niz problema, između ostalog i oko Jugoslavije. Halštajnova doktrina je primenjena u potpunosti samo u dva slučaja: protiv Jugoslavije i Kube. U to vreme, 1957. godine SAD su primenom doktrine „uklinjavanja“ želele da osiguraju „jugoslovenski klin“ u sovjetskom tkivu i varničenje u nemačko-jugoslovenskim bilateralnim odnosima im nije trebalo. Kakva je tu sličnost sa današnjom Srbijom? Ključni partneri Srbije u UN su Rusija i Kina, koje blokiraju prijem tzv. Republike Kosovo! Ne postoji bilo kakva naznaka da je Rusima ili Kinezima u interesu da se dozvoljava prijem tzv. Republike Kosovo u UN. Čak naprotiv, ove dve zemlje su više puta javno istupale kako je na kosovskom slučaju prekršeno međunarodno pravo, pa bi im trebalo vremena pređu preko ovih stavova, čak i kada bi Srbija relativizovala svoj stav. Dakle, pritiska na Srbiju od ključnih saveznika-nema!

Treće, u slučaju Istočne Nemačke skoro sve ostale zapadne zemlje su bile popustljivije. To su strateški saveznici Zapadne Nemačke iz NATO-a i Evropske zajednice za ugalj i čelik. Diplomatske odnose, istina ne u rangu ambasada, sa (Istočnim) Berlinom su imale Austrija od 1954, Holandija i Belgija od 1955, Švedska i Danska od 1957, Italija od 1958. i Velika Britanija od 1959. godine. Starteški saveznici su se vodili svojim interesima i tako primoravali Nemačku da promeni svoj stav. Ukoliko pretpostavimo da su srpski saveznici u korpusu zemalja koje nisu priznale tzv. Republiku Kosovo, može se zaključiti da ovakvih pritisaka nema.

Četvrto, u obe Nemačke je živelo nemačko stanovništvo. Prihvatanjem Istočne Nemačke kao sagovornika Zapadna Nemačka nije rizikovala niti otvaranje svih tih mnogobrojnih zahteva za ratnom odštetom i mogućnostima podizanja ustanka na svojoj teritoriji, što je slučaj kada se govori o odnosima Beograda i Prištine. Nedozvoljavanjem legitimizacije i legalizacije položaja tzv. Republike Kosovo u međunarodnoj politici Srbija kako-tako drži stvari pod kontrolom. Onoga trenutka, kada bi prihvatila postojanje tzv. Republike Kosovo kao članice OUN i ostalih međunarodnih organizacija, morala bi da ponovo počne da se sprema za dugačku i neizvesnu diplomatsku i političku bitku (uporediti sa hrvatsko-srpskim odnosima i tužbama), a možda i za novi vojni sukob (uporediti sa povremenim incidentima u Makedoniji).

Peto, sve one zemlje koje su vršile pritisak na Bon da ukine Halštajnovu doktrinu, pokazale su prema Zapadnoj Nemačkoj izvesnu empatiju. Tako je dozvoljena puna reintegracija Sarske oblasti (takozvano malo ujedinjenje) 1957. godine u pravni i politički sistem Zapadne Nemačke (deceniju ranije je planirano da to postane nezavisna država), a pružena je i puna pomoć u održavanju Zapadnog Berlina. Prema Srbiji zemlje koje vrše pritisak da se izvrše ustupci po kosovskom pitanju ne pokazuju bilo kakvu naklonost, niti daju ikakvu naknadu da bi Srbija popuštanjem na Kosovu mogla da ostvari bilo kakav od svojih vitalnih interesa na nekoj drugoj strani.

Šesto, pokušaj primene različitih iskustava dve Nemačke već je dalo loš rezultat u Koreji i na Kipru. Svaka od kriza je primer za sebe, tu se mogu primenjivati iskustva iz drugih slučajeva, ali ne i kompletna rešenja. Zapad je Kosovo proglasio za „sui generis“, pa sada neka i trpi posledice svoje odluke. Radi podsećanja, Srbija se tome protivila i insistirala na međunarodnom pravu.

Na kraju, treba upozoriti i na još dve stvari. Prvo, ukoliko se insistira na primeru dve Nemačke, pri čemu je Beograd, je li tako-Bon, onda se i šalje poruka da je puna reintegracija Kosova i Metohije legitimna stvar, na isti onaj način na koji je to bilo i kada je Zapadna Nemačka reintegrisala svoje istočne teritorije. I drugo, na pripremnim sastancima Saveta EU, kako se može videti Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Danska i Holandija su pokazale uzdržanost po pitanju ulaska Albanije u novu fazu evro-integracionog procesa. Dakle, sve one države koje su bile u „prvom borbenom redu“ za proglašavanje „Kosovske Republike“. Pa, sada, postavlja se pitanje: ako im je mnogo da dozvole ulazak jedne albanske države u EU (i to one koja je već članica OUN), šta će im druga?

Izvor: Vidovdan