Косово и европски референдуми

Филозофи воле да говоре о могућим световима, најчешће мислећи под тим на ситуације чије је остварење замисливо (или је бар то било у прошлости), али се ипак није догодило. Амерички председник Барак Обама пре пола године је описао један такав могући, а неостварен свет, када је рекао, говорећи о Украјини и кримском референдуму: „Косово је напустило Србију после референдума који није био организован мимо међународног права већ у брижљивој сарадњи са УН и суседима Косова. Ништа ни из далека слично није се десило на Криму.“

Зашто је Обами (или писцима његових говора) било потребно да тако грубо искриве стварност измишљајући непостојећи референдум на Косову?

Када ју је 1999. напао НАТО, Србија ни војно ни политички није угрожавала своје суседе, као ни било које друге земље, али се унутар својих граница суочавала са оружаном побуном на Косову и Метохији. Оно што је та побуна започела довршио је НАТО, приморавајући Србију после неколико месеци бомбардовања да се фактички повуче из покрајине и отварајући пут отвореној албанској сецесији 2008. године, коју су одмах признале западне силе.

Супротно Обаминој тврдњи, сви кључни кораци на путу до садашњег стања на КиМ мање-више отворено су кршили међународно право: то пре свега важи за сам напад НАТО на Србију и извршено насилно прекрајање њене територије, које се једино и могло обавити на тај начин. Држање западних сила у косовској кризи недвосмислено је рекло сецесионистима широм света, без обзира на чему су се заснивале њихове претензије: „Нађите, као косовски Албанци, довољно јаког савезника у иностранству и ваши снови ће се остварити – насиље и злочин неће бити никаква сметња ако се уклопите у стратешке планове ваших заштитника.“

Подршка насилном сецесионизму какав су упражњавали косовски Албанци, супротна је самој суштини међународног права, које се заснива на признавању суверенитета и територијалног интегритета његових субјеката, међународно признатих држава. Отуда није чудно што је Обама осетио потребу да стварност замени фикцијом: да је данашње Косово заиста настало како је он то замислио, његове критике на рачун Русије можда би и имале неког основа.

У ствари, ниједан од три случаја о којима се данас говори – Крим, Шкотска и Каталонија – нема много додирних тачака са Косовом.

КРИМ, ШКОТСКА, КАТАЛОНИЈА…

Шкотланђани, који се док ово пишем изјашњавају на референдуму хоће ли напустити Велику Британију, то чине уз сагласност централне власти у Лондону: како год да су одлучили, легитимност њихове одлуке не долази у питање. Каталонци, који уживају широку аутономију у оквиру Шпаније, планирају референдум о независности у новембру, али он нема никакво уставно покриће и централна власт у Мадриду одлучно му се противи. Следеће недеље тек треба да покажу хоће ли каталонско руководство наставити своју кампању све јачим демократским притиском на централну власт или ће можда почети да размишља о некој врсти насилног пута.

Кримски случај се разликује од шкотског и каталонског по томе што се у тренутку одржавања референдума на Криму у Украјини водио грађански рат и што више није постојала контрола централне власти у Кијеву, и иначе успостављене неком врстом државног удара, над великим деловима Источне Украјине.

Под тим околностима, одлука огромне већине кримског становништва у прилог уједињењу са Русијом – за коју су говорили и историјски, и етнички, и егзистенцијални разлози – сасвим је разумљива, што не значи нужно и да је у сагласности са међународним правом. Да ли то јесте или није, зависи од одговора на једно друго питање: да ли је у том тренутку Украјина, као Југославија у јесен 1991. године, била држава „у стању распадања“ или, напротив, држава са својим пуним атрибутима?

Али, како год да на то питање одговоримо, између кримског и косовског, као ни између косовског и каталонског или шкотског случаја, нема праве аналогије. Данашње Косово суштински је резултат стране војне интервенције, и по томе је у Европи, како воле да кажу западни политичари, заиста јединствен случај.

Извор: Вечерње Новости