Dragan 12Садашња фаза борбе за Новорусију завршила се поразом украјинске војске, која разбијена буквално бежи пред проруским борцима. Нису им помогли ни јака техника, ни НАТО „саветници“ високих чинова, ни скупо плаћени професионални „пси рата“ које америчке полудржавне агенције скупљају по целом свету. Није им вредела ни моћна пропаганда, ни плански злочини над цивилима, ни паљење ритуалних фашистичких ватри. Све што су имали разбило се о морал и снагу народа који се латио оружја да одбрани своја огњишта, своје право на живот и постојање. У тој борби украјинским Русима помогла је држава матица, али и словенска православна браћа из неколико земаља. Ти људи, добровољци, отишли су тамо вођени свешћу да борба за Новорусију није само борба за право 11 милиона Руса да буду свој на своме, већ нешто много, много више. Борба против идеологије која Словене сматра нижом расом. Борба за опстанак Православља. Борба за трећи Рим!

И Срба је било међу њима. Није их било нарочито много, али дали су свој искрени допринос, неки од њих и своју крв. Водио их је Братислав Живковић, а борили су се храбро и чврсто, под славном традицијом и заставама српских четника. И победили. Из Новорусије их испраћају као хероје, али их Србија не дочекује тако. Не чека их ни разумевање државе, ни свештенички благослов, већ официри БИА-е, намрштени Вучић и подмукли осмех Расима Љајића.

Неизбежни Расим Љајић. Већ годинама тихи бичевалац српског националног бића, неумољиви потписник хашких изручења и чувар пето-октобарске Србије на коленима, добио је свој нови, стратешки анти-српски задатак – прогон српских добровољаца који су се борили за православну Новорусију.

Најавио га је премијер лично непосредно пошто га је његов „наш пријатељ“ Кирби, баш из Новог Пазара, подсетио шта је обећао Западу. У једном од оних демагошких обраћања која су уследила Вучић је напоменуо да се у Украјини боре српски плаћеници на обе стране и да тиме „наносе штету држави“ јер су „за Србију и српски народ ратови одавно завршени“. Нагласио је тада да ће „на предлог Расима Љајића бити донета нека решења“. (1)

Пар дана касније и Љајић се огласило својим интервјуом „Политици“ од 17.08.2014, јасном поруком да се „од рата не може правити легитимно занимање“ (2), и најавио како је посланичка група његове СДПС упутила у скупштинску процедуру Предлог измена и допуна Кривичног закона, којим се регрутовање и одлазак грађана Србије за ратове у свету сматра најтежим кривичним делом и може казнити затвором до 12 година.

Како би предупредио основно питање које се овде намеће – зашто овакву иницијативу подноси баш сада, када се јако добро зна да се у његовој изборној бази овај процес континуирано одвија већ десетак година – Љајић каже следеће: „Ми смо измене предложили још када су почела да се у Санџак враћају тела првих људи који су из тог краја одлазили на ратиште у Сирији” а затим наставља да се жали како је због тога добијао наводне претње на фејсбуку. (3) И наставља “свакако желим да напоменем да овај наш предлог нема ни етнички ни територијални предзнак”. Премазани Расим Љајић, стари европејац на путу за Ријад (4). Не чини ли Вам се кад ово прочитате да је за њега чак и Вучић демагошки дилетант.

vucic-ljajic

Хајде да мало проанализирамо његове речи “Политици”. Није тема текста, али мора се истакнути порука о интегритету Србије коју нам министар српске владе шаље када Рашку област упорно назива Санџаком. Не посустаје у томе већ више од двадесет година, а већ петнаесту је српски министар. Чује ли то ко у Србији? Разуме ли Вучић шта то значи? Чита ли Николић “Политику”?

Но, да се вратимо предлогу наводно изниклом из сандука који су се из Сирије враћали у Расимов “Санџак” (да не кажем Рашку областт, да га не увредим). Ко су ти “ми” из његовог интервјуа који су измене предложили, коме и на који начин? Ако мисли на своју странку, или тадашњу посланичку групу, зашто то нису упутили у редовну скупштинску процедуру? Или можда јесу, па иницијатива није усвојена? Ако је то био случај, где је конференција за штампу, где анимирање јавности, како да због тога нису напустили владајућу коалицију?

А још важније је како су се тог предлога тек сада опет присетили? И шта са периодом пре Сирије, шта са злочинима “санџаклија” у Босни, шта за камповима за обуку вехабија, шта са Зукорлићевом варијацијом на ту тему? Ништа. Што би се рекло, није било време.

Али, сада, када су Срби добровољци у Новорусији, сада је време. Време за нову казну Вучићевих “наших пријатеља”. Дакле, јасно је ко ће бити мета нових законских одредби, баш као што је и јасно да би било погрешно ову иницијативу приписивати само Љајићу. Заустављање Срба на путу за Новорусију  Вучићу су наложили Американци, а Љајић је само извршиочев извршилац. Видело се то још након Вучићевог иступа у коме је причао о српским плаћницима на обе стране, намерно мешајући бабе и жабе.(5) Јер, мада је Вучић у праву када каже да се у Украјини, српски грађани боре на обе стране, потпуно је непримерено између њих стављати било какве знакове једнакости или извлачити паралеле.

Јер, са једне стране у редовима хунте заиста се бори једна група српских професионалаца, које иначе регрутује бивши генерал српске полиције, један од оних који је након Милошевића пресвукао дрес. Они заиста имају плату од шест и више хиљада долара. Ради се о бившим или садашњим припадницима српских безбедносних служби, који су, директно или индиректно, као плаћеници већ дуго инкорпорирани у одговарајуће евроатлантске структуре специјалне намене и ангажују се већ годинама на свим неуралгичним тачкама на планети.

Правити поређење и извлачити знак једнакости ових професионалаца са добровољцима који су се прикључили проруским борцима за слободу, вођени пре свега патриотским осећањем и братским везама са руским народом, типичан је Вучићевски спин. Можда ти људи и примају некакву војничку плату, као и сви други војници Новорусије који се боре на терену (што је и нормално у рату), али она сигурно није била главни мотив за њихов одлазак на бојно поље, нити се може рећи да се ови људи баве изнајмљивањем оружја у виду занимања.

cetnici u ukrajini

А управо они биће главна мета најављених измена Кривичног закона. Управо они, јер Империја не жели ојачавање било каквих веза Срба и Руса, а има ли чистијих, јачих и искренијих веза од оних створених у борби за слободу?! Јер, такву борбу не добијају професионалци већ обични људи, који оружје узимају  из идеје или зато што им нема друге и који из нужде или идеала постају хероји народа. Запад, глобализам, деценијама покушава да убије све те узвишене осећаје као увод у своја територијална освајања, или да их протера тамо где је територију освојио. Има ли бољег примера за то од пост-Милошевићевске Србије и мантре коју већ годинама понављају сви наши Тадићи, Дачићи, Вучићи и Николићи…, да Србија никада више неће ратовати без обзира шта јој се дешавало?

Срби који данас одлазе да се боре за Новорусију вратиће у Србију осећај, који Тависток методологија потискује годинама, да без слободе народа и нације нема слободе појединца, а да се слобода стиче и од нападача брани борбом. А тај осећај је управо оно због чега нам мењају свест.  Не наносе Братислав Живковић и његови добровољци борбом за Новорусију никакву штету Србији, али је наносе евро-атлантским интересима на свим нивоима. Јер, они су искра која може постати пламен.  И то је основни разлог за иницирање промена кривичног Закона, који ће свакако бити селективно примењиван само на оне који се боре на страни Русије. Уосталом народ се већ навикао на двојне и тројне стандарде српског правосуђа, при чему не треба занемарити да већина оних српских плаћеника који ратују за потребе Империје има двојно држављанство неке од западних земаља, баш као и муслимани из Рашке области којима је увек резервна домовина нека од земаља која финансира исламски екстремизам.

Али, може бити занимљиво поразмислити зашто је баш Љајићу поверено да поступи по наређењу западних налогодаваца.

Прво што ће нам пасти на памет свакако су тзв. промотивни разлози, тако важни Вучићу. То потврђује и Љајићева тугаљива прича о идеји која се родила када су „сандуци почели да стижу у Санџак“, и која очигледно треба да сакрије антисрпску суштину његовог предлога у овом тренутку. Али ту су и други мотиви.

Пре свега, Расим Љајић је важна глобалистичка полуга у Србији, човек у коме се спајају антисрпски интереси евроатлантске клептократије и исламског фундаметализма, а финално брушење пред петоктобарски пуч имао је у Лондону, што најбоље потврђује његову високу позиционираност у евро-атлантском обручу око Србије. (види 4) Од изворне пето-октобарске пучистичке гарнитуре он је једини који је све време био у власти и политички преживео своје отворене антисрпске делатности. Да се подсетимо само неких које је проводио као министар српске владе:

–        Никада у оквиру свог политичког изјашњавања директно није осудио екстремне испаде Бошњака у Србији или Босни (у име његове партије то евентуално чини Мехо Омеровић)

–        иницирао је успостављање дипломатских односа наше земље са Саудијском Арабијом, фундаменталистичком државом која и не крије своја антихришћанска усмерења и која је  отворено финансирала долазак муџахедина у Босну и њихове тешке злочине над српским цивилним становништвом. Неки од њих били су баш из Љајићеве изборне базе;

–        као председник „Националног савета за сарадњу са МКТЈ“ потписник је већине хашких изручења, од којих су многа била незаконито, нехумано или  ванпроцедурално спроведена;

–        творац је идеје изградње Турског културног центра у Новом Пазару и стварање тзв. „Балканске трилатерале“, неприродног савеза коју сачињавају Турска, БиХ и Србија, што је за последицу имало значајан раст турског утицаја на Балкану и потпуну туркизацију Рашке области;

–        отворено је напао иницијативу Вука Јеремића о расправи о Кривичним трибуналима пред Генералном скупштином УН;

–        упорно употребљава термин Санџак (види 2) чиме јасно ставља до знања да не признаје Србију у садашњим границама. Иначе, независни Санџак је циљ са којим је отпочео своју политичку каријеру (види 5).

hadzet-handzar-divizija-1409948114-562921

Као такав Љајић је и умишљеном Вођи и народу својеврсни симбол глобалистичке прокуре над Србијом, што га, уз његово искуство у хашком терорисању Србије, свакако чини идеалним за реализацију иницијативе, а касније сигурно и политичке контроле кривичног прогона Срба који иду на браник православља и словенства. Не треба занемарити ни чињеницу да је евидентно како ће он као министар политички потрајати знатно дуже од садашњег премијера. Испратио их је већ подоста.

И на крају, као посебну симболику данашње српске трагедије, треба примити чињеницу да су први српски добровољци који су стигли из Украјине сатима саслушавани у просторијама БИА-е управо на дан када су Новим Пазаром шетали људи обучени у зелене униформе злогласне Ханџар дивизије и одавали пошту фашистичком сараднику Аћиф-Ефендији. (6)

О томе је, наравно, Расим ћутао а Мехо Омеровић уобичајено мрмљао уопштене фразе себи у браду.

_________________________________

Одреднице:

(1) – http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vucic-srpski-dobrovoljci-nanose-stetu-drzavi

(2) –  https://www.ceopom-istina.rs/vesti/laji-o-ratovan-u-kao-zaniman-u/

(3) – исто

(4) – http://srb.fondsk.ru/news/2013/12/11/evropski-putnik-za-riiad.html

(5) – http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-Placenici-u-Ukrajini-nanose-veliku-stetu-Srbiji.sr.html

(6) – http://www.nspm.rs/hronika/dusan-janjic-uniforme-muslimanske-milicije-iz-drugog-svetskog-rata-u-novom-pazaru-najava-civilne-garde.html


Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

2 Коментара на Расим Љајић, српски добровољци и Ханџар дивизија

Оставите коментар

Оставите коментар на Расим Љајић, српски добровољци и Ханџар дивизија

* Обавезна поља