Kosovo i evropski referendumi

Filozofi vole da govore o mogućim svetovima, najčešće misleći pod tim na situacije čije je ostvarenje zamislivo (ili je bar to bilo u prošlosti), ali se ipak nije dogodilo. Američki predsednik Barak Obama pre pola godine je opisao jedan takav mogući, a neostvaren svet, kada je rekao, govoreći o Ukrajini i krimskom referendumu: „Kosovo je napustilo Srbiju posle referenduma koji nije bio organizovan mimo međunarodnog prava već u brižljivoj saradnji sa UN i susedima Kosova. Ništa ni iz daleka slično nije se desilo na Krimu.“

Zašto je Obami (ili piscima njegovih govora) bilo potrebno da tako grubo iskrive stvarnost izmišljajući nepostojeći referendum na Kosovu?

Kada ju je 1999. napao NATO, Srbija ni vojno ni politički nije ugrožavala svoje susede, kao ni bilo koje druge zemlje, ali se unutar svojih granica suočavala sa oružanom pobunom na Kosovu i Metohiji. Ono što je ta pobuna započela dovršio je NATO, primoravajući Srbiju posle nekoliko meseci bombardovanja da se faktički povuče iz pokrajine i otvarajući put otvorenoj albanskoj secesiji 2008. godine, koju su odmah priznale zapadne sile.

Suprotno Obaminoj tvrdnji, svi ključni koraci na putu do sadašnjeg stanja na KiM manje-više otvoreno su kršili međunarodno pravo: to pre svega važi za sam napad NATO na Srbiju i izvršeno nasilno prekrajanje njene teritorije, koje se jedino i moglo obaviti na taj način. Držanje zapadnih sila u kosovskoj krizi nedvosmisleno je reklo secesionistima širom sveta, bez obzira na čemu su se zasnivale njihove pretenzije: „Nađite, kao kosovski Albanci, dovoljno jakog saveznika u inostranstvu i vaši snovi će se ostvariti – nasilje i zločin neće biti nikakva smetnja ako se uklopite u strateške planove vaših zaštitnika.“

Podrška nasilnom secesionizmu kakav su upražnjavali kosovski Albanci, suprotna je samoj suštini međunarodnog prava, koje se zasniva na priznavanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta njegovih subjekata, međunarodno priznatih država. Otuda nije čudno što je Obama osetio potrebu da stvarnost zameni fikcijom: da je današnje Kosovo zaista nastalo kako je on to zamislio, njegove kritike na račun Rusije možda bi i imale nekog osnova.

U stvari, nijedan od tri slučaja o kojima se danas govori – Krim, Škotska i Katalonija – nema mnogo dodirnih tačaka sa Kosovom.

KRIM, ŠKOTSKA, KATALONIJA…

Škotlanđani, koji se dok ovo pišem izjašnjavaju na referendumu hoće li napustiti Veliku Britaniju, to čine uz saglasnost centralne vlasti u Londonu: kako god da su odlučili, legitimnost njihove odluke ne dolazi u pitanje. Katalonci, koji uživaju široku autonomiju u okviru Španije, planiraju referendum o nezavisnosti u novembru, ali on nema nikakvo ustavno pokriće i centralna vlast u Madridu odlučno mu se protivi. Sledeće nedelje tek treba da pokažu hoće li katalonsko rukovodstvo nastaviti svoju kampanju sve jačim demokratskim pritiskom na centralnu vlast ili će možda početi da razmišlja o nekoj vrsti nasilnog puta.

Krimski slučaj se razlikuje od škotskog i katalonskog po tome što se u trenutku održavanja referenduma na Krimu u Ukrajini vodio građanski rat i što više nije postojala kontrola centralne vlasti u Kijevu, i inače uspostavljene nekom vrstom državnog udara, nad velikim delovima Istočne Ukrajine.

Pod tim okolnostima, odluka ogromne većine krimskog stanovništva u prilog ujedinjenju sa Rusijom – za koju su govorili i istorijski, i etnički, i egzistencijalni razlozi – sasvim je razumljiva, što ne znači nužno i da je u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Da li to jeste ili nije, zavisi od odgovora na jedno drugo pitanje: da li je u tom trenutku Ukrajina, kao Jugoslavija u jesen 1991. godine, bila država „u stanju raspadanja“ ili, naprotiv, država sa svojim punim atributima?

Ali, kako god da na to pitanje odgovorimo, između krimskog i kosovskog, kao ni između kosovskog i katalonskog ili škotskog slučaja, nema prave analogije. Današnje Kosovo suštinski je rezultat strane vojne intervencije, i po tome je u Evropi, kako vole da kažu zapadni političari, zaista jedinstven slučaj.

Izvor: Večernje Novosti