Kosovo i pogrešni sistem vrednosti srpskih vlasti

Govori se da zamrznuti konflikt nije dobar po interese Srbije, ali se ćuti da bi pregovorima po dosadašnjem šablonu Srbija mogla više da izgubi nego da dobije. Ćuti se da bi, sudeći po dosadašnjem toku i rezultatima pregovora, zbog duboke sistemske krize i podela unutar EU, moglo doći do toga da Srbija nepovratno isporuči sve što se od nje zahteva a da ne dobije ništa.

Na stranu, činjenica da je i sama pomisao na trgovinu po obrascu – Kosovo Metohija za članstvo u EU – znak dubokog pada svesti o značaju očuvanja nacionalnog identiteta, dostojanstva, državnog interesa i samopoštovanja. To što, pored tzv. političke, čak i delovi srpske intelektualne elite, «obrazovanovštine», pa čak i pojedine nacionalne institucije, tretiraju Kosovo i Metohiju kao «teg o vratu» kojeg Srbija mora što pre da se oslobodi da bi, navodno, brže krenula u svestrani ekonomsko-socijalni napredak, nije ništa drugo, nego prihvatanje poruka mondijalista da teritorijalni princip gubi značaj, da će i tako i Srbija i Kosovo biti unutar «evropske zajednice», da su perspektive «boljeg života» ispred svih drugih vrednosti, da je Srbiji prirodno mesto u evro-atlantskim integracijama, da je politika «sedenja na dve stolice» neodrživa i slično.

Šta god se desilo – od ubistva Olivera Ivanivća i javnog linčovanja Marka Đurića do izjava prištinskih vođa o «istočnom Kosovu», o Kosovu do Niša, o platformi za „međusobno priznavanje“, ili o puškama sa Košara – Beograd ponavlja refren – da dijalog i okrilje EU nemaju alternativu, da se sve nastavlja kao da se, u međuvremenu, ništa ne dešava, niti menja. Taktika? Uverenje? Mudrost? Odgovornost? Iskustvo? Predvidivost? Snaga? Dobitna kombinacija?  Savet prijatelja ili «prijatelja»?

Postavlja se pitanje – da li je je bilo kakav racionalni dogovor sa presvučenim liderima tirorističke OVK uopšte moguć, čak i nezavisno od toga da li su na poternicama, ili nisu i da li imaju podršku svojih pokrovitelja iz NATO i EU ili nemaju? A zna se i da jesu na poternicama i da imaju podršku «izuzetnih» prijatelja.

O realnostima se govori selektivno kao da se ona sastoji samo od nekih dugova, obaveza i ograničenja, kao da je Srbija država bez korena, istorije, univerzalnih prava, bez članstva u MO, bez prijatelja i da zavisi isključivo od milosti pojedinih članica EU i NATO! O pravu i principima se ćuti kao da su i to prednosti «druge strane» koju ne valja podsećati gde joj leže argumenti.

Ćuti se o apsolutnoj dominaciji geopolitičkih prilaza i interesa vodećih zemalja Zapada u rešavanju kosovsko-metohijskog problema. Ne vidi se ni pokušaj ocenjivanja uticaja novih trendova u Evropi i globalnim odnosima na međunarodni položaj i pregovaračku poziciju Srbije. Šta više, primetan je otpor, čudna odbojnost prema potrebi da se pregovaračka taktika i politika prilagođavaju izmenjenim realnostima. Utisak je da smo danonoćno u mlinu istih neokolonijalnih mehanizama za drobljenje, ispiranje mozga i pokoravanje bez volje da bilo šta promenimo, osim da verno sledimo «ohrabrivanja» dežurnih komesara koja su «u najboljem interesu budućnosti Srbije».

Ćuti se o istini da je za ključne zemlje Zapada kojima je Srbija briselskim formatom praktično prepustila  rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije, prihvatljivo samo ono rešenje koje je u funkciji njihove konfrontacije sa Rusijom i Kinom. To je suprotno vitalnim interesima Srbije. Dosadašnja iskustva potvrđuju da briselski okvir pregovora isključuje principe legalnosti, ravnoteže, pravde i održivosti što sprečava Srbiju da zaštiti svoje legitimne interese i prava, posebno ona na osnovu rezolucije SB UN 1244.

Govori se da je EU najveći investitor, najveći donator i najveći trgovinski partner Srbije. Iako se izričito i precizno ne kaže koji je smisao povezivanja tih ocena sa pregovorima sa Prištinom, ostaje nedorečena poruka javnosti da nas ta dobročinstva obavezuju  da prihvatimo i neprincipijelne zahteve koji zadiru u suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak Srbije.  A to su: legalizacija nasilnog stvaranja nove države na delu srpske državne teritorije; članstvo Kosova u OUN i sve druge MO; iscrtavanje novih međunarodnih granica; novo drobljenje  srpske nacije; legalizacija etničkog čišćenja 250.000 Srba i drugih nealbanaca; utiranje puta stvaranju «Velike Albanije».

Ćuti se da su članice EU, posebno one najbogatije, najveći dobitnici tzv. demokratizacije, tranzicije i privatizacije u Srbiji. Ćuti se da su samo banke iz zemalja članica EU, likvidacijom srpskih banaka, preuzimanjem srpskog finansijskog tržišta i zamenom marke u evro isisale iz srpske privrede i od srpskih građana više desetina milijardi evra. Još niko nije izračunao koliko su privrede tih zemalja profitirale tokom privatizacije koju je vlast okarakterisala kao pljačkašku.

«Najglasnije» se ćuti da su članice NATO i EU tokom zločinačke agresije NATO 1999. godine izazvale direktnu materijalnu štetu Srbiji od preko 100 milijardi američkih dolara. Ako je  vlastima Srbije, i pored jasne pravne obaveze tih zemalja da nadoknade ratnu štetu, iz bilo kojeg razloga neprijatno da pokrenu inicijativu da se i to pitanje uvrsti u dnevni red pristupnih, ili bilo kojih drugih progovora, onda elementarni osećaj za meru, nacionalno dostojanstvo i samopoštovanje  nalaže, bar, umerenost umesto napadnog obasipanja predstavnika tih zemalja i njihovih organizacija nezasluženim komplimentima za dobročinstva.

Govori se o potrebi pravednog rešenja kojim bi svaka «strana» nešto dobila, odnosno, izgubila. Ne kaže se koji je to minimum ispod kojeg Srbija neće, niti može ići. Kako se ta «fleksibilnost» Srbije odražava na poziciju «druge strane» i njenih mentora govore, ne samo, svakodnevna isticanja svakojakih zahteva već i drske javne pretnje koje, na razne načine podržavaju i predstavnici EU, SAD, Nemačke i drugi. Ćuti se da je Srbija do sada tzv. brisleskim pregovorima samo isporučivala svoja prava i interese a ništa konkretno nije dobila. Otuda pitanje da li danas uopšte postoje uslovi za uravnoteženi i pravedni kompromis koji bi vodio održivom miru i stabilnosti?

Štagod govorili, predstavnici pojedinih zemalja Zapada i njihovih integracija svojim neprekidnim ucenama prema Srbiji i otvorenom podrškom onih koji imaju teritorijalne ili druge pretenzije prema Srbiji, pokazuju da za njih Srbija nikada neće biti toliko mala, slaba i ponižena da bi odustali da je dalje komadaju, slabe i ponižavaju.

Govori se da je Srbija sve jača i sve poštovanija, a ćuti se o tome da nikada nije bila toliko ponižavana, obmanjivana i ucenjivana kao danas. Nedavno režirano iživljavanje nad predstavnikom Vlade Srbije Markom Đurićem i nad desetinama predstavnika srpskog naroda u Kosovskoj Mitrovici, pokazuju istinski odnos  relevatnih faktora prema Srbiji.

Govori se da je sa NATO-m zaključen sporazum da neće dozvoliti da bilo čija (vojna) čizma kroči na Sever Pokrajine dok KFOR, čiju glavninu čine trupe NATO,  obezbeđuje da «ROSU» baš na tom delu Pokrajine višekratno demonstrira snagu, naoružanje i opremu dobijenu od NATO. Ima li dosadašnji odnos EU i NATO prema rezoluciji SB UN 1244, Briselskom sporazumu o principima i sporazumu sa NATO-m o Severu Pokrajine značaja za predviđanje njihovog odnosa prema eventualnim novim pravnim dokumentima koji bi se potpisali, ili je takvo pitanje suvišno?

Sa visokih državnih nivoa se govori o tzv. statusnoj neutralnosti EU i Euleksa iako je svakome živom vidljivo da se radi o eklatantnom licemerju jer EU i Euleks na Kosovu i Metohiji planski izgrađuju novu članicu NATO pakta i UN, iscrtavaju nove granice, konsoliduju etničko čišćenje i potiskivanje srpskog naroda na sever.

Govori se da je Kosovo davno izgubljeno, da su ranije vlade sve isporučile, da sadašnja vlast jedino «pokušava da spase što se spasti može», da Ustav nije odbrana. S druge strane, govori se da nam je potrebna hrabrost, da nas čekaju «bolne odluke», da su druge zemlje, posebno, Nemačka, potrebniji Srbiji nego Srbija tim zemljama i slično.

Ako su neke druge, ranije vlasti, sve izgubile, ili isporučile otkuda danas ta neviđena kombinacija pritisaka, laži, licemerja, ucena i ponižavanja, na jednoj, i obasipanje ponudama donacija, investicija i komplimenata sadašnjoj vlasti, na drugoj, strani? Na delu je kombinacija zavrtanja ruku i «diplomatija šarmiranja»!

Kome je namenjena i koji je smisao tvrdnje da su Nemačka i druge zemlje potrebnije Srbiji nego Srbija njima? Otkuda potreba za takvim poređenjima, šta se njima postiže? Znači li to da Srbija umesto ravnopravnosti, uzajamnosti, reciprociteta i nezavisnosti dobrovoljno prihvata i obznanjuje princip subordinacije? Iz kojih drugih razloga bi nemački investitori investirali u Srbiji ako ne zbog svojih interesa, profita i visokih subvencija iz budžeta Srbije?!

U izjavama predstavnika Srbije mnogo je kontradiktornosti, krajnosti raspoloženja od oduševljenja do razočarenja. U tim uslovima postaje nejasno čak i značenje pojedinih pojmova koji se koriste u političkom životu. Da li se, na primer, hrabrost ispoljava u odbrani od nezakonitih, neprincipijelnih i ucenjivačkih zahteva, ili u njihovom prihvatanju na štetu Srbije?

Potcenjivanje stava državnog vrha Francuske da je prioritet reformisanje (čitaj: opstanak) a ne proširivanje EU, zamajavanje tumačenjima o mogućnosti paralelnog odvijanja reformi i proširenja EU, blizu je pozivu na zabijanje glave u pesak. U svetlosti trenda rastućih podela i neizvesnog ishoda dugotrajnih reformi EU, priče o proširenju «na zapadni Balkan» služe prikrivanju ogoljene istine da je proširenje sve dalje i sve neizvesnije. Realno je predvideti da će se te priče nastaviti jer bi formalna odluka (priznanje) da se prijem novih članica obustavlja, ili odlaže na neodređeno vreme (sine die), poljuljala kredibilitet svih onih koji su članstvo u EU proglasili «za put bez alternative». Zna se da bi to moglo produbiti nestabilnost, vratiti se kao bumerang EU i još više otežati reforme.

Ćuti se da EU najgrublje zloupotrebljava težnju Srbije za članstvom, da bi je uvukla u iscrtavanje novih granica, ilegalno stvaranje nove države na delu svoje državne teritorije, novu deobu srpskog a ujedinjavanje albanskog naroda, amnestiranje NATO od odgovornosti za zločin agresije i smanjivanje podela unutar same EU. Postizanje geopolitičkog cilja EU i NATO da Srbija potpiše «sveobuhvatni pravno obavezujući dokument» i da time prizna Kosovo pretvorilo bi ilegalno jednostrano otcepljenje u legalno, sporazumno.  Tog časa otpao bi, ili bi bio bitno oslabljen, argument da se otcepljenje Kosova tretira kao opasan presedan, jer bi se smatralo da se Srbija sa tim saglasila.  Time bi se otvorile realne šanse da EU odstrani razlog ozbiljne unutrašnje podele koja se isprečila kao blok u funkcionisanju EU (zbog toga što 5 njenih članica ne priznaje nezavisnost Kosova).

Govori se da je cilj pregovora postizanje istorijskog pomirenja između srpskog i albanskog naroda, a s druge strane, se ispravno konstatuje da mi ustvari ne pregovaramo sa Albancima već sa SAD, Velikom Britanijom i Nemačkom. Ćuti se da su takvi pregovori i cilj „istorijskog pomirenja“ međusobno suprotstavljeni. Veliki ne rešavaju već upravljaju krizama. To pogotovu važi u uslovima rastuće globalne konfrontacije kakvi su danas.

O „sveobuhvatnom, pravno obavezujućem dokumentu“ javno se tvrdi da je reč o „praznom belom papiru“ čija je buduća sadržina nepoznata. Ćuti se kako je uopšte moguće da se unapred prihvatiti obaveze države da će potpisati dokumenat čija sadržina nije poznata nikome, pa ni onima  za koje se predpostavlja da bi bili potpisnici u ime Srbije?

Uglavnom se ćuti o tome da je rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, osnovni, sveobuhvatni pravni dokumenat najvećeg značaja, da obavezuje sve članice UN, uključujući članice EU i NATO, da ima trajnu vrednost, da se ne može ukinuti, zameniti ili obesnažiti osim po istoj proceduri po kojom je i usvojen, ali da nije izvršena ni u jednom delu koji se tiče prava Srbije i srpskog naroda. Ostaje nejasno ko i šta sprečava, ili odvraća Srbiju od zahteva za poštovanje i izvršenje neizvršenih obaveza po ovom dokumentu? Šta Srbija dobija ćutanjem o toj rezoluciji, šta je u njoj loše po Srbiju a eventualno dobro za Prištinu?

Govori se da su ranije vlasti učinile kardinalne greške, najpre, time što su se na pogrešan način obratile za savetodavno mišljenje Međunarodnom sudu pravde, a potom time što su tzv. „zajedničkim predlogom“ (Srbija, EU) Rezolucije Generalnoj skupštini UN omogućile premeštanje pregovora u Brisel, uz „dobre usluge“ EU, što je tačno. Ćuti se, međutim, da ni mišljenje Međunarodnog suda pravde ni Rezolucija Generalne skupštine UN o uslugama EU, nemaju obavezujući, već savetodavni karakter i da ne sprečavaju Srbiju da ispravi greške. Greške prethodnih vlasti su za svaku osudu, ali one teško mogu biti opravdanje za takve ili veće greške danas ili u budućnosti.

Pogotovu se ćuti, da savetodavna mišljenja i savetodavne odluke bilo kojeg tela ili organa UN ni na koji način ne zadiru u ovlašćenja Saveta bezbednosti  niti u pravnu snagu rezolucije SB UN 1244. 

Dugo se govori  da je Kosovo izgubljeno, da vlast „samo spašava što se spasti može“, govori se o teškoj pregovaračkoj poziciji, o realnostima na terenu, o greškama u istoriji, o iluzijama, zabludama i mitovima, o neshvatanju pravih vrednosti i interesa. Javnost se neprekidno bombarduje katastrofičnim prognozama ukoliko se ne promeni svest nacije, obezvređuju se istorija, Ustav, nacionalne osobine naroda. Umesto trajnih kulturnih, moralnih, duhovnih, istorijskih i principijelnih merila, nude se isključivo ekonomistički, trgovački, dilovski, selektivni prilazi i kriterijumi. Kao da se računa sa njihovom prijemčivošću kod osiromašenog i prozapadnom propagandom pometenog stanovništva.

Zaprepašćuje odsustvo napora da se pronalaze, ističu i koriste bilo koji argumenti i činjenice koje idu u prilog jačanja pregovaračke pozicije Srbije. Kao da su za vlast najveći problem pogrešna svest i vrednosni sistem sopstvene nacije a ne anti-srpska geopolitika zapadnih centara moći. Pogotovu se ne vide napori da se istražuju i nalaze novi, manje poznati argumenti za ojačavanje pregovaračke pozicije zemlje. Ta jednostrana usmerenost na isticanje  svega što otežava pregovaračku poziciju Srbije, a totalno zapostavljanje argumenata u prilog, Srbije profiliše se kao pojava bez presedana u novijoj svetskoj istoriji međunarodnih odnosa. 

Delovi srpske elite već su «umreženi» u zapadni liberalni multinacionalni korporativni sistem vezujući svoje privilegije i budućnost za interese takvog neokolonijalnog sistema bez obzira na cenu koju plaćaju država i nacija gubitkom samostalnosti, identiteta, pa čak i teritorija. Delovi društva koji se nazivaju elita ostvaruju značajne materijalne privilegije učestvovanjem u projektima izdašno finansiranim iz izvora EU i NATO, u aktivnostima tzv. civilnog sektora (NVO), raznih grupa za zadatke (task force), foruma, centara, konvenata, asocijacija. Logično je što, onda, u svom javnom delovanju, uključujući i učešće u tzv. unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji, slede i podržavaju očekivanja i interese centara moći koji ih finansiraju. Njihovo tumačenje nacionalnih i državnih interesa, njihovi javni stavovi koji se, manje ili više otvoreno, svode na to da Srbija treba da prizna Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu, posledica je njihovog interesa da sačuvaju svoje privilegije. Njihova je uloga da ubeđuju javnost da «bolji život» zavisi od prihvatanja «bolnih» pragmatičnih odluka vlasti.

Govori se o značaju tzv. Prvog briselskog sporazuma o principima za normalizaciju i posebno o njegovim odredbama o ZSO. Čak se taj sporazum poredi i sa Dejtonsko-pariskim sporazumom što je, blago rečeno, preterivanje (Jedino?). Sada kada je postalo jasno da je Srbija 2013. navučena da potpiše nešto što što se, posle pet godina, pokazalo kao prevara, nastavlja se ubeđivanje javnosti da treba potpisati novi „sveobuhvatni pravno obavezujući dokument“!

Govori se da moramo sačuvati naš narod na Kosovu i Metohiji. U redu, svakako. Ostavljajući, za trenutak, na stranu pitanje da li smo prihvatili da srpski narod na Kosovu i Metohiji bude talac samovolje prištinske vrhuške (odnosno, njihovih pokrovitelja) pa narod možemo štititi jedino beskrajnim uzmicanjem i ispunjavanjem svih želja te vrhuške – postavlja se po ko zna koji put pitanje – zašto se tako dugo ćuti o pravu 250.000 prognanih Srba i drugih ne-Albanaca na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak u njihove domove i na njihova imanja u Pokrajini? Kome je i zašto neprijatno da insistira da se i o tom prvorazrednom suštinskom interesu Srbije i srpske nacije pregovara? Povremeno se, tu i tamo, može čuti poluglasno «objašnjenje» da je to pitanje pokretano, ali da „druga strana“ ne prihvata da o tome razgovara. Kakav je to argument, koliko i čega sve treba da se odričemo da bismo čuvali epitet fleksibilnih, tolerantnih, odgovornih, mudrih, hrabrih, predvidivih Evropejaca?!… Da li to znači da je Srbija dužna da pregovara samo o onome što je interes „druge strane“? Kakva je to budućnost u ime koje Srbija treba da se saglasi i sa etničkim čišćenjem većeg dela svog naroda sa Kosova i Metohije? Sa kim i u ime kojih to „zajedničkih vrednosti“ Srbija pregovara ukoliko tu obavezu prema srpskom narodu ne žele da izvrše ni EU, ni SAD, ni Nemačka, ni Francuska, ni Italija, ni Euleks, ni UNMIK, ni KFOR, ni NATO, ni OEBS?… Nadam se, da se neće naći neko ko bi potegao tako uverljive „argumente“ kao što su – pitanje je koliko je njih zainteresovanih za povratak, pitanje je ograničenih finansijskih sredstava i tome slično.

Govori se da je Srbiji najvažniji cilj pregovora pod okriljem EU – mir, stabilnost i razvoj. Ćuti se da mir posle agresije NATO 1999 protiv Srbije (SRJ) nije postignut pregovorima sa EU, već pregovorima u kojima su učestvovali: SRJ, SAD, Rusija, EU, G-8 i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Uslovi, pretpostavke mira potvrđeni su rezolucijom SB UN 1244. Ćuti se da osnovu mira čine Sporazum Milošević, Ahtisari, Černomirdin, od 3. juna, Vojno-tehnički sporazum, od 9. juna i rezolucija SB 1244, od 10. juna 1999. Ćuti se da jedino ta međusobno integrisana dokumenta predstavljaju osnovu održivog mira, stabilnosti i razvoja, ne samo u regionu već i u Evropi i da ne postoje niti u buduće mogu postojati multilateralni, bilateralni, ili bilo koji drugi dokumenti, koji bi po pravnoj ili političkoj snazi i održivosti bili iznad rezolucije SB 1244, kao što ne postoje ni načini da se Srbija, dobrovoljno ili pod pritiscima, odrekne od rezolucije Saveta bezbednosti UN.

Ćuti se da je guranje u stranu, ignorisanje ili odricanje od rezolucije SB UN 1244 ravno odricanju od mira i stabilnosti u Evropi. Zapad hoće rešenje za Kosovo i Metohiju koje je u isključivo u funkciji njihovih priprema za konfrontaciju sa Rusijom. I neće ni jedno drugo. Zato Srbija treba što pre da postavi zahtev za potpuno sprovođenje rezolucije SB UN 1244. jer je jedino to može dovesti do legitimnog, pravnog i pravednog rešenja u interesu mira, stabilnosti i održivog razvoja.

Izvor: Analitički forum