Kosovo je Srce NATO-a

Proglašenjem Privremene skupštine Autonomne pokrajine Kosova i Metohije u Zvečanu 4. jula 2013. poboden je barjak srpske države i državnosti na Kosovu i Metohiji. Pokušajem legalizovanja tzv. Borkovih sporazuma i sklapanjem tzv. briselskog sporazuma 19.4.2013, koji je otvorio put ka raspisivanju nelegalnih i nelegitimnih „kosovskih lokalnih izbora“ zakazanih za 3.11.2013, beogradska vlast otvoreno gazi Ustav Srbije, pa samim tim i svoje institucionalno prisustvo na KiM, koje bi trebalo da bude oličeno u ustavnom položaju KiM kao integralnog dela države Srbije. Stoga se sasvim legitimno može konstatovati činjenica da je Skupština AP KiM – za koju su njeni poslanici, na 3. Zasedanju 19.9.2013. doneli odluku da, od sledećeg zasedanja, više neće biti “privremena” – (p)ostala ne samo poslednja institucija države Srbije na teritoriji AP KiM, već i poslednja odbrana srpske državnosti na teritoriji ne samo naše južne pokrajine, već i države Srbije u celini. U tom smislu, to više nije pitanje od samo lokalnog značaja, niti ga tako treba posmatrati. Na slobodnom srpskom Kosovu danas se brani cela sadašnja Srbija, a uz nju i Republika Srpska i srpska Crna Gora. Brani se, na kraju, u svom trenutnom „blaženom neznanju“, i Makedonija.

U tom smislu je neosporna važnost neuspeha nelegalnih i nelegitimnih arbanaško-natovskih “izbora” od 3. novembra, i krah „izborne“ kampanje koju, po prepoznatljivom JUL-ovskom obrascu besomučne propagande kombinovane sa pretnjama, ucenama i pritiscima – uz benevolentnu podršku EU i svih ljubitelja „evropskih vrednosti“ – sprovodi beogradska vlast. (Ostaje još jedino nejasno da li su Vulinove crne košulje modni savet iz Brisela, (ne)svesna asocijacija na prethodni dolazak crnokošuljaša u Staru Srbiju 1941, poruka definitivnog raskida sa „crvenom“ prošlošću, ili nešto još egzotičnije.) Potrebno je, dakle, da izlaznost bude što manja. Naravno, čak i kad bi izlaznost bila velika – to novembarske „izbore“ ne bi učinilo nimalo legalnijim, ne samo zbog njihove neustavnosti i nezakonitosti, već i zbog kršenja osnovnih građanskih i ljudskih prava svih koji su sada izloženi pritiscima da glasaju. Ipak, u vreme kada su percepcije važnije od zakona i prava, a medijska kontrola skoro potpuna – mali procenat izlaznosti predstavljaće jako oružje u borbi za tumačenje „izbornih rezultata“ koja nam zasigurno predstoji.

Osim važnosti po opstanak srpske državnosti, opstanak srpskog Kosova i Metohije – institucionalno oličenog u Skupštini AP KiM – takođe je bitan i kao brana protiv padanja Srbije u krilo NATO pakta poput zrele kruške. Jer, kao što je tzv. briselski sporazum koncipiran tako da osakati Srbiju i srpsku državnost, on je isto tako projektovan kao sredstvo pomoću kojeg će put Srbije u NATO praktično postati “bezalternativan”. Evo, ukratko, i kako:

– NATO je, za sve novije i buduće članice EU, neka vrsta “ulaznice”. Dakle, u procesu pridruživanja EU, države-kandidati se polako ali sigurno integrišu u tzv. evro-atlantske bezbednosne strukture. Čak i bez formalnog članstva, takve zemlje prirodno ulaze u krug vojnih vazala NATO, kroz integraciju u bezbednosne strukture same EU.

– U tom kontekstu, uspeh tzv. briselskog sporazuma Srbiju još čvršće vezuje za tzv. EU-integracije, jer je direktno, ugovorno-uslovno povezan sa njima. Stepen kooperativnosti Srbije u ispunjavanju tzv. briselskog sporazuma i obaveza koje iz njega proizilaze ili koje će na njega da se prirodno nadovežu – direktno se vezuje za njen “napredak na evropskom putu”.

– Tzv. briselski sporazum Srbiju čvrsto upućuje na bezalternativnu saradnju sa NATO, s obzirom da je NATO vojni garant tog sporazuma i s obzirom da je NATO navodno – a tu je potrebno „verovati im na reč“, pošto nikakav potpisani dokument nije dat na uvid – izdao usmenu garanciju da tzv. kosovske snage bezbednosti neće moći da uđu na sever u narednih 10 godina. Sasvim “slučajno” je u kontekstu briselskih pregovora Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić – možda baš sa svog “ležaja” na briselskom podu – “zamolio” Amerikance da ne napuštaju Kosovo i Metohiju. NATO, dakle, ima na raspolaganju i najjači mogući izgovor da ostane tu gde jeste: zaboga, same vlasti u Beogradu to traže, radi bezbednosnih garancija koje NATO pruža.

– Upravo je u kontekstu ove perspektive “nezaobilazne saradnje” između Srbije i NATO Generalni sekretar alijanse Anders fog Rasmusen letos još jednom uputio poruku Srbiji da je „dobrodošla“ u NATO. Jednostavno, potpisivanje i puno sprovođenje tzv. briselskog sporazuma stvorilo bi povoljnu atmosferu za “produbljivanje” svake vrste „saradnje“ između Srbije i severnoatlantskog saveza.

– Tzv. briselski sporazum, kako je već navedeno, razgrađuje državnost Srbije i gura je još dublje u vazalni, beskonačno uslovljeni odnos naspram zapadnih sila. Takva država je implicitno nesposobna da se odupre zapadnim pritiscima i “primamljivim ponudama”, dok se u njenoj javnosti stvara atmosfera „bezalternativne” upućenosti na i zavisnosti od zapadnog faktora, uključujući i NATO.

– Tzv. briselski sporazum na terenu (tj. na prostoru KiM) sam po sebi dalje potiskuje iz igre sve druge aktere koji nisu NATO članice, na prvom mestu Rusiju i Kinu. Rezolucija 1244 njime faktički ostaje mrtvo slovo na papiru, i sve je faktički u rukama NATO. Zapravo, Rusija i Kina tada dolaze u poziciju da, ako žele da rade išta na prostoru KiM, moraju da neposredno sarađuju sa prištinskim vlastima, ojačanim legitimitetom koji im je tzv. briselski sporazum obezbedio. Time bi te države bile dovedene u situaciju faktičkog, ako ne i zvaničnog priznanja prištinskih vlasti. No, s obzirom da su separatističke prištinske vlasti nužno upućene na zapadne sile, teško se može zamisliti da bi tu pogotovo Rusija ikada imala više nego simboličan uticaj, čak kad bi i priznala tzv. Kosovo. S druge strane, pragmatičnim Kinezima niko ne bi mogao da zameri ako bi, konstatujući nezainteresovanost zvanične Srbije da brani svoj suverenitet, kroz ekomomsku saradnju, nastojali da ojačaju svoj uticaj u Prištini, što bi samo označilo povratak uticaja Pekinga na albanski etnički faktor, savremenijim (ekonomskim umesto ideološkim) sredstvima.

– Tzv. briselski sporazum po prirodi jača (veliko)albanski faktor, koji je najradikalniji i najdosledniji zastupnik NATO-interesa u ovom delu Evrope. Primer je nedavni sporazum između Vojske Albanije i tzv. kosovskih bezbednosnih snaga o recipročnom boravku na teritoriji KiM i Albanije, kao i, treći po redu, „vojni sporazum“ koji je upravo potpisan između „Kosova“ i BJR Makedonije krajem septembra.

– Tzv. briselski sporazum će neizostavno ojačati političku težinu pro-NATO političkih snaga u Srbiji, jer će njihova uloga biti posebno dimenzionirana u svim budućim aspektima kosovskog pitanja. Vrlo lako je zamisliti situacije u kojima, npr. čak i članovi LDP-a – ako dotad već ne budu iznutra preuzeli sve bezličniji entitet zvani Demokratska stranka – “apeluju” na KFOR da dodatno obezbedi „srpsku zajednicu” getoiziranu u „zajednici srpskih opština” na Kosovu i Metohiji – i simbolične, naravno „pozitivne“ reakcije KFOR-a u tom pogledu. A da će svaku ovakvu priliku iskoristiti vodeći političari sadašnje ili bilo koje buduće “pro-EU” koalicije na vlasti u Beogradu – nema nikakve sumnje. Vrata su širom otvorena Vučiću, Dačiću, Vulinu i sličnim svetlim primerima beogradskog EUropejstva da, uz medijsko-marketinšku podršku lokalnih evroatlantskih struktura, postanu “glavni zaštitnici” kosovsko-metohijskih Srba, dižući sebi rejting i kod kuće i u zapadnim prestonicama. Ako je nekad bilo degutantno slušajući Dačića, Vučića i Nikolića kako se kunu u Kosovo, treba zamisliti prizor gde se sutra isto tako, a možda i jače, u njega kunu vodeći NATO-lobisti u Srbiji. Kosovo je srce – NATO-a?

Sigurno je da sve ovo jasno sadašnjim beogradskim vlastima, uključujući i onaj deo kojem je, navodno, Rusija „najdraža“, i koji, navodno „nikad, nikad“ ne bi bili za ulazak Srbije u NATO. I po ovom pitanju se, još jednom, pokazuje da je Kosovo sudilište od kojeg se ne može pobeći.

Izvor: Fond Strateške kulture