Косово на ивици нових потреса

Значајан пад популарности владајуће Демократске Партије Косова (ДПК) Хашима Тачија и појачан раздор унутар српског блока – то су главни резултати косовских локалних избора који су одржани 3. новембра. Разуме се – локални избори нису исто што и свеопшти избори. Додуше, извори у Приштини јављају да се говорка о ванредним свеопштим изборима за Скупштину Косова као о готовој ствари. Упркос свему и исход садашње бучне и контраверзне кампање даје важан материјал за размишљање.

Да почнемо од односа снага у албанском блоку. Према прелиминарним подацима, владајућа ДПК актуелног косовског премијера Хашима Тачија доживела је озбиљан пораз, изгубивши у поређењу са изборима 2010. године око 40 хиљада гласова.[1]У квантитативном смислу партија је добила 178 000 гласова. Још симптоматичније је и то што се ни главни опоненти ДПК не могу подичити успесима. Њихов дугогодишњи главни супарник (имамо у виду “Демократску Лигу Косова”) имао је око 3 000 гласача мање, прикупивши 175 000 гласова и скоро достигавши ДПК. “Алијанса за будућност Косова” је успела задржати своје позиције. А “Алијанса за ново Косово” Беџета Пацолија и екстремистички покрет “Самоопредељење”, по неким подацима су чак погоршали своје позиције.

Овакав развој догађаја говори о растућем неповерењу косметских Албанаца у односу на раније политичаре, без обзира на њихову орјентацију. У ствари, током последњих година самопроглашено Косово се може похвалити једино низом корупцијских скандала, “скандалозним обрачунима” са међународним представницима (пре свега са мисијом ЕУЛЕКС), као и финансијским донацијама из иностранства. Међутим, сличне инфузије – (посебно то потврђује милијарда еура коју је уложила Турска) – долазе из геополитичких разлога, а не некаквих херојских напора косовских политичара. Априлски споразум са Београдом представља производ притиска из Брисела и попустљивости владе Србије. Једини реалан успех представља раст земаља које су признале независност Косова. Тешко се са тим спорити. Међутим и тај процес има геополитичку природу, а у мањој мери је продукт активног лобирања Беџета Пацолија. Међутим, ни то му није помогло на изборима.

Где су се денули гласови које су изгубиле водеће партије? Ти гласови су у резерви и највероватније ће на следећим изборима отићима новим партијама, као и још радикалнијим покретима. Према расположивим информацијама, озбиљан удар по ДКП представљао је излазак из те партије утицајне групације на челу са председником парламента Јакупом Краснићијем и послаником Фатмиром Љимајем. Јакуп Краснићи је послао “опроштајни поклон” Хашиму Тачију, изјавивши да се под његовим вођством “ДКП претворила у тоталитарну партију која игнорише мишљење интелигенције. Због тога ми стварамо нову партију у којој ће владати демократски принципи, а не глас ауторитарног лидера”.

Мислим да није претерано рећи да је у овом тренутку управо Краснићи најперспективнији и истовремено доста флексибилан косовски политичар. А Фатмир Љимај импонује као бивши борац ОВК. Овакав тандем може већ у наредним месецима да се претвори у реалну снагу на косовској политичкој позорници. Нису случајно оба политичара одмах одбацили понуду “Демократске лиге Косова” и “Самоопредељења” да их привуку у сопствене редове. А ако имамо у виду да је за руководство ЕУ Хашим Тачи остао обична америчка креатура – завршетак ере ДПК и њеног непромењивог лидера вероватно није далеко.

Но, то је нешто што се односи на Косово и на албанску страну. Сада мало и о косовским Србима. Ови или они извори дају различите податке о њиховом изласку на изборе од 3. новембра, у зависности од сопствених политичких калкулација. Али је сасвим сигурно јасно да је знатан део косметских Срба (до 20%) ипак изашао на изборе.[2] Симптоматично је да у Београду и Приштини очигледно не знају како да коментаришу ову чињеницу, што објективно сведочи о конфузији у њиховим редовима. У центру дискусије остало је постојање или непостојање два сценарија у односу на изборе од стране српских власти.

Први сценарио је претпостављао наводни масовни излазак Срба на гласање на целокупној територији Косова, са изузетком северних рејона, с тим да би се демонстрирала успешна интеграција Срба под заставом “Српске грађанске иницијативе” у косметске локалне структуре. Што се тиче северног региона, тамо би Београд могао бити заинтересован за максималну дестабилизацију ситуације, како би на следећим дискусијама у Бриселу могли поставити питање о новом статусу те регије – сасвим у складу са ставом премијера Дачића о подели Косова. Овакав сценарио изгледа прихватљив – али и исувише софистицирано за садашње српске власти које су до гуше са проблемима у сопственим редовима.

Државни органи у Србији већ су се обрушили на оне политичке снаге у земљи које су позивале на бојкот гласања. “Срби су били лишени могућности да гласају и били су заплашени” – истиче премијер Дачић.[3] Чини се да је влада Србије и даље уверена да се проблеми на северу могу решити само у троуглу Београд – Приштина – Брисел, а да се сами Срби са севера не укључују у дијалог.[4]

Оба манифестована фактора – пораст незадовољства у редовима косовско-албанског блока и јачање степена напетости у српском блоку – носе са собом значајно начело дестабилизације. И можда је то најзначајнији закључак из произашлих избора: Косово је на ивици нових потреса.

Извор: Фонд Стратешке културе