Kosovo na ivici novih potresa

Značajan pad popularnosti vladajuće Demokratske Partije Kosova (DPK) Hašima Tačija i pojačan razdor unutar srpskog bloka – to su glavni rezultati kosovskih lokalnih izbora koji su održani 3. novembra. Razume se – lokalni izbori nisu isto što i sveopšti izbori. Doduše, izvori u Prištini javljaju da se govorka o vanrednim sveopštim izborima za Skupštinu Kosova kao o gotovoj stvari. Uprkos svemu i ishod sadašnje bučne i kontraverzne kampanje daje važan materijal za razmišljanje.

Da počnemo od odnosa snaga u albanskom bloku. Prema preliminarnim podacima, vladajuća DPK aktuelnog kosovskog premijera Hašima Tačija doživela je ozbiljan poraz, izgubivši u poređenju sa izborima 2010. godine oko 40 hiljada glasova.[1]U kvantitativnom smislu partija je dobila 178 000 glasova. Još simptomatičnije je i to što se ni glavni oponenti DPK ne mogu podičiti uspesima. Njihov dugogodišnji glavni suparnik (imamo u vidu “Demokratsku Ligu Kosova”) imao je oko 3 000 glasača manje, prikupivši 175 000 glasova i skoro dostigavši DPK. “Alijansa za budućnost Kosova” je uspela zadržati svoje pozicije. A “Alijansa za novo Kosovo” Bedžeta Pacolija i ekstremistički pokret “Samoopredeljenje”, po nekim podacima su čak pogoršali svoje pozicije.

Ovakav razvoj događaja govori o rastućem nepoverenju kosmetskih Albanaca u odnosu na ranije političare, bez obzira na njihovu orjentaciju. U stvari, tokom poslednjih godina samoproglašeno Kosovo se može pohvaliti jedino nizom korupcijskih skandala, “skandaloznim obračunima” sa međunarodnim predstavnicima (pre svega sa misijom EULEKS), kao i finansijskim donacijama iz inostranstva. Međutim, slične infuzije – (posebno to potvrđuje milijarda eura koju je uložila Turska) – dolaze iz geopolitičkih razloga, a ne nekakvih herojskih napora kosovskih političara. Aprilski sporazum sa Beogradom predstavlja proizvod pritiska iz Brisela i popustljivosti vlade Srbije. Jedini realan uspeh predstavlja rast zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Teško se sa tim sporiti. Međutim i taj proces ima geopolitičku prirodu, a u manjoj meri je produkt aktivnog lobiranja Bedžeta Pacolija. Međutim, ni to mu nije pomoglo na izborima.

Gde su se denuli glasovi koje su izgubile vodeće partije? Ti glasovi su u rezervi i najverovatnije će na sledećim izborima otićima novim partijama, kao i još radikalnijim pokretima. Prema raspoloživim informacijama, ozbiljan udar po DKP predstavljao je izlazak iz te partije uticajne grupacije na čelu sa predsednikom parlamenta Jakupom Krasnićijem i poslanikom Fatmirom Ljimajem. Jakup Krasnići je poslao “oproštajni poklon” Hašimu Tačiju, izjavivši da se pod njegovim vođstvom “DKP pretvorila u totalitarnu partiju koja ignoriše mišljenje inteligencije. Zbog toga mi stvaramo novu partiju u kojoj će vladati demokratski principi, a ne glas autoritarnog lidera”.

Mislim da nije preterano reći da je u ovom trenutku upravo Krasnići najperspektivniji i istovremeno dosta fleksibilan kosovski političar. A Fatmir Ljimaj imponuje kao bivši borac OVK. Ovakav tandem može već u narednim mesecima da se pretvori u realnu snagu na kosovskoj političkoj pozornici. Nisu slučajno oba političara odmah odbacili ponudu “Demokratske lige Kosova” i “Samoopredeljenja” da ih privuku u sopstvene redove. A ako imamo u vidu da je za rukovodstvo EU Hašim Tači ostao obična američka kreatura – završetak ere DPK i njenog nepromenjivog lidera verovatno nije daleko.

No, to je nešto što se odnosi na Kosovo i na albansku stranu. Sada malo i o kosovskim Srbima. Ovi ili oni izvori daju različite podatke o njihovom izlasku na izbore od 3. novembra, u zavisnosti od sopstvenih političkih kalkulacija. Ali je sasvim sigurno jasno da je znatan deo kosmetskih Srba (do 20%) ipak izašao na izbore.[2] Simptomatično je da u Beogradu i Prištini očigledno ne znaju kako da komentarišu ovu činjenicu, što objektivno svedoči o konfuziji u njihovim redovima. U centru diskusije ostalo je postojanje ili nepostojanje dva scenarija u odnosu na izbore od strane srpskih vlasti.

Prvi scenario je pretpostavljao navodni masovni izlazak Srba na glasanje na celokupnoj teritoriji Kosova, sa izuzetkom severnih rejona, s tim da bi se demonstrirala uspešna integracija Srba pod zastavom “Srpske građanske inicijative” u kosmetske lokalne strukture. Što se tiče severnog regiona, tamo bi Beograd mogao biti zainteresovan za maksimalnu destabilizaciju situacije, kako bi na sledećim diskusijama u Briselu mogli postaviti pitanje o novom statusu te regije – sasvim u skladu sa stavom premijera Dačića o podeli Kosova. Ovakav scenario izgleda prihvatljiv – ali i isuviše sofisticirano za sadašnje srpske vlasti koje su do guše sa problemima u sopstvenim redovima.

Državni organi u Srbiji već su se obrušili na one političke snage u zemlji koje su pozivale na bojkot glasanja. “Srbi su bili lišeni mogućnosti da glasaju i bili su zaplašeni” – ističe premijer Dačić.[3] Čini se da je vlada Srbije i dalje uverena da se problemi na severu mogu rešiti samo u trouglu Beograd – Priština – Brisel, a da se sami Srbi sa severa ne uključuju u dijalog.[4]

Oba manifestovana faktora – porast nezadovoljstva u redovima kosovsko-albanskog bloka i jačanje stepena napetosti u srpskom bloku – nose sa sobom značajno načelo destabilizacije. I možda je to najznačajniji zaključak iz proizašlih izbora: Kosovo je na ivici novih potresa.

Izvor: Fond Strateške kulture