Kratka istorija Kosova Milorada Pavića

Nedavno se navršilo 1120 godina otkako su Srbi (stotinak godina pre Rusa) primili hrišćanstvo. Ove godine navršiće se šest vekova otkako oni stoje na bedemima tog hrišćanstva i njegove civilizacije, i to baš na Kocovu, na središnjem delu svoje zemlje i svoje države, koja se u XIV veku pretvorila u carstvo.

Kosovo je jedna plodna ravnica u srcu Balkana zakrštena rekama Sitnicom i Labom i putevima koji vezuju Istok i Zapad, Sever i Jug. Prema arheološkim, lingvističkim i antropogeografskim svedočanstvima, Kosovo je srpska zemlja svakako još od seobe naroda, od VII veka. Prve srpske države u X i XI veku bile su okrenute Kosovu. Za vlade najčuvenije srpske vladarske dinastije, Nemanjića, Kosovo igra već ulogu središnje državne, političke, ekonomske i kulturne oblasti srpskog naroda. Uprkos kasnijim stoletnim razaranjima koja su odnela neke od najlepših spomenika srpskog Srednjeg veka, na Kosovu (Arhanđeli kod Prizrena, Bogorodica hvostanska) i danas se na Kosovu dižu veličanstveni srpski manastirski kompleksi iz XII, XIII i XIV veka i kasnijih razdoblja. Među njima su najčuveniji Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, Banjska, Sveti Petar u Korišu, Visoki Dečani, Gračanica kod Prištine (gde je 1539. godine radila jedna od srpskih štamparija) i patrijaršija u Peći, Velika Crkva, u kojoj su čuvane mošti kanonizovanih srpskih vladara. Preko 80 srpskih dvoraca i gradova zabeležila je od XI do XV veka arheološka nauka na prostoru Kosova.

Svi kosovski manastiri ukrašeni su dragocenim svodom fresko-slikarstva i ikonopisa stvorenog u klasičnom dobu srpske srednjovekovne umetnosti. Te freske i ikone najvećim delom video je Pariz na velikoj izložbi priređenoj odmah posle II svetskog rata. Tu, na Kosovu, u Peći u okvirima srpske patrijaršije, stvara se u Srednjem veku duhovno središte srpskog naroda, a tokom XIII i XIV veka Kosovo postaje jedan od najsnažnijih centara srpske književnosti, koja danas postoji već oko hiljadu godina. Na tom području deluje u to vreme desetak spisatelja, kao arhiepiskop pećki Danilo II koji stvara snažnu književnu školu oko sebe i jedno od klasičnih dela čitave stare srpske književnosti, zbornik biografija kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Tu na Kosovu stvaraju u XIV veku pisci kao vlastelin Vlatko Hranotić, monah Mihailo, Jakov Serski ili vladari-pisci kao kralj Stefan Uroš III Dečanski ili prvi srpski imperator, car Dušan Nemanjić koji je svoju prestonicu imao na Kosovu u Prizrenu i kasnije u Skoplju, i koji je 1349. doneo čuveni zakonik, delo koliko pravne, toliko i književne prirode.

Posle smrti posledenjg srpskog cara Uroša i raspada vizantijskog carstva, Turci su lako ušli u Evropu. Njihovoj vojsci suprostavio se jedan od naslednika srpske carske loze, knez Lazar Hrebeljanović „najsavršeniji vitez toga vremena, pravi junak, nalik na Gotfrida Bujonskog i Ludovika Svetog“, kako kaže za njega veliki poljski pesnik Mickjevič u svojim pariskim predavanjima iz 1841. godine. Na novcu koji je kovao i na freskama u Ravanici (oko 1385-7) i Ljubostinji (1402-5), vidimo kneza Lazara kao stamenog muža dvoroge brade, bujne kose koju jedva savlađuje kruna. Kasnije, posle kosovskog boja, vidimo ga na drvorezima vitkog sa svetačkim nimbom oko glave i ramena kako u ruci nosi onu svoju „drugu“, odrubljenu glavu o kojoj u to vreme već pevaju narodne pesme kako svetli u jednom bunaru i kako sama trči preko Kosova da se spoji sa telom. Potom, danas, kneza Lazara vidimo na odru još uvek celog, leve ruke u grču, a desne opuštene na grudi, mirne i lepe, kao da nije prošla kroz smrt. Više no za života, posle smrti je knez Lazar putovao u svom kovčegu kao u lađici prateći srpske seobe, sa Kosova na Sever i vraćajući se natrag kad god bi opasnosti minule. Jer, Srbi nose u svakom ratu i sklanjaju sa sobom svoje svete vladare i njihove mošti su uvek tamo gde je srpski narod. I uvek neprijatelji sve do Drugog svetskog rata i do pre neki dan (kada su Lazareve mošti bile ponovo napadnute) kidišu na ta mrtva svetiteljska tela.

Taj knez Lazar, dakle, dočekao je na Vidovdan pre šest vekova, 14/28. juna 1389. na Kosovu tursku silu pod carem Muratom, koji je u boj poveo i svoja dva sina, Jakuba i Bajazita. Jedan francuski savremenik ovog događaja zabeležio je 1389. da je na obe strane bilo po 20.000. vojnika. Turski izvori smatraju da ih je bilo deset puta više. Iako je događaj uzbunio duhove širom Evrope, nikada se neće znati šta se stvarno odigralo na Kosovu toga dana. Iz okršaja obe vojske izišle su potpuno iscrpljene i bez vojskovođa, jer su oba vladara, i knez Lazar i car Murat ubijeni tokom ili odmah posle bitke. U jednom italijanskom izvoru, pisanom 1389. kaže se: „Blažen da je nadasve i onaj junak, koji je usmrtio vojvodu tolike turske vojske mačem neustrašivim“. To je prvi pomen Miloša Obilića, ličnosti koja će postati i do danas ostati srpski nacionalni junak.

Odjek događaja na Kosovu bio je najpre pogrešno protumačen kao hrišćanska pobeda, a potom, opet pogrešno, kao poraz hrišćanskog oružja. Savremenici su na sve strane Evrope dočekali vest o kosovskoj bitki sa velikim interesovanjem. Philippe Mezieres je u Parizu pre oktobra 1389. opisao vesti koje su stigle sa ratišta: „Murat je potpuno pobeđen, on i njegov sin su pali u boju kao i najhrabriji iz njegove vojske“. Moskovski mitropolit Pimen, koji je putovao u Carigrad, bio je toliko poražen vešću, da je odmah odustao od puta i otpustio svojeg episkopa, a ovaj svoje pratioce monahe. Firentinska republika čestita 20. X 1389. kralju Srba i Bosne, Tvrtku I na kosovskoj pobedi protiv cara Murata „koji je namislio da zbriše sa lica zemnoga svet hrišćanski“, a u istome tekstu pominju se „glasovi i pisma mnogih ljudi“ koji javljaju o ovoj bitki. U Veneciji više cy preplašeni smrću sultana, nego obradovani (kako se verovalo) uspehom hrišćanskog oružja, a Vizantinci su smrt turskog cara protumačili kao pobedu hrišćanskih sila, što se vidi iz pisma koje Dimitrije Kidon upućuje prognanom vizantijskom caru Manojlu II na Lemnos. Neki srpski izvori, dubrovački anali i italijanske vesti onog vremena, prikazuju bitku kao nerešen sukob koji je iscrpeo obe strane.

Danas istoričari misle da su „posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu, znatno slabiju stranu“, to jest za hrišćansku stranu, za Srbe. Takođe danas se smatra da kosovska bitka spada u red velikih oružanih sudara Evrope, kao kulikovska bitka (1380), bitka kod Poatjea (732) ili kod Termopila (480 pre n.e.). Obraćajući se francuskoj javnosti, Adam Mickjevič je u kosovskoj bitki video duhovni trijumf u žrtvovanju za ideal hrišćanske civilizacije. On beleži: „U pismu Bogorodice iz Jerusalima poslatom pred bitku, caru Lazaru je dato da bira između pobede i smrti, zemaljskog i nebeskog carstva; car bira nebesko carstvo. Nigde možda hrišćanska ideja, koja izaziva novi niz dela, nije bila izražena tako jasno“.

Događaj je odmah ušao u književnost, u pisanu i usmenu poeziju srpsku i u narodnu tradiciju, tako da je Kosovo sa svojim junacima i žrtvama, knezom Lazarem i Milošem Obilićem, izraslo u srpski nacionalni mit, sličan onom o Jovanki Orleanki kod Francuza.

U srpskom narodu bitka na Kosovu ostavila je najdublje tragove. Do danas narod veruje da sve reke u Srbiji u ponoć pred Vadovdan teku jedan trenutak krvave. A kada svane, sve kukavice taj dan ostaju neme i ne kukaju na Vidov dan za kosovskim junacima kao što inače stalno čine. Pre Vidovdana u Srbiji se ne jedu trešnje. Ni danas.

Proglašenje kneza Lazara za svetitelja i stvaranje njegovog svetačkog kulta, okupilo je početkom XV veka veliku grupu srpskih spisatelja i pisaca liturgijske poezije, koji su u desetak dela za tridesetak godina napisali tri žitija i tri slova knezu Lazaru, a zatim, ostajući i dalje anonimni, celu službu knezu Lazaru, koja se do danas služi u svim crkvama na njegov dan. Najugledeiji pisci srpskog humanizma u XV veku pisali su o Kosovu i knezu Lazaru. Knežević i pesnik, despot Stefan Lazarević, piše Natpis na mramornom stubu na Kosovu, monahinja Jefimija, jedna od najvećih srpskih pesnikinja, piše Pohvalu knezu Lazaru, Konstantin filosof piše njegovu zvaničnu biografiju, a pećki patrijarh Danilo III piše Slovo o Knezu Lazaru. Kosovskom boju i kultu kneza Lazara i Miloša Obilića posvećuju pažnju i drugi značajniji srpski pesnici, prozni pisci XV veka, kao Konstantin Mihailović, rodom iz kosovske Ostrovice, Marko Pećki, ili Andonije Rafael Epaktit. Godine 1601. na italijanskom jeziku u Pezaru se pojavljuje čuveno delo Dubrovčanina Mavra Orbinija Il regno degli Slavi, koje obilato prenosi već uobličenu narodnu legendu o Kosovu. Nešto kasnije, krajem XVII veka, nastaje u Boki Kotorskoj barokni dramski spev, oratorijum o kosovskom boju, a u XVIII i XIX veku uživa veliku popularnost prozna Priča o kosovskom boju.

Naporedo sa ovakvom pisanom tradicijom, stvara se i takozvani „kosovski ciklus“ srpskih narodnih pesama, čiji odjek preko knjiga opata Alberta Fortisa 1771. i 1774. dopire do Herdera i do Evrope, jer među onim pesmama koje je Herder uzeo iz zbirke Kačića-Milošića, ima i pesama koje govore o Kosovu. Mickjevič će srpske narodne pesme iz kosovskog ciklusa porediti sa Ilijadom, a u izborima srpske usmene poezije u vreme romantizma građenim na osnovu zbirki Vuka Karadžića, pesme o Kosovu zastupljene su u svim prevodima, od francuskih i engleskih do švedskih i nemačkih. Kasnije, tokom XIX i XX veka, tema Kosova ostaje živa u srpskoj književnosti i životu. Čuveni srpski pisac Ivo Andrić (Nobelova nagrada za književnost 1961.) kaže za Njegoša, najvećeg pesnika srpskog romantizma i vladara Crne Gore: „Kosovska misao za Njegoša je svuda, jer je on sa sobom nosi u očima kojima gleda svet.“ Na Kosovu su službovali kao srpski diplomati veliki pisci Branislav Nušić i Vojislav Ilić, prvi simbolistički pesnik srpske književnosti, a jedan drugi simbolista, pesnik Milan Rakić, oslobađao je Kosovo u sastavu srpskih jedinica 1912. godine.

Jer, Kosovo je pod turskom okupacijom ostalo sve do balkanskih ratova. Njegova sudbina tokom tih dugih vekova robovanja nije uvek bila ista. Posle pada Kosova i srpske države pod tursku vlast u XV i XVI veku, Srbi na Kosovu još uvek sačinjavaju 97 % življa. Međutim, krajem XVII veka ovo se stanje nasilio menja. U velikim austro-turskim ratovima 1683-1690. i 1717-1737. narod i srpska Crkva su na strani hrišćana i posle povlačenja austrijskih trupa i neuspeha na ratištu, Srbi bivaju prepušteni na milost i nemilost turskoj odmazdi. Tada se na papskom dvoru u Rimu čulo o „hajdučkoj smrti“, najstrašnijoj koja se može zamisliti, a upravo njome kažnjavaju Srbe turska ordija i njeni pomagači. Papski nuncije iz Beča javlja 25. februara 1690. da je srpski živalj na Kosovu posle povlačenja austrijskih trupa puna tri meseca bio prepušten strahovitom teroru koji su činili turska „vojska i arbanaške čete na Kosovu, u Prištini, Novom Pazaru, Prizrenu Kačaniku i Sžšlju; oni seku, odvode u roblje i prodaju raju tih predela i ne daju joj da se vrati u svoja mesta“. Pod takvom strahovitom prisilom, Srbi su krenuli na svoje dve velike seobe sa Kosova na Sever, u Podunavlje 1690. i 1737. godine. I tako je narušena etnička slika Kosova. Samo u prvoj od te dve seobe otišlo je sa Kosova oko 185.000 Srba. Pedesetih i šezdesetih godina XIX veka, evropski konzuli iz Bitolja, Skoplja, Prizrena i Prištine šalju izveštaje svojim vladama o teroru koji nad srpskim življem čine islamizovani Albanci. Godine pred Berlinski kongres i posle njega, od 1872. do 1912. obeležene su planskim progonom, fizičkim uništavanjem, raseljavanjem i proterivanjem Srba iz ondašnjeg turskog carstva. To je vreme kada 1876. veliki francuski pesnik Viktor Igo piše članak u odbranu Srba, u želji da evropskim vladama, koje, kako kaže, ostaju gluve i slepe, skrene pažnju na nedela koja se čine nad Srbima na području njihove domovine koji je još pod turskom upravom. „Jedan narod ubijaju! – piše Viktor Igo tim povodom – Gde? U Evropi!“

Posle viševekovnog ropstva, srpska vojska 1912. godine oslobađa Kosovo, ali ga opet gubi 1915. kada ono pada pod austro-nemačku i bugarsku okupaciju, opet ga oslobađaju srpske jedinice 1918, ali je Kosovo ponovo bilo izgubljeno već 1941. u vreme nemačke okupacije Kraljevine Jugoslavije. Tada su pod pritiskom okupatora i njihovih pomagača, albanskih balista, Srbi još jednom napuštali svoja ognjišta i bili izloženi genocidu koji traje do danas.

Jer ni posle oslobođenja Jugoslavije od nemačkog okupatora, pritisak na Srbe u novoj republici Jugoslaviji se ne smanjuje. U skladu sa intencijama Komunističke internacionale, jugoslovenske vlasti donose 6. marta 1945. godine neverovatnu odluku br. 153. po kojoj se Srbi – prisilno iseljeni sa Kosova za vreme nemačke i italijaiske okupacije u II svetskom ratu – ne mogu vratiti na Kosovo. Na nedavno održanoj skupštini srpskih pisaca u Beogradu prvi put je iznet u javnost i jedan dokument koji baca svetlost na pozadinu ovakve odluke. To je zapisnik koji kaže da je u razgovoru sa Staljinom u Kremlju posle Drugog svetskog rata, slovenački političar Edvard Kardelj pomeno jugoslovensku nameru da se Kosovo ustupi Albaniji.

SFR Jugoslavija očigledno je prema srpskom pitanju zadržala politiku Staljina i Kominterne i posle Titovog raskida sa Staljinom 1948. godine.

U državi gde su kao zasebne republike konstituisane Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija, srpski narod, koji je većinsko stanovništvo u SFRJ, rasparčan je i danas živi u pet republika i dve pokrajine, pri čemu je ustavom iz 1974. republici Srbiji bilo određeno tutorstvo njenih pokrajina, Kosova i Vojvodine, koje su matičnoj republici određivale ustav, dok ona nije imala vlasti da odredi ustav pokrajinama. U nastavku takve politike, islamizovanim Srbima u socijalističkoj Jugoslaviji nije prihvatano kad kažu da su Srbi (primer Meše Selimovića, srpskog pisca, koji je preveden na mnoge jezike), dok se islamizovanim Albancima dopušta da kažu da su Albanci. U nastavku takve politike posle Drugog svetskog rata, slika o etničkoj situaciji na Kosovu nije izmenjena samo visokim natalitetom Albanaca na Kosovu (ali ne i u Albaniji), nego i veštačkim putem. Masovnom i nekontrolisanom emigracijom iz Albanije i statističkim mistifikacijama. Godine 1981. naprimer, pri popisu u Jugoslaviji su nealbansko muslimansko stanovništvo (Srbi i drugi), Typci, Romi i čak Makedonci upisivani u liste kao Albanci. Jasno je, dakle, da su progoni Srba sa Kosova da bi se stvorilo etnički čisto Kosovo i utro put odcepljenju Kosova, staljinistički zahtvvi neprihvatljivi za današnju Jugoslaviju.

Kada je o svemu ovome reč, treba imati na umu i pravni aspekt kosovskog pitanja. Jugoslovenska država u ovom času još uvek nije pravno dovoljno jaka da zaštiti svoje građane koji (kao Srbi) nemaju nikakvu međunarodnu versku zaštitu od drugih sugrađana iza kojih stoji jedna od najmoćnijih ovvrskih internacionala današnjeg svega. Stopa Srbi i nova srpska vlada vide danas svoj neposredni interes u jačanju pravosuđa i demokratije u Jugoslaviji. U tome je suština novog ustava Srbije.

Ukratko, danas, šest stotina godina posle kosovske bitke, na Kosovu je situacija jasna: već pola veka sa Kosova pred terorom beže Srbi, a ne beže Albanci. Ako nekom ni posle svega što je rečeno nije jasno šta se tamo zbiva i ko koga progoni, neka pročita nedavno objavljen intervju vrhovnog rabina Jugoslavije Cadika Danona, koji kao Jevrejin i iskusan čovak dobro zna šta su pogromi i kaže:

„Srbi nikada nisu ugrožavali druge narode.“

Prvi put objavljeno: „Teološki pogledi“, Beograd, 1989. god. povodom šest vekova od Kosovskog boja

Izvor: Stanje stvari