Montenegro i Kosovo pod istom komandom

Montenegro (kako sebe voli da naziva đukanovićevska Crna Gora) i Kosovo se nalaze na istoj strani barikade — protiv Srbije. Takvo stanje nije prirodno, ali nije ni slučajno nastalo.

Da li treba da čudi što Montenegro i Kosovo tako dobro sarađuju? Da li ih spaja slična politika? Ne, nijedno od njih nema svoju politiku, ni spoljnu, ni unutrašnju, već oboje vode čistu američku politiku. To Ramuš Haradinaj ponosno priznaje, dok Milo Đukanović nevešto prikriva.

A politika SAD na Balkanu nije okrenuta u korist Albanaca i Montenegrina, već na štetu Srba i razbijanja Srbije. Lanac događanja u posljednje dve decenije to nedvosmisleno dokazuje.

U američkoj agendi je, nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, na red došlo Kosovo. Krajem 1996. godine ucenjeni Milo Đukanović iz Amerike izjavljuje da je predsednik Srbije Slobodan Milošević prevaziđeni političar. Opozicija u Srbiji prihvata tu ocenu i podržava ga na svaki način. Takozvana „oslobodilačka vojska Kosova“ 1997. godine se nalazi na listi terorističkih organizacija američkog Stejt departmenta, ali već naredne ona postaje organizacija koju Amerika štiti i pomaže.

Na predsedničkim izborima u Crnoj Gori (1998. godine) pobeđuje Milo Đukanović. Njegovu „pobedu“ je (i to punih šest sati pre zatvaranja biračkih mesta) proglasila i pozdravila čuvena Medlin Olbrajt, tadašnja američka državna sekretarka. U Crnoj Gori izbijaju veliki protesti zbog pokradenih izbora, ali niko sa strane, računajući i zvaničnu Srbiju, ne podržava demonstrante. Slobodan Milošević nije želeo sukob sa Amerikom i nadao se da će Mila Đukanovića preobratiti, kako bi očuvao zajedničku državu sa Crnom Gorom. Kasnije, na isti način postupaju i Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić.

NATO vrši agresiju na SR Jugoslaviju (1999. godine), ali Mila Đukanovića tretira kao saveznika. Petooktobarski puč izvršen naredne godine zbacuje Slobodana Miloševića i stvara prvu pretpostavku za komadanje Srbije.

Američka vojna baza Bondstil postaje ugaoni kamen „kosovske nezavisnosti“. Tačnije, Kosovo postaje Bondstil.

Predsednik SRJ Vojislav Koštunica je 2001. godine proglašen za državnika sveta, ali je pao u nemilost Zapada kada nije pristao da se Kosovo osamostali. Premijer Srbije Zoran Đinđić je ubijen upravo u vremenu kada je obznanio odluku da se bori za Kosovo i Metohiju.

Nažalost, nijedna rukovodeća garnitura savremene Srbije nije uočila da se bitka za očuvanje Kosova morala voditi uporedo sa borbom za očuvanje zajedničke države sa Crnom Gorom.

SR Jugoslavija je bila naslednica međunarodno-pravnog subjektiviteta SFRJ. Sve dok su ove dve republike bile u zajedničkoj državi, nije moglo da dođe do jednostrano proglašenog otcepljenja Kosova. U najgorem slučaju, prava kosovskih Albanaca su mogla biti uvažena na nekoj međunarodnoj konferenciji, kao što je bila Londonska mirovna konferencija o SFRJ.

Budući da je to tada bilo opštepoznato, arhitekte kosovske samostalnosti su odlučile da projekt realizuju u dve faze.

Prva je bila razbijanje SR Jugoslavije. Ona je zamenjena provizorijumom pod imenom Državna zajednica Srbije i Crne Gore. Sve vreme njenog traljavog trajanja, pod okriljem EU u Briselu su vođeni „ekspertski pregovori“ o njenom preuređivanju. Kada budu obelodanjeni dokumenti o tome i najvećim sumnjivcima će biti jasno da je njihov jedini cilj bio da se zajednička država razvrgne, ali na način da prve posledice budu što manje vidljive. To je bilo potrebno zbog krhkih političkih prilika u Crnoj Gori.

Nakon crnogorskog referenduma (2006. godine) i proglašenja pune državne samostalnosti, u kuloarima u Briselu se nije krilo oduševljenje. Eto, likovali su pred zbunjenim predstavnicima Srbije, „kada Crnogorci kao vaša jednokrvna, jednorodna i jednoverna braća ne žele da žive sa vama u istoj državi, kako mislite da ćete zadržati Albance i Kosovo u njoj“?

Dve godine kasnije, Kosovo se samoproglasilo državom, a zvanična Crna Gora ga je priznala među prvima u svetu, iako je 85 odsto njenih građana bilo protiv toga.

Ove su činjenice opštepoznate, ali zbog stalne proizvodnje novih kosovskih briga i strahova, mnogi ih ne slažu po ovom uzročno-posledičnom redu. A to je nužno u borbi za očuvanje Kosmeta. Borbi od koje se ne sme odustati i borbi u kojoj se ne može izgubiti.

Za sve ovo vreme zvanična Srbija je izjavljivala da su „odnosi Srbije i Crne Gore nikad bolji“, iako su realnosti stalno išle „nikad gorim“ putem.

Prethodne američke administracije svojom politikom „stvaranja nevolja“ su u mnogim delovima sveta dovele do nestabilnosti i lokalnih ratova. Nama je posebna briga odraz te politike na Balkan koji ni dan-danas nije lišen najvećih iskušenja. Gotovo nijedna od država sa ovih prostora ne može da se oseća sigurnom i stabilnom.

Civilizacijski trenutak, međutim, obavezuje sve da sednu, uvaže jedni druge i izukrštane državne interese ostvaruju na način najmanje štetan za svaku uključenu državu. U javnosti se sve više govori o potrebi za „Dejtonom dva“, novom konferencijom o Balkanu uz učešće svih zainteresovanih velikih sila i poštovanje međunarodnog prava.

Pravilnije, trebalo bi da se nadamo Sporazumu o BIH iz Lisabona, pod posredovanjem portugalskog diplomate Žoze Kutiljera, a ne Dejtonskom uz presudnu ulogu Ričarda Holbruka. Sporazumi su slični, ali je Lisabonski bio bolji jer je predložen pre i umesto rata. Dejtonski se desio nakon četiri godine krvavog građanskog rata.

Izvor: Sputnjik