Njegoš, kosovska misao i politički patuljci

Ova je drama počela na Kosovu.

Ivo Andrić

O jubileju pod okupacijom

Ove, 2013, navršava se dvesta godina od rođenja Petra Drugog Petrovića Njegoša, mitropolita crnogorsko – primorskog i gospodara Crne Gore, najvećeg pesnika srbskog jezika, autora „Luče mikrokozma“, “Gorskog vijenca“ i „Lažnog cara Šćepana Malog“. Ovaj jubilej Crna Gora, koja je u 19. veku bila nazvana „srbskom Spartom“, i čiji se kralj Nikola Petrović u srbovanju nadmetao sa srbijanskim vladarima iz kuća Obrenovića i Karađorđevića, dočekala je kao samozaboravni Montenegro, čija vlast svim silama hita u NATO, dok su Srbi, koji u ovoj zemlji žive, i kojih, po popisu, ima tridesetak posto, od strane podgoričkih vlasti svedeni na građane drugog reda. Izmišljen je i čitav jedan nepostojeći jezik, “crnogorski“, samo da bi se „zacementiralo“ stvaranje nove nacije, i jedno udruženje građana, “Crnogorska pravoslavna crkva“, samo da bi se pokazalo šta je novi identitet Montenegra (krajnji cilj ove rabote davno je definisao montenegrinski „bard“, stihoklepac Jevrem Brković, izjavivši, u Tuđmanovoj Hrvatskoj usred rata za jugoslovensko nasleđe, da su Crnogorci bili rimokatolici dok ih „genocidni Sava Nemanjić“ nije „popravoslavio“(1).

Evo kako je to praktično izgledalo svega pet godina posle osamostaljenja Crne Gore: “Sistematska politika diskriminacije prema Srbima i njihovim pravima je nastavljena i čak produbljena, i dalje je nerešeno pitanje i do 40.000 građana (uglavnom necrnogorske narodnosti) koji više godina ili decenija žive u CG (ostvarujući pravo glasa) koji ne mogu da ostvare uslove za naturalizaciju. /…/ Na sve većem udaru se našla i Srpska pravoslavna crkva i njene organizacione jedinice /…/ pošto je Podgorica potpisala Konkordat sa Svetom Stolicom kojim pokazuje nameru da ostavi pitanje pravog položaja SPC u CG otvoorenim /…/ Podgorica je eskalirala svoj politički rat prema interesima Beograda, odnosno srpskom narodu na tlu Crne Gore i njihovom srpskom identitetu na polju kulture,obrazovanja, pa čak i medija /…/ “(2). Danas je samo gore… Njegoš, koji je pevao: “Narodnost mi srbinska, / um i duša slavjanska“, bio bi zapanjen kada bi video do čega je došla vlast u Podgorici.

Država Srbija, sa svoje strane, nema nikakav ozbiljan plan obeležavanja Njegoševe dvestagodišnjice, verovatno da se ne bi zamerila zvaničnoj Podgorici, koja poriče da je genijalni pesnik, glavar crnogorski i episkop Srbske Crkve imao ikakve veze sa celinom svog naroda. Uz to, uvesti Njegoša u savremeno političko polje, i to u doba kad vlasti predvođene trijumviratom Nikolić-Vučić-Dačić, na zahtev Imperije Vašington – Brisel predaju Kosovo teroristi Tačiju, zarad stvaranja „zelene transverzale“ američkog islama u Evropi, značilo bi biti „politički nekorektan“, što je, u uslovima „meke okupacije“, ravno političkom samoubistvu (bar tako misli vladajući trijumvirat, bez obzira na svoju novu priču o „crvenim linijama“, očito – briselski novogovor sa srbijanskom šajkačicom ). Zato Njegoša nema tamo gde je neophodan i gde ga mora biti – u javnom prostoru Srbije.

Kosovska misao

U svom poznatom ogledu „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“, srbski nobelovac Ivo Andrić je ukazao na činjenicu da je sva Crna Gora u doba Petra Drugog živela i disala „kosovskom mišlju“: “Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska kao hleb i voda /…/ Crna Gora i svet koji je u nju izbegao bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu“(3).

Po Andriću, Njegoš, rođen u toj i takvoj Crnoj Gori, jeste arhetipski lik kosovskog borca, koji nije samo, poput proroka Jeremije, oplakivao poraz srbske vojske na sveštenom polju, posle koga je nastupilo tursko ropstvo, nego se i delatno borio za skidanje „kosovske kletve“ sa svog naroda i ispunjavanje Zaveta. Reči „Bog“ i „Kosovo“ najčešće su u „Gorskom vijencu“, remek – delu vladike pesnika; ali, Kosovo je, veli Andrić, i argument u njegovoj diplomatskoj prepisci s Rusima i Turcima: “On govori o Kosovu kao o ma kom drugom moralno – političkom argumentu, kao o živom i presudnom faktoru kolektivne i lične sudbine“(4). Hercegovački vezir, Alipaša Stočević, zvao ga je „pravim srpskim banom od Kosova“. Iako je, po blagoslovu svog strica, Svetog Petra Cetinjskog, primio vlast nad Crnom Gorom kao neiskusni mladić od sedamnaest godina, Njegoš je od početka znao da sve što radi (a udario je temelje državnosti na maloj teritoriji koja je do tada bila samo savez, često uzajamno sukobljenih, plemena) mora graditi na kosovskom temelju. Po Andriću, lozinka „Gorskog vijenca“: “Neka bude što biti ne može!“ upravo je taj čudnovati temelj svega Njegoševog pregnuća. Osećajući se kao Prometej raspet na crnogorskom stenju, kome turski jastreb kida utrobu, vladika Rade se uzdigao do ovog stiha tragajući za izlazom – konačnim oslobođenjem Srbstva. Srbski romansijer ove stihove objašnjava: “Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez tog upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena“(5).

Takav kakav je bio, umom na nebesima Slobodnog Srbstva, dušom sa svojim napaćenim narodom („mala zemlja, odsvud stiješnjena“, kaže on u „Gorskom vijencu“), telom u političkoj svakodnevici koja mu nije naklonjena (od Turaka ne uspeva da povrati ni dva oteta ostrvceta na Skadarskom jezeru, Vranjinu i Lesendro), Njegoš svagda misli opštu misao i veruje da će jednom biti što biti ne može. Zato „Vijenac“ posvećuju „prahu oca Srbije“, Karađorđu, koji je, došav iz jednog „što biti ne može“ u Orašac 1804. godine, Srbina podigao iz mrtvih i uputio ka slavi obnovljene nemanjićke države.

„Gorski vijenac“ je, od samog nastanka svoga (Njegoš je imao trideset i tri godine kad ga je spevao!) bio više nego dramski ep – postao je trajna knjiga Srbstva, njegove metafizičke i geopolitičke sudbine. Zato ga uzimamo u ruke, da bismo, sa lovćenske osmatračnice, videli gde smo sada i šta možemo očekivati. Jer, kako reče pesnik Milovan Danojlić: “U „Gorskom vijencu“ i „Šćepanu Malom“ gotovo da nema situacije koju sada, na početku trećeg milenijuma, u Srbiji, oko sebe ne prepoznajemo“(6)

„Gorski vijenac“ danas i ovde

Vladika Danilo, duhovni i svetovni poglavar Crnogoraca, negda najboljih Srba, na početku „Gorskog vijenca“ proklinje Tursko carstvo koje je oduzelo slobodu i sreću tolikim porobljenim narodima, pa i njegovi saplemenicima: “Kugo ljudska, da te Bog ubije! / Ali ti je malo po svijeta / te si svojom zlošću otrovala, / no si otrov adske svoje duše / i na ovaj kamen izbljuvala“. Kako kaže Danojlić, “nije potrebna naročito razvijena moć asociranja i otključavanja aluzija da se dokuči kome su, danas, upućeni ovi stihovi“(7). Taj neko se širi na Istok, gaseći jednu po jednu svetlost slobodnog čovečanstva, u ime najodvratnije od svih religija, idolatrije boga Mamona, i u ime jedne od nižih privrednih delatnosti, trgovine, koja je odavno prestala da bude ekonomija, a postala metafizika (sve je na prodaju, svi su na prodaju). Mamonovi sledbenici su uvek koristili, danas često pominjanu, strategiju „štapa i šargarepe“: “Pij šerbeta iz čaše svečeve, / al sjekiru čekaj među uši“, opisao je tu strategiju Njegoš. Zato im se mnogi klanjaju: „isturči se plahi i lakomi, / mlijeko ih srpsko razgubalo.“ I danas u tabor evrounijata prelaze oni koji su plašljivi („Mi smo mali narod, bez saveznika, ne možemo da izdržimo u borbi sa Imperijom“, razmišljaju oni) ili oni koji žele da žive privilegovano, kao prelivode koje su napustile svoj narod i odrekle se njegovih interesa zarad lukrativnih razloga (o čemu je izvrsno pisao ruski mislilac Aleksandar Panarinu svom ogledu o „dezerterstvu elita u epohi katastrofa“). Stanje Srbstva isto je kao i u vreme ono: “Velikaši, proklete im duše, / na komate razdrobiše carstvo, / srpske sile grdno satriješe; / velikaši, trag im se utro, / raspre sjeme posijaše grko, / te s njim pleme srpsko otrovaše“. Umesto reči „velikaši“ treba staviti „političari“ (bolje reći – politikanti), i umesto „radrobiše carstvo“ – „krenuše u regionalizaciju“, pa će Njegoš biti politički analitičar bolji od svih ovih za koje je Vučić svojevremeno rekao da se mogu kupiti za „tanjir kupusa“, i koji svojim kvazianalizama samo mute vodu da izgleda dublje.

Kad čovek vidi srbijanske NVO u službi Imperije, i kad čuje kako drugosrbijanci govore o neminovnosti pretvaranja Srba u stado poslušno Velikom Bratu, seti se Njegoševog vladike Danila i njegovih strahova: “Ne bojim se od vražjega kota, / neka ga je ka na gori lista, / no se bojim od zla domaćega“. To domaće zlo se ruga svim vrednostima srbskog naroda, a naročito Kosovskom zavetu, isto kao poturice nekad. “Krstu služiš, a Milošem živiš“, govorahu nepoturčenima, pri čemu je, kako vele preverice, „krst riječ jedna suhoparna“, jer od čoveka zahteva odricanja i patnje (po Njegošu, „voskresenja ne biva bez smrti“). To jest, kako kažu predstavnici onovremene Imperije: „Miloš baca u nesvijest ljude, / al u pjanstvo neko prećerano“. Oni bi hteli da svi budu merkantilno trezveni, neopijeni Obilićevim herojstvom. Ali, to im ne može poći za rukom, jer se srbska nacionalna svest zasniva na kultu kosovskih vitezova, a svaki Vidovdan je ogledalo u kome se vidi „ko je vera, a ko je nevera“. Ne treba zaboraviti – Njegoš je bio protiv lažnog, paraderskog nacionalizma, spremnog na svaki truli kompromis zarad lične koristi: “Badava se inate s Turcima, / kad im ližu, ka paščad, sahane“.

Imperija Srbe upozorava da se ne bune protiv Novog poretka, jer će biti slomljeni: “Malo ljudstvo, kud si zasljepilo? / Ne poznaješ čistog raja slasti / a boriš se s Bogom i ljudima, / bez nadanja živiš i umireš“. Po Milovanu Danojliću, to su danas „divote potrošačke civilizacije, i obećanja da ćemo se, budemo li dobri i pokorni, jednog dana približiti trpezi za kojom uživaju naši dobrotvori i savetodavci“(8). Međutim, od toga nema ništa. Njegošev vojvoda Draško je na Zapadu, u Mlecima, doživeo, mnogo pre Đinđića, Tadića i sadašnjih vlastodržaca, pravu prirodu evro-obećanja, prilikom susreta sa duždom: “Obeća mi i što mu ne iskah. / I pomislih kad od njega pođoh: / blago meni jutros i dovijek… / Kad poslijed, sve ono izlinja, / ka da ništa ni zboreno nije. / I posad mu ne bih vjerovao / mlijeko je da riječe bijelo“. EUropski mudraci i savetodavci, nudeći nam da prodamo kosovsku veru za obećanje briselsko-vašingtonske večere, nastoje da nas ubede u svoju priču o „tržišnoj privredi“ i „EU standardima“, tobož univerzalnim za sve krajeve sveta; ali, i to je izmislica za „balkanske varvare“. Njegoš je video zamke takve učenosti. Kako vele Crnogorci jednom apologeti imperijalne turske sile: “A mudar si i književnik, kažu. / Učio si knjigu u Carigrad, / na nekakvu ćabu pritvrdio. / Ali ti se još hoće pameti – / poteža je ova naša škola“.

I onda i sada saveznika je malo: “Vražja sila odsvud oklopila. / Da je igđe brata u svijetu, / da požali, ka da bi pomoga“. Pa ipak, predaje nema i ne može je biti, jer je, opet po Njegošu, „Kosovo grdno sudilište“, na kome se svako meri i proverava. A ta provera nije od ovog sveta. Ona je zadatost ka kojoj se mora stremiti.

Nekoliko pouka iz „Lažnog cara Šćepana Malog“

Da je Njegoš krajnje „politički nekorektan“, i zato nezgodan za jubileje, makar tako velike kao što je dvestagodišnjica njegovog rođenja, saznajemo iz stihova speva „Lažni car Šćepan Mali“. U njemu stari bard veli da Bošnjaci, inače „naša rodna braća“, “slijepi su, te ne vide ništa. / Kuran im je oči izvadio, / Kuran im je obraz ocrnio; / U njih nema duše ni obraza / Koji ne bi za Kuran umro, / To je njina kukakvna svetinja. / O slobodi i o narodnosti / U njih niko ponjatija nejma“. Što se Arbanasa tiče, i tu je Vladika Rade bez kompromisa: “Arnaut je ni voda, ni vino / Narodnosti ni slobode nejma, / On za obraz ne zna i poštenje / Prodaje se ko mu više dade“… Vrhunac Njegoševog poricanja savremene geopolitičke orijentacije u Crnoj Gori zvuči ovako: “Da su Rusi naša rodna braća, / Nejma sile u svijetu nikakve, / Koja bi nas mogla razbratstviti. / Pa da nama ni braća nijesu, / Nedgo da su iz pakla đavoli, / Opet su nam miliji no Turci“.

Njegoš i poricatelji zaveta

Još od Milana Panića, američkog biznismena ubačenog u politički život Srbije početkom devedesetih godina 2O. veka, preko raznih DOSokrata zanetih frazama petooktobarske pobune, prve u svetu među, američki usmerenim, „obojenim revolucijama“, pa sve do sadašnjeg premijera Srbije, domaći političari, duhovno – moralni patuljci u skupocenoj odeći (čast izuzecima!), su se povremeno trudili da sa prezirom istaknu kako oni ne priznaju nikakvu „Nebesku Srbiju“, nego se bore za stvarnu, zemaljsku Srbiju (pri čemu su, naravno, uvek mislili na Srbiju u „evroatlantskim integracijama).

Šta bi o tome rekao Njegoš? Njegove današnje reči, naravno, možemo samo zamišljati; ali, pesnici koji su ga tumačili, poput Danojlića, nude nam odgovor na ovo pitanje iz same biti njegoševskog predanja: “Svaki je narod nebeski u meri u kojoj nastoji da prevaziđe zemaljski okvir svog postojanja pa, živeći kako može i mora, sanja o višim, jačim oblicima ispunjenja svoje sudbine. Ko ne teži nemogućem, neće ostvariti ni ono što je mogućno. Nebeska dimenzija življenja je unutrašnja tajna svakog bića. Možda nije uputno previše PRIČATI o njoj, busati se u grudi svojom izabranošću i izuzetnošću, ali, s druge strane, ruganje nebeskoj dimenziji kolektivnog trajanja je, u najboljem slučaju, nihilističko očajanje malodušnih. Da bismo opstali u zamaljskom i stvarnom, moramo povirivati u nadzemaljsko i onostrano. Novi usrećitelji bi da nam oduzmu pravo na povirivanje u nadstvarnost.“(9).

Dok su jučerašnji usrećitelji, komunisti, hteli raj na zemilji, ali bez Boga i protiv Boga, ovi novi su, po Danojliću, Boga proglasili za finansijskog savetnika, a svoju veru zapisali na dolarskoj novčanici: “InGodWeTrust“. Sada „zagađuju sve što je u nama i oko nas zdravo i prirodno, od voća i povrća, do vode i vazduha, od žita i hleba, do jezika, od međunarodnog prava, do prava na rad i život“(10). Njegoševa poruka je, ukazuje nam Danojlić, nemirenje sa zlom, jer Vladika Rade jasno kaže: “Neka bude borba neprestana!“ A zašto? Opet po Danojliću: “Svi okupatori, po obavljenom poslu, propovedaju rad i red, mir i prihvatanje svršenog čina, TOLERANCIJU I NORMALIZACIJU. Taj je mir, znamo, pomirenje sa njihovim gospodarenjem, sa porazom, sa poniženjem. Trpeljivošću pokornih, nasilje se učvršćuje; onaj, koji je pokušao da se brani, izvodi se na sud za ratne zločine; hajduk roblja vezanoga sudi hajduku koji mu je pružio otpor. Naša je tradicija poema nemirenja, netolerancije prema zlu.“(11)

I to treba da znaju svi koji, po Božjem dopuštenju, vladaju ovom zemljom. Borba za Kosovo i Metohiju nije samo borba za svoju teritoriju (mada jeste), za resurse koje tuđini hoće da nam otmu (mada i to jeste), za međunarodno pravo (i to jeste), za naše sunarodnike kojima preti genocid i izgon sa zavičajnih prostora (i to se podrazumeva), za naše hramove i manastire („I sve oltar do oltara, / zadužbine srpskih cara“, zapevao bi Vladika Nikolaj). To je, pre svega, borba za istinu i pravdu Carstva Nebeskog, bez kojih nema ni carstva zemaljskog, borba pod krstašem barjakom Obilića i Jugovića, sasvim u skladu sa našom himnom – molitvom Bože Pravde. Jer, Srbi znaju ono što je znao i njihov sveti ruski rođak, Aleksanadr Nevski – Bog nije u sili, nego u Pravdi i Istini.

Ko to neće da prihvati, neka se ispiše iz Srbstva. Nije ni prvi nik poslednji od „plahih i lakomih“, o kojima je Njegoš svedočio. Jer, kako reče Milovan Danojlić: “Sa pet miliona dolara mogu se rešiti svi zemaljski problemi, ali i stvoriti neki koji su, u smrti i u večnosti, nerešivi. Jedna od tajni našeg jezika je i kletva pala na Vuka, Vukašina i Vujicu“ (12).

Tome nas, ovih dana, uči Petar Drugi Petrović Njegoš, koga je pre dva stoleća među Srbe uveo Bog da nam posvedoči suštinu Kosovskog Zaveta – Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu.

Napomene:

1. Cit. prema Vladimir Dimitrijević Između Vašingtona i Vatikana / Svetosavska Crkva na raspeću istorije. Gornji Milanovac, 2O12. S.155.

2. Izveštaj o pravima srpskog naroda u regionu 2O11. Beograd, 2011. S. 46.

3. Ivo Andrić Umetnik i njegovo delo. Beograd, 1982. S. 9.

5. Isto. 16.

6. Milovan Danojlić Pesnici. Beograd, 2007. S. 491.

7. Isto. S. 492.

8. Isto. S. 495.

9. Isto. S. 501.

10. Isto. S. 500-501.

11. Isto. S. 500.

12. Isto. S. 503.

Izvor: Fond Strateške Kulture