Naš put za pakao

Put u pakao popločan je dobrim namerama. Ova izreka ne govori samo o tome kako dobre namere nisu dovoljne već, takođe, kazuje da individualno poimanje dobra može biti diskutabilno samo po sebi. Barem onda kada nije mereno aršinom višeg dobra. Nečeg što prevazilazi malo ja i ne izvire isključivo iz individue, ma koliki je intelekt i obrazovanje krasili.

Ako to ne znamo, rečenice poput ovih: „Kosova se otarasiti moramo. Ali odmah, iz ovih stopa. Dekonstrukcija i reprogramiranje Srba od nepostojećeg „kosovskog zaveta“ jeste jedan od preduslova ozdravljenja Srba kao nacije“ ili „Taj mit i zavet koji nam je utkan u identitet za mene predstavlja kancer…“, izgovorene iz „dobre namere“, mogu se kvalifikovati kao legitimne. Štaviše, mogu postati program onih od čijih odluka zavisi sudbina cele nacije.

Za pokušaj analize koja sledi sasvim je irelevantno ko je izgovorio citirane rečenice, dok god se radi o inteligentnoj osobi, u internim raspravama podržanoj od sveta koji tvrdi da mu se pogled na politiku temelji na tzv. Raison d’êtat ili državnom razlogu. Još manje, kada sličnost s ovim stavom nalazimo u javnim istupima i delovanju najvišeg državnog vrha.

Da ne okolišam, radi se o jasnoj nameri srpskih vlasti da predaju osamdeset i pet procenata teritorije Kosova i Metohije i zadrže ostalih petnaest, oličenih u četiri opštine tzv. severa Kosova (u daljem toku, verovatno daju i ono što zovemo Preševskom dolinom).

Nisam jedini koji je verovao da je ovaj plan, između redova guran kao tzv. kompromisno rešenje, bio u isto vreme jedan od manevara famozne kupovine vremena. Vučić nudi podelu (razmenu), jer zna da to Amerikanci neće prihvatiti, ali ostavlja utisak da se ne radi o simulaciji, već iskrenom i „poštenom“ predlogu. I takav potez smatrao sam veoma lošim, jer bi, ako ništa drugo, među većinom birača, idolopoklonički opčinjenih mesijanskom predstavom vođe, mogao da izazove poistovećenje i prihvatanje (što uostalom i jeste slučaj). Ipak, stvaran ili ne, nada je, paradoksalno, ležala u neprijatelju – Ameri i Šiptari na to nikada neće pristati. Pogrešili smo.

Danas se ispostavlja da se o manevru nije radilo i da su, kako stvari stoje, Ameri pristali. U stvari, od samog početka, to je bila pozicija srpskih vlasti, ili makar njenog neprikosnovenog nosioca, koji se, najpre u sopstvenoj svesti, a potom i svesti svojih podanika, projektovao kao politički izbavitelj srpstva. Nema dovoljno prostora da tom fenomenu simbioze nacionalne opredeljenosti i fanatične rešenosti prekomponovanja (uništenja) postojeće identitetske matrice, ovaj tekst posveti veću pažnju, tek, tragovi ideje mogu se nazreti u citiranim rečenicama s početka. Radi se, zapravo, o jednom od mnoštva oblika konvertitstava koje, iako strogo ne pripada religijskom, zapravo počinje i završava na njemu. Predsednikovo, mnoštvo puta, isticano divljenje protestantizmu, nije tek puka poza. U političkom smislu to je sledovanje kredu državnog razloga koji ne poznaje temeljne vrednosti iznad onih u horizontali (svetovnosti), a u konkretnom slučaju, zaključku da van zapadne sfere uticaja Srbiji nema života, te da je jedini način preživljavanja istorijsko pomirenje s njim – Zapadom (čitaj Amerikom).

Baš ovih dana, na RTS-u, to eksplicitno objašnjava jedna provincijalna pojava koja je u ovoj vlasti zauzela položaj iznad najluđih snova (i time se obavezala na odbacivanje starih ubeđenja i novo idolopokloništvo).

Kao što rekoh, malo je prostora da bi se detaljno pretreslo ovo stanovište, posebno što, kao ni jedno, nije sasvim jednoznačno, ali neke pretpostavke moguće je dati.

U horizontalnoj ravni Više vrednosti ne postoje. Mitologija je mitomanija, a ideali duhovnosti i žrtve, samo su romantičarska propaganda i marketing iz prošlosti. Sve je samo goli opstanak, a kada je on u pitanju sve je dozvoljeno. Svedeno na trenutnu jednačinu, mi smo narod koji nestaje, suočeni sa neprijateljima koji nas snagom daleko prevazilaze. U takvim okolnostima potrebno je prilagoditi se, izmeniti načine postupanja (i verovanja), koji su nas, očigledno, doveli u nezavidan položaj. Teritorija na kojoj nas fizički nema, ali ima naših neprijatelja, potpomognutih svetskim hegemonom, samo je balast i izvor dalje propasti. Povucimo se (zar nismo i ranije u seobama) i fokusirajmo na one teritorije gde smo u većini te na njima gradimo kulturnu i političku budućnost. Štaviše, pokušajmo sa hegemonom u čijem zabranu se naša država nalazi, da nađemo zajednički jezik, nudeći na žrtvu čak i nešto takvo kao što je sveta srpska zemlja (ne zaboravite – tako nešto u stvari ne postoji). Zauzvrat ćemo, ne bez daljih ustupaka (doglednog ulaska u NATO), od hegemona možda jednog dana dobiti pravo na neku drugu teritoriju (Republika Srpska).

Omeđavajući po etničkoj osnovi naš prostor, razgraničićemo se sa neprijateljem i na neko vreme ga onemogućiti da nas destabilizuje, dok ćemo iznutra raditi na čvršćim vezama sa ostalim srpskim zemljama (razne deklaracije, specijalne veze, kulturna politika i sl.).

Nisam sklon da verujem kako je ovoj vlasti, personifikovanoj u ambicioznom čoveku, namerenom da ostane upamćen kao jedan od najistaknutijih srpskih državnika, promaklo da to sa Amerikancima neće ići tako lako. Nisam ubeđen kako im zaista veruje da će ih bilo kojim ustupkom odobrovoljiti da promene stav prema nama. Pre verujem u zabludu o sopstvenoj veličini i samoljubivoj rešenosti da partiju šaha igra do kraja, čak i kad ga duhovno slepilo (dominantno u ovom čoveku) sprečava da vidi da je partija odavno završena. Možda bi, smatra on, aminovano etničko razgraničenje na Kosovu moglo značiti da u budućnosti takav postupak (BiH) niko neće moći da dovede u pitanje?

Bilo kako bilo, ostaje činjenica da horizontalno posmatranje problematike jasno govori u prilog napuštanja onih pozicija koja smo u horizontali već „izgubili“. Nije li to ono što nam Aleksandar Vučić neprestano i poručuje („Mi na Kosovu nemamo ništa“ i „Srbi odavno znaju da je Kosovo izgubljeno“)?

Da se ne radi o banalnoj izdaji, koja je za većinu protivnika vlasti jedini smisleni odgovor na našu tragediju, svedoče njeni sasvim suprotni postupci na drugim stranama. U Vojvodini (otrgnuta od separatističkih struktura) i Republici Srpskoj (veze poslednjih godina produbljene i ozbiljnije se sarađuje na polju kulturne i identitetske politike). Ne bih isključio ni pomake u vezi sa stavom prema Crnoj Gori, koja je dugo bila zabranjena tema. Tu su i nesporno jačanje prethodno urušene vojske, te pomaci na angažovanju u zaštiti bitnog identitetskog elementa kakva je ćirilica. Ipak, prethodno opisano, daleko je gore od proste, zlim karakterom izazvane, izdaje. Izdaja Kosova (zaveta) je izdaja samog duha i osnove Srpstva, posle koje sve ono što će se nazivati srpskim, sa tom vrednošću neće imati nikakve veze.

Mi smo pogrešili. Pogrešili smo odavno kada smo Kosovo nazvali srcem Srbije. Učinili smo to dajući mu odlike najvažnijeg organa, tvrdeći da telo bez srca ne može da preživi. Razmišljali smo dakle o telu i samo o telu. Ipak, ako stvari svedemo na te kategorije uvidećemo da se i bez lošeg srca može preživeti – ako se zameni novim i boljim (doniranje i transplatacija organa danas je aktuelna tema). Kosovo nije srce Srbije već njegova Duša. Telo može da umre bez srca ili da preživi ako prihvati neko drugo, ne menjajući identitet niti bilo koju bitnu karakteristiku ličnosti. Međutim bez duše telo je samo prazna ljuštura. Umrlo telo sa živom dušom ima nade na vaskrsenje i spasenje kada će jedno i drugo ponovo biti vaspostavljeno, ali izgubljena duša, prodata, bačena u pakao, pogubiće ličnost vo vjek i vjekov.

Nemoj sine izgubiti duše, bolje ti je izgubiti glavu, nego svoje ogr’ ješiti duše!

Ili

Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi?

Kosovo je duša Srbije. I zato je dobitak meren u procentima, lament o teritorijama na kojima ima manje ili više Srba, pokušaj da se u besmislenim ugovorima sa pečatima moćnika ovoga sveta, koje niko ne poštuje, a u kojima se garantuje nepovredivst srpskih svetinja, pa čak i budućnost koja bi dala za pravo zapado-filnim nacionalistima i dodelila nam Veliku Srbiju sa Banjalukom kao drugim glavnim gradom – ništa naspram duše.

Bez duše za telo postoji samo jedan naziv, opisan u mitologiji ili češće popularnoj kulturi pod pojmom živi mrtvac ili zombi.

Šta ćemo ako nam se to desi, a svi su izgledi da hoće i samo je pitanje trenutka i forme u kojoj će nam se realizovano saopštiti? Da li ćemo nastaviti taj nečastivi život odbrojavajući dane i godine do potpunog raspadnuća? Da li ćemo se praviti da je sve u redu sa nama, dok pod šarenom odećom budemo počinjali sve jače da zaudaramo, tako da ni sami taj smrad nećemo moći da podnesemo? Kako ćemo izgubljene duše, bez nade na večnost i oproštenje moći da sagradimo bilo šta – kulturnu politiku, ekonomiju, odbranu, podignemo natalitet?

Za pakleni salto mortale koji propoveda pragmatični teoretičar čije rečenice citiram na početku teksta, potrebno je preumljenje tolikih razmera da narod koji bi iz toga izašao više ne bi imao nikakve veze sa narodom koji je u postupak ušao. To bi podrazumevalo najveće konvertitstvo koje istorija poznaje i to bukvalno, jer osnova naše duše koju bismo morali da žrtvujemo, vezana je za pravoslavlje. Tako nešto ovaj narod mogao bi samo i isključivo ako bi u procesu preumljenja (promene sopstvenog koda) pristao na promenu vere. Međutim, ovo je u kratkom istorijskom periodu moguće samo pojedincu, kao što je u izvesnom smislu, pošlo za rukom našem predsedniku, ne i celom narodu. Ono što čeka narod, bude li se ovo desilo, jeste nesčasni i mučni proces umiranja.

Ili nešto mnogo gore.

Ono što ću sada napisati, moguće je, naići će na osudu nacionalnog dela čitalaštva, koje se trudi da racionalno razmišlja. Ipak, pokušaću da objasnim pre osude.

Predaja Kosova i Metohije (ili njenog većeg dela kroz tzv. podelu) biće čin posle koga će svaka akcija protiv vlasti Srbije biti legitimna. Šta više, biće i obavezna, budući da će to biti poslednji trenutak umirućeg naroda da se trgne i porekne namenjenu mu ulogu živog mrtvaca. Oni koji ovim činom osude i državu i narod na tako strašnu sudbinu, više neće biti legitimni predstavnici ni te države ni tog naroda, a po logici stvari, verovatno će postati njeni tamničari. Ne treba se zavaravati, posle takve izdaje (bez obzira da li joj se koreni nalaze u „dobrim namerama“) i sa stanovišta svetovne i duhovne matematike, vlasti će postati krvni neprijatelj naroda, koji će svaki njegov protest tretirati kao smrtnu pretnju svom opstanku.

Problem ove očiglednosti leži u tome što je to u isto vreme evidentan uvod u građanski rat, a niko zdrave pameti ne bi smeo da poželi Srbiji nešto tako. Posebno je problematično to što sadašnje stanje na političkoj sceni Srbije, u stvari, predstavlja idealnu pozornicu za takvu katastrofu.

Načelna obaveza pobune protiv izdaje u praksi je nešto sasvim drugo. U praksi, sadašnja vlast nema istinsku alternativu, a ono što postoji, skup je raznorodnih i zlonamernih diletanata, koji su vlast već probali i na isti ili sličan način je tretirali. Štaviše, većina od njih stoji na istom ili gorem anacionalnom stanovištu i bili bi motivisani isključivo ličnom ambicijom i vlastoljubljem da vlast uz pomoć narodnog gneva smene. U postavci u kojoj bi sa jedne strane revolt bio upregnut u manipulaciju (ne bez dirigentske palice naših spoljnih neprijatelja) i rešenosti vlasti, koje su prešle crtu izdaje, da po svaku cenu sačuvaju svoje pozicije (sa resursima da to i ostvare), sudar bi se neminovno izrodio u nešto prema čemu bi naš nesretni građanski rat između ’41. i ’45. bio dečija igra.

U stvari, izdaja Kosova i Metohije, zarad tobožnjeg spasavanja od nametanja spoljnog rata, gotovo je izvestan put u unutrašnji sukob. I to je verovatno gora sudbina od dugog i iscrpljujućeg umiranja.

Kako ovo izbeći, ako je uopšte moguće više ište izbeći?

Srbima je, kao i uvek kada sve drugo padne, ostala samo Crkva. Crkva, ne kao prosta institucija na koju naš naraštaj, navikao da kritikuje sve sem sebe, ima mnoge (opravdane i neopravdane) primedbe, već Crkva kao Bogočovečanski organizam, Zajednica vernih, vozglavljena Hristom i ispunjena blagodaću Duha Svetoga. Crkva koja je branik svega svetog i čestitog. Crkva koja je oblagodatila i Kosovo i Metohiju slatkim pravoslavljem zbog kojeg je jedno parče zemlje postalo dušom jednog naroda.

Srpska pravoslavna crkva ne pristaje na podelu Kosova i Metohije i to je dobro. Ona šalje poruke upozorenja i podseća na zavetni put. Zbog tih poruka, koje su sasvim blage i čak preterano blage, već je došla u konflikt sa vlastima koje se izdaju za nacionalne i koje sve rade iz „najboljih namera“. To nam je pokazatelj kako će se prema naciji ponašati kad učine ono što smatraju da joj je na polzu, a što mi s pravom imenujemo izdajom.

Ipak, Srpska pravoslavna crkva postupa previše tiho, a vremena je malo, čak je i dockan. Ono što SPC mora i na šta ima potpuno pravo, kako bi spasla dušu naroda, kao što je to činila mnogo puta u našoj istoriji, jeste da krene u akciju. Kada zataje sve druge ustanove i kada nema ko da se bori, moraju to oni kojima je do juče obaveza bila samo molitva. Neophodno je dakle da se povuku drastični potezi.

Kakvi?

Isti onakvi kakve su naše vladike na čelu sa patrijarhom Varnavom Rosićem i svetim Nikolajem Velimirovićem povukle 1937. godine spram vlade Milana Stojadinovića, apropo potpisivanja zloglasnog Konkordata. Ova situacija zaslužuje takav postupak mnogo više nego tadašnja. Sabor SPC mora da donese odluku o trenutnoj crkveno-kanonskoj meri udaljenja od Svetih Tajni, a u slučaju nepokajanja i trajnoj ekskomunikaciji (isključenju iz crkvene zajednice) svih onih koji se budu usudili da potpišu ili svojim glasom podrže predaju svete zemlje Kosova i Metohije. Posle takvog upozorenja, ako se vlasti ne prizovu razumu i ne proradi im savest pred najtežom od svih mera koje Crkva može da učini, sveštenici, monasi i episkopi, moraju da se pripreme na otpor kakav su njihovi sveti prethodnici pružili 1937. godine. Ako je potrebno, kroz izlazak na ulice i stajanje pred pendrecima i oružjem žandara. Takav protest i takvo žrtvovanje naše Crkve neophodno je kako bi se sprečilo neko gore i tragičnije postradanje. Ovo nije vreme samo za molitvu i savete, već i za ispovedništvo.

Da li naša Crkva ima snage za to?

Bojim se da ću pokušajem odgovora na ovo pitanje steći još manje simpatija nego u prethodnom slučaju, ali moram da pišem po savesti i ubeđenju, makar ono bilo i pogrešno.

Mišljenja sam da je poslednjih godina i decenija Srpska pravoslavna Crkva, postepeno, ali sigurno preoblikovala svoj karakter u pretežno institucionalan, zanemarujući duhovni aspekt ili ga svodeći na postupke pojedinaca. Tema je složena i bio bi joj potreban veći prostor, ali ukratko to možemo sagledati kroz konstantan napor da se SPC učini što adaptibilnijom u savremenom srpskom društvu, često i po cenu kompromisa sa svojim osnovnim učenjima. Ne možemo reći da su naši sveštenoslužitelji, sem u retkim slučajevima, pristajali na svetovno, posthrišćansko i politički korektno viđenje sveta, ali mu se zapravo, organizovano nisu ni protivili. Čuvana je i negovana institucija, pravljeni su kompromisi sa svetom u tu svrhu i pomirljivo se gledalo na, od istog tog sveta, dodeljenu neobavezujuću ulogu tradicionalne ustanove od ceremonijalnog značaja. Čak i kada su javno istupali po određenim problemima, pojedini episkopi nisu nalazili za shodno da u pitanje dovedu osnovni kontekst društva, već su se fokusirali isključivo na posledice, ne napuštajući pritom uzdržanu i pasivnu poziciju. Shvatanje da se u ovom svetu uvek prave kompromisi i da ideali za koje živimo, često ostaju ideali, teško ostvarljivi u punom kapacitetu, nisu dovoljan argument u odbranu ambivalentnog stava SPC po mnogim pitanjima koja su se ticala mogućeg konflikta sa svetovnim autoritetima. Kao jedan od ključnih primera ovog stava mogu da navedem famoznu paradu ponosa, kojoj se otvorenije, ali kao pojedinac, usprotivio samo mitropolit Amfilohije.

Prisustvo u srpskom društvu, što kroz školske ustanove, što kroz medije i određene beneficije proistekle na temelju nesumnjivog značaja SPC, plaćene su prećutnom saglasnošću sa mnogim nehrišćanskim, ali i antihrišćanskim delatnostima istog tog društva i političke elite.

Još gora od te inertnosti, bila je sasvim suprotna dinamika po pitanju unutrašnjeg obračunavanja sa onima koji su bilo kako iskakali iz šablona institucije (ne i crkvenosti u svetotajinskom smislu), a što je u jednom slučaju direktno ugrozilo i pitanje svih pitanja – Kosovo i Metohiju.

Vrh Srpske pravoslavne Crkve 2010. godine surovo se obračunao sa episkopom Raško-prizrenskim Artemijem i u montiranom procesu, bez dokazane kanonske krivice, svrgao ga sa uprave nad eparhijom. To je izazvalo neviđen potres i otvorilo raskol, kakav nikad do tada (u toj meri) nije postojao u SPC. Iako nisam pristalica pomenutog, od sabora raščinjenog i u red svetovnjaka vraćenog, episkopa, zato što je, po mom skromnom sudu, isprva braneći pravoverje dospeo u poziciju da zbog pragmatizma, sam prekrši gomilu kanona, ipak se neću složiti sa zvaničnim stavom da je za raskol kriv isključivo on. Štaviše, veći krivci u ovom slučaju su oni koji vlast i autoritet imaju i budući da po reči svetitelja „Greh raskola ni krv mučenička ne može da opere“ u ovom strašnom grehu saučestvuju svi.

Da ne pominjem sve tužne posledice ove podele, podsetiću samo da je odlazak vladike Artemija, pod tim uslovima, prepolovio monašku zajednicu u Raško-prizrenskoj eparhiji, a izazvao smutnju čak i među mnogima koji su ostali. Sve je to, između ostalog, učinjeno i zbog pritisaka svetovnih vlasti koje su u dotičnom episkopu videle suviše krutu i neprilagodljivu figuru u složenoj kosovskoj situaciji (čitaj, pokušajima da se savremena srpska politika u kojoj „EU nema alternativu“, nekako pomiri sa najmanjim mogućim nacionalnim interesima). Pristanak da iz svojih redova isteraju figuru koja se nije dala prisiliti na taj kompromisni odnos, pa je samim tim narušavala uspostavljenu „harmoniju“ crkvenih i svetovnih vlasti, i to od strane najbliže braće, istog duhovnog oca, predstavlja strašan i nezaceljen greh, koji dovodi u pitanje istinski kapacitet sadašnjeg suprotstavljanja zlu, upravo tih ljudi.

Da to nije jedini slučaj u kome se predstavnici srpske Crkve nisu pokazali dostojnim svoje uloge, govori i famozni Kritski sabor iz 2016. godine. On je pokazao da vrh SPC gotovo istovetno reaguje na pitanja od suštinskog značaja za pravoslavni svet, kako to čine i svetovne vlasti u svom domenu. Kompromisno, taktizerski, nemuževno, pokušajima da se sedi na dve stolice, te što manje ili, ako je moguće, ništa odgovornosti ne preuzme na sebe. Ako je takvo ponašanje razumljivo za svetovne vlasti, zbog pritisaka i mogućih posledica, za crkvene se ne može naći slično opravdanje. Kritski sabor je po svemu bio primer pokušaja razbojničkog skupa (terminologija iz Svetog predanja za sabore koji nisu predstavljali izraz Duha svetoga), sa potpuno nepravoslavnom agendom i nizom, krajnje, diskutabilnih tema, da je njegova puno afirmacija u duhovnom smislu moglo da predstavlja katastrofu. Srećom nije, ali nimalo zaslužujući srpskim arhijerejima. Njegovu „propast“ (sabor je zaista propao, iako će sile koje su ga protežirale u budućnosti insistirati na sprovođenju njegovih odluka, bez obzira na odbacivanje celog pravoslavnog sveta) doneli su predstavnici patrijaršija (Moskovska, Bugarska, Gruzijska i Antiohijska) koje su odbile učešće na njemu, kao i pojedinci (Grčka Crkva) koji su se glasno i jasno, u toku njegovog trajanja, suprotstavili pokušaju uvođenja učenja stranih pravoslavlju. Za razliku od pomenutih, srpski arhijereji su se delili na one koji su zdušno podržavali sabor i one koji su pokušavali da budu i na „ruskoj“ i na „carigradskoj“ strani, a da pritom ne kažu ništa. Na kraju je SPC potpisala sve dokumente sabora, pa i one koje nikako nije smela. Izuzetak čine pojedini episkopi koji to nisu učinili, ali to i nije bilo bitno, jer im se potpis kao takav nije ni tražio – dao ga je srpski patrijarh u ime svih njih.

Znam da su svi prethodno izrečeni stavovi teški i da u određenom smislu ruše autoritet naše najznačajnije institucije, a neko bi ih mogao kvalifikovati i kao anticrkvene. Bez obzira što to nisu, svestan sam posledica koje mogu da izazovu, pa želim da posvedočim da uprkos neslaganju sa mnogim postupcima unutar SPC, ostajem njeno verno čedo. Smatram da svaka kritika, izrečena bez zle namere, može da bude na pomoć, pogotovo sa svešću da su nam starešine onakve kakvi smo i mi i da svi zajedno, kao jedno Telo, snosimo odgovornost za sve.

Ipak, potrebno je u ovom odsudnom času skupiti snage za ispovedništvo i akciju, koja prevazilazi pomirljivost, saginjanje glave i želju da se sačuva institucija pod bilo kojim uslovima. Budemo li se „mudro čuvali“ u trenucima predaje Kosova i Metohije, zadovoljavajući se samo time da smo stavom bili protiv, možemo da ponovimo najstrašniji čin u istoriji ljudskoj – pilatovsko pranje ruku. Jednostavno, nije dovoljno.

I pred svih slabosti, Srpska pravoslavna Crkva ostaje jedina uzdanica narodnog spasa, ponajpre blagodaću Duha Svetoga i zalogom molitava Svetih Otaca – naših predaka koji su integralni deo naroda i ima ih više nego što je našeg tužnog pokolenja. Crkva, je to i svojom institucionalnom snagom, koju ne treba potcenjivati i kapacitetom da više nego bilo koja od nesretnih političkih partija, može da okupi narod u otporu izdaji. Ona to može bez pozivanja na krvoproliće, nudeći sebe (sveštenstvo i verni narod) kao hrišćansku žrtvu preko koje zabludela vlast, željna da čini „dobro“ iako srlja u zlo, ne sme preći.

Ne znamo da li ćemo imati snage da pobedimo. Verujem u čuda, kada je svaka nada izgubljena i kada je moć čoveka najslabija, jer čudo i ne zavisi od nas. S druge strane, Bog će, po reči blaženopočivšeg patrijarha Pavla, pomoći ako bude imao kome. Voleo bih da vidim da neko unutar Crkve počne da radi na prevazilaženju nesretnog raskola i sujeta pojedinaca, baš kao što je to patrijarh Pavle učinio povodom američkog raskola. Voleo bih da vidim više muževstvenosti među srpskim arhijerejima kada je odbrana pravoslavlja od savremenog verskog globalizma oličenog u ekumenizmu u pitanju. Voleo bih da vidim jasnije i odlučnije suprotstavljanje ovom svetu i svim njegovim protagonistima od strane sveštenoslužitelja, čak i po cenu gubitka privilegija i materijalne pomoći. Voleo bih da vidim sve nas da smo više uz svoju Crkvu i da svojim ispravljanjem doprinosimo njenom rastu i boljitku, pa i posledičnom smanjenju svih gore navedenih negativnih pojava. Voleo bih mnogo toga.

Ove nedelje u eparhiji Raško-prizrenskoj i mitropoliji Crnogorsko-primorskoj proglašen je vanredni post od pet dana za spas Kosova i Metohije. Hvala Bogu na tome. Zvanično, to se ne odnosi na druge eparhije, ali da li ćemo se mi pravoslavni oglušiti o poziv na molitvu i pokajanje radi najvećeg dobra? Molitva i post spasli su Ninivu od sigurne propasti, kada je proroku Joni Gospod zapovedio da propoveda tu propast. Molitva i post mogu spasti i Kosovo i Metohiju. Počnimo s molitvom i postom, a spremimo se na ispovedništvo i borbu. Ne smemo dozvoliti pad duše u pakao. Ne smemo dozvoliti pad Kosova i Metohije, naše duše.

Kako radili, tako nam Bog pomogao.

Izvor: Stanje stvari