Obraćanje skupu protiv izbora na Kosmetu

Dragi prijatelji

Šta reći, kako započeti ovaj govor a da vas ne obuzme osećanje stida, da vam se ne oznoje dlanovi, da vas ne obuzme osećanje sramote i nelagode, zbog tuđih postupaka. Možda to i jeste najstrašniji stid kada čovek nem zbog tuđih nepočinstava, nemoćan da se odupre, preuzima na sebe tuđu sramotu i pored toga što je žrtva dužan je da na  sebe preuzme izgled i ulogu krivca.

U redu, krivi smo. Što glasno ukazujemo na to da prvi put u istoriji jedna država predaje, mimo volje svojih sunarodnika, delove svoje teritorije, koji su njeno rodno mesto, ubijajući i razgrađujući vlastitu državu, potpuno nepotrebno i neiznuđeno, odričući se, ne samo dela teritorije i dela stanovništva, nego odričući se i onoga što čoveka čini čovekom a narod narodom. Odričući se dostojanstva, ponosa, poštovanja vlastitih potomaka, osećanja stida, rodoljublja, altruizma, predajući svoju decu, bogomolje, istoriju, pesmu i jezik na milost i nemilost naroda koji je osvetu podigao do nivoa kulta. Ima li iko pravo da unesreći tuđu decu da bi njegova namazala kiflu sa puterom. Život je kratak, hvataj batak, novo je hedonističko geslo onih koji su do juče mislili  i govorili u lošem  desetercu. Nije važno ako je taj batak otet iz tuđeg tanjira. Život je kratak, hvataj batak. Krivi smo što ne delimo sa njima ovaj njihov novi politički pogled na svet, krivi što ih se sećamo i juče, pamtimo dan kad su komarci odlučili da postanu vegetarijanci, uzalud pokušavajući da sakriju svoju pravu prirodu. Krivi smo što odbijamo te gorke zalogaje, poprskane tuđim suzama i krvlju, krivi što nam zastaju u grlu, kao neizgovorene psovke.

Decu koja su odrasla na istim uspavankama, na istim pesmama, koja govore isti jezik, koja su odrasla pod istim krstovima, koji su ih spajali ne samo na nebesima nego i sa nerođenim sinovima, predaju u  ropstvo, praveći ih podanicima neke nove lažidržave. Da bi se krkalo jaretine. Što se nas tiče, ostavite tog jarca da pase. Nama taj krkanluk ne nedostaje.

Ne vredi. Oštri se nož, delje se ražanj, delju ga isti oni koji su misleću Srbiju pre četvrt veka na sve načine sprečavali da uđe u Evropu, kada je u nju trebalo ulaziti, kada je Evropa bila način da se spreči krvavi raspad  jedne prosperitetne države kakva je bila Jugoslavija, kada su fondovi bili puni, kada je Evropa bila sasvim drugačija i u političkom i u etičkom smislu, kada je nemačka dominacija bila manje prisutna, kada Evropa nije bila  četvrti rajh, dok nas još nije zasipala tonama uranijumskih bombi, dok nas nije osudila na lagano umiranje od raka ili steriliteta, svejedno. Krivi smo što smo mislili da je Evropa način da Srbija spase od komunizma svoju krhku demokratiju, i krivi smo što smo tada bili za Evropu a oni izričito protiv nje.

Kada se kontinent deformisao iz zajednice naroda u megadržavu, birokratizovanu i otuđenu, kada su nas naučili na život sa vazdušnim uzbunama, kada je Evropa postala konforna grobnica za male narode, pitajte Grke, Kiprane, Irce, Mađare, Bugare, kakav je život u grobu, kada je obula nemačke gojzerice i stavila hozn  tregere, kada je promenila sistem vrednosti, oni u nju hoće po svaku cenu. Po cenu Otadžbine. Kao njihovi očevi u kominternu. Mi više ne. Nama ovakva kakva je danas, više nije potrebna. Stalno smo, nekako u raskoraku, mi i komarci. Hoće da stave bavarski šeširić i jodluju glasnije od minhenskih pivopija. Kada smo  mi čitali Vebera i Popera, oni su se oduševljavali sabranim delima Mire Marković i Vojislava Šešelja. Sada evropski bulevari prepoznaju njihove korake, moje su zaboravili. Ili se prave da su ih zaboravili. Sad su oni veći evropejci od Košttunice, Raškovićke, Samardžića, Kusturice. do juče su  se u Evropi snalazili kao kombajn u Budvi i bili jednako potrebni, sada će prodati oltar i ikonostas, da bi negde na kraju stola snishodljivo čekali da se osmehnu ili namrgode kada to uradi i  gazdarica. Da bi našu decu slali na sirijsku. Nesvesni da će prva silovana monarhija, prvi oteti voćnjak, prvi zapaljeni krov, prvi ubijeni dečak, ići njima na dušu. Baš kao što i ona mrtva deca sa magistrale smrti koja se pogrešno zove Ibarska, idu na dušu onih koji su sprečili izgradnju moderne saobraćajnice.

A kada prodate oltar sa ikonama, ono što je ostalo, nije više bogomolja. U tom ostatku slobodno možete otvoriti mecdonalds ili prodavati jaretinu. Ovo je vreme mecdonalds jaretine.

Krivi smo što smo svoju decu podizali na Filipu Višnjiću, Njegošu, Rakiću, Dučiću, Jakšiću, Zmaju, Bećkoviću…Krivi, da krivlji ne možemo biti što te knjige ne bacamo i ne zaboravljamo, što odbijamo da prodamo njivu sa očevim i dedovim grobom. krivi smo što smo za vreme njihovih vladavina izneli iz kuće porodični nakit i u bescenje prodali barabama, onda srebrninu i babinu bundu, ostala je još ikona, oni malopre pomenuti grabovi i nešto malo ponosa. Sada bi i to da iznesu na buvljak. E pa neće moći. Neće SLOBODE MI. A morate verovati Srbinu kada se kune u slobodu.

Izvor: D S S