Опет пред Богородицом Љевишком …

Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо?
Ако је њихово, зашто га отимају?
А ако већ могу да га отму, не знам зашто се толико устручавају?

Матија Бећковић

Питао сам се недавно, док сам гледао спаљену Богородицу Љевишку како нас издата и напуштена чека крај воде Бистрице, да ли нам је Косово дар од Господа, или његово проклетство? Благодет или искушење? Небеска капија или Вечна туга?

Ако нам је дар зашто нас вековима одатле терају, а ако је проклетство зашто увек желимо да му се вратимо? Архетипски!

Стајао сам ту, пред светом задужбином Краља Милутина, осећајући своју безначајност у простору и времену, свој удео у греху издајства које нисам починио. Где смо сада и шта радимо МИ, генерација несретника, која је имала па изгубила, узела па предала?! Са чим ћемо пред претке изаћи, а шта потомцима оставити, Света Богородице Љевишка …

А пре само, за Историју и Време, мизерних двадесетак година на овом истом месту осећао сам веру и снагу да нам нико и никада не може отети оно што је НАШЕ. Али, шта може бити наше када ни МИ сами нисмо НАШИ?! Тада сам овде био сам, а сада је крај мене стајала жена, још мало па старица, низ чије лице су текле сузе. Довео сам је овде, или је она вратила мене (ко би то више знао) као живи доказ да Косово није мит већ стварност српске душе, да није историја већ зов у генима. Њу која је након готово 60 година живота у Београду и многих путовања по свету, одједном осетила ЗОВ да дође на место где никада раније није била. На Косово. Била је у Паризу, Риму, Гизи, Палма де Мајорци …

Али, никада на Косову …

И једнога јутра једноставно се пробудила ПРОБУЂЕНА, да њен живот неће имати смисао ако се не помоли у косовским светињама. Да никада неће видети Небеску Србију, ако не прошета земаљским Косовом. Не, није смртно болесна, није изгубила посао, нема намеру да се убије. Само је осетила ЗОВ да што пре дође и сретне се са Собом на Косову. Да упали свеће у Грачаници, да се поклони на Газиместану и покуша да спозна зашто се ми, Срби, вековима поздрављамо са „Догодине у Призрену…!“

И ето нас ту, крај воде Бистрице, спојени Косовом а раздвојени мотивима, како сами за собом трагамо. Пред нама ОНА, Богородица Љевишка, чију исконску чистоту нису нарушили трагови пламена, баш као шти ни Симонидину лепоту нису нарушиле на фресци ископане очи. Може ли се ОНА некоме отети? Турци Османлије прекречили су је малтером и од ње направили џамију, али ОНА нам се вратила и поново нам открила Светог Саву, Стефана Првовенчаног, Краља Милутина и све свете тајне које у срцу носи. Али, требају ли те тајне нама који гласасмо за болеснике који говоре да је ово место (и стотине таквих широм Космета) симбол пораза, а уговор са Етихадом симбол победе … ?!

И колко се Срба данас сети Косова, а да нису на њему рођени, када пресеку славски колач и упале свећу?!

Шта је, заправо, Косовски мит и коме уопште треба у односу на Србију данас?

Шта је срамота Вука Бранковића у односу на срамоту Александра Вулина и Марка Ђурића који своју издају песницама телохранитеља утерују оној шачици напуштених Срба који се усуде да их нешто питају?

Шта је јунаштво војводе Милоша у односу на достојанство и чврстину Александра Вучића којом нам он саопштава да Србија неће признати Косово, а да је трпљење Раминих провокација и понижавања, одраз снаге а не слабости српске државе?!

Шта је понос Бошка Југовића у односу на изјаву Владе Дивца како је интерес спорта да спортисти Косова постану чланица МОК-а и да о томе не жели да са новинарима разговара?!

Шта су мудрост и жртва старог Југ Богдана у односу на скрушеност и спознају Томислава Николића да ће нам на крају европске агенде ипак тражити признања Косова и његове спремности да нам то саопшти сада када његов „политички син“ тврди да то нико не тражи, и да његов пријатељ Курц „никада не би тако нешто рекао“,

Шта је мук Мајке Југовића у односу на ћутање Уставног суда о Бриселском споразуму, шта је њен предсмртни крик према његовој објави да није надлежан?!

Шта је љубав Косовке девојке за све оно чиме нас годинама обасипају Весна Пешић и Соња Бисерко?

Шта је Завет косовских мученика у односу на нас, данашње Србе, који предају Косова чекамо гледајући турске серије, све бринући за Сулејмана Величанственог и судбину његових харемских дружбеница, док Турци у Истамбулу кољу Србе као онда у време њихово.

И шта је Лазарева клетва у односу на похвале које добијамо од Меркелове, Бароза, Девенпорта и Кирбија за храброст којом корачамо на европском путу, за одлучност нашег премијера да нас докусури и нашу спремност да му у томе помогнемо?!

О, света Богородице Љевишка…! О, Христе Боже, распети и свет … !!

А, опет, ако је све тако црно, ако је Косово само празан мит, шта ће овде сузе ове таште и начитане жене која је после Саи-бабиних ашрама, пирамида у Гизи и Богородичине цркве у Паризу осетила потребу да загрли Косово и стане пред Богородицу Љевишку?! Да своје сузе преда Бистрици…

Шта ју је позвало овде, док нам земаљско Косово све брже цури под прстима, ако не она Небеска Србија у коју ни пола Синода више искрено не верује?!

И зато морамо имати веру и наду да још ништа није готово и да нема тога што људи потпишу а да га Бог и Време не могу обрисати …

Извор: Корени