Поуке и перспективе руско-српских односа

Посета Ивице Дачића, првог заменика председника владе Србије Москви, требало је да одговори на кључно питање за развој билатералних односа: да ли ће прекид у реализацији пројекта “Јужни ток” утицати на руско-српску сарадњу, да ли ће та чињеница бити пролог у нарастању политичке напетости и неповерења између Москве и Београда? Резултати посете српске владине и парламентарне делегације, која је трајала неколико дана, дозвољава нам да на дато питање одговоримо одречно: “Јужни ток” не само да није одвео две стране на супротне барикаде, већ је, напротив, демонстрирао неопходност теснијих интеграција и координације сопствених планова, пројеката и интереса. А предстојеће председавање Србије у ОЕБСУ током 2015. године може постати важан чинилац  у јачању руско-српског партнерства на међународном нивоу. У Београду нису само из прича упознати са “ратовањем санкцијама” и са миротворачким процесима и због тога су у стању да боље схвате истинске циљеве и интересе Русије и становника источне Украјине, него што су то у Бриселу или чак Берлину. У том смислу су веома тачне речи Срегеја Лаврова, министра иностраних послова РФ о томе да “Москва и Београд имају заједничко мишљење да је у данашњој сложеној ситуацији у Европи потребно колективно проналажење путева за јачање поверења, узајамног схватања на нашем континенту и у целини у евроатланској зони”.[1] На аналоган начин председавање Србије ОЕБСОМ дозвољава нам да се надамо напретку у регулисању конфликата на постосовјетеском пространству – посебно у Закавказју и Придњестровљу.

Одржани преговори дају основу да прогнозирамо поступан развој српско-руских односа у области економије – посебно у области енергетике. Имајући у виду обуставу иградње пројекта “Јужи ток”, Србија је потврдила своју заинтересованост за реализацију “нових маршрута доставке руских енергената у Европу”. Русија је званично обећала српској страни да ће “уважити интересе Србије” приликом разраде и реализације нових енергетских пројеката.

Званични Београд такође је веома јасно потврдио да не намерава да уводи санкције Русији – без обзира на стратешки курс на приступању ЕУ. “Желим да нагласим да наша стратешка одлука није била и неће бити препрека за даљи развој наших братских односа са Русијом. Србија неће никада увести санкције Русији, зато што санкције никада никоме нису донеле ништа добро и не могу допринети решавању било ког проблема” – истакла је Маја Гојковић, председник Скупштине Србије, у свом говору међу зидинама Државне Думе Русије.[2]

“Ми се са уважавањем, благодарношћу и поимањем односимо према томе што Србија није поклекла пред притисцима од стране Брисела и Вашингтона и ни у ком случају се није присајединила антируским санкцијама, ка том интрументу економског и политичког уцењивања у односу на Русију. И Србија ће и даље заузимати тако чврсту и одлучну позицију” – одговорио је Сергеј Наришкин, председник Државне Думе РФ. Он је посебно подвукао принципијелну позицију Србије по питању антируских санкција, истакавши да Русија високо цени тврду и самосталну позицију Србије по већини питања коај се налазе на дневном реду међународне заједнице.[3]

Економска питања имала су посебно место у руско-српским преговорима у Москви. Влада Србије и парламентарно руководство земље не крију да су заинтересовани за руске инвестиције и капитал. Уосталом, тренутно стање трговачко-економских односа Русије и Србије не може се сматрати задовољавајућим. Према подацима српског националног Завода за статистику, према резултатима из 2013.године Русија је заузимала тек четврто место на списку извозних партнера земље, са годишњим обртом од 1,06 милијарди долара, уступајући не само Италији (2,38 милијарди) и Немачкој (1,74), него чак и Босни и Херцеговини (1,18) и не превише превазилазећи Црну Гору (0,84 милијарде долара) која се налази на петом месту.

Према структури српског извоза ситауција је у целини слична. Русију која је на трећем месту (1,9 милијарди долара) превазилазе Италија (2,36) и Немачка (2,25). А четврта Кина већ је постигла одговарајући показатељ од 1,54 милијарде долара. Не заостаје пуно ни Мађарска која у Србију извози робе у вредности 1,01 милијарде долара годишње.[4]

Јасно је да оваква ситуација не одговара ни савременим потребама српске економије, нити историјским традицијама руско-српских односа. Значајно је то што без обзира на све изјаве из Београда о стратешком карактеру односа са Москвом, објективни показатељи двостране робне размене о томе не сведоче, посебно на фону аналогних података са другим земљама централне и источне Европе. У структури њиховог спољнополитичког обрта Русија заузима ништа мање важно место него што је случај са Србијом. Узмите на пример чланове Вишеградске групе. У извозу Мађарске Русија заузима друго место, дајући предност једино Немачкој али превазилазећи све друге земље ЕУ, а Кина такође муњевито јача своје позиције на тржиштима Европе. У структури спољнополитичког обрта Пољске Русија је још шире представљена – пето место међу извозним партнерима и сруго у структури пољског увоза (поново после Немачке). Поред тога, руска роба заузима треће место у структури увоза Словачке – после Немачке и Чешке, али испред Аустрије, Мађарске и Пољске.

Остаје да се надамо да ће изјаве лидера Србије у корист свеобухватне сарадње са Русијом све више бити подржане делима.

Говорећи о изјавама које су се чуле у Србији о наводним недостацима сарадње са Русијом у области енергетике у условима прекида пројекта „Јужни ток“, треба још једном поновити да та изградња од самог почетка није “потпадала” под изградњу искључиво српског дела гасовода. Посебно треба истаћи да је још пре почетка ове зиме „Газпром“ потпуно попунио подземно складиште гаса „Банатски Двор“ са максимално активним капацитетима од 450 милиона кубних метара гаса. Ово складиште гаса је пуштено у рад крајем 2011. године у складу са међудржавним руско-српским споразумом из 2008. године и представља гарант поузданог снабдевања Србије руским гасом.[5]

Извор: Фонд Стратешке Културе