Oteta alternativa i referendum o Kosovu

Ko izdao, braćo, te junake

rđa mu se na dom rasprtila;

za njegovim tragom pokajnice

sve kukale, dovijeka lagale!

P. P. Njegoš

Kada je 9. septembra 2008. godine ratifikovan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), Srbija je stupila na jednosmerni, a time i bezalternativni evrounijatski put. Valja se stalno prisećati da SSP tada nije mogao da bude izglasan bez podrške poslaničke družine okupljene oko Tomislava Nikolića, koji je četiri dana pre toga obnarodovao luciferski prebeg radikalskih poslanika iz nominalno patriotskog u stvarno kolonijalni politički blok. Tek kada su Šešeljeve političke kreature, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, preveli jedan veliki deo patriotskog glasačkog tela na evrounijatski put, srpska politika je mogla da postane u potpunoj, a za Zapad i jedino poželjnoj meri – bezalternativna i to podjednako u unutrašnjoj i spoljnoj politici. A oduzimanje alternative nije ništa drugo nego porobljavanje jedne političke zajednice. Jer, suštinu svake, a naročito političke slobode, čini pravo na izbor ili drugačije rečeno pravo na alternativu.

Narod kome se u procesu pridruživanja Evropskoj uniji oduzme mogućnost izbora pretvara se od nosioca suverenosti u objekt vlasti, koje će ubuduće svoj legitimitet crpeti iz podrške nadnacionalnih i nedemokratskih briselskih struktura. U uslovima takvog obrnutog legitimiteta ceo politički život jedne zemlje postaje fingiran. Jedino što u takvim uslovima ostaje stvarno su poreske obaveze razvlašćenih birača. Suština SSP, a to je odavno moralo da postane jasno svakom srpskom patrioti, sastoji se upravo u razvlašćivanju građana Srbije, zato što SSP protivno Ustavu Republike Srbije amputira Kosovo i Metohiju iz sastava Republike Srbije (čl 135. st. 2), obavezuje Srbiju da sa tzv. Republikom Kosovo zaključi sporazum o dobrosusedstvu (čl. 15. st. 5.), oduzima biračima-poreskim obveznicima bilo kakvu mogućnost da putem izbora utiču na formiranje spoljne, bezbedonosne, ekonomske i fiskalne politike Srbije (čl. 10. st. 2. tač. b; čl. 18, 73).

Kako bi se sakrila činjenica da je SNS formiran samo zbog toga da bi se u procesu pridruživanja EU građanima Srbije uspešno oduzelo pravo na unutrašnju i spoljnu alternativu (=slobodu), u prvim godinama su Vučić i partija delovali pod parolom „I Evropa i Kosovo”, kao i onom o „Četiri stuba srpske spoljne politike”. Pod anestetičkim dejstvom ovih parola obezbeđivala se bezbolna ideološka konverzija izmanipulisanih patriotskih birača skromnog političkog znanja, folklorne nacionalne svesti i sklerotičnog istorijskog sećanja. Samo zbog toga što u svom biračkom telu nije imao potrebu za ovakvom vrstom političke mimikrije, Tadić je svoju politiku otvoreno vodio pod geslom „Evropa nema alternativu”.

U međuvremenu, ne samo da je Šešeljev šegrt postao drugi Čedomir Jovanović, već se promenilo, kako to sa zadovoljstvom ovih dana konstatuje sam Jovanović, i Vučićevo biračko telo (ovde). Posle šest godina brutalnih manipulacija, Vučić je došao do tačke kada više ne mora da poseže za nacionalnom travestijom i da tako umiruje savest svojih birača. Modelom javne politike i svakodnevnog života koji su Vučić i SNS tokom prethodnih godina promovisali, uz obilatu informativno-obaveštajnu i finansijsku pomoć sa strane, udareno je na poslednje preživele ostatke javnog morala i nacionalne svesti i samopoštovanja kod dobrog dela Srba. Posle višegodišnjeg prepariranja, čini se da je srpsko javno mnjenje na žalost većinski spremno da u poslednjem činu travestije primi golog cara koji će ga pod devizom „Evropa nema alternativu” povesti u budućnost lišenu slobode izbora.

To što je gubljenje slobode izbora povezano sa odricanjem od Kosova i Metohije itekako ima duboko mistički smisao. Kosovskim Zavetom su nas naši sveti preci, predvođeni Sv. Knezom, „zanavek opomenuli da se, izmereni merom Hristovom i oslobođeni slobodom Njegovom, nikada ne svodimo na ‘ovaj svet’”, jer kao hrišćanski narod „živimo u svetu, ali nismo od sveta”.1) Ako smo kosovskom žrtvom potvrdili vernost „slobodi kojom nas Hristos oslobodi”, izdajom Kosova i Metohije bi pali „u jaram ropstva” (Gal. 5, 1). Zahtev antihrišćanskih briselskih struktura da se odreknemo Kosova i Metohije ima okultno-lustraciono značenje, jer se od Srba ne traži da se odreknu bilo kakve teritorije, već, pesnikovom rečju, „žrtvenog polja” na kome su golgotski posvedočili da su narod Časnog Krsta i Slobode Zlatne.

Kako bi se za svaki slučaj prikrila očigledna istina, po kojoj je onaj koji oduzima slobodu izbora (alternativu) jednak porobljivaču, amputacija Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Srbije se poistovećuje sa nužnom intervencijom odsecanja gangrenoznog tkiva. Kao što pacijent oboleo od gangrene nema alternativu za operaciju, ma kako ona rizična bila, tako ni Srbija ne može da sačuva glavu ako ne amputira kosovsku natalitetnu bombu i razreši kosovski „zamrznuti konflikt”.

Političar može da izbegne krivičnu odgovornost za teško krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine, ili drugačije rečeno za veleizdaju, jedino ako ubedi javnost da on zapravo radi posao hirurga, koji amputira po prethodno pribavljenom pristanku povređenog u formi referenduma.

Da bi se razvejala sumnja u to da se amputacija Kosova ne predlaže zbog osiguranja Srbijine budućnosti, već zbog kupovine spoljnih garantija lične i imovinske sigurnosti klana na vlasti, Vučić se predstavlja kao otac koji brine „ne samo za budućnost Danila, Milice i Vukana, već i vaše dece” (ovde). Pri tom nas podučava da je „važnije ljubiti zemlju svoje dece, nego zemlju svojih predaka” (ovde), ali se svaka rasprava o budućnosti naše dece smešta u propagandno dogmatizovani antinomijski okvir: članstvo u EU-raju ili „zaglavljeni u mulju prošlosti” (ovde). Semantika svih Vučićevih govora pokazuje da su oni deo jednog brižljivo sastavljenog plana obaveštajno-psihološke obrade kolektivne svesti srpskog naroda, prema kome se istorijska prošlost i naleđeni nacionalni karakter stigmatizuju kao anahronizmi, koji se moraju odbaciti u ime „naprednjašta” i modernizacije.

Lekcije Atinjana, kao rodonačelnika demokratije, uče nas da su krivična dela zavođenja tirnije i izdaje,  kao u slučaju Alkibijada, „koga narod čas voli, čas mrzi ga, i ne može da bude bez njega”, često bila spojena u istoj ličnosti.2) S druge strane, pojava demagoga-tirana bila je redovno povezana sa padom vrline (arete), jer je demos urušenog etosa bio spreman da svoju slobodu izruči pojedincu sa cezarstičkim namerama. A demagozi su svoje odluke uvek donosili podilazeći najnižim htenjima svetine i pozivajući se na volju te iste svetine. Najvećim protivnicima svoje vladavine demagozi su smatrali intelektualce (xynetotieroi), „koji sve iznova dovode u pitanje: zakone, opšte prilike, zaključke i najbolje predloge narodnih vođa, koje uživaju poverenje mnoštva”. Demagozi su smatrali da su za njih „mnogo korisniji oni drugi, koji se ne uzdaju u svoju mudrost niti dovode u pitanje važeće zakone, od kojih nisu pametniji, pa manje osporvaju besede veštih govornika”.3) Da bi sačuvali vrlinu, a posredstvom nje demokratiju od tiranije i državu od izdaje, Atinjani su inkriminisali hibris. „Ništa za Atinjane nije nepodnošljivije od hibrisa”, govorio je Demosten. Hibris je bilo arogantno, raskalašno i oholo ponašanje ljudi koji su imali političku moć ili bogatstvo i koji su takvim svojim ponašanjem omalovažavali druge ljude. Pošto se hibrisnim ponašnjem rušio moralni temelj polisa, zaštitu od hibrisa su uživali ne samo slobodni građani, već i robovi.4)

Vučićeva vladavina nije ništa drugo do jedan kolektivni hibris, kojim obesni demagog i njegova bratija pokazuju narodu da mogu da urade ono što niko drugi ne može, niti je mogao pre njih, da prisvoje ono što im ne pripada, da čine ono što je protivno i zakonu i nacionalnom karakteru – etosu. Kada neko prisvaja više nego što mu pripada, onda on prema Aristotelom sudu čini nepravdu, koja je uvek motivisana pohlepom (pleonektes).5) Krajnji cilj takve obesne (hibrisne) vladavine je mirenje demosa sa obespravljenošću, unutrašnjom i spoljnom, te prihvatanje nepravde, nejednakosti i bezakonja kao normalnih i uobičajenih stvari. U ovom narodu je rat protiv vrline odavno započet, ali ga niko nije vodio tako bezobzirno i uspešno kao Vučić, daleko prevazilazeći u antietici oba svoja učitelja, Vojislava Šešelja i Zorana Đinđića.

U završnom činu drame urušavanja vrline oholi demagog će se obratiti očajnicima, koji su nepravdu prihvatili za normu, da svojim glasom ozakone njegovu izdaju. Da li glas očajnika, koji su ćutke prihvatili otimanje njiva, fabrika, rudnika, sveopštu korupciju, lažne diplome, lažne biznismene, lažne umetnike, odlazak dece u tuđinu – može da bude „glas Boga”, kojim se u ime predaka i potomaka odlučuje o „osnovnoj zemlji” Srbinovoj? Ili bi takvo narodno izjašnjavanje pre potvrdilo ispravnost ocene „Očeva osnivača” (Founding Fathers) SAD koji su referendum smatrali „budalaštinom demokratije”, zbog čega predlog Ustava SAD od 1787. godine, koji i danas važi, nisu izneli na svenarodno izjašnjavanje.6) Uostalom, kakav bi bio smisao bilo kakvog referendumskog odlučivanja sve dok je na snazi SSP koji je građanima Srbije ukinuo slobodu izbora, a slobodu mišljenja sveo u idiotsko jednoumlje parole Evropa nema alternativu. Jer, „sve dok se ljudi služe svojim umom u slobodi i kad bez pretjerivanja razmišljaju o izvesnom broju različitih pitanja neminovno će formirati različita shvatanja. Međutim, ako svima njima zavlada zajednička strast, tad će njihova mišljenja, ukoliko se to još uvek može nazvati mišljenjem, biti ista”, govorio je jedan od „Očeva osnivača”, Džejms Medison.7)

Uostalom, zar i bez ovih antičkih i anglosaksonskih političkih lekcija, poslednji Srbinov odgovor na izdaju treba da bude referendum?

_______________________________________

1) M. Arsenijević, Srb je Hristov (Crtice za uvod u Srbski Crkveni Zavet), Nebeska Srbije, prir. V. Dimitrijević, Manastir Slanci, 2002, str. 444.

2) Plutarh, Slavni likovi antike, Novi Sad, 1990, str. 127.

3) K. Čavoški, Moć i prevlast – Tukididiova politička misao, Beograd, 2015, str. 90-93.

4) M. Pavlović, Pravna istorija sveta, Kragujevac, 2005, str. 105-106.

5) K. Čavoški, O pravdi i pravičnosti, Beograd, 2017, str. 32-33.

6) M. Pavlović, Pravna istorija sveta, str. 316-317.

7) H. Arent, O revoluciji, Beograd, 1991, str. 195.

Izvor: Analitički forum