Patrijarhov poziv Srbima na KiM ili slika našeg pada

Niko ne kaže da je situacija na Kosmetu jednostavna niti da je lako shvatiti probleme Srba koji tamo još uvek žive i da im se mogu deliti lekcije. Međutim, sami Srbi sa Kosmeta najbolje znaju opasnosti i dileme sa kojima se suočavaju i najbolje osećaju šta jeste i šta nije ispravno, pošto se svaki izbor direktno odnosi na njih, njihove porodice i njihove živote. Nedvosmislena želja kosmetskih Srba da ostanu deo države Srbije kao i državnog vrha Srbije da im to ne dozvoli proizveli su paradoksalnu situaciju da, kako reče Matija Bećković, jedna država koja ne priznaje drugu državu poziva svoje građane da izađu na izbore te i takve države, separatističke tvorevine, koju usput ne priznaje.

Umesto da Srpska pravoslavna crkva podrži svoj stradalni narod na Kosmetu time što će apelovati na narod u ostatku Srbije i na srpsku vlast da ne čini to što čini, ona učestvuje u tom obmanjivanju javnosti i nesrećnih kosmetskih Srba kojih su se odrekle sve srpske institucije i koje ih tretiraju, čini se, čak i gore nego što su tretirale narod u Republici Srpskoj Krajini. Srpski patrijarh i Crkva ovim pokazuju koliko su se zaista promenili posle smrti Patrijarha Pavla i koliko jesu ili nisu zaista institucija na koju se Srbi mogu osloniti. Taj paradoks da srpski patrijarh poziva Srbe, koji nemaju čak ni pravo na slobodno kretanje i život, da učestvuju na izborima tuđe države, a ne na svojim, a da pritom nisu otišli sa svojih imanja i ognjišta, tu usnili, i probudili se u drugoj državi – sve to predstavlja moralni i nacionalni sunovrat SPC od koje će se ona teško oporaviti.

Narušen ugled Crkve će imati ozbiljne posledice i po identitet Srba ali i po samu Crkvu. Zato valja citirati reči Patrijarha Pavla na istu temu izrečenih pre par godina: “Podsećam vas usput i na to da su kosovsko-metohijski Albanci do pre samo nekoliko godina, pritom živeći u neuporedivo boljim uslovima nego njihovi srpski susedi danas, ne samo odbijali da učestvuju na izborima nego i bojkotovali sve organe vlasti, čitav državno-pravni poredak. Pa ipak, njih niko nije ucenjivao, a na njihove političke vođe niko nije vršio pritisak. Poređenje i zaključci nameću se sami…”.

Nedržavničko ponašanje srpske vlasti je utoliko gore ukoliko dobija podršku svih narodnih institucija sem samog naroda. Ovim potezom narod je ostao prvi put u istoriji sasvim sam, bez ikakve institucije na koju bi se mogao osloniti, koja bi branila njegova prava i interese. Čak i u vreme turskog ropstva, Crkva je bila ta institucija na koju se narod oslanjao, institucija koja mu je dala veru i nadu u opstanak i obnovu države, ali, još važnije, pružila priliku da sačuva i rekonstruiše svoj nacionalni i kulturni identitet. Sada je, nažalost, jasno da je SPC postala žrtva jedne kampanje preumljenja srpske kolektivne svesti i da je baš zato bilo vrlo važno od nje napraviti paradržavnu, a ne narodnu instituciju. Moglo bi se reći da je, paradoksalno, pokušaj da se država odbrani od Crkve, pozivajući se na „sekularnost”, tj na odvojenost crkve i države, sa jasnim ciljem da odbrani svoje antinarodne i antiustavne mere u volšebnom preokretu dovela do stvaranja jedinstva države i crkve u odnarođavanju. Zlonamerni bi rekli da se radi o pokušaju da se od Crkve stvori nova paravladina institucija. I, dok Albanci zadovoljno trljaju ruke, a srpski državni vrh konačno može da odahne, jer je izdaja u Srbiji konačno legitimna stvar, nesrećni Srbi sa Kosmeta tek sada vide u kolikom su oni istinskom problemu.

Ne samo što ih je sopstvena država izručila nekakvoj separatističkoj tvorevini i poručila im da treba da se ponašaju kao građani te države, koja ih drži u getu, ne samo što vojska i policija Srbije neće reagovati ukoliko njihovi životi i imanja budu ugroženi, ne samo što ostatak naroda u Srbiji ćuti, već i Srpska pravoslavna crkva, ni manje ni više, već kroz usta Patrijarha govori da je najbolje da izađu na izbore, čime im zapravo poručuje da je najbolje da shvate da su ostali sami, i da je učestvovanje na izborima Hašima Tačija jedini način da se zaštite. U prevodu, ili će vas štititi Hašim ili niko. Mi sigurno nećemo.

E sad, ono što jeste mučno u celoj stvari nije ova izdaja, koja jeste strašna i predstavlja moralno dno koje je Srbija konačno doživela, već budući postupci Srba sa Kosmeta. Oni koji i posle ovoga nastave da veruju u srpsku državu i bojkotuju izbore zaista su ljudi koji su u stanju da izdrže sve, i nadljudskim naporima održavaju kakvu-takvu ideju srpske državnosti na Kosmetu. Međutim, i oni drugi, Srbi nesrećnici koji će izaći na ove izbore nisu oni koje smemo niti imamo moralno pravo da osuđujemo. Osnovno je pitanje kada prestaje lojalnost prema državi, pa čak i narodu, koji ne samo što ne želi da zaštiti deo svog naroda i teritorije već otvoreno pomaže stranom osvajaču i radi protiv tog naroda.

Pitanje je ko od nas ima moralno pravo da one koji žive na Kosmetu moralno osuđuje, pošto se borba za Kosmet danas ne vodi u Prištini, Kosovskoj Mitrovici ili Zvečanu. Vodi se u Beogradu, vodi se u srcima Srba, vodi se na medijima, u narodu, i tek dobitak te borbe može doneti nekakav, bilo kakav, preokret za Srbe na Kosmetu. Nesreća je što ta i takva borba nije ni počela, ne zaista, a uskoro će sa Kosmeta nestati i poslednji tragovi države Srbije. Mnogi spomenici i crkve su porušeni, a naša sopstvena država će zatvoriti svoje institucije, Univerzitet, škole i bolnice. Mnogo godina posle ovih nesrećnih događaja i odluka, ostaće stid i sramota, sećanje na izdaju, na velike i male reči, velike i male izdaje, velike i male sramote, ali i na velike i male hrabrosti. A najveća je hrabrost Srba sa Kosmeta danas, i zato im neću reći da moraju da izdrže, jer oni ne moraju ništa sem onoga što oni veruju i osećaju, ali ću im reći da su oni odraz i mera, oni su sve ono što mi nismo i oni su prikaz svega što smo u međuvremenu postali u odnosu na njih.

Kao u Slici Dorijana Greja, tek njihovo postojanje, tek taj magičan portet govori kakvi smo ljudi postali. Tek kada Dorijan pogleda taj portet, vidi šta je od njega ostalo kao čoveka, ali se dobro stara da to sakrije i da niko drugi ne vidi njegovu sramotu. Tako je nekako i danas, samo se često zaboravlja šta se dogodilo kada je Dorijan konačno uništio svoj portet koji ga je prikazivao kao užasnog i nemoralnog čoveka. Tog momenta portet je postao on sam. Koliko god krili istinu o sebi, nikada je ne možemo dovoljno dobro i dovoljno duboko zakopati kako nas ne bi progonila. Istina je da je pokušaj da se predstavimo kao ozbiljna zemlja i narod obično foliranje i laž – i ta slika našeg pada jeste sve ono što delamo kako bismo zabašurili postojanje Kosmeta i Srba sa Kosmeta. Taj portet krvavih, prognanih, silovanih, osakaćenih Srba, naspram Srba u odelu, sa novim biometrijskim pasošem, i snovima o Evropi neće tako dugo trajati. Ne zato što je zabluda, već zato što su nam odela navukli, pasoše podelili, a snove nametnuli samo zato da ne primetimo brzinu kojom nam se približavaju.

Izvor: Novi Standard