Ana-RAdmilovic-1Забавља се новинарски плебс, нека просте и новинари и плебс, смеје се урнебесном наступу председника Србије на Газиместану. Китећи своје писаније, не пропушта ништа. Ни „мастер“, ни Шешеља, ни „Алека“, и свака је пошалица у сваком тексту, а сви исти – за расплакати се, присутна. Стоје поносне пошалице као споменици, веће су од Газиместана.

Чему се смеје српски гласоноша који би требало да српском грађанину објасни шта се десило овог Видовдана, а можда чак и шта је Видовдан (не у црквеном календару и не с часа историје нижих разреда основне школе)?

Плебс, којем дугујемо извињење, воли забаву и ужива у смеху на рачун владара. Вазда било. Новинари, то су људи који су некада и негде морали да имају макар елементарна знања и способност да разликују битне од небитних информација. Покушавајући да буду, авај па чак и то без успеха, духовити, да подиђу плебсу уместо да га поуче и информишу – постали су послуга тог плебса. Због тога су штетни.

Рецимо, то што нам је председник без озбиљне школе није ни у каквој вези са неартикулисаним испадом на Газиместану. С тим испадом је у вези други један проблем, не видим ништа смешно у томе. Бити нападнут на Видовдан на Газиместану, а бити председник Срба који живе и на Косову, значи бити не само лично понижен, то значи да је с тобом у том тренутку понижена Србија – где год била. Ако је на Косову о Видовдану понижена Србија као идеја, као реч, као стилска фигура која означава нешто што не мора нужно да географски постоји (нигде, па ни на Косову), и ако је председник само један експонент, лутка, неко ко је доведен да представља идеју – извиждан и отеран и ако је на све доживео блажи нервни слом и посвађао се с народом који га неће, јер неће Србију коју он представља – онда то, урнебесно духовити текстописци, не да није смешно него забрињавајуће. Много више, наравно, од ваше неспособности да то разумете – мада ни она није занемарљива.

ГОДИНА ПОТПИСА

Председнику Србије можемо да се смејемо јер је полудео на Газиместану (упућенији знају да свакава напаст уме да спопадне и јаче на том месту) и, уколико мислимо да је смешно што нам је врх власти све ближи „Ф одељењу“, то је ОК. Али овде се не ради о појединцима које историја већ избацује сажвакане, као поплава, као невреме у којем се нису снашли, као капетане који никад нису сами дигли једра и кад оду оперативни (а одлазе) тај ће се брод насукати на први спруд.

Није смешно (ако занемаримо и ону да ничег недуховитијег од спрдње на рачун спрдње) јер је ово година када – не само што ће Србија, симболично се одрекавши и своје улоге у Првом светском рату, направивши циркус политиканата који се отимају о леш Гаврила Принципа, рада да призна да је управо она, или он чак, изазвала тај страшан рат, одрекла се свог антифашизма и почела да пише нову историју у којој се извињава што је била нацистичка – иако не знамо ниједног човека коме неко није учествовао у рату против или страдао од тих нациста у оном Другом рату; ово је година када ће први Србин ставити свој потпис на тужни папир где каже, признајемо да Косово није Србија.

toma-nikolic-gazimestan

Урнебесно? Ал’ је глуп тај „мастер“ Тома? Није глуп. Оно што се њему десило на Газиместану, десило се Србији и кроз њега је салвом глупости које је – изгубљен – изговорио можда први пут проговорила права, аутентична изгубљена и полулуда Србија. Она се драла на Косово, праштала Косову јер не зна шта чини, она је парафразирала и Христа и све лоше песнике, и лупетала о томе како она носи – упркос свему – то Косово као свој терет.

Незахвално Косово, запостављено и љуто кад га посетиш, искрено Косово које ти каже „е, сад ја тебе нећу!“, Косово као нечиста савест свих националних прегалника и мислилаца који су лагали ко пси и чије је лажи неко морао да плати (био доведен, принуђен да слуша, надао се да су можда истина… свега је ту било) и Косово као – у етимолошком смислу, да не улазимо у православни мистицизам (ионако људи бркају мистицизам с мистиком) – видовданска истина.

 

СВЕ СЕ ПОД НЕБОМ ВИДЕЛО

Ето, то се десило. Десила се истина, све се под небом видело, то је морало бити на Косову и морало је бити на Видовдан. Да цркнеш од смеха, али с тим заиста нема везе ни Тома Николић, нема везе ни шта је он од школе стекао, ни је ли он добар или лош, је ли крив или је само морао да буде ту, да баш сада буде председник, да баш мора да живи своју власт (коју узгред и не живи) у време које ће Србија, ако је буде, памтити по томе што се тада – на свим нивоима – одрекла себе.

Његова реакција је само хистеричан покушај самоодбране од нечег толико већег од њега, као појединца, и не знам који би се јунак снашао да тамо и тада и у овом часу буде представник нечега што ни сам не може, јер нема тог који би могао, да схвати, свари, обради, да буде на висини задатка. Нема ни задатка и нико га није питао шта он може. Задатак – то је уписана реч у некој агенди у рукама далеко од њега, верујући нека кажу „то је реч у камену и тако је морало бити“, он – то је само тужни појединац који се задесио, можемо да га гледамо и као случајног пролазника, на суђеном месту. И није се вратио. Делује као да јесте, али ево – ако можете да поверујете, отишао је (парафразираћу Симовића) на суђено место да се не врати. Није знао и да се опрости од руже и рузмарина, није стигао.

И потпуно небитно је ли по заслузи и је ли се председник икада вратио с тог места на Газиместану, где му је речено да Србија, коју представља, није добродошла. Оно битно, а које ни најмање није смешно и за које смо морали знати да ће бити – јесте податак да се, манимо председника, Србија с Косова Поља није вратила. Остала је, неспремна и без знања да треба да се опрости од „драге, сесестре и невесте“, да каже збогом, није знала да одлази на суђено место – за разлику од поменутог и много смешног Лазара, није знала ни да је ово тај час. То је та година, тај дан, тај Видовдан и није требало бити видовит па знати.

Иначе, све остало је заиста урнебесно.


Извор: Балкан Магазин

Коментари

1 Коментара на Председник и Видовдан – ко ће коме на конаку бити

Оставите коментар

Оставите коментар на Председник и Видовдан – ко ће коме на конаку бити

* Обавезна поља