Николићев прелудиј за косовски реквијем

Да ли ће се поновити слика од пре две године: председник Републике пише државну платформу о Косову и Метохији; парламент је огромном већином прихвата; државни органи на челу са председником Владе имају одрешене руке да испуне сваки налог Европске уније.

Ко се данас сећа не садржаја већ чињенице да је Скупштина Србије уопште усвојила неку платформу Томислава Николића почетком јануара 2013. године. Сви се, међутим, сећају тзв. Бриселског споразума из априла исте године као најважнијег беочуга у одрицању наше државе (засад „само“ Владе, Скупштине и Уставног суда) од Косова и Метохије. Од председникове платформе у тексту Споразума није остао ни камен на камену, ниједна проста реченица. Само да наведем да је у Платформи писало да ће заједница српских општина у областима својих надлежности вршити законодавну, извршну и судску власт. У Бриселском споразуму пак стоји да ће закони Косова бити меродавни за све активности које произилазе из тог документа, итд.

Ова платформа и из ње произашла скупштинска резолуција били су документи за унутрашњу употребу. Током преговора у Бриселу нису ни изношени као предложак за расправу. Бриселски споразум је у целини написан у канцеларији неког чиновника Кетрин Ештон и подастрт странама на прихватање. Да је он одговарао само албанској страни говори чињеница да је уредно потврђен у њиховој скупштини као међународноправни акт. Наша страна се послужила владиним и судским марифетлуком о „политичком а не правном акту“. За налогодавце, међутим, то уопште није било важно. Битно је да се Споразум примењује. Са Србијом се оперише као са индијанским племеном.

Али, зашто сад нова платформа, или шта ће већ бити. Разлози, разуме се, не леже у ономе што председник каже. Разлози су у самој ствари, а председникове речи служе да се она сакрије а не да се открије. Исто као и пре две године.

Та кључна ствар гласи: довршити процес предавања Косова Албанцима. О томе је реч већ шест и по година. Напредовањем тог процеса плаћен је сваки „напредак“ Србије у процесу приближавања Европској унији. И визна либерализација септембра 2009, и добијање статуса кандидата марта 2012, и ступање на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању у јесен 2013, и тзв. почетак преговора о приступању ЕУ јануара 2014. Данашња већина и мањина у Скупштини Србије поштено су поделиле своје успехе у предаји Косова и своје неуспехе у свему другом. Постоји, наиме, корелација између испуњења услова који се намећу Србији и општег суноврата државе управо у ових шест и по година. Али, Европска унија је још даље од чланства Србије него што је била средином 2008. године.

Дакле, зашто поново платформа? Овде није у питање „шта“. Зна се шта ЕУ тражи од Србије – признање Косова. Овде је реч о ономе „како“, тј. „колико брзо“. Европљани су подржали смену власти у Србији у лето 2012. године само зато што су се уверили да ће нова власт брже него тада одлазећа испунити свој задатак. И заиста, све се кретало на задовољство политичара ЕУ, посебно оних надлежних. Није прошло ни годину дана а наша власт је направила већи корак напред него претходна за четири године (иако не треба сумњати да су почетни кораци најтежи). Прихватила је документ којим је Србију увела у зону де иуре признања Косова, само што то Уставни суд није смео да каже, јер би онда морао да га поништи. И само корак пред циљем, Србија је мало застала.

Ево, већ годину дана ништа. И Србија и ЕУ врте се у врзином колу некаквог скрининга (не треба писати у оригиналу, јер то је постала српска реч), а да се бар једно преговарачко поглавље није отворило. Бар оно бр. 35, о Косову, макар и било поглавље свих поглавља. Дакле, ако ћемо право, Србија за онај самопонижавајући Бриселски споразум није добила ни датум. Сада се види да тај фамозни датум није био дан формалног отварања преговора (21. јануар), већ ће то бити стварни дан отпочињања преговора. А кад ће, не знамо.

У ствари, могли бисмо знати ако сазнамо шта Унија у овом тренутку тражи од Србије. Ту је тајна нове председникове платформе.

О обавези Србије да са Косовом потпише тзв. правно обавезујући документ знамо још од септембра 2010. године, када је парламентарна делегација СР Немачке донела нашем парламенту чувени папир са седам тачака. У једној је био садржан и овај посебан и далекосежан, рекао бих, коначан захтев. О томе се могло спекулисати и овако и онако, све док тај захтев није уткан у Преговарачки оквир (тачка 23, алинеја 3) који је нашој страни предат 21. јануара 2014. године, а ова га прихватила без поговора. И то је прави циљ и смисао приступних преговора који, како пише у истом документу, „представљају процес који нема тачно утврђено трајање и чији исход не може да се унапред гарантује“ (тачка 20). Од тада се, кажемо, ништа није догодило, а време тече, што више нервира Европљане него нашу владу. Они, наиме, више желе да Србија призна Косово него наша влада да га призна апсолутно низашта, јер чиме ће народу жељном Европске уније пред истину.

У овој апсурдној микро ситуацији, нашима је, ипак, лакше. Па, у тој тачки 23, алинеја 3, Преговарачког оквира лепо пише да обавеза Србије да дефинитивно призна Косово (прихвати правно обавезујући документ) треба да се испуни „до краја приступних преговора“. Баш фино, ако преговори нису почели на за годину дана, ко жив може да им види крај. Ето, и ови наши постају реалисти. Али, за ЕУ то је равно безобразлуку. Подозревају да овог пута председник Републике игра Тадићеву игру одуговлачења (у председника Владе немају разлога да сумњају) и шаљу му европског комесара за преговоре, Јоханеса Хана, да му у лице саспе истину. Господо, ако хоћете даље путем „који нема тачно утврђено трајање и чији исход не може да се унапред гарантује“, морате да признате Косово. Датум ћете добити тек после тога. Енде.

Кад мало боље размислимо, комесар Хан је већ отворио поглавље 35 а да то нико није приметио. Шта би се, иначе, могло друго говорити а некмоли преговарати у оквиру тог поглавља. И сада се, као у правим преговорима, чека одговор друге стране.

Одмах нека буде јасно, Томислав Николић нема никаквих илузија у вези с овим ултиматумом. Јасни су му и садржина и форма, и, што је најважније, шта му је чинити. Исто оно што и пре две године: да одсвира прелудиј за скраћени музички опус, овога пута за косовски реквијем. Написаће платформу са пуно патетичких тонова коју ће у хору отпевати комплетан скупштински хор. Ти тужни тонови допреће до одабране публике у Бриселу која ће најбоље схватити историјску поруку и лед ће кренути. Од тога ће настати велики фјорд на мапи Србије чије ширење према унутрашњости копна више неће моћи да се заустави.

Извор: Данас