„Protivili se, ne protivili…“

Predstavnici opozicije, još jednom, imaju jedno neporecivo i neoborivo obrazloženje za svoj evidentni manjak argumentovane diskusije (ne i za način na koji je vode) a to je da nisu dobili na uvid tekst „francusko-nemačkog predloga“, čime se ozbiljnost, pa čak i svrha ove sednice u velikoj meri postavlja u pitanje.

Ono glasi: „Demokratski uslovljena transparentnost ili privid, farsa?“

Jer kako iole stručno i kompetentno raspravljati o jednom saobraćajnom udesu a samo na osnovu nekoliko medijskih javljanja? To je kao kad bi neko pročitao samo jedan kratki komentar Svetog pisma i potom se od njega očekivalo da izvrši detaljnu egzegetsku analizu svih Jevanđelja.

Odgovornost za to nesumnjivo leži u rukama onih, koji su upoznati sa dotičnim tekstom, a nisu ga dostavili članovima parlamenta. Jer to se definitivno moglo (i zapravo moralo) učiniti a bez da se isti objavi u medijima, čime bi se poštovala od strane odgovornih apostrofirana „tajnost sadržine“.

A što se stila i nivoa svih učesnika rasprave tiče, kako to označiti? Kao jednu (jadnu i žalosnu) predstavu nekog amaterskog pozorišta, po imenu „Nesložna kafanska braća“? Ili možda kao „Vašar taštine“?

Konačno nešto, za šta svi članovi parlamenta snose odgovornost (čast izuzecima).

Nekoliko reči o posednicima informacija, u prvoj liniji o Aleksandru Vučiću, koji stoji na vrhu piramide vlasti u Srbiji i time o nosiocu najveće odgovornosti pred narodom, parlamentom i istorijom,.

Ono što u njegovom izlaganju već sada tegobno i nelagodno upada u oči, to je sledeće („Politika“, 02.02.2023.):

„Protivili se ne protivili, u Savetu Evrope u trenutku kada oni odluče imaće većinu, protivili se ne protivili – za NATO imaće većinu. Protivili se ne protivili se, za EU – to je njihova odluka”, rekao je Vučić.

Ta konstatacija je naravno tačna, ali njena koliko rezignirana, toliko i defetistička konotacija imperativno zahteva poneki dodatak, kao npr.: „… što sigurno nije razlog da mi pristanemo na njihove ucenjivačke ultimatume, te da se i mi saučesnički prihvatimo njihovog skalpela, kojim nameravaju da nas kastriraju!“

Ili barem ograditi se blažim: „… to je njihovo sredstvo ogromnog pritiska, za koje im naravno nije potrebno naše odobrenje, kome mi međutim ne možemo da priložimo i sopstveni pristanak!“

Jer ako je već svejedno „protivili se mi ili ne“, zašto se ne protiviti? I ostati veran principima ili ako ništa drugo, barem slediti Njegoševoj mudrosti: „Čast i bruka žive dovjeka“?

Potom Vučić još jednom ponavlja koje posledice bi imalo neprihvatanje ultimatuma „NATO-demokratija“ („Politika“, 03.02.2023.):

„U tri rečenice su saopštili da ukoliko se ne prihvati rad na inicijativi i implementaciji, da ćemo se suočiti sa podzaustavljanjem pregovora sa EU, prekidom dolaska investicija i povlačenjem svih investicija i drugim sveobuhvatnim merama koje moraju da pokažu kako prolaze oni koji se ne usklađuju sa EU.“

Stoga dozvoljavam sebi da ponovim i svoj stav, koji se odnosi na tu pretnju, objavljen neposredno pre ovog zasedanja Skupštine Srbije:

„A ako se ultimatum ne prihvati, tako pretnje, dolazi do povlačenja tj, zaustavljanja investicija, sankcija, porasta nezaposlenosti, padanja životnog standarda, ograničenja mobiliteta srpskih građana u odnosu na putovanja u inostranstvo  sl.

Da li bi to bile ozbiljne i mučne posledice, ukoliko se ne bi palo na kolena, pljunulo na sopstvene nacionalne interese i na obraz? Da, nesumnjivo. Da li bi međutim te posledice bile zlokobne i tragične, kao npr. posle odbijanja austro-ugarskog ultimatuma 1914? Kada se pretilo razornim ratom? Ne, ni slučajno.“

To znači, pozivanje srpskog predsednika na antičko-grčku istoriju je retorički gledano bio legitiman i promišljen potez, koji međutim neprimereno potencira i dramatizuje aktuelnu situaciju, podstiče i iracionalna strahovanja:

„Uporedivši probleme sa kojima se Srbija suočava u dijalogu sa međunarodnom zajednicom, sa onima iz vremena kada je drevna Atina uputila ultimatum stanovnicima ostrva Milos, podsetio je na pisanje Tukidida o „Melijskom dijalogu”. Kazao je da su stanovnici Milosa nastojali da budu neutralni, ali Atinjanji, znajući istorijske veze Milosa i Sparte nisu hteli to da dopuste.

Stanovnici Milosa su ultimatum odbacili, Atina je napala, pobila sve muškarce, žene i decu poslala u roblje – „Atina je kasnije izgubila Peloponeski rat, ali Milos se nikad nije oporavio”.“

Jer (mogući) ekonomski napad, pa i rat „NATO-demokratija“ protiv Srba i uništavajući rat Atine protiv Milosa?

Sa pomešanim, podeljenim osećanjima se dalje prima k znanju prioritet „pod jedan, da po svaku cenu i na svaki način sačuvamo mir i stabilnost“. Mir je bez sumnje najvažnije opšte dobro čovečanstva, ali – po svaku cenu, na svaki način?

Da li je znači bilo pogrešno da ne samo Srbi,  već i ogroman deo sveta nije bio spreman da „po svaku cenu i na svaki način“ očuva svojevremeno mir sa Austro-Ugarskom i carskom Nemačkom a potom sa Adolfom Hitlerom, Benitom Musolinijem i Antom Pavelićem?

Na čije dobro bi to tada izašlo?

Samo beslovesan čovek može da zagovara rat „po svaku cenu, na svaki način“, no legitimno (i neprevidivo surovo) je pitanje, koliko je s obzirom na gornje činjenice razložno zastupati drugi, suprotni ekstrem?

Zar zaista i na uštrb svojih elementarnih prava i esencijalnih interesa?

Te kategorije naime ne podležu ličnom ili socijalno selektivnom tumačenju (dakle jedne interesno homogenizovane grupe, kao što je to svaka politička partija), ne daju se ugurati u rezone velikih sila ili u sleđenje istima.

One egzistiraju po sebi i za sebe.

Želim još da napomenem da sam prilično siguran, da se jedan ovakav komentar neće dopasti ni političkoj opoziciji (suviše mlaka kritika vladajućih i suviše mnogo kritike našeg istupanja) ni političkoj poziciji (suviše mnogo kritičkih primedbi na račun vladajućih i suviše mlaka kritika opozicije).

Dakle tekst, koji nije „niti riba, niti meso“?

Možda, međutim, upravo u tome leži osnovni problem na srpskoj političkoj sceni, koji se upravo tako porazno manifestovao u najvišoj instanci parlamentarne demokratije, u Skupštini Srbije.

Jer samo je pogrešno i kontraproduktivno, kada težnja za polarizacijom po svaku cenu nastoji da poništi svaku mogućnost konzensusa, kada ostrašćenost potisne trezvenost, kada se borba argumenata pri zastupanju (zaista viših) opštih interesa obesmisli prevagom ličnih stavova, koji se uzdižu na nivo nekakve nepogrešivosti.

Drugim rečima, kada se većina, čak i bez obzira na političko-partijski predznak, usitni u gomilu pojedinačnih, koji se svi gromoglasno kunu u nacionalno jedinstvo i zdušno rade na tome, da do njega ne dođe. Jer svi drugomišljenici su naravno samo „lopovi, pljačkaši, kukavice, divljaci, izdajnici,  lažovi, bednici, kriminalci, prodane duše, kapitulanti, itd.“

Svaka čast izuzecima.

Zar je zaista tako teško shvatiti i prihvatiti, da se i najispravniji, aksiomatski važeći stavovi („Ne pristajanju na ultimatume!, Ne odricanju od srpske Svete zemlje Kosova i Metohije!, Zaštita Srba i njihovih prava!, Striktno poštovanje Ustava!“) beznadežno profanišu i obezvređuju kada se začine ličnim uvredama i psovkama?

Ko se tome raduje? Srbi sigurno – ne.

Zaključno, postupak odlučivanja je (nadajmo se) još uvek u toku, ali nada da će ova Skupština Srbije, bitno doprineti iznalaženju pravog rešenja krize polako čili. Drugim rečima, sve više se ispostavlja nužnost, neizostavnost svenarodnog referenduma, dakle bez obzira gde sve Srbi žive.

Na tome ništa ne menja ni javljanje u ovom istom izdanju „Politike“: „Predsednik kaže da veruje da ćemo u naredna dva ili tri meseca imati novu raspravu, ali ne pod ovim uslovima.“

I nada u to, naime, sve više čili, kako u odnosu na „novu raspravu“, jer ovo je bila samo zapenušena svađa a ne rasprava, tako i u odnosu na „nove uslove“, jer – kako, koji „novi“ uslovi?

Jedina mogućnost nečeg novog, konstruktivnog, odgovornog i obavezujućeg, kako izgleda posle ovog katastrofalnog izneveravanja poverenja, ukazanog od strane birača svojim najvišim političkim predstavnicima, to je da se organizuje rasprava sa novim učesnicima, dakle sa čitavim narodom.

Referendum. Da se narod ne bi još jednom stideo svojih skupštinara i njihovog, vrlo blago rečeno, zaista vrlo specifičnog načina da ga predstavlja i zastupa, vodi i „usrećuje“. Pa protivili se oni tome ili ne.

Jer ko zna koliko je njih pročitalo tj, zapamtilo Njegoševe reči „Čast i bruka žive dovijeka“.

Izvor: Iskra