Pukovnik Milutin Filipović o bombardovanju Prištine

Milutin Filipović, penzionisani pukovnik, komandant Prištinskog garnizona, poznatiji kao Fića, rođeni Prištevac, potiče iz boračke porodice. Njegov otac Slobodan Filipović bio je nosilac „Partizanske spomenice 1941.“, a majka Jelena Filipović (rođena Novaković) bila je učesnik NOR-a od 1944. godine. Pukovnik Filipović je po završenoj Gimnaziji „Ivo Lola Ribar“ u Prištini upisao i diplomirao na Vojnoj akademiji kopnene vojske u Beogradu i Sarajevu. Posle završetka vojne akademije, službovao je u Beogradu, Smederevskoj Palanci, Čačku i Prištini. U Prištinu je premešten iz Čačka 1986.godine i tu je ostao sve do kraja NATO agresije, odnosno do 29.juna 1999. godine.

U vojsci je obavljao mnoge dužnosti, od komandira voda, komandira čete, pomoćnika komandanta bataljona, operativca u lakoj brigadi, operativca u zonskom štabu teritorijalne odbrane Priština, Komandanta TO Priština, Načelnika Zonskog štaba TO Priština, do pomoćnika komandanta Prištinskog korpusa za personalne poslove i popunu. Početkom NATO agresije, pored svoje dužnosti naredbom Komandanta PrK. obavljao je i dužnost Komandanta garnizona Priština i rukovodioca grupe komande korpusa. Sa njim smo razgovarali o agresiji NATO-a na SRJ, tačnije o bombardovanju Prištine 1999. godine.

Da li ste znali ili očekivali da će do agresije na SRJ 1999.godine doći, imajući u vidu da je pretnja bombardovanjem postojala i prethodne 1998. godine?

– Prijatno sam iznenađen pitanjem, a posebno što je je u njemu upotrebljena reč „agresija“, koja je dugo vremena (odnosno skoro 15 godina), bila prognana iz naših medija i ukupnog društvenog i političkog života. Moje je mišljenje, da oficir koji ne očekuje da će do agresije na njegovu zemlju doći, teško može sa uspehom da obučava i vaspita druge u odbrani zemlje. To posebno važi za oficire koji se nalaze u komandama operativnog ili strategijskog ranga vojske. Komanda Prištinskog korpusa je u toku1998.godine bila angažovana na suzbijanju Šiptarskog terorizma i uspešno je krajem te godine (sa snagama MUP-a) okončala anti-terorističku operaciju na KiM.

U toj anti-terorističkoj operaciji 1998.godine starešine i jedinice Prištinskog korpusa, stekle su značajna iskustva pod komandom generala Nebojše Pavkovića i načelnika štaba korpusa, generala Vladimira Lazarevića. Može se reći da smo mi u komandi korpusa očekivali da do agresije može doći.

U skladu sa našim procenama i procenama koje je dobijao Komandant korpusa general Pavković, vršene su i pripreme u slučaju da do agresije dođe.Tako je Korpus krajem septembra 1998.godine popunjen sa oko 70 novoproizvedenih potporučnika, od kojih je u jedinice korpusa bila raspoređena cela klasa (njih 24) artiljerijskih oficira. Kasnije će ta klasa artiljerijskih potporučnika odigrati izuzetno značajnu ulogu u artiljejskoj podršci boja na Košarama i boja na Paštriku. Tako se nastavila slavna tradicija, koju je imao Skopski bataljon i 1300 kaplara u Kolubarskoj bici i oficirska škola u borbi na Drvaru.

Gde ste se zadesili 24. marta 1999.godine i šta ste preduzeli odmah po bombardovanju Prištine?

– Kada je počela NATO agresija na našu zemlju 24. marta 1999.godine, nalazio sam se u autobusu „Kosmet-turs“ na putu Beograd – Priština. Bio sam na odobrenom odsustvu od 4 dana, u poseti roditeljima, koji su tada živeli u Beogradu. Kada su počele da padaju prve bombe oko Prištine, naš autobus je bio negde oko sela Glavnik kod Podujeva. Vozio nas je Donko Kapetanovića koji je dugo godina vozio na ovoj liniji i bio omiljen i cenjen od svih putnika i Prištevaca. Nažalost, Donka Kapetanovića su u tom istom autobusu ubili,
a više putnika ranili šiptarski terosti 5 juna 1999.godine nedaleko od Prištine.

Približavajući se Prištini jasno se ispred nas pojavila velika vatrena kugla u pravcu Prištine. U prvom momentu sam pomislio da je u pitanju atomska bomba. Zatim su se vatrene kugle naizmenično pojavljivale uz snažan odjek eksplozija i činilo mi se da autobus podrhtava. Ubrzo smo stigli u Prištinu ispred hotela Grand. Odmah sam otišao u komandu korpusa, obukao ratnu uniformu, uzeo naoružanje i javio se komandantu generalu Lazareviću. Komanda se već nalazila u završnoj fazi izmeštanja u kojoj sam i sam uzeo učešća.

U ranim jutarnjim časovima 25. marta, javio mi se Živorad Igić i pitao može li šta da nam pomogne. Rekao sam mu da bi bilo dobro da nam se obezbedi jedno teretno vozilo za nastavak preseljenja obimne dokumentacije kojom je raspolagao organ za personalne i stambene poslove korpusa, zajedno sa mobilizacijskim dokumentima. Igić je odmah otišao u Fabriku amortizera i dovezao mi jedan teretni kamion, koji nam je znatno pomogao da do podne 25. marta privedemo kraju izmeštanje svega što je trebalo na novu lokaciju u širem rejonu zgrade Skupštine opštine Priština.

Kakva je bila saradnja sa narodom u Prištini tokom NATO bombardovanja?

– Saradnja sa narodom u garnizonu je bila izvanredna i odvijala se sasvim spontano. Kada ovo kažem mislim pre svega na srpsko i ostalo nealbansko stanovništvo. Zbog dugogodišnje indoktrinacije i separatističkih težnji šiptarskih ekstremista, najveći deo Šiptara u Prištini i okolini, primenjivao je razne oblike neoružanog otpora. Jedan deo terorista nalazio se prikriven i „konzerviran“ u gradu Priština, a posebno u naselju Vranjevac koje je po svojim razmerama bilo ogromno i gusto naseljeno. Drugi deo terorista je iz grada regrutovan u terorističke formacije u širem rejonu Labskog dela i širom KiM. Najveći deo Šiptarskog stanovništva Prištine, bilo je uplašeno i osim nekih „blažih“ oblika neoružanog otpora (rezistencija, bojkot, opstrukcija i td) nije se ekstremnije eksponirao. Jedan manji broj šiptarskog stanovništva nije pokazivao netrpeljivost prema vojsci, ali je zbog straha bio pasivan. Bilo je i onih koji su sa nama sarađivali ali svako imenovanje ili pominjanje takvih primera, dovodilo bi ih u tešku situaciju, a često i mogućnost likvidiranja.

Brojni su primeri obostrane saradnje i pružanje pomoći komandi garnizona od strane pojedinaca i društvenih subjekata. Navešću samo neke primere koji su mi ostali sećanju: Ugostitelj Dragan Lazić dao je na uslugu deo prostorija svoje kuće i lokala i pomagao u svakom drugom pogledu. Danilo Ralević glavni domaćin i domar zgrade skupštine opštine priština i Branko Jokić direktor etnografskog muzeja u Prištini su takođe pomagali. Direktor Doma zdravlja u Prištini Slobodan Popara došao je u komandu i snabdeo sve jedinice naše grupe sa cigaretama za sve vreme NATO agresije. Nekoliko Albanaca dobrovoljno je učestvovalo u pravljenju sanduka za transport nekih artikala jedinicama prvog ešalona i topografskih karata nekim artiljerijskim jedinicama za podršku. Trezor narodne banke Kosova i Metohije, odnosno direktor Dragan Milić, obezbedio je prostor za smeštaj mobilizacijskog plana. Fabrika hleba, Autobuski prevoz „Putnik“, Preduzeće Voćar, Klanica Kosovo Polje, Gimnazija „Ivo Lola Ribar“ u kojoj je održan, u toku NATO agresije, sastanak svih komandanata jedinica Prištinskog korpusa i drugi su takođe pomagali.

Šta je bilo najvažnije što ste uradili posle prvih bombi na Prištinu?

– Najpreče je bilo da se sačuva ljudstvo, tako da smo dokumentaciju iznosili u pauzama, kada smo od odeljenja za izlaganje situacije u vazdušnom prostoru dobijali informacije da neprijateljska avijacija nije u poziciji da dejstvuje po nama. Starešine i zaposleni iz organa komande koji su bili meni potčinjeni brzo i efikasno su uspeli da isele celokupnu dokumentaciju kojom smo mi raspolagali. Bila je to dokumentacija koja se odnosila na personalnu evidenciju svih oficira i podoficira Prištinskog korpusa, jednog dela zaposlenih civilnih lica, starešina i vojnika po ugovoru, stambena dokumentacija celog korpusa, oprema kadrovskog informacionog sistema, formacijske knjige i ostala poverljiva i druga dokumentacija. Izneli smo i sačuvali sve. U tome nam je značajno pomogao poznati aktivista SPS Prištine Živorad Igić.

Zašto je bila važna Naredba Štaba vrhovne komande od 10 juna 1999. godine, a posebno njena tačka 10?

– Tačka 10 naredbe koju ste pomenuli, bila je od izuzetnog značaja za dalji opstanak srpskog i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Njome je između ostalog regulisano da „Sva profesionalna vojna lica i civilna lica na službi u VJ koja žele da ostanu na teritoriji KiM zadržavaju dosadašnji status pripadnika VJ, a posebnim naređenjem biće regulisana ostala pitanja“. Kao što se iz njenog sadržaja vidi, ona je važna za dalje zadržavanje Srpskog stanovništva na KiM i stabilizacije poverenja i bezbednosti preostalog stanovništva koje ostaje na KiM.

Narednom tačkom 11 iste Naredbe, regulisano je: “ Vojne obveznike i vojnike na odsluženju vojnog roka svih partija sa teritorije KiM-a, bez obzira da li su do kraja odslužili vojni rok, otpustiti iz jedinica bez obaveze da ga doslužuju“.

Kakav je zločin počinjen kada je početkom aprila 1999. godine bombardovana Pošta u Prištini, koliko je bilo žrtava u tom napadu i ko je pritekao u pomoć?

– Pošta u centru Prištine je bombardovana odmah iza ponoći, između 6. i 7. aprila. To je bio zločin, varvarski napad na uži centar Prištine u kome je poginulo 15 lica. Među poginulim je bilo pripadnika svih nacionalnosti, a poginula je i jedna cela petočlana turska porodica sa troje male dece (Deniza, Rea i Dea). Na lice mesta su odmah izašli pripadnici civilne zaštite i vatrogasci, a u pružanju pomoći povređenim , učestvovao je i stariji vodnik Stojanović Dobrivoje iz Komande garnizona. Lice mesta je obišao i general Pavković sa funkcionerima Pokrajine i u tom momentu su se u ruševinama iz dubine zemlje još čuli jauci.U tom zločinačkom bombardovanju je uništena Pošta u Prištini sa telefonskom centralom „Metakonta“, i nekoliko kuća oko pošte. Teško su oštećeni zgrada Narodne banke i Udružene banke Kosova, zgrada republičkog Fonda PIO i zgrada Pokrajinskog Izvršnog Veća. Te noći su padale bombe i u širem rejonu kasarne Kosovski Junaci u Prištini i oko Gračanice.

Da li je Prištinu bilo moguće sačuvati od upada albanskih terorista koji su sejali strah zločinačkim ubistvima Srba i pripadnika nacionalnih manjina, koji im nisu bili naklonjeni ?

– Na žalost sa ove sadašnje vremenske distance se vidi, da je to zaista bilo vrlo teško ili nemoguće sa aspekta SR Jugoslavije ili Srbije. Bolje rečeno, Prištinu je bilo moguće sačuvati, a i ostale delove KiM od albanskih terorista, da su snage UN poštovale i Povelju Ujedinjenih nacija i svoj mandat u skladu sa rezolucijom SB UN 1244. Taj zadatak su na osnovu rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma u celini, preuzele snage Ujedinjenih Nacija koje su taj mandat zloupotrebile i dozvolile, raznim svojim činjenjima i nečinjenjima, da se vrše zločini i druga nasilje nad Srbima i drugim nealbanskim stanovništvom.

Kako komentarišete dolazak Rusa, njihovu pomoć i naklonost Srpskog naroda prema Ruskoj vojsci i zašto nisu ostali duže?

– Kao što je poznato, Ruska država i Ruski narod su bezbroj puta kroz istoriju dokazali da su naši prijatelji. Sa pravom Srpski narod smatra Ruse našom braćom. Rusi su naši tradicionalni prijatelji i mislim da taj odnos koji nas spaja, niko nikada neće moći da razori. Nas vezuje naša zajednička borba za slobodu, običaji, pravoslavlje, kultura, hrabrost i duh nepokornosti prema onima koji pokušavaju da ugroze našu slobodu.

Drugi deo pitanja, zašto nisu ostali na prostoru KiM duže, prilično je složeniji. Velikom delu našeg naroda je poznato da su Rusi došli na KiM posle Kumanovskog sporazuma, odnosno 12,juna 1999. godine, ali je vrlo malom broju ljudi poznato da su napustili KiM 1. avgusta 2003. godine. Još manje je našoj javnosti poznato da je Predsednik Putin obišao svoje pripadnike na KiM 17 juna 2001. godine bez svraćanja u Beograd. Ja sam sebi više puta postavljao pitanje: Kako je moguće da se Rusi zadrže duže na KiM, kada je vlast DOS-a na čelu Sa Koštunicom predala Svog Predsednika Slobodana Miloševića u kandže Haških „delilaca pravde“ koji su ga na kraju umorili ?

Taj isti Predsednik je 11 juna 1999. godine naredio Komandantu 3. Armije generalu Pavkoviću: „Preduzmite sve što treba da Rusi stignu u Prištinu do ponoći“. Posle objašnjenja važnosti njihovog dolaska i „usvajanja“ predloga generala Pavkovića da budu stacionirani na aerodromu Slatina, Predsednik Milošević naređuje: „Uradite to po svaku cenu“. Na istoričarima je da utvrde, šta je Koštunica naredio i da li je uopšte išta naredio svom načelniku generalštaba u pravcu obezbeđenja daljeg ostanka Rusa na Kosovo i Metohiju ?

Sve u svemu, nepovoljan odnos vlasti prema Ruskom kontingentu, formiranje državne zajednice SCG i naziranje njenog raspada i neki drugi naši unutrašnji faktori, doprineli su da predsednik Putin donese naredbu 5. maja 2003. godine o napuštanju KiM od strane Rusa, a da zatim oni napuste Kosovo i Metohiju 1. avgusta 2003.godine.

Dugo ste bili u Teritorijalnoj odbrani KiM, pa nam recite nešto o njenoj ulozi i do kada je ona egzistirala ?

-Ja sam u Teritorijalnoj odbrani KiM obavljao više dužnosti u vremenu od 1986 do 1992.godine. Između ostalog sam bio Komandant TO Prištine i Načelnik Zonskog štaba TO Priština, kome su pripadali štabovi TO Podujevo, Lipljan, Uroševac, Štimlje, Štrpce, Kačanik, Kosovska Kamenica, Gnjilane i Vitina.

Umesto da bude faktor stabilnosti, bezbednosti i sigurnosti svih građana Pokrajine, Teritorijalna odbrana je tada bila tako koncipirana i ustrojena, da je bila upravo sve suprotno. Mnogi pokazatelji i događaji su ukazivali da je Teritorijalna odbrana KiM planirana da bude oslonac za oružanu pobunu širih razmera, sa nesagledivim posledicama. Ona je iznedrila mnoge istaknute terorističke vođe i komandante (Tahir Zemaj) od kojih su neki poginuli, a nekima je suđeno (potpukovnik Zaim Beriša, major Halit Rama i td) pre eskalacije terorizma.

Dolaskom Slobodana Miloševića u Kosovo Polje, a kasnije vraćanje Pokrajine u ustavne okvire Srbije, vraćanje teritorijalne odbrane pod komandu generalštaba JNA i njenom reorganizacijom sprečeno je da ona bude deo scenarija iz Slovenije i Hrvatske. Posle smene general-potpikovnika Ali Muhadžirija i general-majora Ismeta Krasnićija, postavljen je za komandanta TO KiM general Bojović Milovan a TO reorganizovana, da bi u proleće 1992. godine bila rasformirana.

Tokom bombardovanja, viđali ste u Prištini poznatog albanskog ideologa Adema Demaćija?

-Za Adema Demaćija sam čuo još u vreme kada sim bio gimnazijalac u Prištini i kada mu je na njegovom prvom sudskom postupku porotnik bio moj otac. Za svoje neprijateljsko delovanje protiv Srbije, Demaći je više puta osuđivan i proveo je u zatvorima više od 25 godina.

Za vreme NATO agresije, često se obučen u jedan krem mantil, šetao ulicama Prištine. Nekoliko puta je ispoljio izuzetnu drskost šetajući se ispred moje komande, koja je bila uz samu zgradu opštine Priština. Drsko je prilazio našim vojnim policajcima i prosto izazivao da do sukoba dođe, kako bi sebe eventualno prikazao kao žrtvu Srba i navodnog „Srpskog terora“. O tome sam šire svedočio 2007. godine u Hagu kada sam bio svedok odbrane generala Vladimira Lazarevića.

Činjenica je da ni jedan islamski verski objekat nije bombardovan na širem prostoru Prištine. Srpske crkve, manastiri pa čak i sakralni objekti kao što su groblja su porušeni ili uništeni NATO bombama i napadima albanskih terorista?

– Tačno je da ni jedan islamski verski objekat u širem rejonu opštine Priština nije uništen, niti oštećen. Slučaj sa Srpskim grobljima i crkvama je potpuno obrnut. Najteže je u bombardovanju prošlo groblje u Prištini, a i kasnije od šiptarskih vandala. O tome sam između ostalog posebno svedočio u Hagu krajem 2007. godine kao svedok generala Lazarevića. Imajući u vidu to moje svedočenje iz 2007. godine, posebno sam bio interesantan predsedavajućem pretresnog veća u Hagu, Kevinu Parkeru, koji je pokušavao da inscenira paljenje „carske džamije“ u Prištini. Kada sam svedočio kao svedok odbrane 2010. godine u predmetu policijskog generala Vlastimira Đorđevića „Rođe“ ipak nije uspeo u svom pokušaju, jer je paljenje jedne zgrade u blizini „Sahat kule“ posle ulaska engleskih snaga KFOR-a hteo da podvede pod paljenje džamije.

Dramatično u Prištini 25. juna 1999.

– Teška i izuzetno dramatična situacija u Prištini, dogodila se 25 juna 1999.g, kada je jedna velika grupa Šiptara , među kojima je bilo i terorista, nasilno pokušala da uđe u zgradu opštine. Tada sam se sa jednom grupom oficira, podoficira i rezervnih vojnika koji su ostali na KiM po tački 10. našao kod opštine u civilnom odelu i došlo je do oružanog sukoba između nas i šiptarskih terorista. Intervenisale su i Engleske snage KFOR-a i dvojica naših drugova je odvedeno u Engleski zatvor kod Lipljana u kome su ostali do 29 juna 1999.godine. Taj 25. juni je bio po mnogim pokazateljima prelomni za dalji ostanak srpskog stanovništva u Prištini, ali su mnogi Srbi i posle toga ostali u Prištini, sve dok se pod stravičnim pritiscima i ubistvima nisu potpuno iselili iz nje, kaže pukovnik u penziji Milutin Filipović.

Ni groblja nisu poštedeli

-Priština je sa širom okolinom bombardovana od prvog dana NATO agresije pa sve do 10. juna 1999.godine. Gađani su mnogi objekti i ciljevi. Navešću samo neke: Bomardovana je glavna autobuska stanica, Skladište goriva Jugopetrol, Pravoslavno groblje, Zgrada glavne pošte, Trafo stanica u blizini Fabrike amortizera, Skladište Trgovine Kosova u blizini Devet Jugovića. Bombardovano je Skladište goriva kod Devet Jugovića. Spomen kompleks Kosovske bitke, groblje u Donjoj Brnjici, Postrojenje za prečišćavanje vode kod Badovca, Postrojenje za prečišćavanje vode Šajkovac kod Batlave i mnogi drugi objekti, seća se pukovnik Milutin Filipović.

Izvor: Jedinstvo/Magacin