Rođeni 4. jula

Kako stvari stoje, ako se ne desi nešto nepredviđeno – a nepredvidljivo je ono što se na ovim prostorima najčešće sa sigurnošću može predvideti – odbornici četiri opštine sa severa Kosova i Metohije će u prvoj sedmici jula[1] proglasiti formiranje Skupštine autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, koristeći svoje suvereno građansko pravo da ostanu punopravni građani Srbije, uživajući sva ustavom zagarantovana prava koja su, bar na papiru, obezbeđena svim građanima Srbije, pa i onima koji žive u dve autonomne pokrajine koje Srbija, u svom još uvek neizmenjenom ustavu, ima. Ima indicija da će se nastojati da se “datum” za taj svečani čin poklopi sa još jednim značajnim datumom. Ne, nije reč o “datumu ni na nebu ni na zemlji” kojim se već mesecima omamljuje javno mnjenje u Srbiji, već o realnom datumu, za koji se može reći da je svetski poznat. A verovatno najpoznatiji takav svetovni datum u prvoj sedmici jula je – 4. juli. Dan nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država. Nadajmo se da će to biti baš taj dan!

Jer, bilo bi tako lepo dobiti priliku da se zapadnoj javnosti i zapadnim diplomatama, na prvom mestu američkim, strpljivo ali odlučno objašnjava kako su Srbi sa severa Kosova i Metohije, stešnjeni između stranih vojski na svom tlu i sopstvene vlasti koja krši ustav zemlje – našli nadahnuće za svoju pravednu borbu upravo u počecima borbe naroda u američkim kolonijama za slobodu i nezavisnost od inostrane (odnosno britanske) samovolje. Baš bi bilo zanimljivo gledati lica zapadnih diplomata dok im, recimo, Slaviša Ristić iz Zubinog Potoka svečanim tonom citira Džefersonove reči iz Deklaracije nezavisnosti:

“Mi smatrano ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni od strane njihovog Tvorca određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom. U cilju obezbeđivanja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada.”

Stvar bi zatim mogao da preuzme, npr. Dragiša Vasić iz Leposavića:

“Ako ikada ijedan oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, da ustanovi novu vladu, koja će ležati na temeljima takvih načela, i organizovati svoje moći tako da najbolje utiče na narodnu sigurnost i sreću.”

A odmah zatim i, recimo, Dobrosav Dobrović iz Zvečana:

“Razboritost će, zaista, zahtevati da davno ustanovljene vlade ne bi trebalo menjati zbog nebitnih i prolaznih razloga; tako je i svo iskustvo pokazalo da su ljudi više raspoloženi da trpe kada su zla podnošljiva, nego da uklone nepravdu ukidanjem oblika (vlasti) na koje su navikli.”

Da bi posle njega poentirao, npr. Radenko Nedeljković iz Kosovske Mitrovice:

“Ali kada se dugi niz zloupotreba i uzurpacija, narušavajući stalno isti objekat, ispoljava kao namera dovođenja ljudi pod apsolutni despotizam, pravo je ovih ljudi, njihova je dužnost, da zbace takvu vladu, i uspostave nove čuvare svoje buduće sigurnosti.”

Naravno, u svakom momentu bi stvari mogao da začini Marko Jakšić, čuvenim usklikom još jednog od heroja američke borbe za nezavisnosti i slobodu, Patrika Henrija: “Daj mi slobodu, ili daj mi smrt!”

Zaista bi bilo simpatično posmatrati američke ili druge zapadne diplomate kako pokušavaju da ospore ove ideale, ili da ubeđuju srpske predstavnike kako su oni, ako ne “prevaziđeni”, a ono bar “neprimereni trenutku”, ili čak i (ovo bi verovatno bili Britanci) “irelevantni”.

Još bolje, teško je zamisliti ko bi, osim zapadnih diplomata, bio više “konsterniran”: ljubitelji američkih vrednosti u Prištini ili oni u Beogradu. Ko bi među njima prvi osporio nadahnuće koje američki 4. juli pruža svim slobodoljubivim narodima sveta, pa i slobodoljubivim Srbima iz četiri opštine sa severa Kosova i Metohije? I kome bi među današnjim vazalima “slobodnog sveta” bilo teže da suzbije ljubomoru prema nekome ko je rešio da svoje divljenje prema vrhovnim američkim idealima pretvori u praksu? Koga bi više pogodilo saznanje da postoji neko ko još jače maše američkom zastavom? Dačića? Vučića? Tačija? Gej-strejt alijansu?

Pri tome, Srbi sa severa ne bi bili čak ni toliko radikalni kao očevi-osnivači Sjedinjenih Američkih Država. Jer, dok su britanski kolonijalni podanici u leto 1776. godine tražili potpunu nezavisnost, Srbi sa Kosova i Metohije tražili bi samo pravo da žive u skladu sa ustavom sopstvene zemlje. Ako bi, pak, težili bilo kakvoj “nezavisnosti”, to bi bila samo nezavisnost od onih koji taj isti ustav krše – tj. secesionističkih vlasti u Prištini, koje su 17. februara 2008. objavile sopstvenu verziju deklaracije o nezavisnosti. A, s obzirom da je Međunarodni sud pravde u svom savetodavnom mišljenju od 22. jula 2010. zaključio da bilo koja grupa građana bilo gde u svetu koja sebe proglasi “izabranim liderima svog naroda” ima pravo da proglasi nezavisnost, bilo bi zanimljivo videti kako bi taj isti zapadni pravnički um pokušao da odjednom ospori to isto pravo izabranim vođama dela srpskog naroda koji živi na Kosovu i Metohiji. Ne kažemo da ne bi pokušali – jer, ne zaboravimo, primena dvostrukih standarda je, prema Robertu Kuperu, svojevrsna obaveza “civilizovanih naroda” današnjice. Ali bi u svakom slučaju taj pokušaj bio zanimljiv.

Zato će mnogi iskreni srpski patrioti – ali i istinski ljubitelji vrednosti američke borbe za nezavisnost – navijati za to da Skupština AP Kosova i Metohije bude proglašena baš 4. jula. Jer, koga sledeće reči mogu ostaviti ravnodušnim:

“Neka bude izvršena pravda, pa makar i nebo palo” (Džon Adams, 1777).

“Oni koji su spremni da se odreknu suštinske slobode zarad malo privremene bezbednosti, ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost”(Bendžamin Frenklin, 1759).

“Evo! Njegovo Veličanstvo sada može da pročita moje ime bez naočara. I da udvostruči nagradu za moju glavu!” (Džon Henkok, pošto je velikim slovima potpisao Deklaraciju nezavisnosti).

“Da li je život toliko dragocen ili mir toliko sladak da bi bili kupljeni po cenu lanaca i ropstva?” (Patrik Henri, 1775).

“Kažu nam, gospodine, da smo slabi – da ne možemo da se nosimo sa tako jakim neprijateljem. Ali kad ćemo to biti jači? Iduće nedelje, ili iduće godine? Kada budemo potpuno razoružani, i kada britanski stražar bude stacioniran u svakoj kući? Hoćemo li prikupljati snagu kroz neodlučnost i nečinjenje? Hoćemo li postati sposobni za delotvoran otpor tako što ćemo pasivno ležati na leđima i grliti varljivog fantoma nade, sve dok nam naši neprijatelji ne vežu i ruke i noge? Gospodine, mi nismo slabi ako na odgovarajući način budemo koristili sredstva koja nam je Bog prirode stavio na raspolaganje” (Patrik Henri).

“Oni koji očekuju da ubiru plodove slobode moraju, kao ljudi, da se podvrgnu naporima borbe za nju” (Tomas Pejn, 1776).

“Započeli smo borbu za slobodu slabo opremljeni sredstvima za ratovanje, oslanjajući se na sopstveni patriotizam kao nadoknadu za taj nedostatak. Očekivali smo da ćemo se nositi sa mnogim nemaštinama i mnogim nevoljnicima… moramo podneti sadašnja zla…” (Džordž Vašington, 1781).

I, na kraju, da ne zapostavimo i jednog ranijeg, engleskog borca za slobodu:

“Ono što engleski kralj nema pravo da traži, engleski podanik ima pravo da odbije” (Džon Hempden, uoči Engleskog građanskog rata, 1642-1651).

Američka zastava sa 50 zvezdica koja bi se tog dana viorila pored srpske predstavljala bi nepotreban kič, koji je pre rezervisan za Prištinu. Ali ona originalna, predimperijalna, sa 13…

———————————————————————————-

[1] http://www.nikadgranica.org/zakljuci-sa-zajednicke-sednice-skupstina-opstina-kosovska-mitrovica-zvecan-zubin-potok-leposavic-6-6-2013/

Izvor: Fond Strateške Kulture