SANU o Kosmetu danas

Članovi Srpske akademije nauka i umetnosti izneli su svoja mišljenja o aktuelnim problemima u definisanju državne politike prema Kosovu i Metohiji, izjašnjavajući se u velikoj većini za izbor pogodnog trenutka koji bi donio optimalno rešenje za Srbe i Srbiju

Krajem marta u izdanju Predsedništva SANU pojavila se publikacija Učešće Srpske akademije nauka i umetnosti u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji: prilozi članova i odeljenja SANU (Bgd, 2018, str. 238, urednik: akademik Marko Anđelković, generalni sekretar SANU). Mada ovo izdanje predstavlja temeljan doprinos u rasvetljavanju i „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“, i konteksta kosovsko-metohijske krize i uobličavanju odgovornog državnog odnosa prema njoj, knjiga je prećutana u velikoj većini medija, a od političara je samo indirektno spomenuta kao ilustracija činjenice da je većina učesnika unutrašnjeg dijaloga za tzv. „zamrznuti konflikt“.

Razumije se ovakav pristup, podvlačimo individualno iznetim stavovima akademika,  koje je pre svega obeleženo nastojanjem rukovodstva Akademije da se obezbedi slobodna diskusija, bez ideološkog etiketiranja, o KiM, ne samo članovima SANU, već svima koji u njoj učestvuju, izazvao je prikriveno nezadovoljstvo svih onih koji su očekivali da se najviša naučna ustanova svrsta u neki od „tabora“, kao i onih koji bi najradije da se ne čuje glas akademika o važnim državnim, društvenim i nacionalnim pitanjima, a da se istovremeno stalno vrše prozivke: „Šta misli SANU? Kada će da se izjasni?“

Položaj Akademije u „unutrašnjem dijalogu“ bio je otežan i činjenicom koju u Uvodnoj reči ističe njen predsjednik Vladimir S. Kostić, što inicijatori dijaloga nijesu ustanovama tipa SANU postavljali konkretnija pitanja, zapravo nije postojao nikakav utvrđen konceptualan okvir, niti su određene ključne teme dijaloga, što je znatno smanjilo i njegovu racionalnost.

Ne pretendujući da u ovom napisu razmotrimo sve iznete stavove naših akademika, zadržaćemo se na prilogu generalnog sekretara SANU Marka Anđelkovića, koji, čini nam se najbolje ilustruje i raspoloženje u Akademiji i reprezentuje druga izneta mišljenja.

Akademik Anđelković najprije navodi da je „unutrašnji dijalog o Kosovu“ (smatra da je nehatom izostavljena odrednica Metohija) pokrenut autorskim tekstom predsjednika Srbije u Blicu, 24. jula 2017. Sam tekst poziva na dijalog je, po akademiku Marku Anđelkoviću „u literarnom smislu čitljiv, u faktografskoj i političkoj ravni on nije više od stilske vežbe u neodređenosti.“ Taj tekst poziva da se „pogledamo u ogledalu“, „budemo realni“, da „ ne dopustimo sebi da … predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo davno izgubili“, da „rešenje ne leži u našim mitovima … ali ni u odricanju od nacionalnih i državnih interesa“, pa zato poziva na promjenu u„našoj kolektivnoj svesti koja je često svaki dogovor doživljavala kao poraz“ jer navodno „nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru“. Ovaj poslednji stav akademik Anđelković prati uzvičnikom i odmah opovrgava: „tvrdnja da ništa veliko nije dobijeno u ratovima očigledno ne odgovara istini, dovoljno je uporediti geografske karte Balkana od 1804. do 1999. godine.“

Sadržina poziva na dijalog je dakle neodređena, a nije jasno ni čemu bi on mogao da vodi kada sem određenih viđenja, nije data bilo kakva sinteza niti su formulisani konkretni predlozi akcije, niti cilj koji bi trebalo ostvariti. Tako da se već na toj ravni uočava, po akademiku Marku Anđelkoviću, da „nema bitnih preduslova za vođenje dijaloga“.

No, Anđelković ne odbija da učestvuje u dijalogu, štaviše smatra da je on neophodan ako doprinosi oslobađanju laži, zabluda i straha po pitanju Kosova i Metohije. Istovremeno, on postavlja pitanje zašto se baš u ovom političkom trenutku krenulo  sa pozivom na dijalog i zašto je on započeo upravo na opisani način. Odgovarajući na to pitanje akademik Marko Anđelković ukazuje  na unutrašnje i spoljne razloge za to. Na unutrašnje planu poziv za dijalog bi mogao da predstavlja želju za postizanje nacionalnog konsenzusa, ili pak traženje alibija za nešto što se namerava učiniti, a možda i neznanje šta bi valjalo činiti. Spoljni razlozi, a to su „rastući politički i svaki drugi pritisci SAD i EU“, ipak su domanantni. Tim faktorima se očigledno žuri jer su stvaranjem tzv. Republike Kosovo prekršili sve relevantne norme međunarodnog prava (Povelja UN, Helsinška deklaracija), kao i principe Badinterove komisije iz 1991. godine. Njihov „jedinstven i poseban“ slučaj Kosova mogao bi da otvori mnoga žarišta širom Evrope i svijeta, a sa druge strane je stvorena nefunkcionalna kvazi-država za čiju je „nezavisnost“ do sada potrošeno oko 100 milijardi dolara.

Međunarodno-pravni status te kvazi-države ne može da bude razjašnjen bez učešća Srbije, ističe akademik Marko Anđelković i nastavlja: „U tome leži objašnjenje paradoksa da, dok se tvrdi da je geopolitička realnost Balkana konačna, neizmenljiva i nezavisna od stava Srbije, ipak se od te Srbije, na svaki način i ne birajući sredstva, zahteva da se sa tom „realnošću“ formalno-pravno saglasi i ugovorno se obaveže, ipso facto pretvarajući brutalnu otimačinu u dobronamerni poklon zarad „viših“ ciljeva.“

Srpski narod je raspad SFRJ devedesetih godina dočekao „u neverici i naivnoj nadi“ da će dominantna anglosaksonska politička elita da promeni negativni istorijski odnos prema Srbima i omogući im ono što je zastupala za sve konstitutivne narode Jugoslavije – pravo na samoopredjeljenje. Umjesto toga Srbiji je nametnuta uloga „regionalnog faktora stabilnosti“, što u praksi znači da mora da ispunjava sve zahtjeve koji dolaze iz okruženja. Kontradiktornost, pa i smušenost srpskog političkog odgovora kao krajnji rezultat doveo je do potpisivanja tzv. „Briselskog sporazuma“ (19. 4. 2013), dokumenta čija mnoga rješenja nijesu u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije. Sam „Briselski sporazum“ od Ustavnog suda Srbije (10.12. 2014) okarakterisan je kao politički a ne pravni akt, i kao takav potpuno neobavezujući za državu Srbiju, što se logično odnosi i na sva kasnija akta potpisana u tom formatu (25. 8. 2015), kojima su praktično realizovane tri od četiri tačke koje se odnose na problem Kosmeta, a sadržane su u Dokumentu 17/14108 od 27. 8. 2013. nemačkog Bundestaga („Sedam tačaka Bundestaga“).

Rezolucija SB UN 1244 je jedini relevantni međunarodni dokument kojim se Kosovo i Metohija određuju kao deo Srbije. S druge strane, ističe akademik Anđelković, prema svim međunarodno važećim normama Kosmet je je okupirano, što Srbija mora hitno i jasno da proglasi. Iz istorije su poznati različiti načini povratka okupirane teritorije, u ovom trenutku Srbi su većinski oprijedeljeni za pregovore. Iz svih tih razloga, pregovori treba da se vrate u okvire SB UN i na osnove Rezolucije 1244, čime Srbija dobija šansu za kompromisno rešenje kosmetskog problema: „Srbija treba i mora da pregovara sa pozicije dobre volje i uz priznavanje i uvažavanje interesa Arbanasa, ali i bez ikakve nedoumice o sopstvenim istorijskim pravima i legitimnim državnim i nacionalnim interesima na prostorima Kosmeta“. Prioritet države Srbije jeste reafirmacija i očuvanje njenih međunarodno priznatih spoljnih granica, dok su „pravni i politički modaliteti uređenja unutrašnjih odnosa tema otvorena za razgovor.“

Zbog toga „konačno rešavanje“ problema na KiM, kao i u regionu čitavog Balkana, ne sme da bude predmet ishitrenosti: „Nije prvi put u našoj istoriji da su Kosovo i Metohija okupirani, ali jeste prvi put da ih neki vodeći srpski političari  doživljavaju kao balast, kao krst koji ne mogu da nose i prokletstvo kojeg se treba što pre otarasiti zarad nekog većeg budućeg dobra. Takav stav se mora, jednom zauvek, odbaciti u potpunosti! Srbija se mora odreći nametnute žurbe koja samo radi u korist njene štete.“

Akademik Marko Anđelković veruje u dolazak vremena u kojima će pregovore u ime Srbije voditi državnici.  Oni će biti „sposobni da definišu za Srbe i Srbiju optimalno dugoročno rešenje i da procene pravi trenutak za njegovu realizaciju. To bi, možda, trebalo da bude povod za drugi, ili bolje rečeno, pravi svesrpski dijalog o Kosovu.“

Izvor: Sloboda