Шта нас чека у Бриселу

Након дуже паузе условљене политичком кризом насталом услед, по многим параметрима, нелегалних и нелегитимних избора у шиптарској парадржави „Косово“, настављају се „преговори“ српске и албанске стране у оквиру тзв. Бриселског процеса, у коме Влада Србије учествује упркос његовој јасној антисрпској платформи. Настала временска дистанца донела је значајне промене, почев од персоналних до геополитичких, које би могле имати утицај на даљи ток предстојећих разговора, посебно ако би српска страна показала минимум намере да стварно заштити државне и националне интересе, а не као до сада да буде статиста у јефтиној политичкој представи са познатим крајем. Отуда ће свакако бити занимљиво указати на најзначајније од њих, без обзира што се у овом тренутку чини да српски властодршци немају намеру да мењају ни смер ни брзину кретања које води ка пуном признању косовске државности.

Оно што прво упада у очи свакако су персоналне промене учесника у тзв. Бриселском процесу, будући да нико од актера који су га започели неће бити сада на сцени. Евидентно уцењиваног Дачића, компромитованог Тачија и неинвентивну Кетрин Ештон замениће све потрошенији Вучић, политички нестабилни Мустафа и доказивања жељна Федерика Могерини. И без обзира што су западни сценографи бриселске представе сваком од њих одредили место и улогу, не треба подценити значај који могу имати њихови лични мотиви, тренутне позиције и политичке амбиције. Александар Вучић имаће у Бриселу тежак задатак да задовољи апетите незајжљивог Запада а да потуно не разруши пажљиво зидани рејтинг, Иса Мустафа ће тражити шансу да се у очима бирача искупи за политичко проституисање са Тачијем, а Федерика Могерини прве европске политичке поене код стварних господара евро-атлантског царства.

На ток наставка бриселског дијалога свакако ће утицати и гео-стратешке позиције његових актера (ЕУ, Србија и Косово), а оне су битно другачије него у тренутку отпочињања преговора, па и потписивања самог Бриселског Споразума.

Позиције ЕУ

На почетку ваља одмах истаћи да, иако има формални мандат да буде медијатор у процесу „нормализације односа“ Србије и Косова, ЕУ нема стварну самосталност у усмеравању преговора већ су њене активности са једне стране омеђене тзв. Ахтисаријевим планом, а са друге супер-визијом САД, која се није либила не само да врши различите врсте притисака на актере, већ и да се преко Филипа Рикера најдиректније укључује у поједине фазе првог дела Бриселског процеса када је то сматрала потребним. Нема разлога за очекивање да ће и сада бити другачије, односно да ће се Америка одрећи реализације својих стратешких интереса везаних за стварање шиптарске парадржаве, али не могу се ни пренебрегнути евидентне промене у Европи.

Након повратних ефеката украјинске кризе, трагедије у Паризу и победе Сиризе у Грчкој Европа дефинитивно није и не може бити она која је започела Бриселски процес. Ни политички, ни економски, ни интересно. Приметно удаљавање ставова Немачке и Француске готово по свим битним статешким питањима, јачање националних снага и партија, као и све већа индиферентност Британије према дешавањима у унији јасно указују да се у њеном функционисању појављују озбиљне пукотине које ће довести до озбиљног преиспитивања неких започетих пројеката, посебно оних око којих није било опште сагласности чак ни најутицајнијих земаља чланица. А Косово спада управо у такве.

У том контексту земља која је у Европи најтврђи заговорник косовске независности и притиска на Србију да што пре то овери својим признањем, Немачка, има све више проблема да партнере убеди у оправданост таквог става, посебно након евидентних спољно-политичких промашаја Ангеле Меркел у Украјини и Грчкој. То српској страни сигурно отвара простор за боље третирање националних и државних интереса, али је питање има ли ко то да искористи, будући да Вучићево клањање Немачкој поприма обележја својеврсне патологије.

Позиције Косова

Након завршетка косовских избора Иса Мустафа, лидер Демократског савеза Косова, изјавио је да једина коалициона опција која за њега и његову странку није прихватљива јеста она Тачијева. Недуго затим прихватио је да практично постане премијер у влади Хашима Тачија. Овај његов потез није наишао на одобравање албанског бирачког тела, нити интелектуалних кругова у Приштини, па се Мустафа нашао на жестоком удару јавности као човек који је погазио дату реч. Србима, које Дачић већ трећи мандат отворено вуче за нос причајући им у предизборним кампањама о Милошевићу и социјалној правди а након избора о европским вредностима и испразности Косовског мита, ово можда изгледа чудно, али они не познају косовски менталитет. Већина Шиптара још увек верује у дату реч и шиптарски Дачић тамо нема перспективу. Силина и масовност скорашњих демонстрација у Приштини то најбоље показује.

Без обзира на стварне мотиве Мустафину позицију додатно отежава масовно исељавање косовских Албанаца на Запад последњих недеља, будући да вешти Курти уз медијску помоћ „Кохе Диторе“ Ветона Суроиа за ову, нема сумње, вешто организовану манипулацију криви разочараност народа Мустафиним потезима.

Мустафин имиџ међу Албанцима није нарочито поправила ни експресна смена политички незрелог Александра Јаблановића, па он у Брисел долази као човек који нема маневарског простора за било какве озбиљније уступке. Све су прилике да ће у томе наићи на разумевање Немачке и САД, које ће наставити отворене притиске на Србију, али неће моћи ни да пренебрегну чињеницу да Приштина до сада није испунила ни једну обавезу преузету Бриселским споразумом, осим стварања уставног оквира за заједницу српских општина.

Ваља указати на још једну чињеницу везану за косовски преговарачки тим. У техничком делу разговора који ће водити стручни тимови, сада ће и косовски Срби имати своје представнике. Истина, било је њих и раније, али тада су наступали као појединци, а сада наступају као део владајуће коалиционе политичке опције. Ово им свакако даје одређену политичку тежину без обзира шта ко мислио о Србима којима је Тачи прихватљив као коалициони партнер.

Позиције Србије

Чак и они који још уек верују да Александар Вучић има неку визију и да оно што ради има неки дубљи смисао и циљ сем осим очувања голе власти морају признати да тај циљ сигурно није очување Космета у саставу Србије. Напротив. Све што је Вучић урадио или није урадио а требао је да уради јасно указује да, из неког разлога, он убрзава заокруживање косовске независности у чему му здушно помажу Дачић и Николић (мада је све очигледније да би овај последњи радо изашао из те приче). Неки (већина) сматрају да је то фаустовска обавеза коју је прихватио као цену довођења на власт, други (Вулин, Стефановић, Бисерко, Кандић и још пар њих) сматрају да је то врхунац његове политичке мудрости и прагматизма. Свеједно. У првом делу Бриселског процеса он је деловао из сенке гурајући Дачића у први план, али сада је Мефистофелес дошао по своје, па је Вучић истеран на чистину, док око њега завијају ветрови и пљуште штапови и шаргарепе. Оно што је у томе основна невоља Србије јесте да тај човек има политичку моћ да промени Устав, мада га, за сада, само игнорише. Оно што је добро је да Вучић ради толико лоше и толико се брзо политички троши да то у овом мандату неће стићи да учини.

Дакле, видећемо како ће се Вучић понашати сада када постаје директно одговоран за реализацију процеса који води ка заокружењу косовске независности и када неће моћи да се скрива иза таблоидног муља као у првом делу бриселске сесије. Ситуацију му додатно отежава ретерирање Николића и појава Војислава Шешеља који се сигурно није случајно појавио на политичкој сцени у овом моменту.

Нема дилеме да је Србија политички нестабилнија него када су бриселски преговори отпочети, али и да је према питању Косова анестезиранија у смислу потискивања ове теме и „привикавања“ Србије да има важнијих ствари од Косова у чему се посебно истичу медији под директном Вучићевом контролом који су у овом смислу преузели палицу од медија које плаћа Сорош или су у немачком власништву.

Приметно је и да се Вучић све више окружује западним саветницима који су најдиректније учествовали у бомбардовању Србије и предводили анти-српску пропаганду деведесетих. Његови срдачни сусрети са директним кривцем за бомбардовање Србије, Тонијем Блером, који је ожењен Албанком а и данас је отворени лобиста косовске независности, као и ангажовање Алистера Кембела његовог спин-мајстора да едукује портпароле владе и обликује Вучићеве наступе у јавности нису добар знак пред почетак нове рунде бриселских разговора на тему Косова.

Али, ако говоримо о знаковима и сигналима најгори и најдиректнији нам је послао сам Вучић. Без имало скурпула, како то уме када даје интервјуе за стране медије, он је приликом боравка у Давосу, у интервју за швајцарски Блик изрекао реченицу која не оставља дилему: „У овом тренутку не можемо да пристанемо на независно Косово“ … !!!

Ово најбоље говори о његовим размишљањима и намерама. Остаје нам да се надамо како тренутак када буде могао да „пристане“ на независно Косово неће дочекати на месту премијера.

Извор: Корени