Srbi sa Kosmeta ili sve dok se sećamo

Danas sam na sasvim neočekivanom mestu sreo prijatelja iz detinjstva. Razgovor sa njim je povod za ovaj tekst, koji je malo mučan, ali je ništa manje istinit.

„Nosi svoj prljav veš sa sobom i vrati se odakle si došao“, bile su prve reči kojima su mnogi Srbi izbeglice dočekani po dolasku u Šumadiju. Iznureni i uplašeni, ljudi su dolazili, nekad sami, nekad u grupama, bežeći od nesreće i zla. Dočekivale su ih pogrdne reči, psovke i mržnja sunarodnika koji rat nisu osetili ni videli sem u vestima RTS i koje rat nije ni zanimao. Dočekali su sunarodnike koji su u očima nosili samo strah i patnju. Šikanirali su ih u državnim institucijama, službama, decu su tukli po školama samo zato što su došla iz Bosne, Krajine ili sa Kosmeta. Za gubitak rata i prazne džepove neko je morao da snosi krivicu. I snosili su je sunarodnici, pošto su jedino oni nezaštićeni, kao i oni koji su bedni i opljačkani. Jedino je njih dozvoljeno šikanirati.

Nas, Srbe sa Kosmeta nazivali su „šiptarima“, psovali nam majke i stalno tražili vreće blaga koje smo, navodno, doneli sa sobom. Šikanirali su, između ostalog, čoveka kome su Albanci zaklali 83-godišnju majku u kadi koju su pre toga silovali, a stan opljačkali. Šikanirali su ljude kojima su otimane ćerke i sinovi, a čije organe verovatno danas nose neki drugi imućniji i bogatiji ljudi. Šikanirali su starca koji je pobegao uplašen i jadan, bez dinara u džepu, pokušavajući da u bolnici, u gradu koji nije poznavao, pronađe sina i sazna da li je živ.

Bio sam dete kada je prvi put komšija Albanac došao na kapiju kuće i nudio novac za otkup kuće. Nudio je dosta novca, više nego što kuća realno vredi. Niko iz naše ulice nije svoju kuću prodao. Onda su usledili misteriozni nestanci, krađa imovine, ubijanje domaćih životinja i novi dolasci zainteresovanih kupaca, samo ovaj put sa pretnjama i obećanjima zla. Sećam se kad je mom ocu nepoznati čovek sa belom kapicom kroz zube na kapiji procedio: „Ti imaš jednog sina. Ja imam jedanaest. Pobij mi trojicu i osmorica će mi ostati. A ti pazi da ne izgubiš tog jednog kojeg imaš“.

Devojke su nestajale na putu od škole do kuće da bi se godinama kasnije saznalo da žive u nekom selu, da se zovu drukčije i da rađaju decu nekom kojeg do tog kobnog dana nisu ni videle. Tek kada vidite zbilju nekih žena na Kosovu, možete zaista da razumete šta znači termin „mašine za rađanje“. Zatvorene u četiri zida, služile su samo jednom cilju – i taj cilj su ispunjavale. Ništa tu nije mogla da učini ni vojska, ni policija, ni tužilaštvo. Od starta se osećala propast, i niko nije reagovao dok nije bilo prekasno.

LJUDI SU ODLAZILI Vremenom se broj srpskih kuća u mojoj ulici smanjio. Ljudi su bežali, neki nakon prodaje, i to za mali novac, s obzirom da su svi odreda odbili prvobitne ponude, a nakon pretnji i razvoja situacije u pokrajini, cena je padala, a broj ljudi koji su kucali na vrata sa zainteresovanim kupcima je rastao, kao što je rastao i strah ukućana koji svoju decu nisu puštali mnogo van kapije i dvorišta. Proveravao se svaki pokret dece – kuda idu, s kim se druže. Ljudi su odlazili, neki pozdravljajući se sa komšijama, neki iznenada, ali svi bez izuzetaka sa suzama u očima. Dosta starih je ostalo da čuva kuće bar onih koji ih nisu prodali.

I, dok su se ovakve slike neprestano smenjivale po selima i manjim mestima, u većim gradovima, u kojima je policija bila dovoljno prisutna, to se manje primećivalo, ali se i dalje događalo. Krađa bicikala, automobila, kućnih ljubimaca, zasede i „etnički“ motivisane tuče bile su svakodnevnica. A opet, narod je nekako trpeo, verujući u državu, verujući da će biti bolje, da ih njihov narod iz ostatka Srbije neće ostaviti.

Stari su znali bolje: na vreme su upozoravali i govorili mlađima da beže sa Kosmeta. Niko ih nije čuo niti je želeo da ih čuje. Čak ni kad su čitave porodice, radni i pošteni ljudi izgubili živote 1998. godine, stradajući od terorističkih snajpera, mina i bombi, niko nije želeo ni da čuje niti da pomišlja na predaju.

Onda je Beograd proglasio mir. Proglasio je pobedu. I srpska je vojska, zajedno sa policijom, preko noći napustila Kosmet. Bežala je ispred naroda, saplićući se o sopstvene noge i „hrabro“ napustila Kosmet. Neki nisu verovali. Tek kad su zaista videli da su ostali sami sa teroristima, da se država povukla sa Kosmeta, započela je opšta bežanija. Neki su prodali imanja ukoliko su mogli, drugi su poneli šta su mogli, plačući izlazili iz stanova i kuća i ulazili u prvi prevoz ka centralnoj Srbiji. Pokušavali su da stignu vojsku, ali je ona, avaj, daleko odmakla. Neki su bili još tvrdoglaviji, pa su rizikujući svoje živote i živote svoje dece, verujući u pravdu, istinu i pobedu države, ostali. Većina ih je konačno proterana 2004. godine, a manjina je nanovo ostala da brani svoja ognjišta uprkos sve većoj tami koja se nad njima nadvila. Neki su dali reč svojim očevima, neki svojim dedovima, da će ostati na svom imanju do kraja. I ostali su. Mnogi su ostali sami, dok su njihove porodice u strahu bežale kuda su mogle kako bi izvukli živu glavu i deci pružili sigurniji život.

Mnogi i danas na Kosmetu stvaraju porodice, imaju decu koju šalju u škole, znajući da putem do škole nešto može da im se dogodi. Posebno se to odnosi na okolinu Orahovca. Prva stvar koju vas roditelji na Kosmetu nauče je da ne reagujete na prozivke i zajedljive komentare. Kada vas opsuju, izvređaju na nacionalnoj osnovi, kada vam psuju majku i oca, kada vam otmu novac za užinu ne reagujte – tako su učili – ukoliko ste sami ili nema nekoga da vam pomogne jer se možda nećete živi vratiti kući. Tako su učili svoju decu.

Učili su nas da se uvek krećemo u grupi, nikad sami, da uvek budemo oprezni i solidarni jedni prema drugima. Da se držimo zajedno, ponašamo kao da smo braća, pomažemo jedni drugima, i nikad ne ostavimo drugoga samog u nevolji i da je data reč najveća svetinja. Svako je otišao na svoju stranu – neki u inostranstvo, neki u ostatak Srbije. Tamo smo naučili da ćemo preživeti jedino ako pokažemo kuraži i kičme, i da je ostatak Srbije toliko drugačiji od onoga što smo zamišljali. Verovali smo da će sve zlo prestati kad budemo bezbedni, među svojim narodom, ma koliko toga izgubili odlaskom sa Kosmeta. Verovali smo u bajke, a dočekani smo kao najgori izdajnici, „šiptari“, i ljudsko dno.

SAMO SA BOGOM Stalno nam se zamerao način govora, ponašanje, način oblačenja, merila nam se svaka reč i svaki postupak. Šikanirani smo na svakoj osnovi, a neke ni ovde ni sada neću spominjati. Umesto očekivanih mirnih dana, naišli smo na ljudsku zlobu i pakost. Naišli smo na ljude koje nije ni zanimalo ono o čemu su već doneli sud. Neko je morao da bude kriv za nemoć države, i krive su bile izbeglice. Mnogima su one krive i danas. Alternativa je da smo svi krivi, a to neki nikada neće prihvatiti, čak ni razmotriti kao mogućnost istine.

Onima koji su na Kosmetu ostali samo Bog može pomoći i oni to, duboko u sebi, znaju i osećaju. Veruju i verovaće u svoju državu koja ih je toliko puta izneverila, u ostatak svog naroda koji ćutke gleda njihovu stradiju. Verovaće sve dok postoje, uprkos razumu, uprkos svim racionalnim dokazima. Njihovu veru tek na časak pokoleba pokoji moćnik iz Beograda koji sa specijalcima u civilu na svakih par godina dođe da im objasni „realnost“.

Moćnici iz Beograda se menjaju, ali je priča uvek ista. Dolaze da im objasne da su budale što veruju sopstvenoj državi, da su ludi što od te države išta očekuju i da su u zabludi ako misle da je kritičnu masu u ostatku Srbije briga za njihovu sudbinu. Međutim, oni i dalje ostaju i bore se, za predanje, za sećanje, za budućnost, trude se da izdrže koliko mogu. A mogu mnogo i mogu nadljudski dugo.

Godine prolaze, Srbi žive sve gore u zemlji koju su okupirale potkupljene srpske elite, i jedino je istina da nakon goreg dolazi još gore i da uvek postoji novo dno kroz koje možemo propasti. Pored nas hodaju ljudi, noseći tugu u očima, nezaboravne trenutke mladosti, slike svojih kuća, imanja, mesta u kojima su stekli prve drugove, prve ljubavi i osetili prve čežnje, bili oni Srbi sa Kosmeta, iz Krajine ili iz Bosne.

A, kao paralelna slika tome, paradiraju oni koji su baš njih okrivili za sopstvenu sudbinu, oni koji nisu osetili rat i stradanja i oni koji veruju da će, baš kada se odreknu svoje istorije, svojih sunarodnika i svog sećanja dočekati bolju budućnost. Kao da se Knin nije ponovio u Prištini, kao da se neće ponoviti u Novom Pazaru i Novom Sadu, kao da se neće ponoviti u ostatku Srbije. Kao da se izdaja i nesreća sopstvenog naroda neće ponovo pomagati iz Beograda, kao da ponovo neće srpska elita godinama objašnjavati Srbima zašto je izdaja put u nacionalno blagostanje, a zaborav preduslov srećnog života. Kao da neće i njima oduzeti sve što vole, njihove kuće, njihove ulice, draga lica njima bliskih ljudi i njihove snove. Kao da se zaboravom krvave istine kupuje carstvo zemaljsko. Nema te cene za koju Srbi prodaju sebe – oni sebe prodaju iz straha, iz uverenja i želje da pobegnu od samih sebe i od istorije.

Tome nema kraja, jer nema kraja srpskim podelama, srpskim nesuglasicama, mržnjama i prebacivanju krivice. I opet Beograd iz sveg glasa disciplinuje Srbe koji su ostali na Kosmetu, više čak ne sa molbom, već sa zahtevom da ne zaustavljaju plovidbu srpskog broda ka boljoj budućnosti. Govore im da su njihovi snovi i njihovi životi manje vredni od snova ostatka Srbije. Govore im sve ono što će govoriti ostatku Srbije kroz par godina, kad se država opet bude delila i cepala, a Srbi postanu divljač za odstrel. Tada ćemo razumeti. Tada ćemo svi razumeti da smo svi, ma kako se zvali i ma gde živeli u istom kazanu, samo je nečiji red na mučnu smrt došao pre, a nečiji kasnije. Ali ne plašite se, svako će doći na red. Tada ćemo svi shvatiti da se od bajki ne živi, i da je realan život surova istina i surov prikaz budućnosti. Shvatićemo sve onda kada će verovatno biti prekasno da se spašavaju zajednički životi, zajedničke nade, zajednička deca i zajednički snovi.

Pre nekoliko dana je čovek kojeg sam poznavao otputovao na Kosmet kako bi video svoju staru kuću. Kuću je video, i to je bilo poslednje što je ugledao. Nije ubijen, kao njegov prethodnik u Peći, već je od silne tuge i bola seo za kafanski sto, naručio piće, još jednom pogledao kuću pre povratka u Beograd i preminuo. Od tuge je srce prepuklo.

Stari moj druže, nisam zaboravio. Niti to može da se zaboravi. Samo sam odabrao da ne pričam o tome onima koji to ne razumeju niti će ikada razumeti. Sećam se, i zauvek ću pamtiti.

Zaborav bi bio zločin i prema precima i prema potomcima a ponajviše prema onima koje smo poznavali, a koji više nisu sa nama. Sve dok postojimo, Kosmet će biti srpski, sve dok pamtimo, i sve dok se sećamo.

Izvor: Novi Standard