Vidovdan 2017. ili šta će nam crkve njihove?

Evo, sviće nam još jedan Vidovdan, dan koji za nas, Srbe verujuće, nije kao drugi. Jer, od te davne, 1389.,  kada noga velikog turskog vladara i vojskovođe koja je na Srbiju kročila nije dočekala da po njoj i šeta, Vidovdan je postao granica. Granica Neba i Zemlje, granica Vere i Nade, granica Večnosti i Vaskrsnuća. I dan kada se spajaju Prostor i Vreme, Izvor i More, Smrt i Besmrtnost. Toga dana Zemlja nam je darovala božure, a Nebo saznanje da nema poraza koji ne može postati pobeda, niti ima pobede koja ne može postati poraz! Zauvek.

Zato, od tada, već vekovima Vidovdan nije bio samo praznik Svetog Vida, kada se, po predanju, svi ljudi „provide“ već i Dan u godini kada se sreću Nebeska i Zemaljska Srbija, da jedna drugoj šapnu svoje tajne. Da nas, zajedno, pogledaju i kažu nam da narod bez prošlosti ne može imati budućnost i da lažu svi oni koji nam govore da to može biti.

Ali, od onog Vidovdana 2001. kada su, gazeći ne samo tradiciju i moral, poštenje i veru, već i zakone svoje zemlje, članovi Đinđićeve Vlade odlučili da baš na taj dan, isporuče Slobodana Miloševića Hagu, sledeći pravila novoeonskih satanističkih rituala nad pokorenim zemljama, masonski Đavo kao da je crno seme među nas bacio. I svaki Vidovdan koji dođe tužniji je od prethodnog. Dalje smo Bogu, a bliže propasti. Više smo poniženi, više gladni, više silovani. Zemlja nam pod nogama nestaje, a Nebo nam je nedostižno. Nismo ga zaslužili.

Naši oholi Voždi koji se ne boje Boga i ne stide ljudi, u bescenje prodaju ne samo našu zemlju, već i našu svest, našu snagu i našu krv. Srpski radnik danas ima status roba koji radi za dažbine i najjeftiniju hranu, srpski đak još od osnovne uči kako se postaje homoseksualac, a naši arhijereji se utrkuju ko će voziti bolji džip i sagnuti glavu bliže papskom prstenu …

Sa čim ćemo danas, braćo i sestre, pred Vidivdan 2017-te? Hoćemo li se setiti Miloša i Lazara, kako dolikuje? Hoće li, naš Vožd sadašnji i njegovi satrapi, pomenuti sveto Kosovo? Hoće li se njegovi mediji, tabloidni mulj, setiti Principove žrtve? Hoće li nam, arhijereji naši, o Nebeskoj Srbiji besediti?

Neće. Pričaće nam o Datumu, evropskom putu i Ani Brnabić, novom simbolu zgažene Srbije. Možda će, ako im se prohte, i njen kabinet birati. U svakom slučaju, oglasiće se, kusi i repati, u službi rogatih, da nam pojasne kako nam je briselska Kula Vavilonska važnija od Kosovskog zaveta, a Vidovdan praznik poraza koga se moramo odreći da bi nam bilo dobro na zemlji, jer nebo svakako i ne postoji.

I pričaće nam, bez stida i srama, kako nam je Brisel bliži od Moskve, a katolici i protestanti od braće pravoslavne.

A mi ćemo slušati i ćutati, dok naši Voždi i velmože i danas, na Vidovdan, zaboravljaju Kosovo i božure, a snivaju balkanske federacije sa Šiptarima i dok naši arhijereji ekumenski uklanjaju iz crkvenog dostojanstva arhijereje srpske.

I ti naši Voždi i velmože, briselski prokuristi i referenti, na izdaji naše krvi stvoreni, gordi i oholi, počeli su u poslednje vreme crkve da zidaju, velika zaveštanja svoja pokolenjima potonjim. Postala je moda i da u njima sebe na freskama slikaju, sa kravatama i odelima, pored svetaca naših pravoslavnih. Kažu, imaju pravo kao ktitori. Možda.

Ali, pitam se danas, u osvit Vidovdana 2017. trebaju li verujućoj Srbiji crkve onih koji su bogatstvo stekli izdajući Kosovski zavet, zaboravljajući Svetosavlje i ubijajući srpsku državu na Kosovu i Metohiji? Onih koji su prodavali umesto da brane i čuvaju?

Šta će nam crkve njihove, ako su ćutali i ćute dok odlaze Gračanica, Bogoridica Ljeviška, Samodreža i još više od 1.200 srpskih svetinja na Kosmetu? I može li se novcem kupiti ulaz u tu Nebesku Srbiju, koja svakog Vidovdana otvori kapije svoje na Kosovu, ako nas tamo, na Kosovu nema?!

Ako može, onda nam nema pomoći i Kosovo nismo ni zaslužili. Ali, znam, da ne može, da se Nebeska Srbija ne kupuje, već zaslužuje. Jer, ona je priča između nas, Srba, i Boga! I zato, otiđimo u crkvu i pomolimo se za verujući narod i sve kosovske stradalnike i junake. Za Lazara i božure. Za Srbiju i Rusiju sa kojom ćemo se na Kosovo vratiti.

Jer, ko danas, na Vidovdan, u molitvi ne oseti Obilićevu odlučnost i Lazarevo spokojstvo, ko zaboravi mučenika Gavrila i milion ljudi na Gazimestanu, nije Srbin i bolje da se ni rodio nije. A onaj ko IZDAJNICIMA oprosti vezanog Slobodana Miloševića koga vode u Hag na pogubljenje i onu satanističku sednicu vlade u Kruševcu 2013.(1) kojom dve lude pokušaše da Nebesku Srbiju uguraju u briselski Had, neka čeka kletvu kneževu na svom porodu…

 Danas je Vidovdan, braćo i sestre, dan kada se po predanju svi ljudi provide. I Obilići i Brankovići …

_____________________________

(1) – http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/1350832/svecana-sednica-vlade-srbije.html

Izvor: Fond Strateške Kulture