Vučićeve opsene i „potpisivanje svega što treba“

“I dođe mi da sve pitam, pa zar stvarno to hoćete? Da i ovo malo nas izgine? Za neki mit, imaginarnu slavu, za novi poraz, ili za preskupu pobedu posle koje nikoga više ne­će biti. I plašim se toga, najiskrenije…”

Aleksandar Vučić, Intervju “Ekspres”, 26.04.2018.

A ja se od njega plašim. Vladara koji govori svom narodu ovakve reči. Kukavnog vojskovođe koji pred borbu vojsci kaže da čak ni pobeda nema svrhu. Izdajnika koji uvlači istoriju u svoju izdaju. Manipulanta koji svoje obmane naziva politikom. I onih koji tu politiku slede mereći koliko su para “dobri” u toj “priči”. Jer, priča je Kosovo….

I sva ta buljumenta, od“hrabrih” novinara i “pismenih” voditelja do poslanika koji su Skuptšinu pretvorili u anti-srpsku kolonijalnu ispostavu, nekako zaboravlja da Kosovo nije samo srpska istorija, već i geografija, da  nije samo mit već i materija. Kosovo je blizu 1.000 milijardi dolara svekolikog rudnog bogatstva, 1.088.699 hektara zemljišta na koje Srbi imaju tapiju po katastarskim knjigama, pedesetogodišnja ulaganja Srbije u privrednu i putnu infrastrukturu i još mnogo toga materijalnog.(1) Ali, već sam pisao o tome, pa to neće biti tema ovog teksta. Ovde ćemo se baviti scenarijom otuđenja koji se već nazire prilično jasno za one koji umeju da prate i čitaju Vučićeve manipulativne matrice.  

PODGREVANJE KOSOVSKE ŽABE 

Od hapšenja Marka Đurića, za koga više nema dileme da je bilo deo manipulativnog scenarija Vučić-Tači, desilo se niz događaja koji ukazuju na pravac rešavanja “kosovskog čvora”. Svi oni, u suštini, predstavljaju Vučićevo obmanjivanje javnosti i početak pripreme javnog mnjenja za fingirani referendum, koji će biti održan ukoliko ovaj nakazni režim bude siguran da će dobiti podršku, pretnjama zaplašenih i obećanjima prevarenih, građana za ideju odricanja od Kosmeta. Ukoliko mu sondiranje javnog mnjenja ne ide u prilog režim će pribeći varijanti “B” koju možemo sažeti u jednoj rečenici koju je premijerka Ana Brnabić izgovorila kao odgovor na pitanje poslanika Miroslava Aleksića da li bi potpisala pravno-obavezujući sporazum sa Prištinom.  „Neću se libiti da potpišem sve što treba da građani Srbije imaju punu sigurnost, bezbednost i garanciju prosperiteta“(2), odgovorila je premijerka, otkrivajući tako šta je zapravo smisao postavljanje na čelo vlade osobe koja ima državljanstvo dve države i širinu tri uticajne globalističke institucije.

Ovde, ako je nekom promaklo, sugerišem dve stvari. Ona je spremna da potpiše “sve što treba”, dakle i više od pravno-obavezujućeg sporazuma (šta god taj termin zapravo značio) na koji se odnosilo pitanje. I to je spremna da potpiše, uprkos raspoloženju javnog mnjenja, nudeći građanima ono što svaka pristojna vlada mora svom narodu i državi obezbediti kao deo svog normalnog rada “sigurnost”, “bezbednost” i “garanciju prosperiteta”.  Šta je smisao postojanja bilo koje i bilo čije vlade ako nije to? Uništavanje državnih apoteka, možda? Pri tome još i ne znamo ko nam to ugrožava elementarna prava koja svaka normalna vlada i država obezbeđuju “gratis”, a u Srbiji se moraju plaćati odricanjem od teritorije. Da li sama vlada, naljućeni predsednik države, koji ionako na penzije i plate gleda kao na milostinju koju baca nesposobnjakovićima i neradnicima, ili neko treći? U svakom slučaju, premijerkina “poruka” da možda nećemo biti bezbedni ako ne prihvatimo da se odreknemo Kosova, koje je po Rezoluciji UN naša teritorija, zvuči krajnje zloslutno. Čak i otvoreno preteći.

To što nas teši time da će potpisati “sve što treba” preteće je još više. Da su svi potpisivali ono što je nekome trebalo, davno ne bi bilo ni Srba, ni Srbije, već bi danas ovde živeli mutanti romana, azijata, nacista i  koga sve ne! Ako je već tako “muževno” lupila to što je lupila, morala nam je bar otkriti ko je taj neko koji preti našim elementarnim građanskim pravima i čime nam može ugroziti bezbednost? Da nas bombarduje, možda? A posebno bi valjalo da nam kaže koja je garancija da nam bezbednost neće ugroziti i kad Kosovo damo?! I hoće li ta garancija biti ista kao ona da šiptarska specijalna policija neće dolaziti na Sever Kosmeta, kojom se Vučić sa sve Drecunom i Vulinom, toliko hvalio? 

Ona je, dakle, varijanta “B”. Potpisaće “sve što treba”. I otići na svoje hrvatsko ostrvo. Ali, da se vratimo Vučićevoj varijanti “A”. To je referendum kao zaklon onoga što je on već prihvatio. Pažljivo sondirajući javno mnjenje, bukvalno na dnevnom nivou, on će pratiti efekat svojih manipulativnih pokušaja da navodno rešavanje „zamrznutog konflikta“ predstave kao uslov fizičkog opstanka naroda i države, pri čemu neće prezati od najbesramnijih laži poput ove da nam natalitet pada zbog toga što je Kosovo u našem sastavu. Budite sigurni da je iznenadno pokretanje priče o potrebi pospešivanja nataliteta i započeto sa tim ciljem. Najvažniju ulogu u tome odigraće kontrolisani mediji i lansiranje raznih mini kampanja i slogana, koje će pokušati da promene našu percepciju prema Kosmetu.

U tu svrhu dešavaju se razno-razne stvari, a počećemo od prestrojavanja na medijskom nebu, odnosno najavljenim ulaganjem novih 300 miliona dolara američkog investicionog fonda KKR, preko bivšeg prvog čoveka CIA-e Dejvida Petreusa, u jačanju zapadne dominacije srpskim elektronskim prostorom, koja je već zpočela kupovinom dva TV kanala od Vučićevog pulena Željka Mitrovića. Sve se dakle vrti u krugu „istomišljenika“ o Kosovu.

I baš sa Petreusove N-1, kao stožera globalističkog uticaja u Srbiji, ovih dana ponajviše slušamo odjek Vučićevog vapaja sa početka ovog teksta, koji predstavlja daleko otvoreniju pretnju građanima Srbije koji ne misle da se treba odreći Kosmeta, od bilo koje do sada izrečene.  Nekako mu i normalno dođe da predsednik, kao viša instanca, jače preti od premijera. Pri tome, u svom intervju Ekspresu Vučić se, na sebi svojstven način, bezčasno i podmuklo hvata dve očigledne istine:

• da smo zbog Kosova bili bombardovani
•  da je natalitet u Srbiji u velikom padu (kod Srba!!!)

Iz toga on izvlači osnov svoje pretnje, da možemo (ako ne damo Kosovo) svi izginuti, ili da nam čak i očuvanje Kosova ništa ne znači jer ćemo (zbog pada nataliteta) nestati. Ovo je najobičnija manipulacija, koja je ovih dana postala mantra Vučićevih pisanih i elektronskih medija, sa očiglednom idejom da joj se, kad već u njoj nema pameti, snaga udahne dovoljnim brojem ponavljanja. Petreusovi i Vučićevi mediji po čitav dan bombarduju nas Vučićevim dramatičnim glasom koji kritikuje svoje “kritičare”, da ćemo bar “nešto” dobiti, da se za to on izborio prethodnih godina, da je neko (ne kaže ko) kasnije prihvatio Ahtisarijev plan (koji je Srbija zvanično odbacila), ali da nekakvi “ONI” posle ni to nisu hteli, i tako redom.

Komentar na ovakve istupe davno je dat u vidu jedne stare mudrosti – zlonamerno izrečena istina gora je i od najgore izrečene laži!

A on istinu da smo bombardovani, i da kao narod imamo negativni priraštaj, meša sa svojim bezočnim lažima da se to može ponoviti ako odmah ne “rešimo” Kosovo, sada i ovde!

Naravno, Srbiju niko neće bombardovati ako odmah ne “reši” Kosovo, niti iko time preti, a to nije ni opcija bilo koje političke agende koja je na stolu. Čak ni američke. Još je besmislenije povezivanje niskog nataliteta u Srbiji sa odnosom prema Kosovu. Nizak natalitet prevashodno je posledica opšteg društvenog siromaštva i promovisanja satanističkih zapadnih vrednosti. Ne možete promovisati gej parade, imati za premijera lezbejku i davati dečiji dodatak od 20 evra mesečno (koliko se po izbeglici potroši dnevno), a očekivati rast nataliteta. Ne možete uporno rastrzati porodicu i njene vrednosti a tražiti da se populacija uvećava.

Povezivati belu kugu koja hara Srbijom sa odnosom prema Kosovu u bilo kom kontekstu mogu samo ljudi bez časti i manipulanti bez skurpula. Ako to nisu neka nam objasne kako će odricanje od Kosmeta pomoći rast nataliteta, odnosno zašto ćemo nestati ako Kosovo sačuvamo, a opstati ako ga se odreknemo? Ako mi nađu bar jedan dokaz za tu bezumnost (a da to nije primanje u EU iz koje bi mnogi pobegli  glavom bez obzira) prvi ću podržati tu ideju.

No, ima tu i mnogo drugih podmetanja i podvala. Na sreću, Vučićeve manipulacije često su vrlo providne i mnogima već predvidljive i da u Srbiji postoje medijske slobode njegova politika bi odavno doživela potpuni fijasko. Recimo, pojavljivanje Haradinaja na dve televizije u Srbiji (jedna Petreuseva, druga Vučićeva), sa kojih nam je poručio da Šiptarima ne treba spoljna politika dok imaju Ameriku, bila je uvod u promociju najnovije Vučićeve teze da mi, zapravo, ne pregovaramo sa Šiptarima, već sa silom za koju je nezavisnost Kosova već gotova stvar. Iako se za odnos Amerike prema Albancima, kao okidaču regionalne nestabilnosti, zna  još od Brozovog vremena, to odjednom postaje „moto“ Vučićevog navodnog delovanja. Poruka je jasna, to hoće Amerika, a oni uvek uzimaju šta žele. Ali, svi vidimo da više nije tako. Širom planete i po raznim osnovama, Amerika sve češće podvija rep. Ali, moramo se zapitati, ako je ključ ta sila čemu onda sve te briselske sesije? Ili, zašto sa tom silom ne pregovaramo u okviru OUN? Zar ishod, onda, ne bi bio bolji?

Kad smo kod ishoda tu je i Vučićeva manipulativna matrica zvana “dobijanje nečega”. On često govori o svom hrabrom držanju pred zapadnim jurišnicima u kome ističe da im otvoreno kaže kako Srbija mora da dobije “nešto”. Pri tome još nikada nije rekao, a verovatno neće ni reći, šta je to “nešto”, sve dok ne proceni efekat svojih manipulacija. I baš kao što se u manipulativnoj prevari zvanoj “unutrašnji dijalog” nije znalo šta je tema, već je svako hvalio ideju dijaloga samu po sebi, u ovom slučaju niko živi ne zna šta je minimum za koji bi Srbija trampila nezavisnost Kosmeta. Neverovatno da neko u diplomatiji upotrebljava tako neodređen termin kao što je “nešto”, i da to promoviše još kao neko svoje političko dostignuće. Vrlo je moguće da da pod tim „nešto“ podrazumeva iluziju zvanu „ZSO“, koja će u praksi značiti samo getoizaciju Srba na Kosmetu i ništa drugo, budući da je razotkrivena laž da ona ne mora biti u skladu sa tzv. „kosovskim ustavom“

Tu je i Vučićevo čudno poimanje termina “zamrznuti konflikt”, koji je naprasno postao najveće moguće zlo i stravična pretnja sledećim generacijama i Vučićevoj “našoj deci”.

Čovek koji se tome prvi podsmehnuo i rekao da je “zamrznuti konflikt” uvek bolja opcija od “predaje” nije više među živima. Oliver Ivanović. Bez obzira ko je u njega pucao, činjenica je da se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni koji danas javno kritikuju besmislenu teoriju da se “zamrznuti konflikt” mora rešavati odmah. Ali, slučaj Kosova mnogo je toga pre nego “zamrznuti koflikt”. I secesija, i otvoreno kršenje međunarodnog prava, i ratni zločin, i bespravna vojna baza na teritoriji jedne države i mnogo toga još. Pa tek onda konflikt koji se zamrzao. Kao dokaz navešću same Vučićeve reči da mi ne pregovaramo sa Šiptarima, nego sa silom “za koju je nezavisnost već gotova stvar”. Ako je tako zašto se onda uopšte govori o bilo kakvom “konfliktu” sa kosovskim Albancima? Zar oni, odnosno ta sila kroz njih, već sada ne govore da Kosovo nije sve što će tražiti. Šta je sa Jugom Srbije, sa Nišom, sa Leskovcem? Ako se već radi o “sili” ko garantuje da nam ona posle Kosova neće tražiti Preševo, pa redom. Zašto bi joj Kosovo bilo dovoljno? I kako joj to za Kosovo ne možemo reći “ne” bez posledica, a za Niš, Preševo ili Novi Sad (ako se „sili“ i to prohte) ćemo moći?

Kosovo nije “zamrznuti konflikt” iz još jednog, bitnijeg, razloga. Njegov status je regulisan Rezolucijom 1244. Saveta bezbednosti, koja prilično jasno garantuje Srbiji suverenitet nad ovim prostorom. Samoproglašenje “nezavisnosti” došlo je nakon te Rezolucije i uz njeno otvoreno kršenje. Mi sada treba da priznamo nešto što je kao faktičko stanje nastalo godinama nakon te Rezolucije i dok je naša teritorija bila pod protektoratom OUN. I mi to godinama činimo a da se uopšte ne pozivamo na ovu činjenicu.  To je suludo. Oni koji su potpisali “Briselski sporazum” i učestvovali u uklanjanju srpske državnosti na delu Kosmeta takođe su kršili tu Rezoluciju. I to na sopstvenu štetu. Dakle, samoponištavanje države na Kosmetu je najveći problem, a ne “zamrznuti konflikt”.

UMESTO ZAKLJUČKA

Dakle, scenario se već nazire. Vučić će probati da, za početak, udalji Kosovo iz naše svesti, a u tome ćemu pomagati medijska diktatura koja će se pojačati, ako je to uopšte moguće, prozapadna nazovi „opozicija“ i NVO, ali i pasivno držanje vrha srpske crkve prema pitanju Kosmeta. Ako efekat bude kakav očekuju imaćemo „referendum“, a ko ne bude imaćemo na delu Anu Brnabić, Hrvaticu na čelu srpske vlade. To su opcije koje će paralelno i u „cik-cak“ liniji“, da se Vlasi ne dosete“, biti promovisane u narednom periodu.

Jedno je sigurno. Vučiću očigledno gori pod nogama jer mu ističu rokovi na koje se nekome obavezao kad je utanačivao cenu svoje vlasti. Budite sigurni da je Kosovo bilo deo te trgovine. Ostaje nam da se nadamo da Srbi šepurenje Haradinaja na srpskim televizijama, prihvatanje Tačija kao mirotvorca, a Kosova kao potkusurivanje za “nešto” neće progutati kao što su progutali „tajkune“, „penzije i plate“, „ER Srbiju“, „povlačenje ambasadora“ na jedan dan i druge Vučićeve opsene. Jer, nemajte dilemu, posle Kosova „sila“ će tražiti, a Vučić davati još …

Šira verzija teksta objavljena na „Analitičkom forumu“

_____________________________________

1. http://www.ceopom-istina.rs/kosovo-i-metohija/srpski-juda-ili-shta-srbija-gubi-s-kosovom/
2. http://www.nspm.rs/hronika/ana-brnabic-otvoreni-smo-za-saradnju-po-pitanju-udzbenika-na-albanskom-jeziku.html